ЗАПИСИ ИЗ ДИВОСЕЛА – ЗАВИЧАЈУ СА ЉУБАВЉУ

Миле Рајчевић, проф.

Записи из Дивосела – завичају с љубављу

Oгњиште

Већина кућа у Дивоселу до 2. свјетског рата имале су огњиште.   Кућно огњиште је прво култно мјесто наших предака. Од најранијих времена задржало је своју изворност и функцију, представља симбол живота и трајности. Назив долази од огња-ватре. Налази се у кући која се назива ватреница  (по отвореној ватри). У самом почетку рађено је од набијене глине – иловаче,  да би се касније радило од шамотне опеке, ограђено каменом. Један дио огњишта био је предвиђен  за печење на ражњу. Огњиште је било правоугаоног облика. Саставни дио огњишта биле су вериге[1] на које се вјешао лонац  (бронзин) у коме се кувало.

Вериге су свети предмет сваке српске куће и никад се не остављају ако се мора напуштати или продати кућа. Вериге се при сељењу увијек носе уз најважније породичне ствари (икона) као светиња.

Пратећи  реквизити уз огњиште су вериге и маше, преклад,  троноге, ожег, машице…  Огњиште је у кући заузимало централно мјесто, тако да је остало довољно мјеста за сједење.  Његова  вишенамјенска улога  била је гријање  просторија и укућана током хладних дана, кување и спремање хране, печење круха, меса на ражњу или роштиљу, сушење – димљење меса.

На крову куће био је отвор са поклопцем за дим – баџа, који се отварао и затварао комињачом (подуљи штап чија је дужина била до висине отвора на крову). Баџа је била увијек отворена, осим за вријеме кишних дана.

Огњиште

Огњиште је било од изузетног значаја за Словене, али и Србе  и представљало  је централно мјесто животног простора. Уз огњиште се примао први божићни  гост  положајник. На огњишту се давао, узимао и враћао зајам, јер се огњиште више признавало него живи свједоци. Оно што је олтар за храм, то је огњиште за кућу. По паганским вјеровањима  у огњишту обитава дух породичних предака. Отуда у огњишту изузетна завјетна, чак и магијска снага Славе, духа  и трајања породице у Српству.  Готово сви домаћи обреди, од  рађања до умирања, обављали су се уз огњиште. У Србији млада пред полазак на вјенчање љуби огњиште својих родитеља, а по доласку у кућу младожење љуби њихово огњиште. Око огњишта се носи божићна слама, налажу бадњаци, пеку чеснице и печенице.

У Дивоселу су се уз огњиште одржавала сијела, диване, прела… Та традиција се одржавала све до 2.свјетског рата, а послије рата огњишта су била  ријеткост. Замијенили су их Смедеревци и електрични шпорети.  Нагли преображај села, електрификација села, радио, телевизија и савремени начин живота  потиснули су  традицију…Нестала су традицинална  огњишта, многи традиционални обичаји  «игром судбине» добили су савремене садржаје.

Преко 80 породичних огњишта у Дивоселу заувијек је угашено  у 2.свјетском рату, а  у грађанском рату у Хрватској у времену од 1991 – 1995.године угашена су готово сва огњишта. Године 1991.било је у Дивоселу 413 кућа са још више господарских објеката, од тога је било 276 усељених домаћинстава, мјештана који су стално живјели у Дивоселу (куће у којима се ложила ватра) и 137 викенд кућа у којима се боравило повремено. Према попису становника у Дивоселу су 1991.године живјела 344 становника. Сви стамбени и господарски објекти запаљени су и минирани у грађанском рату у Хрватској у времену од 1991 – 1995.године. Оно што је започела НДХ и Анте Павелић 1941.године, довршио је Фрањо Туђман у грађанском рату у Хрватској 1991 – 1995.године.

Дрењац – Дренац

Дрењац –Дренац, дио Дебеле главице који се протеже од Бајића мостића у Читлуку до Љесковог врела у Дивоселу.

На источној страни Дебеле главице (762м  н/в) било је много самониклог дрена, који  у рано прољеће процвјета  прелијепим цвијетом златно-жуте  боје  и најави прољеће. Читав крај мирисао је на дрен гдје су се у прољеће  данима  „ројиле“ пчеле.Тај  дио насеља по дрену је прозван Дренац (неко је говорио Дрењац), и остао је као топоним за сва времена.Топоним Дрењац – Дренац припада скупини топонима мотивисаних називом биља, према дријен, дрен…Плод дрена у  народу  зову: дрењина, дренак, дрењ, дријен. Код нас у Дивоселу  и Читлуку од плодова дрена, дрењине  „правио“ се пекмез, пекла се дренова  ракија одличне  квалитете, са специфичном аромом. Од дреновог дрвета, који је имао „густу жицу“ правила су се држала,  држалице и насади за свакодневне  алатке.

Код насеља Крајиновића (Крајновићи) у Личком Читлуку у Дренцу извире поток  (Дренац) и увире у Почитељицу која одводи  воду у ријеку Лику.

На десној страни цесте која  води из Дивосела у Читлук  у Дренцу, мало подаље (600 м) од куће Јована Бјеговића, шепавог,  налазило се врело Кљајиновац,  а мало подаље Љесково врело и врело  Вујановац  (према Паљевинама).

Врело  Бановац – Дивосело

Врело Бановац  у Дивоселу,  народ  је звао врело живота. Налазило се на лијевој  страни цесте

Врело Бановац подно Дебеле главице у Дивоселу

Раскрижје –Мали Крај, подно Дебеле главице (Присој). Уцртано је у све војне карте као прирдни  извор, врело  које никада није пресушивало, увијек са чистом питком водом, врело у коме је увијек било шкобаља, увијек са истом температуром и увијек исти ниво воде.

Мјештани Дивосела, а и околних села знали су за квалитет воде из врела Бановца, и сматрали  су га љековитим. Многи старији Дивосељани би у позним годинама, схрвани болестима и старошћу,  пожељели да се напију воде са Бановца сматрајући да ће оздравити и продужити живот.

Корито и Точак су два врела – извора  са источне стране  Дебеле главице у Дивоселу  који су одиграли важну и значајну улогу у животу мјештана Дивосела. Посебно су ови извори били значајни за мјештане Дивосела и ђаке основне школе у Дивоселу. Приликом  насељавања Дивосела, обично су се куће са господарским објектима градиле близу извора питке воде. Када је отворена основна школа у Дивоселу, вода за пиће за школску дјецу носила се са извора званог Корито од 1869 – 1891. године. Године 1891. Држава је уредила квалитетније врело звано Точак, исто у подножју Дебеле  главице за потребе школске дјеце све до 1926. године, када је залагањем мјештана Дивосела, Читлука и Орница, Државе и директора Дома народног здравља др Павла Грегорића ископан у школском дворишту  школски бунар.

Лички  гуслари

Лички гуслари су кроз бурну историју, градећи посебан гусларски стил, гуслали пјевајући старе јуначке народне пјесме о косовским јунацима, о Марку Краљевићу, о Гаврилу Принципу и слично, као и о хајдуцима, народне пјесме из НОБ-а, о дизању устанка, о чувеним биткама, о народним херојима, о страдањима и друго. Лички гуслари пјевају мирније, док црногорски пјевају оштрије.

У току 19. вијека у Гацкој долини била су два позната личка гуслара, Раде Рапајић из Рапајина Дола, слијепи гуслар, умро 1892. године и Илија Тртица из Црне Власти, Горње Врховине.

Између два рата и послије Другог свјетског рата било је неколико добрих личких гуслара око Врела Зрмање и Грачаца, као и у српским селима Горњој  Плочи, Могорићу (Никола Јове Корица), Завођу, Павловцу, Врепцу, Дивоселу  (Тома Никшић и Плећаш Никола – Ниџо Пусан).

Тома Никшић

Тома Никшић из Барлета је дизао личке народне масе на бунт против Аустоугарске  монархије. Томо Никшић је дуго времена боравио и живио у Дивоселу, заселак Клиса код синовке Драгице Никшић, удате за Ђуру Поткоњака, Бринара, званог Шкица. Гуслар Томо Никшић је с народном пјесмом уз гусле будио националну свијест код Срба и Хрвата у Лици за вријеме аустроугарске владавине. Својим пјесмама опјевао је многе догађаје из борби Личана против аустроугарских власти, а ти су се догађаји  често  дешавали између аустријских жандара и нашег народа. Најпознатија му је пјесма Јунаштво Манише Новковића и Секулића.

Никола-Ниџо Плећаш, познатији као Ниџо Пусан живио је у Дивоселу. Био је природно интелигентан, пун изворног народног хумора. Радо се знао нашалити на свој рачун и своје супруге Савке, али и на рачун својих Дивосељана. Његов изворни хумор и шале биле су познате и присутне  не само у Дивоселу, већ и у околним личким селима, на плаци у Госпићу… Због свога хумора и оригиналних, добронамјерних  шала из народа  добио је надимак „Дивосељачки Нушић“. Радо је узимао гусле у руке и уз гусле пјевао о Краљевићу Марку, Косовским јунацима, јунашвима косовских јунака: Милоша Обилића, Југ Богдана, кнезу Лазару, Косовки дјевојци, Мајци Југовића…

Ниџо је био упамћен код нас Дивосељана по једном  детаљу, мало несвакидашњем у нашем селу,

Никола-Ниџо Плећаш

којег се старије генерације Дивосељана и данас радо сјећају. Наиме, Ниџо је за живота  оставио у аманет своме комшији  Владимиру Плећашу  (Влади Буруту) да  га  једнога дана        „ако  икада  умре“ вози у мртвачком сандуку на својим бијелим кобилама од куће из Плећашког вароша  до гробља на Клиси, с тим да прије свих, прије спровода  стигне први на гробље на Клиси. Владе је озбиљно, савјесно и врло одговорно испоштовао Ниџин  аманет, његову посљедњу жељу. Када је спровод  дошао у подножје  гробља на Клиси (Клиса, кота 588м  н/в), Владе је „дао  гас својим кобилицама“и  у галопу први са Ниџом стигао у гробље на Клиси.

Ово Ниџино путовање, нама који смо били  на сахрани  (а било је много људи), личило је на сцене из каубојских  филмова. Да није било Илије Плећаша, Шушкана у колима са Владом, који је придржавао  сандук са Ниџом, питање је на којем би брду  Ниџо завршио. Спровод  је стигао десетак минута касније. Овако нешто није било изненађење, ни чудно  нама Дивосељанима, обзиром да смо ми нашег доброг комшију  Ниџу, дивосељачког Нушића,  добро познавали  као и његове животне шеретлуке.

[1] Вериге – дугачак искован ланац, везан за кровну греду, који је висио изнад огњишта, до саме ватре. На крају верига била је искована кука на коју би се окачио већи или мањи котао, за кување јела.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

three + 2 =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд