КУЛТУРНО – ПРОСВЈЕТНИ РАД У ДИВОСЕЛУ – ТРАДИЦИЈА НАШИХ КОРИЈЕНА

Миле Рајчевић, проф.

 

Културно-просвјетни рад у Дивоселу – традиција наших коријена

–          Сјећање никад не умире   –

Захваљујући непосредној близини Госпића као већег центра са средњим школама, гимназијом и учитељском школом (препарандијом, лат. праепараре-припремна школа, учитељска школа), грађанским школама, кретању омладине Дивосела и школовању у већим градовима Краљевине Југославије и иностранству у Дивосело  су се доносиле  напредне, културне идеје које је народ и омладина ових села прихватала.

Отварањем  основне  школе у Дивоселу 1869. године и свестраним залагањем народних учитеља Дивосела, свештеника и „школараца“ културно-просвјетни  рад одвијао се од самог насељавања ових простора. Млади  ових села  похађали су основну школу и у Госпићу која датира још из 1764.године, посебно младост Дивосела из заселака ближих Госпићу: Ведро Поље, Клиса, Почуча  Брдо и Обрадовић варош због саме близине града, и због тога што су ови засеоци припадали парохији Госпић.

Мало је писане грађе остало новијим генерацијама из времена од насељавања до данашњих дана, будући је готово све што је било и записано, плански уништавано у рату 1941-1945.године као и у послијератном  периоду. Сва библиотечна грађа спаљивана је и уништавана  у библиотекама, школским архивама, спаљиване су споменице школа, љетописи са  црквеном историјском грађом. Данас нам је  драгоцијено свако „зрнце“ и свако „словце“ записано о животу и обичајима народа ових села, који се могу „напабирчити овуда и онуда“ како би остао писани траг садашњим и будућим генерацијама за историју њихових славних предака.

Дивосело је  уништавано плански и систематски 1941. године и 1991. године  етничким чишћењем и геноцидом над овим народом, само зато што је то било село насељено српским становништвом. Плански су уништавана изворна  културна  свједочанства и духовно стваралаштво овог народа, културно – историјски споменици, све оно што је овај народ вијековима стварао. Догодило се исто онако, како то записа  Манојло Грбић, професор Учитељске школе у Карловцу  у  својој књизи: Карловачко  владичанство, 1891.године:

„Јаук и дим од запаљених села натјецаху се у небеских висинах, који ће више допријети…Села уништише ватром, становнике сабљом“. Тако је било у Дивоселу 1941. и 1991. године, и дефинитивно 1993. године. Пред погромом усташке власти НДХ народ је спасавао  голи живот, остављајући село у пламену. Колико димова, толико несрећних судбина.

Насељавањем Лике српски народ је „донио са собом“ штокавску ијекавштину, а  уз  језик „донијели“ су ћирилицу, словенско писмо. Наши људи  су у свакој прилици пјевали, играли, дружили се, шалили се на славама, свадбама, приликом рођења  дјетета, испраћаја синова у војску, на сијелима и прелима, диванама, црквеним зборовима… Праву зимску идилу парале су пјесме прелаца који су се враћали кући из прела у ситне ноћне сате, у глуво доба ноћи, измијешане са „завијањем вукова“ и губиле се  у  снијежном кијамету и мећави.

Културно-умјетничко друштво  у Дивоселу датира  још из 19.вијека. Заслугом народног учитеља Милана Алексића и његових претходника у Дивоселу су приређиване аматерске позоришне представе, гдје су „млади глумци“ били млади интелектуалци Дивосела. Већ у то вријеме у Дивоселу је постојао пјевачки хор, драмска, рецитаторска и литерарна секција. Просвјетни дом у Дивоселу (1931) постао је жариште културе народа. Ратни вихор 1941.године није прекинуо и угасио ентузијазам овог народа. У рату су се на ослобођеном територију  у подвелебитским збјеговима приређивале приредбе на којима се пјевало соло, у хору, изводили игрокази, враћао се морал напаћеном народу. Пјевао се „лички ојкан“, свирало се на тамбурицу дангубицу. Послије 2.свјетског рата, када су се преживјели Дивосељани вратили на своја огњишта, у којима је још увијек тињао дим недогорлелих темеља, започео је живот изнова. Уз пјесму и нови живот, након вишегодишњег страдања и избјеглиштва у збјеговима Велебита, вишегодишњег рата, градитељски дух је био нови тренд.  Велики Хемингвеј је рат доживљавао  као анонимну кланицу, безумље, анархију без икакве љепоте и достојанства. „Сви ликови су физички или психички, ратом, или животом послије рата осакаћени“ (Хемингвеј). Дивосељани нису клонули духом. Иако  је овај  народ  преживио  своју  калварију и голготу  у овом рату, борба  за  опстанак  на свом родном  огњишту и огромна радна и стваралачка енергија, одржала  га  је. Почела  је  радом основна школа, у почетку 4 разреда, а затим осмогодишња школа. Просвјетни  радници, омладина села, гимназијалци и ђаци учитељске школе наставили су и обновили рад  КУД-а. Међу  њима су се се посебно истицале: Рибар Неђељка и Почуча Марта (супруга Јована Почуче, Баћканова, Рускиња, дивоселска снаја), Рајчевић (Почуча) Анка (Сека), Богданићева која је плијенила својом пјесмом и умилним гласом, Плећаш Војислав, Војо и многи други. У културно-умјетничком друштву је и даље пјевачки хор, драмска и рецитаторска секција, фолклорна и тамбурашка секција. За рад КУД-а користиле су се школске просторије и просторије Дома културе у засеоку Пољари.

Фолклорна секција Дивосело

На приредбама и забавама, поред соло пјевача, пјевао се и „врабац“ са духовитим, шаљивим текстом, везаним за живот и рад нашег човјека. У стварању стихова и пјевању „врапца“ посебно се истицала Љубица (Љуба) Рајшић, (Љуба Стеве Рајшића) удата Радаковић, стварањем и писањем хумористичких текстова и пјевању истих са неким од омладинаца који је лијепо пјевао. Свака строфа „Врапца“ имала је своју поуку. Ево неколико примјера по сјећању аутора:

„Са Стевом се жене диче, њему Брацан Перко виче“.

„Има једна цура млада, то је наша Станић Нада,

Чим се Дмитар Пекин јави, Нада књигу заборави“.

„Бјеж`те људи, ето иде Пали, све је јутрос растјер`о по штали“.

„Има један, тај Гаџура Мићан, што задружном духу није сличан,

Задружну сламу није хтио гасит`, у невољи своју браћу спасит`“.

„Изаш`о Паја првога маја, кртица рије, Паја се смије“.[1]

За све државне празнике приређивале су се приредбе, на које се народ радо одазивао, нарочито

Наступ КУД-а Дивосело у Госпићу на Тргу Николе Тесле

омладина. Редовно се славио дочек међународне Нове  године,  Дан Републике, Дан армије, Дан побједе над фашизмом, Дан устанка, Дан борца, Први мај. Пјевало се на њивама, копачице, жетелице, косци, прелци, пјевало се на мобама у СРЗ, свадбама, забавама и приредбама.

Изградњом Спомен-дома 1981. године рад КУД-а као и рад осталих културних и спортских манифестација преноси се у Спомен-дом у центру села. Тада је Спомен-дом  постао културно-просвјетно жариште не само Дивосела, већ и шире околине. Обнавља  се и проширује  рад друштва. КУД је регистрован у оквиру рада друштва „Наша дјеца“. Предсједница КУД-а била је Сара Крајиновић, учитељица у Дивоселу.

Културно-умјетничко друштво имало је слиједеће секције:

–          Пјевачки збор (хор), који је бројио преко 30 чланова

–          Тамбурашка секција чији су чланови били: Станић Петар-Перица, Гендић Миле, Вујновић Илија-Илијаш, Милош-Мишо Радаковић, Јован Лучић, Миле Матић, Перкичин, Радаковић Душан – Дућа, Никола Јерковић-Каре, Плећаш Стојан, Војислав  Плећаш, Бранко Баста…

 

КУД Дивосело деведесетих година 20. вијека

КУД је имао своју народну ношњу, женску и мушку, традиционално насљеђе народне ношње села. КУД је наступао на Личкој олимпијади „Окама“, Зборовањима, на општинским смотрама, републичким смотрама фолклора, савезним смотрама, гостовао на приредбама у сусједним селима, наступао за све значајније празнике у селу и у Госпићу.  Чланови пјевачког збора и фолклорне секције: Јерковић Драгица, Јерковић Бранко, Томин, Јелена Јерковић,  Драган Јерковић, Бранка Поткоњак-Јоветић, Мирјана Лазић, Јерковић Драгица, (Драга Карина), Вера Обрадовић,  Маринка Вујновић, Анкица Матић, Анка Обрадовић, Наташа Узелац, Лидија Вујновић, Јелена Матић, Сава Плећаш, Милан Плећаш, Илегин, Сека Плећаш, Обрадовоћ Милева, (Сека Милошева), Обрадовоћ Милош, Неђин, Милица Вујновић, (Мица Зборова), Мика – Мица Поткоњак, Марко Поткоњак, Тојканов, Душанка Станић, (Душа Перичина), Радмил-Раде Сарић, Невенка-Нена Плећаш, Вера Басарић, (Вера Мићанова), Милица Плећаш, (Мица Богде Бајина), Мира Радаковић, (Јединкова снаја), Рајка Вујновић, (Душана Јањина), Мара Станић, учитељица и Сара Крајиновић, учитељица.

 

Наступ КУД Дивосело у Госпићу на Тргу Николе Тесле

Године 1991.по попису становништва била су у Дивоселу  344 становника, 413 кућа са још више господарских објеката, од тога је било 276 усељених домаћинстава (кућа у којима се ложила ватра) који су стално живјели  у Дивоселу и 137 викенд кућа у којима се живјело повремено.  Године 1991. угасио се сваки живот у Дивоселу. Све стамбене, културно-просвјетне  и господарске  објекте запалила је и минирала хрватска војска и полиција у времену од 1991- 1993.године, народ  побијен и протјеран. Све оно што је започето 1941 – 1945.године, довршено је у грађанском рату у Хрватској 1991 – 1995.године. Нестало је пјесме и игара,  село је етнички очишћено. Нит` се чује цвркут птица, нит` калача са бунара…

 

 

 

 

ФУСНОТА:
[1]  Паја Бјеговић – Пољар био је баштован у СРЗ  Дивосело.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

17 − three =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд