ДИВОСЕЛО У ПРАСКОЗОРЈЕ

Миле Рајчевић, проф.

ДИВОСЕЛО У ПРАСКОЗОРЈЕ

 Завичај је мјесто гдје смо рођени и одакле су нам преци     

Колико смо ми Дивосељани вољели свој завичај, своје Дивосело осјећа се при сваком сусрету без обзира којој генерацији припадамо. Прликом сваког сусрета почињу приче о животу у Дивоселу, људима који су га чинили, почињу сјећања на једно вријеме које је постало носталгија и историја. За нас Дивосељане Дивосело је било најљепше мјесто под сунцем.

Сунце је својим топлим зрацима обасјавало Дивосело, давало му посебне чари и љепоту „тако да смо ми Дивосељни

Поглед из Дивосела на Височицу

с кољена на кољено, генерацијски били увјерени да је то најљепше мјесто под сунцем“. Знао је наш човјек препознати љепоту живота, сунце у шуми  на пропланку и јутро када се живот буди, волио је уранке, чуо је пјев птица, завијање вукова и рику јелена када није био у гају… Ујутро, чим би устао и погледао у сунце, назвао би комшији  „добро јутро“.

Када у прољеће сунце својим топлим зрацима обасја врхове Велебита,  Вијенца, Дебеле главице, Присоја, Орљака, Камењуше и Клисе, озари Читлук и Орнице, када се почну отапати снијежне лавине Велебита, оживе врела и набујају потоци, када процвјета липа и багрем, вриједни горштаци са личке груде, прекаљени свим животним недаћама почињали су прољетним радовима. Мало које мјесто се може похвалити таквом парк – шумом, као што је Јасиковац са истоименим хотелом код тениског игралишта  које датира из 1900. године, Имовином (плантажа) и Вујновића брдом.

                                                       „Хотел Јасиковац“ у парк шуми Јасиковац

Хотел „Јасиковац“ у парк шуми у Јасиковцу саграђен је прије 2.свјетског рата код тениског игралишта. У 2.свјетском рату хотел „Јасиковац“ је запаљен и порушен. Послије 2.свјетског рата на рушевинама и темељима старог хотела педесетих година 20.вијека подигнут је и обновљен  нови хотел. Послијератне генерације памте дружења у Хотелу „Јасиковац“, сјећају се концерата са познатим извођачима народне и забавне музике, наступа културно-умјетничких друштава, дочека Нових година, плесова и игранки до зоре, фудбалских утакмица, дружења и забављања…

Неизоставно је било дружење Почучића – Мачкиља из Дивосела у фебруару, који су тада званично обиљежавали „мачје сватове“, познати по надимку Мачкиљи,  а многи „стари швалери“ остајали су до касних ноћних сати уз „пјеваљке“, уживајући у љубавним романсама, гдје су остављали посљедњу пару, да би се у раним јутарњим сатима у праскозорје[1]  враћали  својим кућама. Недалеко хотела  „Јасиковац“ налазио се уређен извор питке воде  (врело) за којег су знали ђаци госпићких школа и сваки путник и намјерник. Крај самог извора био је мини зоолошки врт са 2 медвједа (ми смо говорили међеда) који су били атракција за туристе и мјештане.Тениско игралиште било је увијек пуно младих, ђака госпићких школа, који су свакодневно играли фудбал, често пута заборављајући на школске обавезе, или радове код куће.

Парк шума Јасиковац добила је име по пољском генералу Јасику. Првих 30 ха засађено је 1743.године. Највише је засађен храстом око 1780. године  за вријеме аустријског цара Јосипа II. Вујновића брдо засађено је у времену од 1891 – 1924. године црним и бијелим бором. Лијеп пејзаж пружао је Јанков борик, гдје високи борови „додирују небо“ , брезик код Илинца, стогодишња борова шума код Пољара, брезик на Садикама измијешан  боровином. На Садикама је послије 2.свјетског рата Плећаш Сава, Савица Лајпетин засадио црногоричну борову шуму измијешану смреком, јелом и брезом која је плијенила угођајем на путу ка Великом Крају и Височици.

Посебне чари овом амбијенту давао је птичји свијет, живећи у двориштима кућа, пољима, ливадама и шумарцима. Биле су то птице станарке и селице. Врабаца и жутелица  је било у сваком дворишту и стоговима сламе, сјеница, сврака… У пољима и луговима  била су станишта: славуја, коса, жуне, царића, чворка, чешљугара, дрозда, пољске шеве, препелице, сврачка, крешталице, вране, орлова више врста, дјетлића, сове, дивљег голуба, сокола, гаврана…Куд год би кренуо, наишао би на птичије гнијездо: под стрехом, у трави, на дрвету, грму или живици. Крајем љета, када почне жетва, мир и тишину су нарушавала јата препелица својом опојном пјесмом пућ пућпурић. У жбуновима ракита и врба покрај потока  била су станишта дивље патке од прољећа до касне јесени и птица мочварица. Ластавице су се враћале крајем априла  и  у мају по „плану“ свака у своју стају, на своју греду и своје гнијездо. Роде и дивље гуске селећи се у топле крајеве, у јатима су прелијетале  ова насеља. Обично су се „одмарале“ код Човинца и на барама  између Клисе и Камењуше. Јата галебова, којима није био станиште овај простор, знало је „пренијети“ невријеме преко Велебита у Дивосело и Читлук.

Својом пјесмом и шаренилом боја птичији свијет чинио је богатство природе овог краја.

Нажалост, одласком народа са ових простора крајем деведесетих година 20.стољећа, нестало је и птичијег свијета, нестало је народа, нестало је свега што је чинило љепоте и чари завичаја.

ФУСНОТА:

[1] Праскозорје-вријеме пред излазак сунца, кад зора праска, пуца.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

nineteen − fourteen =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд