МАРАКАНА – СМИЉАНСКА УЛИЦА У ГОСПИЋУ
Ђоко Иванишевић
МАРАКАНА – СМИЉАНСКА УЛИЦА У ГОСПИЋУ
Сваки град има улицу која је по нечему позната. Тако и Госпић има Смиљанску улицу у којој се налази легендарна „Маракана“.
Педесетих година 20. вијека све је почело на сточној пијаци – плаци[1], која се ту налазила. Сваког петка се ту одржавао сајам, којег је народ једноставно звао плаца. Окупљао се
Сточна плаца – Маракана
велики број посјетилаца, односно купаца и продавалаца стоке и других производа из околних села. Долазили су из читаве Лике, чак из Далмације и Босне. Најчешће су долазили дан раније са запрежним колима. Петак је био празник за град и људе тог времена. За тај дан се спремало и живило, као за неки свети дан. Из тога времена остала је изрека „петак лички светац“. Тог дана се облачила најбоља одјећа, жељно чекали сусрети са пријатељима, обављали важни послови и трговало.
Послије обављеног посла један дио је ишао на јањетину и чашицу пића у оближњу биртију чувени „Цигански Мексико“, до касних поподневних сати а често и дуго у ноћ. Због великог броја гостију преуређена је некадашња штала у дворишту, гдје су постављени дугачки дрвени столови са клупама, гдје је углавном послуживана печена јањетина. Овај дио је радио само петком. О припреми и печењу, бригу је водио познати мајстор Петар Лемаић – Пекан, који је тога дана припремао 15 – 20 јањаца. Послије доброг јела и пића често би долазило до свађа и туча. Најчешће су то били обрачуни између Цигана, који су само ту долазили. Отуда и назив биртије „Цигански Мексико“. Међу њима се истицао Јоја, корпулентан и весео Циганин, син Илије и Марте, познатих и добрих Цигана из Смиљана. Већина Цигана се бавило шверцом коња, а за сајмени дан помагали су Талијанима при откупу коња и њиховом спровођењу до жељезничке станице.
Осталим данима је било мирно и ту су долазили старији и млађи људи из улице на дружење, картање и гледање телевизије. У овој биртији је био један од два телевизора у јавном простору Госпића. Посебно су била занимљива дружења момака из улице суботом и недјељом. Свако дружење се обавезно завршавало пјесмом, а главни је био Јуре Бркљачић – Геније. Ту је дуго година радио познати конобар Јокан.
Аутор Ђоко на огради Маракане
У Смиљанској улици послије Другог свјетског рата и касније, било је много дјеце свих узраста. Једина разонода је била игра и дружење у простору плаце. Сама плаца је био ограђени простор са три стране дрвеним даскама, високим 2,5 метара, које су на врху биле одсјечене укосо. Биле су широке 30 центиметара и звали су их паласаци. До Смиљанске улице се налазила бетонска ограда од стубаца исте висине и двије жељезне капије, које су се закључавале по ноћи и недјељом. О реду и чистоћи, бригу су водили Божо и Анте. Унутар плаце је било неколико већих и мањих преграда и торова за смјештај разне стоке и запрежних кола. Ту се још налазила управна зграда и двије ваге. За улазак и приступ плаци плаћала се тзв. „армица“.
У том простору плаце скупљала се свакодневно дјеца свих узраста од сасвим мале до средњошколаца. То је оно вријеме када су се дјеца по цијели дан играла и дружила ван куће и станова. Центар свих догађаја била је тзв. овчија преградица. Ту је настао феномен и легенда о Маракани. Сама преградица је ограђен простор дужине око 40 метара, ширине 30 метара и висине 80 центиметара.
Ограда се састојала од греда и усправно размакнутих летвица. У том простору се играо ногомет на мале голове ширине пет стопа (1- 1.20 метара) и висине ограде. Стативе су била два камена. На гредама се сједило и гледала утакмица. Доласком кожне лопте, ногомет је постао још популарнији. Тада је обућа била слаба, па су многи када се прољепша вријеме, играли боси. Играло се сваки дан, а нарочито недјељом и током љетних ферија (школског распуста).
Свјетско првенство у ногомету одржано 1950. године у Бразилу (24.06. – 16.07.) пратило се на „плаци“ помоћу радио апарата. Том приликом отворен је највећи стадион на свијету назван Маракана. Постали су популарни поједини ногометаши, које су опонашали поједини играчи са госпићке Маракане. Најпопуларнији ногометаши су били дриблери, оштри дефанзивци, голмани парадери и врсни голгетери.
Бркљачић Анте – Шота, поносан због својих клизећих стартова, сам је себи дао надимак Шољмаши, по мађарском репрезентативном везном и дефанзивном играчу Ерну Шољмашију (1940 – 2011).
У току једне од многих утакмица у прегради на љето 1955. године, када се било скупило много гледалаца, који су гласно навијали, Бркљачић Анте – Шота је рекао: „Ово је као на
Маракана, Рио де Жанеиро, Бразил
Маракани. Ми смо права Маракана“. То име је остало до данашњег дана. Постало је синоним и легенда града Госпића. Иако данас физички не постоји, остаје у срцу и души свих Мараканаца и Плацара, како се још називају. Сви догађаји су били у прегради и око ње. Било је много љепих и незаборавних догађаја. На том мјесту се често играо шах. Посебно су били занимљиви мечеви између Анте Бркљачића – Шоте и Анте Старчевића – Ансе Мејуна. Једне године је био популаран бокс, када је Живко Старчевић донио два пара боксерских рукавица из Загреба, гдје се бавио боксом. Веома занимљива за све је била вожња бициклом по гредама Томе Мајетића – Томаша.
Све је то трајало до 1963. године, када је изграђена нова житна плаца уз сточну. Она је премјештена из града, гдје је на том мјесту направљен трг Николе Тесле (Аутобусни колодвор). Житна плаца је била за трећину мања и састојала се из два једнака дијела, бетонске и пјешчане подлоге. На пола бетонског дијела су се налазили бетонски столови – тезге, а други дио је био празан, гдје су за вријеме сајма постављани столови за одјећу и друге производе. Касније је ту направљен полигон ауто школе. У овом дјелу је било остављено дрвеће, које је су претежно биле воћке. Други пјешчани дио био је предвиђен за запрежна кола, а касније за камионе са робом. На том простору се наставио играти ногомет. Понекад се играо и на бетонској подлози – полигону ауто школе. У дјелу поред столова, изграђена је мала фонтана са пијаћом водом, која је истицала из пет млазница висине десетак центиметара. Радила је само сајменим даном. Може се видјети на муралу Маракане . За вријеме изградње нове плаце, направљен је нови пролаз – улаз између Смиљанске и Омладинске улице. Продужена је и спојена Омладинска улица и Преки пут. Плаце су биле спојене једним пролазом у огради. Тада је престало закључавање плаце.
Скица простора Маракане
Изградњом нове плаце нестала је она стара истинска оригинална Маракана. Почео је нови период у њеном животу. Настављено је и даље окупљање младих. Долазиле су нове генерације, а старе одлазиле, а ногомет се и даље упорно играо. Мали ногомет се играо искључиво између домаћих момака. Најприје су играли старији, па млађи и на крају најмлађи. Најмлађи су имали обавезу да враћају и доносе лопту, када оде ван терена. То се морало поштовати и извршавати. Врло ријетко је играо неко из друге улице. Исто тако ријетко се играло са другим екипама са стране. На Маракани се нису одигравали никакви турнири.
Једини прави службени турнир у малом ногомету у Госпићу, организовао је Опћински омладински комитет (предсједник Дане Наранџић) поводом 25. маја – Дана младости. Турнир се играо на игралиштима иза Гимназије, Дома ЈНА и на Грбавици. Учествовало је више десетина екипа (око 50) из града и околних мјеста. Турнир је био подјељен на пионире и омладинце. Трајао је више дана. На том турниру редовно је учествовала екипа Маракане, све док се одржавао.
Први пут је екипа под именом Маракана, наступила 1958. године у саставу: Јосо Старчевић – Ћеле, Анте Бркљачић – Шота, Анте Прпић – Прце, Никица Ратковић – Рацак, Миле Лемаић и Јосо Мажар. Најпознатији играч малог ногомета са Маракане је био Жељко Бенц – Цицо. Многи су играли и велики ногомет за бивши НК ГОШК, касније НК Госпић. Ту су се истицали Јово Мажар и Перица Радоичић.
Изградњом нове аутобусне станице 1975. године, на простору обје плаце, уклањене су преостале три куће: Бабе Цуке – Биртија Цигански Мексико, Владе Шарића – Аге и Жељка Бенца – Цице. Тада је нестало мјесто окупљања, забаве и ногомета.
Нестало је једно вријеме и један начин живота. Све се промјенило. Није било више оног што је привлачило и спајало младост ове улице: Маракана је нестала само физички. Умјесто младих нараштаја, дошли су аутобуси. Али ово ново вријеме није спречило старије генерације да наставе дружења. Пријатељства трају и данас. Млађе генерације живе нове животе.
Остале су многе анегдоте и приче о Маракани, које се и данас причају. Међу многим издваја се једна о Мићи Мажару – Ћокцу, великом авантуристи, дечку из улице и једном од најпознатијих Мараканаца.
Ишао Мићо Ћокац кући, која се налазила иза плаце. Пошто је плаца била закључана, морао је ићи Преким путем. На путу су кокоши чепркале, тражећи храну. Мићо је узео камен и погодио једну кокошку право у главу. Кокошка је била убијена од поготка каменом.
Све је то са прозора гледала баба Тера и рекла му је: „ Мићо, што ми уби кокош“? „Фолира“, одговорио је Мићо и отишао даље.
Тако је настао израз „Фолира као Миће Ћокца кокош“, који се и данас користи.
Нестала је Маракана али је остала у срцу и души њене дјеце расуте широм свијета. Своју плацу Маракану волиће и памтити до краја живота.
Мурал на Маракани
ФУСНОТА:
[1] Плаца (или пјаца) и пијаца су ријечи које означавају мјесто за трговину, најчешће на отвореном или у посебно уређеном простору. Може још означавати трг, центар насеља и слободан простор између улица.
