РОМАНСА НА СОКОЛОВОМ ЛЕТУ

Ђорђе Пражић

РОМАНСА НА СОКОЛОВОМ ЛЕТУ

„Милена, кренула сам из Београда. Ово је нестварно. Ми се не возимо него летимо. Долазим у пола једанаест, а враћам се у шест сати поподне“, рече Радмила, док су убрзавањем брзог воза „Соко“ новобеоградски блокови брзо нестајали из видика. Када су ушли у тунел на Тошином бунару веза се прекинула. Радмила  је знала да ће је према договору Милена чекати на жељезничкој станци у Новом Саду. Док је још воз био у тунелу хтјела је вратити телефон у своју торбу. Њеном малом неспретношћу торба је пала на под. Радмила је брзо подигла торбу и ставила телефон у њу. Изласком из тунела указали су се дивни призори војвођанске равнице са њеним карактеристичним насељима. Сунчани октобарски дан додатно је учинио ове предјеле још љепшим. Велика брзина „Сокола“, високи културни ниво односа послуге и савремени ентеријер у возу, чинили су ово путовање  бајковитим и нестварним за наше прилике. „ Боже као да сам у авиону, као да летим“, помисли Радмила док је гледала како „Соко“ брзо промиче покрај Инђије. У тренутку док је гледала кроз прозор, поглед јој се срео са очима путника који је сједио лијево од ње до прозора. Запазила је његов спортски изглед, уредност, а осјећао се дискретан и угодан мирис неког мушког парфема. На први поглед је запазила да је отприлике по годинама њена генерација  и да му се у очима крије нека благост и доброта. „Само да није какав досадњаковић и да ми досађује до Новог Сада“, у себи помисли Радмила.

Радмила и Милена су биле пријатељице из дјетињства. Заједно су ишле у основну школу и гимназију у Госпићу. Љетни распуст су проводиле код дједа и бабе у Дивоселу. Радмила је живјела у насељу Бриони, а Милена у Јасиковачкој улици у Госпићу. Они који их нису познавали, мислили су да су сестре. Чак су носиле сличну одјећу и имале сличну фризуру. Све своје дјечије и дјевојачке тајне су размјењивале међу собом. Милена је прва сазнала за Радмилину заљубљеност у Жељка, њеног колегу из разреда. Подржала је њихову везу када их је видјела да су једно у друго искрено заљубљени.  Завршетком гимназије Радмила је отишла студирати економију у Загреб, а Милена је отишла студирати право у Нови Сад. Жељко се није хтио одвојити од Радмиле, па је уписао Факултет стројарства у Загребу. На релацији Загреб –Нови Сад путовала су писма између Радмиле и Милене, која су на неки начин замијењивала њихове разговоре и дружења. Након завршеног факултета, Жељко је 1986. године одслужио војни рок у ЈНА. Убрзо су  се он и Радмила вјенчали у Госпићу. Након службеног протокола и честитке, матичарка Ранка Ђорђевић им је рекла да већ дуже вријеме није вјенчала љепши и тако заљубљени млади брачни пар. Захваљујући  пријатељу Жељковог оца, обоје су добили посао у фабрици „Југотурбина“ у Карловцу. Као млади високообразовани стручњаци били су добро прихваћени. Добили су стан који су складно и функционално намјестили. Често су викенде проводили на Плитвицама, Госпићу и Дивоселу.

Када се 1988. године родио син Небојша, а 1990. кћерка Мирјана, Радмила и Жељко су све вријеме посвећивали дјеци и радним обавезама у фабрици. Било је тешко, али њхова љубав је била непресушни извор енергије за савлађивање свих животних препрека и проблема. Почетком септембра 1991. године под страшним притиском својих до јуче коректних колега, комшија и „пријатеља“, са неколико торби и малом дјецом у наручју под окриљем ноћи, заувијек су  напустили Карловац. Преко Мађарске су дошли у Београд, гдје су почели тежак и неизвјестан избјеглички живот. Милена и њен муж Душан су им помагали колико су могли. У тешким условима економског колапса и санкција у држави, преживљавали су захваљујући Жељковим вјештинама из браварског и столарског заната, што је некад радио из хобија.  Радмила је бринула око дјеце у малом подстанарском стану на Карабурми. Када су дјеца мало порасла и могла ићи у вртић, Радмила је почела радити. Као и Жељко, у струци није могла наћи посао. Продавала је робу на бувљаку, чистила по становима, продавала књиге и све остале послове, гдје се могло зарадити за допуну оскудног буџета породице. Преокрет се догодио у мају 1997. године. Тада је чистила стан и приватну ординацију једном брачном пару неуролога на Новом Београду. У припреми за матуру њихова ћерка Сања није могла ријешити неке задатке из математике. Покушали су јој помоћи родитељи, али њихово медицинско знање одавно је потиснуло знање из математике. У једном тренутку Радмила је држећи магичну крпу у рукама прекинула чишћење и упитала: „ Могу ли ја помоћи“. Доктори су је зачуђено погледали, и пошто су необично цијенили њену вредноћу и педантност, погледом су јој дали знак одобрења. Успут је тата доктор критиковао професора математике, како појма нема, како даје претешке задатке и да вјероватно овај заадатак није тачно постављен…. Убрзо је Радмила ријешила задатак и  Сањи показала  како да ријеши још неколико задатака. Сања је била одушевљена. „Шта сте ви Радмила завршили од школе?“, упитао је знатижељно доктор. „Економски факутет“, одговорила је Радмила, избјегавајући да каже да је била једна од најбољих математичарки у својој гегерацији у госпићкој гимназији. Наредних дана уз чишћење ординације и стана, Радмила је Сањи помагала у ријешавању математичких задатака. Када је Сања успјешно положила математику на матурском испиту, доктор је частио Радмилу са двјеста њемачких марака. „Није то све од нас Радмила, ево вам овај број телефона и јавите се мом пријатељу директору једне стране фирме, која је тек дошла у Србију. Њима треба добар економиста, а ми ћемо се већ снаћи за чистачицу. Сигурно неће бити као ви, али је овог тренутка најважније да ви и ваша породица станете на ноге и живите у складу са вашим радним и интелектуалним способностима. Наша кућа је увијек отворена за вас“, рече доктор срдачно испраћајући Радмилу на вратима стана. Радмила је након неколико дана почела радити у новој фирми. Организовала је финансијски сектор и брзо се уклопила у колектив. Била је изузетно задовољна са новчаним примањима, која су за та времена била солидна. Због бољег материјалног положаја и осталих потреба, она и Жељко су одлучили да се преселе на Нови Београд. Нашли су подстанарски стан у близини новог „Меркатора“.  Били су напокон безбрижнији и мало опуштенији. Могли су дјеци више пружити, а и они су могли себи приуштити понеки излаз на пиће у неки од београдских кафића. Ту навику су имали још из гимназијских времена. Међутим, срећа није дуго трајала. У децембру 1998. године, Жељко се оклизнуо на леду на Зеленом венцу и главом ударио у ивицу тротоара. Након три дана је умро у Ургентном центру у Београду. За Радмилу и дјецу био је то ненадокнадив губитак. Са губитком своје једине животне љубави Радмила се борила у себи. Плакала је онда када је дјеца не гледају. Пред сином Небојшом од десет година и кћерком Мирјаном од осам година, стајале су године школовања и одрастања без оца, који им је стално недостајао. У тим временима Радмила је била и мајка и отац. Омогућила је дјеци нормалан живот и школовање. Дискретно је пазила да не западну у нека лоша друштва. Дјеца су јој узвратила успијехом. Небојша је завршио Електротехнички факултет и запослио се као стручњак за инфомаационе технологије. Мирјана је звршила Правни факлтет и запослила се у једној адвокатској канцеларији. У току 2021. године Небојша и Мирјана су одселили од Радмиле, и наставили живјети са својим будућим животним изабраницима. Били су близу на Новом Београду, али то је било нешто што је Радмила могла тешко поднијети.  Била је срећна да су јој дјеца успјешна и да су се осамосталила, али она је тешко подносила самоћу. Одједном је остала без брига ко ће када и откуд доћи, ко ће шта обући и појести… Након посла долазила је у стан, који јој је био неподношљиво празан. Никуда није излазила, осим недјељом, када би посјећивала Жељков гроб на Новом бежанијском гробљу. Телефонски разговори са пријатељицом Миленом су јој били животни еликсир.  Радмила се изборила са свим недаћама али са самоћом није могла. Зато је одлучила да посјети Милену у Новом Саду, да бар један дан не буде сама.

