СМИЉАН – ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТИНЕ

Ђоко Иванишевић

СМИЉАН – ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТИНЕ

Боравећи у Лици обишао сам гробље и спомен – костурнице жртвама НДХ у селу Смиљану. Ту је послиједње пребивалиште мојих најближих умрлих и убијених током Другог свијетског рата (1941-1945.). Оно што сам видио је тужно и забрињавајуће.

Најприје сам ишао у гробље под Богданићем да обиђем бабу, дједа и осталу најближу родбину. Од некада малог правосллавног и одржаваног гробља, није остало ништа. Шума и трње постепено преузимају површину гробља, које ће на тај начин „нестати“ у будућности. Већина гробова једва се примјећује без обиљежја, која су нестала. Текођер је нестала ограда и капија на старом улазу поред липе. Направљен је нови улаз са стране да би се одвојило гробље и костурница од цркве и куће, да не буде једна цјелина, као што је била од настанка. Вјероватно је то урађено, да не квари туристима, модерна слика музеја Николе Тесле (Меморијални центар „Никола Тесла“ Смиљан).

Одмах ту између гробља и цркве Св. Петра и Павла је била спомен – костурница. Сада је ту недовршена бетонска плоча. Као да је обичан мало већи гроб, а не гробница преко

Посмртни остаци жртава у Смиљану ексхумираних 1977.

петсто дјеце, жена и мушкараца, чије су кости скупљене из запаљених кућа по читавом селу, околним њивама и шумама. Ту је прикупљено и сахрањено оно што се могло пронаћи, а остаци многих жртава нису никада пронађени. Послије дугогодишње потраге за остацима тридесет жртава, које су објешене у Смиљану 1945. године, пронађене су 1977. године двијеста метара од мјеста злочина према Расовачи. Сахрањене су ту поред масовне гробнице са лијеве горње стране. Након тога, Одбор за уређење и одржавање гробаља и спомен костурнице у Смиљану и Смиљанском пољу је донио одлуку да се изгради једно веће прикладније и достојније обиљежје.

Стара Спомен костурница у Смиљану

Гледао сам то и питао се, као и сва родбина убијених, зашто, са којом намјером и тко је одлучио да се сруши стари споменик? Зашто му је сметао и што ту није било добро и прикладно? Онај ко је одлучивао о томе, да се мало потрудио и имао добре и поштене намјере, пронашао би тада још живе предсједника и замјеника предсједника Одбора. Имао би готов пројекат за изградњу нове спомен-костурнице и обезбјеђен новац у Загребачкој банци у Госпићу.

Спомен-костурница је требала бити од бијелог мермера у облику стилизоване отворене књиге по идеји кипара Кајфеша. Ту су била предвиђена нова обиљежја и нови опширни детаљи текста, на којем су наведене жртве по презименима породица и бројем убијених по засеоцима. Затим, ту је било предвиђено уређење околине са приступним степеницама од цркве до платоа са клупама за одмор. Рјешење је било по вољи и одобрењу породица жртава. Међутим, у међувремену смо нечијом самовољом,  добили бетонску плочу, а не прикладно обиљежје на задовољство свих.Можда је

нешто друго у питању. Можда се хтјело умањити или сакрити злочине над Србима из Смиљана у току Другог

Спомен плоча са часним крстом у Смиљану

свијетског рата. Да можда не би посјетиоци музеја Николе Тесле примјетили споменик и запитали се што се ту и зашто догодило. На том простору нема нигдје обавјештења о основним подацима о том времену и трагичним догађајима. Да се можда не би сазнало, како је нестао један народ из овог села , коме је припадао и Никола Тесла. Чињеница је, да данас у селу Смиљан не живи  ни један Србин, а велики дио њих је испод ове бетонске плоче. Једини спомен на Србе из Смиљана је црква и гробље. А то се жели данас сакрити и прикказати нешто другачије.

