Црква Светог великомученика Георгија у Госпићу

ПИШЕ: Сњежана Орловић

Госпићка парохија најмлађа је парохија у Лици, а у почетку је била капеланија смиљанске парохије. Познато је да је у Смиљану постојала прво дрвена црква, а 1765. године саграђена је црква Светих Апостола Петра и Павла која је спаљена као и парохијски дом у вријеме Другог свјетског рата.

pogled-na-crkvu-sa-starog-mosta

Прва православна црква у Госпићу грађена је од 1785-1790. године, а судећи по старим фотографијама њеног звоника грађена је у барокном стилу (погледај слику горе), тада распрострањеном на овом подручју. Није познато како је изгледао њен првобитни иконостас, али се зна да је заслугом пароха Петра Мандића добила иконостас са Миленијумске изложбе у Пешти 1896. године, поводом 1000 година досељења Мађара. Исти парох заслужан је и за изградњу парохијског дома у Госпићу, али и Смиљану. Када је дошло до обнове цркве, овај поменути иконостас 1902. године замијењен је новим који је извео Јосип Бауер (1845-1916) професор на загребачкој Обртничкој школи. Професор Бауер израдио је и ликове из српске историје као што су Свети Симеон Мироточиви, Цар Лазар и често програмски повезана Света три јерарха и три Света српска архијереја, а то су Свети Сава, Свети Арсеније и Свети Максим. Школовао се на Академији ликовних умјетности у Бечу и Минхену. Дрворезбарски дио иконостаса, као и дрвени хор и црквени мобилијар израдио је “умијелни столар“ Шеремет из Загреба. Црква је тада и живописана од стране Марка Антонинија (1849-1937) који је своје сликарско образовање стекао у Риму. Осликао је око стотину цркава и капела у Хрватској и Босни, а у духу академског реализма сликао је и пејзаже, портрете и мртве природе, а радио је и као сценограф. Умјесто до тада обичних прозора, црква је тада добила „бојадисане“ које су ктиторисале породице Димић, Јерковић, Петричевић, Поткоњак и Станић. Колико је урађено на обнови цркве, није нам познато, али се зна да је тада уређен и простор око цркве. Обнова цркве је завршена 1903. године када ју је на дан Свете Петке освештао епископ Михаило Грујић.

crkva-oštećena-u-Drugom-svjetskom-ratu-2crkva,-oštećena-u-ratu-iz-drugog-uglaУ вријеме Другог свјетског рата 1941-1945. године црква је спаљена и дјелимично срушена (слике лијево, из фото архиве предратног госпићког проте Ђуре Витаса) и том приликом уништени су иконостас, црквени мобилијар, иконе, богослужбени предмети и књиге. Од књига су тада ипак сачуване неке, на којима су се видјели трагови пожара, као што су Саборник штампан ћирилицом у штампарији Божидара Вуковића у Млецима 1638. године, али и Јеванђеље штампано у Москви 1757. године које је са руског двора било послато за цркву у Бечу. Руских књига вјероватно је било много, јер се оне упоредо са гашењем старог српског рукописања и старих штампарија јављају све више на српским подручјима почевши од 16. вијека. Занимљиво је поменути још двије књиге које су биле власништво свештеника Гене Илића, једна је књига Павла Јулинца Кратки увод у историју славеносербског народа, штампана код Димитрија Теодосија у Млецима 1765. године која се касније нашла у грађи Музеја Срба у Загребу, а друга је Требник штампан у Бечу 1795. године чији је кожни увез радио дјед Николе Тесле, па се ова књига данас чува у Музеју Николе Тесле у Београду. Теслин дјед свештеник Никола Мандић и његов отац Тома који је такође био свештеник познати су књиговесци, а рад ове породице може се пратити око 80 година. Највећи број њихових кожних увеза нашао се у Лици, потом Далмацији, али и цијелој Епархији горњокарловачкој. Њихов рад се лако препознаје по карактеристичним знаковима утиснутим у кожне увезе, као што су кружна пужева кућица и полукружни орнамент у разним комбинацијама.

Стање послије Другог свјетског рата, прије обнове. Из фото архиве Душка Вујновића

Стање српске цркве у Госпићу послије Другог свјетског рата, прије обнове. Из фото архиве Душка Вујновића

Године 1961. у Госпић долази свештеник Јован Обреновић, а обнову цркве започиње већ наредне године. На истом мјесту (на пола пута између центра града и старог моста на Новчици, поред зграде школе коју је похађао Никола Тесла) 1964. године подигнута је нова црква која је задржала барокни облик, док се на crkvaзвонику уочавају елементи српске и византијске умјетности. Идентичан звоник је добила и нова црква у Глини подигнута 1963. године у непосредној близини старе цркве у којој је почињен стравичан покољ српског становништва. Цркву су зидали мајстори Црнотравци. Фасада је била премалтерисана и окречена, а у мањим дијеловима оплаћена вјештачким каменом у функцији украса. Тај оплаћени украс у виду два стуба на западној фасади, који је на неки начин `фланкирао` (израз фланкирати се користи у архитектури да би се означило уоквиравање нечег или наглашавање, оп. аутора) сами улаз као и профилисани хоризонтални кордонски вијенац до којег се овај украс протезао, поновили су онај који је постојао на првобитној цркви.

Иконе за иконостас насликао је академски сликар из Београда Милован Арсић (1927-2000), који је израдио много иконостаса и појединачних икона по Хрватској (Костајница, Глина, Коларић, Топуско, Срб, Слуњ, Небљуси, манастир Гомирје) имајући за узор старо српско сликарство. У Госпићу, али и у Србу узор за иконе било је сликарство из манастира Грачанице и Дечана. Дрворезбарски дио иконостаса, као и пјевнице и налоње израдио је мајстор Стојан Сужњевић из Глине, радећи у полудуборезу са храстовим дрветом. Израдио је дрворезбарски украс иконостаса и црквеног мобилијара за многе цркве по Хрватској (Дубица, Костајница, Рујевац, Срб, Зрмања, манастир Гомирје). Посебан украс у овој цркви представљао је велики полијелеј од кованог гвожђа тежак 500 кг, који је израдио Маријан Леватић, умјетнички бравар из Вараждина. Цркву је освештао владика горњокарловачки Симеон Злоковић.

parkirališteУ вријеме рата у Хрватској (1991-1995) усташе су срушиле до темеља ову цркву 1992. године. Тада је уништен и сав црквени инвентар, као и парохијски дом који се данас налази у рушевинама. На мјесту цркве направљено је паркиралиште (слика лијево). Године 2006. тај простор је ограђен и на њему је требало да Хрватска држава изгради нову цркву у наредне двије године. На жалост све је остало на договору који је постигнут на годишњицу рођења Николе Тесле чији је отац Милутин као свештеник служио у овој цркви.

Посљедњи парох цркве Светог великомученика Георгија у Госпићу био је свештеник Славко Стевановић.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

18 − sixteen =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд