ЗИМА ЈЕ ПОКРИЛА СНИЈЕГОМ УГАШЕНА ОГЊИШТА

by Ђорђе Пражић · Published 17. јануара 2026. · Updated 17. јануара 2026.

Миле Рајчевић, проф.

ЗИМА ЈЕ ПОКРИЛА СНИЈЕГОМ УГАШЕНА ОГЊИШТА

Цртице из Дивосела

Зиме у Лици су хладне и оштре са пуно снијега и ниским температурама. С почетка јесени ласте и роде скупљају се у јата и селе се у топлије крајеве што најављује да је зима близу.

Снијег у Госпићу у 4.фебруара 1929. године

Послије снажних јесењих вјетрова, који су превртали и рушили стогове сијена, ломили и чупали стабла дрвећа, раскривали куће покривене цријепом, настало би затишје… Појавиле би се олујне кише ношене јаким ударима личке буре, крупа, мећава и снијежне вијавице које би постепено прелазиле у снијег. Пао би снијег. Сњегови су падали с јесени и задржавали се понекад до маја идуће године. У Дивоселу (надморска висина 561м до 594м) било је зима са висином снијега преко једног метра. Године 1929. у фебруару је пао снијег у Госпићу висине 285 цм, а температура је била -36 степени. Снијег је падао неколико дана. У Дивоселу и селима ближе Велебиту снијег је био висине 3 метра и више, готово до кровова кућа. Комшија до комшије није могао отићи данима, умрли се нису могли сахрањивати више дана, јер се није могло до гробља. Снијег се топио и тако се појило благо, будући се није могло до бунара и појила. Зима је дуго трајала, истрошиле су се залихе хране.Те године у прољеће могло се наћи на госпићкој „ сточној плаци“ непродато, остављено говече са цедуљицом око врата на којој је писало: „узми га и прехрани, нека Ти је благословено“. Зими су темепературе биле врло ниске. Године 1956. у фебруару је забиљежен апсолутни минимум -36,6 степени целзијусових.Те године снијег је пао 6.маја када су жита била већ класала.

Данас је снијег забијелио Дивосело. Не чује се више дјечја граја на скијалиштима на Клиси и на Лисинанама подно Дебеле главице. Нема више огњишта ни димњака. Нема народа. Само се виде остаци рушевина кућа и чађавих димњака, порушених споменика у гробљима како стрше у снијежним наносима, који изазовно пркосе и одолијевају времену и невремену, и онима који су их рушили…

„Не пада снијег да покрије бријег, већ да свака звјерка покаже свој траг“.

Натпис на споменику на Клиси у Дивоселу

Мићо Пајић и задругари

Мићо Пајић живио је са супругом Саром у засеоку Пајићи у Дивоселу. Послије 2.свјетског рата радио је у Хотелу „Лика“ у Госпићу. Његова породица имала је велику ораницу (5 хектара у комаду) у засеку Ћурини. Када је формирана Сељачка радна задруга у Дивоселу (1948.године) због интереса и потреба Задруге извршена је експропријација Мићине оранице. То је Задруга користила све до расформирања 1953.године. Године 1953. Мићо је поднио тужбу Опћинском суду у Госпићу за поврат његове имовине. На прву расправу у суду није дошао представник Задруге. Суд је заказао другу расправу. Ни на другу расправу није дошао нико од представника тужених. Суд је заказао трећу расправу. Ни на трећу расправу није се појавио представник Задруге. На трећој расправи суд доноси рјешење да се земља враћа претходном власнику Мићи Пајићу. Мићо задовољан пресудом, захвали се судском вијећу, изађе из зграде суда, стави шешир на главу, крену ка Хотелу „Лика“ у центру града па из свег гласа запјева: „Марко доша`, а Турака нема, ој Косово, сад си Србиново“. Од тога времена ова ораница добила је трајан назив међу нама Дивосељанима Косово.

Дане и Јека у Великом Крају

Прољеће, лијеп сунчани дан. Дане сједи на троношцу и прави грабље. Жена Јека, ваљда није „добро спавала“ увијек нешто закера, звоца, провоцира… Дане љут на Јекине провокације, оштро јој запријети: „Слушај де Јеко, могла би ноћас са ћеном спавати!“ А, Јека ни пет ни шест, ко из топа одговори: „И синоћ сам Дане, и синоћ сам Дане с ћеном спавала“. Дане остави грабље и оде у кућу попити ракију…