Преко разгласа је најављен улазак брзог воза „Соко“ у жељезничку станицу Нови Сад. Када се воз зауставио Радмила је одмах устала и пожурила према излазним вратима. На тренутак се окренула  и погледом поздравила сапутника који је сједио поред ње. Када је на перону  угледала Милену и Душана, чинило јој се да су је прошле све муке. „Па ти си Радмила све згоднија и лепша. Ако те до сада није освојио неки београдски шмекер, онда ће то морати урадити неки лола из Новог Сада“, рече  Душан шертетски, онако са новосадским нагласком. „Не треба ми нико, ни шмекер ни лола, прошло је вријеме за то, у ствари, требате ми ви драги пријатељи да се мало данас дружимо“, рече Радмила са осмијехом грлећи Милену. Идемо код нас кући,  где ћемо се испричати и ручати, а после ћемо мало прошетати по граду“, рече Душан отварајући врата од аутомобила. Вријеме у разговору је брзо прошло. Разговор је био срдачан,  а Радмила је истински уживала у дружењу са најбољим пријатељима. Неизоставно је било подсјећање на лијепе и срећне догађаје из времена младости проведеног у Дивоселу, Госпићу и студијама. Душан је са својом духовитошћу  одржавао веселу атмосферу. „Е, да ми је овако чешће бити са вама, било би ми лакше. Идемо сада у град, да ја частим са пићем, јер сам добила повећање плате на послу“, рече Радмила, устајући се.

Поглед на Петроварадинску тврђаву

У једном кафићу са погледом на Дунав и Петроварадинску тврђаву попии су пиће. Ту су се договарали за узвратну посјету и дружење у Београду. Када је Радмила позвала конобара и хтјела да плати, установила је да јој нема новчаника. „Јао, нема ми новчаника, платна картица и документа су у њему. Немогуће је да ме је неко  оџепарио док сам излазила из воза“, завапила је Радмила. Душан је платио рачун и рекао јој да још једном погледа по торби и одјећи. „Сигурно је испао из торбе у возу код Тошиног бунара, можда га је неко и нашао и предао особљу воза или на станици. Какве сам  среће, највјероватније га је неко узео. Хајдемо одмах на станицу“, рече усплахирено Радмила. Брзо су дошли код жељезничке станице и таман када су кренули у станицу испред њих се појавио човјек који је сједио у возу са Радмилине лијеве стране. „Да ли сте ви госпођо нешто изгубили у возу“, упитао је Радмилу. „ Јесам новчаник, да ли сте га можда ви нашли“, рече Радмила, још увијек под видљивим стресом и неизвјесношћу. „Ево вам ваш новчаник, нисам га ни отварао, али ипак погледајте да ли је све у њему. Други пут не журите онако из воза. Полако, стићете свуда“, рече јој човјек, симпатично се осмјехујући док јој је давао новчаник. „Хвала вам пуно, још не могу вјеровати да сам га пронашла. Спасили сте ме велике муке и могућих новчаних губитака. Дугујем вам велику захвалност“, рече Радмила гледајући у овог човјека, који ју је спасио великих мука.

„Прво, да се упознамо, ја сам Глумац Мане, не глумац по професији, него ми је  такво

Полазак воза „Соко“ из Новоог Сада

презиме. Друго, могу ли са вама путовати до Београда, јер сам ја свој воз у седамнаест часова пропустио. Случајно сам чуо када сте пријатељици рекли време повратка, и зато сам вас чекао. Нисам хтео никоме дати новчаник, јер нисам био сигуран да ће вам вратити на време. „Ја сам Радмила, а ово су моји пријатељи Милена и Душан. Кажете Глумац, па тих презимена има у Лици. Можете са мном до Београда, ако имате важећу карту. Не знам да ли се може искористити ова коју имате. Ево ја ћу вам платити за ову вожњу“, рече Радмила, осмјехујући се. „То је већ решено, успио сам пребацити резервацију. Ако вам није проблем, да у возу заменимо места, како би седили једно до другог, ако вам не смета. Можемо прећи на Ти, када смо се већ упознали, а и генерација смо негдје у коју годину разлике“, рече Мане. „Нема проблема, може“, рече Радмила, сада већ опуштена од стреса и претрпљеног страха. Поздравила се са Миленом и Душаном и заједно са Маном је ушла у воз. Мане је замијенио сједиште са једним момком и сјео до Радмиле. Испричао јој је да је родом из Банатског Карађорђева, а породица му је поријеклом из Липовог Поља у Косињу у Лици. У Београду је од завршетка Рударско-геолошког факултета. Бавио се истраживањем и експлоатацијом нафтних налазишата. Од прве зарађене плате купио је карту за аутобус и отишао да обиђе Липово Поље,  родно мјесто својих родитеља који су у вријеме колонизације 1948. године дошли у Банатско Карађорђево. „То је јако лепо место. Нажалост сам био само једном. Сада када одем у пензију, надам се да ћу га бар још једном посетити“, рече Мане. „Ја сам из Дивосела, а живјела сам у Госпићу. Твој Косињ је релативно близу. Тамо смо једном ишли на школску екскурзију, чини ми се“, рече Радмила. Воз „Соко“ је брзо ишао према станици Нови Београд. Када је Радмила сазнала да Мане живи близу ње у згради у Ју Бизнис центру, обећала му је да ће га у знак захвалности позвати на пиће у један лијеп кафић. Размијенили су телефоне, а пошто је воз улазио у станицу и скоро већ стао, Мане јој је понудио да је одвезе кући. „Хвала ти Мане, али мене већ на станици чека син. Јавићу ти се да попијемо пиће“, рече Радмила, провјеравајући да ли је новчаник у торби. „Важи“, рече Мане. На перону су се поздравили и свако је отишао на своју страну. Када је Радмила дошла кући назвала је Милену, да јој се захвали на угодно проведеном дану. „ И нама је било лијепо, али не могу да говорим јер ми Душан отима телефон, ево нека он даље говори, не могу се борити са њим око телефона“ рече Милена смијући се. „Радмила, ко је онај тип што ти је нашао новчаник? Он те тако заљубљено гледа, да ће све предузети да те освоји. Чини ми се да је неки добар човјек, премда се код вас Личана никада не зна какав је ко. Гледај, ко би пропустио воз због неког новчаника, да нема неки интерес. Имам осјећај да ће на нашем следећем дружењу бити и он“, рече Душан. „Нема од тога ништа Душане. Човјек је сасвим обичан, и није био навалентан. Не знаам ни да ли је ожењен или није. Знам да си ти мој неуспјешни проводаџија и стручњак за љубавне односе, али овај пут ниси у праву. Премда, мора се признати да је Мане добар и пристојан човјек и веома лијепо изгледа за своје године“, рече Радмила смијући се и поздрављајући се са Миленом и Душаном.

Радмила је пријатељима и дјеци испричала догађај са губљењем новчаника. Сви су се одушевили да још увијек има поштених људи. Дјеца су Радмили предложили да Мани купи неки поклон у знак захвалности, нпр. парфем или кравату. Радмила је била у неизвјесности, како би Мане то схватио. У размишљању шта да уради протекли су октобарски дани.

Прве суботе у мјесецу новембру су биле јесење Задушнице. Радмила је са дјецом отишла на Жељков гроб. Тог дана је било пуно људи на Бежанијском гробљу, који на тај дан по традицији обилазе гробове својих најмилијих. На Жељковом гробу Радмили би увијек кренуле сузе. Дјеца су је грлила и тјешила, премда је и њима било тешко. У једном тренутку Радмила је угледала Ману на неколико десетина метара удаљености.

Инстиктивно се и Мане окренуо према њој. Мане им је пришаао и поздравио се са Радмилом и дјецом. Када су Небојша и Мирјана сазнали да је Мане тај који је пронашао и вратио новчаник, посебно су му се захвалили. Мане им је испричао да је са своје двије кћерке  дошао на гроб своје супруге, која је умрла почетком 1999. године.  Радмила је била помало затечена тим изненадним сусретом. Када је Мане одлазио Радмила му је рекла да ће га позвати наредних дана на пиће у знак захвалности. „Немој  молим те више да ми се захваљујеш, све је то нормално што сам ја учинио, ништа посебно. Пиће можемо попити као комшије са Новог Београда и земљаци из Лике, зар не. То је довољан повод“, рече Мане на одласку према гробу своје супруге.

У пондјељак око девет сати Радмила је позвала Ману: „ Добро јутро или добар дан, овдје Радмила“. „Добро јутро Радмила баш си ме лепо изненадила својим позивом“, рече одушевљено Мане. „Позивам те, да данас у једанаест сати дођеш на доручак и пиће у ресторан  „Ле Петит Бистро“. Ресторан се налази до Уникредит банке преко пута Палате Србија“, рече Радмила. „Знам где је то. То је једна аутобуска станица од моје зграде. Видимо се“, рече Мане веселим гласом.

Мане је тачно у једанаест сати дошао у ресторан. Радмила је била сама за

Ресторан „Ле Петит Бистро“

столом и одмах му је предложила да наруче јело и пиће, јер је она ограничена временом  за ужину. Мане се мало нећкао за јело, али је на крају ипак прихватио Радмилин предлог. „Овдје сам сваки дан у једанаест сати. Само понедјељком и петком сам сама. У остале дане доручкујем са најближим сарадницима. Овај доручак ми је истовремено и ручак, а обожавам овај ресторан и пријатно се осјећам у њему. Близу ми је радног мјеста“, рече Радмила гледајући по ентеријеру ресторана. Радмила и Мане су срдачно разговарали и уживали у укусно спремљеном и сервираном јелу. Мане јој је испричао дио свог живота. Сазнала је да је добар дио радног вијека провео на бушотинама нафте у Војводини, а један мали дио у Ираку и Либији. У Нови Сад је путовао  тај дан да се види на ручку са својим „нафташима“. Задњих пет година је радио као савјетник у Министарству за рударство и енергетику. Крајем ове године иде у пензију. Кроз непосредни разговор Радмила и Мане су се боље упознали. Радмила је осјетила да јој прија његово друштво. Када је Радмила погледала на сат видјела је да је пола један. „Како је вријеме брзо прошло. Морам да идем, јер никада нисам закаснила на посао са доручка“, рече са осмијехом Радмила, знајући да јој у фирми то нико неће замјерити. Поздрављајући се, Мане је предложио да се виде у петак и да он части. Радмила је пристала на то. И тако су се виђали у том ресторану најчешће петком. Причи није било краја. Почетком децембра Мане јој је предложио да иду у биоскоп у ТЦ „Ушће“ и гледају нови домаћи филм „Вера“. „Дај ми времена да сагледам своје обавезе тих дана“, рекла му је Радмила. У ствари хтјела је о томе поразговарати са Небојшом и Мирјаном, и од њих добити „дозволу“. „Мајко, треба да изађеш и да се дружиш са неким. Не можеш бити већину времена сама. Нормално је да ћеш се дружити са особом са којом ти је лепо и пријатно. Што имаш нас питати. Нама се чини да је тај Мане добар човек. Шта смета да погледате филм“, рекао је Небојша, истовремено намигујући сестри Мирјани да и она подржи то. Једне децембарске вечери Радмила и Мане су отишли у биоскоп. Послије завршеног филма попили су пиће у једном кафићу у тржном центру и разговарали о чудноватој судбини шпијунке Вере Пешић, која је била главни јунак овог филма. „Нисам знала за ову Веру, а да ти будем искрена, нисам ни знала да овдје постоји биоскоп. Нисам  скоро четрдесет година била у биоскопу. Хвала ти,  баш ми је било пријатно вече“, рече Радмила спремајући се да крене кући. На аутобуској станици код ТЦ „Ушће“ нису дуго чекали аутобус. Изашли су заједно, и Мане је испратио Радмилу до улаза њене зграде. Радмила је весело ушла у стан. Имала је осјећај да полако нестаје тај осјећај самоће, који ју је прогањао откада су дјеца отишла од ње. Мане јој је постајао све ближи и дражи. То је био човјек који је био веома пристојан и културан. По природи је био весео човјек и необично духовит и заанимљив.