Ишао сам даље од гробнице на раскрсници пута Госпић-Бужим да обиђем два рођена ујака, од којих је један убијен као дијете са четрнаест година старости. Гледао сам и нисам могао вјеровати како је надгробна плоча промјењена, те на њој сада пише великим словима „ЖРТВАМА РАТА“. Испада као да су случајно погинули, односно да су колетарална штета, што је данас модерно рећи, када се жели умањити злочин. Те жртве су намјерно и плански ухапшене, затворене неколико дана у затвору у Госпићу. Послије мучења, одведени су у село Билај, гдје су убијени стрељањем 25.07.1943. године на улзу у село са десне стране одмах уз цесту и ту закопани. Убијени су само зато што су били Срби, а убиле су их усташе из НДХ, као што су убили и осталих 569 Срба из Смиљана. Нажалост, коначни број убијених у том времену, није ни до данас утврђен. Нису они никаква колетарелана штета, него су они смишљено убијени. На споменику нема године рођења, година и мјесто страдања. Тко су ти људи? Зашто су убијени и тко их је убио? Стављен је велики криж – нема крста, а ту почивају и Срби православци. Можда је све то учињено да се нешто сакрије, вјеровато истина!

Споменик жртвама покрај пута у Смиљану

Међу стрељаним у Билају се налази и шест Хрвата. Они су убијени јер су из породица симпатизера или припадника партизанског покрета, који је био развијен у селу, гдје је дјелоовала Смиљанска партизанска чета, састављена од припадника оба народа. Споменик тој партизанској јединици се налазио у центру села код Дома. Срушен је деведесетих година, као и остали спомениции обиљежја НОБ-а широм Хрватске.

Гробница се налази ту на раскрсници путева, а не у заједничкој гробници уз цркву под Богданићем, као што је планирано због противљења породица убијених Хрвата. Пошто није било договора Рајчевић Милош – Милек је дао комад своје земље ту уз цесту да се сахране жртве и подигне споменик. Он више није обрађивао ту парцелу. Споменик је седамдесетих година прошлог вијека оштећен, па поправљен. Такав је стајао све до промјене власти и нове интерпретације догађаја из тога рата. Родбина хрватских жртава ставила је нову плочу и текст у духу времена негирања истине и чињеница из времена Другог свјетског рата. Вјероватно се данас сраме антифашизма својих предака, од којих су неки дали своје животе. Чак су једном мом ујаку написали погрешно име, и то дјетету, да ствар буде трагичнија.

Све то су урадили не питајући породице убијених Срба, а и власника земље. Није их занимало мишљење, договор и пристанак, да то није битно или они не постоје. Случајни или неупућени посматрач ће разумјети да су ту сахрањене жртве хрватске националности. Жртве неког од многих ратова, а не жртве крвавог вјерског рата у најгорем облику од 1941. до 1945. године у овом селу.

И овај споменик је требало замјенити новим већим примјеренијим, са новим текстом и обилежјима. Требало је уредити приступ са главног пута, проширити парцелу и засадити дрвеће, да буде мањи парк са клупом. Све је то требало урадити послије завршетка радова на спомен костурници код цркве. Све је то било договорено и прецизирано, али је све то прекинуо рат деведесетих година.

У духу новог времена, политике, размишљања, учења и нове истине, преко пута музеја Николе Тесле, подигнут је велики бетонски криж, висок пет метара. Криж се налази на педесет

Криж у спомен Николи Тесли у Смиљану

метара удаљености од православне цркве, гробља и српских кућа Басарић, Лемаић и Богић, које су спаљене, а укућани убијени 1991. године.  То је исто учињено 1991. године, када је убијен Илија Басарић и запаљена му кућа најближа музеју. Криж је подигнут у потоку Ваганац, који је дијелом насут каменом, јер је власништво државе. Около је земља власника српске националности. Најближе хрватске куће Ковачевић су удаљене један километар од овог мјеста. Криж су могли подићи ту на раскрсници пута око Богданића код бунара којег је изградио краљ Александар Карађорђевић, као и остале штерне и бунаре широм Лике. Али ту га не би видјели посјетиоци и туристи који морају проћи поред њега на улазу у музеј. Криж је подигнут баш овдје у склопу својатања туђег – српског, јер на другом мјесту не би имао сврху. Треба доказати да је све ово хрватско, и да Срба у Смиљану нема и никада их није било. Наравно и најважније је приказати да је Никола тесла био Хрват католичке вјере. А колико га воле доказали су минирањем његова споменика 16.02. 1992. године, који се налазио у центру Госпића. Исто тако је нестала биста Николе Тесле, која се налазила испред Гимназије у Госпићу.

Све манифестације данас у његову част су представа за свијет, који треба увјерити да је Никола Тесла „хрватски знанственик“, а тиме и Хрват.

Истина се не може сакрити и заборавити колико год се неко трудио и радио против ње.