У понедјељак на Никољдан ресторан „Ле Петит Бистро“ је био скоро празан. То је било за очекивати на овакав дан, када крсну славу слави пола Београда, а друга половина Београђана иде код некога на на славу. Радмила и Мане су наручили кафу, и док су чекали конобара, Мане упита Радмилу: „Да ли би хтела са мном да чекаш Нову годину у хотелу Југославија? Зове ме моје друштво на дочек, а ја бих желио да и ти будеш то вече са нама, односно са мном“.  Радмила је била помало изненађена овим позивом. Знала је да син Небојша са вјереницом иде на Копаоник, а кћерка Мирјана са вјереником  иде на Златибор. Њој преостаје,  као и много година до сада дочек Нове године уз стереотипне  програме на телевизији. „Хоћу“, рече Радмила, чудећи се сама себи како је брзо одлучила. „Ко ће тамо пјевати“, упита Радмила. „Амар Гиле и Рада Манојловић, а вероватно има и других певача“, рече Мане, знајући да Радмила не воли „народњаке“.

Наредних дана је Радмила у друштву кћерке Мирјане обилазила београдске бутике и продаваонице, како би купила свечану и тренутно модерну сако хаљину и остале потрепштине. Када је напокон пронашла хаљину која јој се свиђа, обукла ју је и изашла пред Мирјану. „Мајко хаљина је пун погодак, а стоји ти савршено. Онај твој Мане ће да одлепи за тобом. Осим што си још увек лепа и згодна некако си се и духовно освежила“, рече одушевљено Мирјана, што је климањем главе потврдила и продавачица у бутику. “Прије свега Мане није мој, а не вјерујем да ће  да одлепи, како кажеш, није он из те приче“, рече Радмила са осмијехом, не кријући задовољство са комплиментом њене кћерке.

У суботу на дан дочека Нове године Радмила је правовремено почела са припремама и уређивањем. Мане јој је рекао да ће доћи по њу аутомобилом у осам сати навече. Док се спремала за излазак  слушала је Радио Носталгију. Те носталгичне пјесме су је враћале у младост и срећне дане. У једном тренутку кренула је њена омиљена пјесма „Златни дан“ од Бисере Велетанлић. Увијек би та мелодија и ријечи пјесме код ње изазивале посебан осјећај. „Ма какав златни дан, ја хоћу златне године, па колико их буде“, полугласно рече Радмила, гледајући у огледало и завршавајући шминкање лица.

Радмила и Мане су улазећи у салу хотела изазвали знатижељу код његових пријатеља. Убрзо су се

Дочек Нове године у Београду

сви опустили под утицајем пријатне музике и Маниних духовитих опаски. Пјевачица Рада Манојловић је довела атмосферу до усијања. Радмила и Мане су уживали у плесу. Сваки наредни плес их је приближавао једно другоме. „Мане, да те нешто питам, али да ми искрено одговориш. Зашто си ме онда у Новом Саду чекао са новчаником? Зашто ниси предао новчаник одговарајућој служби на станици“, знатижељно га упита Радмила, док су плесали у лаганом ритму музике. „Да будем искрен, допала си ми се на први поглед. Била си некако чудно замишљена и мистична. Нисам могао са тобом успоставити никакав контакт. А што се тиче новчаника сачекао бих свакога да му лично уручим. Немам баш поверења у разне службе, када су у питању лична документа и новац. Једноставно, такав сам по природи. Срећа је што сам чуо када се враћаш кући, иначе од нашег дружења, а сада могу рећи и романсе не би било ништа“, рече Мане, приближавајући Радмилу још више ка себи. Када су казаљке на сату откуцале поноћ, Радмила и Мане су се пољубили и зажељели једно другом све најбоље. Док је још трајала ерупција славља и честитања код присутних гостију, Радмила је сјела за сто, наздравила цијелом друштву и послала поруку  сину Небојши и кћерки Мирјани, у којој је писало:

 „СРЕЋНА ВАМ НОВА 2023. ГОДИНА“

Хотел Југославија – Дочек Нове 2023. године

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

5 + sixteen =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд