Велебит – хрватско упориште а српско стратиште

Ђорђе Пражић

ВЕЛЕБИТ – ХРВАТСКО УПОРИШТЕ А  СРПСКО СТРАТИШТЕ

Увод

У овом раду тежиште је дато на догађаје из српско-хрватских односа (тероризам и борбена дејства у рату), на подручју Госпића (срез, котар, град) и Перушића (срез, котар, општина) од тридесетих до деведесетих година двадесетог вијека.

Кроз уважавање војногеографског фактора и осталих природних карактеристика подручја Велебита, обрађени су неки догађаји из оружаних сукоба на овом подручју. Исто тако се подсјећа на неке познате злочине према српском становништву, који нису довољно присутни у стручној и широј српској јавности. То се прије свега односи на Концетрациони логор Госпић – Јадовно – Паг и на масовне свирепе злочине у подвелебитским селима: Дивосело, Смиљан и Млаква (и остала мјеста у Косињу).

Природне карактеристике планине Велебит

Велебит је средњопланински ланац у јужном дјелу Републике Хрватске. Припада динарском

Поглед са Велебита на Велебитски канал

планинском систему и оштро раздваја крашку висораван Лику од Јадранског мора, на дијелу Велебитског канала. Пружа се правцем сјеверозапад –  југоисток од линије Сењ – Вратник – Жута Локва на сјеверозападу до ријеке Зрмање на југоистоку. Дуг је 165 километара, широк 14-20 километара. Јединствени је масив, каменит, стрмих страна и тешко проходан ван путева. Југозападна страна, окренута мору, највећим дијелом је гола и стјеновита. Сјеверозападна страна је већим дјелом пошумљена (буква, јела и др.). Морска обала је слабо разуђена, са неколико мањих увала и драга, које се у виду фјордова увлаче између стрмих и каменитих литица (нпр. увала Завратница око 2 километра). Због јаке стрмине прилаз на обалу са морске стране је веома тежак. Сјевероисточне падине са својим огранцима нешто се блаже спуштају ка Личкој висоравни. Покривене су шумом (буква, храст, бор, јела и др.).

Велебит чини климатску границу и оштро одваја приморски (дуга, топла и сува љета и благе зиме)  од континеталног дијела  (оштре и дуге зиме, кратка и топла љета). Вјетрови су веома јаки, нарочито тзв. Сењска бура, која је опасна нарочито за дужобалску пловидбу. На Велебиту зима може трајати 5-6 мјесеци. Временске непогоде могу често најнепосредније утицати на извршење борбених задатака. Овакве сурове услове тешко подноси и на то навикнуто локално личко становништво које ту живи, ако је оскудније обучено и одјевено за боравак у природи.

Рељеф има све крашке облике са низом  јама, вртача, увала, пећина, пукотина гдје продиру крашке воде, крашких врела и др. У највишим дијеловима, паралелно  с главним гребеном, пружају се увале, удолине, дулибе у којима се снијег понегдје задржава до половине љета. Југозападним подножјем  Велебита, поред морске обале, пролази Јадранска магистрала, а сјевероисточним, савремени ауто-пут и жељезничка пруга. Попречно Велебит сијеку путеви који повезују унутрашњи континентали дио са приморским дијелом и воде преко превоја Вратник (698 м, правац Жута Локва – Сењ) Олтари (937 м, правац Оточац – Красно – Јурјево), Велики Алан (1.332 м, правац Косињ – Јабланац, Стара врата (927 м, правац Госпић – Карлобаг) Мали Алан (1.045 м, правац Ловинац – Обровац) и на крајњем југоистоку долином ријеке Зрмање (првац Сучевићи  – Пађене). У предјелу Велебита изграђено је и неколико шумских путева за извоз дрвета, а има више пјешачких и коњских стаза.

У  војногеографском смислу Велебит се налази  на десном боку приморско-личког операцијског правца и као зид се испречава снагама нападача и каналише га на уске планинске пролазе. Велебит се може упорно бранити мањим снагама, а тешко проходна, крашка и шумом обрасла планнина пружа  браниоцу узастопне  ослонце у одбрани и велике могућности за запречавање. Веома је погодан за дејства диверзантско –  терористичких снага, нарочито оних који имају подршку локалног становништва који насељавају насеља на Велебиту и његовом подножју.

Подручје Велебита је веома богато са спелеолошким објектима, који се могу употребљавати у војне сврхе а и као јаме – гробнице. Најбројнији и најдубљи спелеолошки објекти у Хрватској налазе се на Велебиту. Тродјелна Лукина јама дубока је 1.392 метра а Словачка јама 1.320 метара. Према спелеологу истраживачу  Мирку Малезу на овој територији (Госпић и Перушић) има 142 спелеолошка објекта.[1]

Планина Велебит је сада заштићена као парк природе. Подручје Сјеверног Велебита и Пакленице су проглашени националним парковима.

Велебит као симбол код Хрвата и Срба

Хрвати и Срби планину Велебит доживљавају као свој национални понос у којем се та митска планина сматра симболом снаге и слободе. Многе улице, удружења, предузећа, угоститељски локали, бродови носе назив са именом Велебита (или Вила Велебита). За Хрвате је пјесма Вила Велебита најзначајнија родољубна (домољубна) пјесма послије националне химне. Посебно је популарна што је у вријеме социјалистичке власти била забрањивана као националистичка.

У Загребу постоји грађанско удружење „Пројект Велебит“, које његује хрватске традиционалне вредности. На порталу projektvelebit.com планина Велебит се описује као: „Камени оријаш, ногама угазио у морску пучину, главом додирује небеса и бдије над хрватском домовином. У програмским начелима удружења, поред афирмисања хрватских националних вредности, изражени су антијугословенски и антисрпски ставови.

И хрватска војска употребљава Велебит као симбол. Прва хрватска подморница П-01 се звала „Велебит“. [2] Током октобра 2018. Хрватска војска је извела здружену вјежбу под називом „Велебит 18 – здружена снага“.

Поглед на Височицу

Како Срби виде планину Велебит најуочљивије је из критичког осврта „Личко крваво љето 1941. године“, аутора др Николе Жутића.[3] Он каже: „Приликом промоција наведених књига (мисли се на књиге Дане Ластавице и Душана Ђаковића – Ђ.П.) покренуо сам питање оснивања удружења „Српски Велебит“, које би се бавило истраживањем историје етничког, културног и геноцидног затирања  Срба велебитског и подвелебитског  и ширег личког окружења, са циљем да се преко историјске фактографске (документарне) истине ствара култ српског Велебита. Велебит је српска планина – био и остао, некада са живим народом али нажалост, од 1941. са искључиво мртвим становницима подземног града. Велебит је, дакле, историјска планина живих и мртвих Срба. Не треба заборавити да су га некада Млечани (Венецијаци) називали Монтања Морлака (Српска планина). Некада су српски крајишки граничари пјевали пјесму „Ој ти вило, вило Велебита“, коју је нација мјешанаца Хрвата бездушно присвојила као хрватску усташку будницу, као и уосталом и бројне српске пјеснике и пјесме, од скоријег времена и пјесму „Зови, само зови“, па и на крају и српског крајишког „ојкана“. „

Велебит као хрватско упориште – коришћење у ратовима

Коришћење планине Велебит за терористичка дејства у 1932.  и у времену  1972.-1974. gодине, детаљније је описано у раду „Велибитски усташки устанци“.[4]

Други свјетски рат – Простор Велебита на правцу Госпић – Карлобаг је био веома значајан за оружане снаге НДХ које су га одсудно браниле. У почетку рата 1941. године тај простор је био значајан за функционисање концетрационог логора Госпић – Јадовно – Паг, а  након његовог затварања, био је значајан за опстанак усташког гарнизона Госпић. Када су партизанске снаге скоро ослободиле цијелу Лику 1943. године, само се Госпић успјешнио бранио ослонцем на везу са талијанским гарнизоном у Карлобагу.  У току Другог свјетског рата само у два наврата партизанске снаге су успјеле пресјећи ову комуникацију и заузети простор између Госпића и Карлобага (Брушане – Башке Оштарије – Карлобаг). За госпићки гарнизон Брушане су представљали значајно стратегијско утврђење. Партизанске јединице су освојиле овај простор 28./29.04.1943. године и држале га до 11.05.1943. године. Иако је Госпић био тада у потпуном окружењењу 6. личке и 8. кордунашке дивизије, уз њихове огромне борбене напоре госпићки гарнизон није освојен. Средином маја 2. ловачка и 34. усташка бојна, дјелови 12. домобранске пуковније и италијанске 14. обалске бригаде из Карлобага и Луковог Шугарја у садејству гарнизона из Госпића успјели су, послије упорних борби против дјелова 6. личке дивизије, да овладају комуникацијом Госпић – Карлобаг.

Башке оштарије

У другој половини 1943. године постојала је идеја да се ликвидира гарнизон  у Карлобагу и тако би Далматинско приморје (осим Задра и Шибеника) и Хрватско приморје (до Сушака) било ослобођено. Заузимањем простора Брушане – Карлобаг гарнизон Госпић би се поново довео у окружење и прекинула његова веза са Јадраном.  У овој операцији учествовале су 6. личка и 13. приморско – горанска дивизија (без једне бригаде). Од 03. до 07.10.1943. године ове јединице заузимају сва усташка упоришта на правцу Госпића од Карлобага до Перушића, изузев Билаја. Иако је освојен Карлобаг усташки гарнизон у Госпићу се одсудно бранио. Чак су 5/6. и 7.10. 1943. године извршили три јача испада у правцу Личког Новог са око 500 до 600 усташа, али без успјеха. Планирани напад на град није извршен због продора дјелова њемачке 114. дивизије из Грачаца у Госпић  и притиска њемачких снага на осталим фронтовима у Лици и Приморју. Усташке снаге су од 23.10. 1943. године постепено заузимале простор око Госпића јер су партизанске снаге постепено попуштале обруч око града. У другој половини новембра, 9 и 32. усташка бојна из Госпића успјеле су да разбију блокаду, одвбацивши 1. бригаду 13. дивизије и партизански одред „Плави Јадран“  од комуникације Госпић – Карлобаг.  Не оспоравајући борбену вредност и мотивисаност за борбу, треба напоменути да је борачки састав 13. дивизије и  одреда Плави Јадран, био већином састављен од људства хрватске националности из Приморја и Горског Котара.

У току Другог свјетског рата простор на правцу Госпић – Каробаг контролисале су партизанске јединице свега непуна два мјесеца. На крају рата Госпић је ослобођен 04.04.1945. године а Карлобаг, Паг и Башке Оштарије 05.04.1945. године.

Припреме и почетак герилског ратовања на Велебиту – Када се приближавао крај рата њемачка команда се одлучила супроставити партизанском ратовању истом методом герилског ратовања. У том смислу су основали посебну формацију за организовање диверзија Јагдефербанд (Jagdverband). Једна од тих јединица се налазила у Госпићу. Њен командант је био Карло Ригер (Rieger) који се у Госпићу појавио у униформи усташког официра под именом Фрањо Баришић. Касније је овом јединицом командовао Антон Годели, фолксдојчер из Љубљане који се у Госпићу представљао као усташки сатник Церић. Они су вршили злочине на терену а посебно су се ангажовали  за стварање услова  за вођење  „рата послије рата“. Дејством ове јединице и сличних усташких (усташки трупови) страдао је велики број српског становништва (осим 1941. највећи број Срба је убијен 1944. године – Ђ.П.). Да би у потпуности од Срба очистили подвелебитска села од Брушана до Красна, планирали су да побију четнике и остатак српског народа у Липовом Пољу, које је у то вријеме било једино подвелебитско село у којем су живјели Срби. Намјера је била да их побију и баце у понор „Беговача“. У том циљу су  18.09.1944. године намамили на преговоре Ману Узелца, команданта „Самосталног четничког одреда Липово Поље“, јачине око 70 људи. Команданта Узелца и његове курире су убили, али су остали четнци уочили превару и вјештим маневром довели своју јединицу у повољнији положај за одбрану. Двије усташке бојне нису извршиле задатак али су се задовољиле пљачком села.

У септембру 1944. године почеле су припреме за герилски рат на Велебиту, што је посебно подстицао велики жупан Лике и Гацке, Јоле Бујановић уз подршку усташког пуковника Делка Богданића. У том су смислу у Велебиту требале бити изграђене земунице, које би уз одабране пећине, биле опскрбљене потребним наоружањем и војном опремом, као логистика герилском ратовању. Једно од складишта  хране и ратне опреме су изградили на неприступачном дијелу Велебита, недалеко од села Црни Дабар.[5]  На тај „неосвојиви“ простор је требао доћи и сам поглавник Анте Павелић.  У доступној литератури нема података да је таква логистика у потпуности успостављена.

Повлачењем снага НДХ према савезницима на крају рата дошло је до склањања на Велебиту и осталим планинама значајног броја војника хрватских оружаних снага. Те снаге, остаци 11. личке усташко-домобранске дивизије, требале су сачекати Енглезе који би се искрцали на Јадрану и са њима наставити заједничку борбу против комуниста.  Од тих снага у Лици се створио јак крижарски покрет који је вршио диверзантско-терористичка дејства.[6] Имали су јак утицај на локално хрватско становништво које им је давало и снажну логистичку подршку.

На  подручју Госпића су постојале двије усташке илегалне организације које су помагале

Парада усташке омладине у Госпићу 1942.

крижаре. Углавном су то били млади усташки официри и дјевојке који су за време рата припадали усташкој младежи. Били су из Госпића, Каниже, Подоштре и Брушана.

О броју крижара на госпићком подручју постоје различити подаци, од 2.000 до неколико стотина. Према Удбиним елаборатима на подручју Лике (највише на Велебиту) је тада остало 244 војника хрватских оружаних снага окупљене у више група. Већина њих је ликвидирана 1945. године, али су многи крижари остали све до 1948. године а неки и до 1952. године. Најпознатија  и најопаснија је била група пуковника Делка Богданића, која је ликвидирана од стране јединаца ОЗН-е и КНОЈ-а  30.11.1945. године на подручју између Косињског Баковца и Крушчице у Косињу. Делко Богданић је био један од ријетких усташа коме су уз Павелића биле посвећене пароле на јавним мјестима у Госпићу послије рата. Тако су по тоалетима у госпићкој гимназији понекад освануле  пароле „Живио витез Делко Богданић“.

Друга позната крижарска група Милана Фрковића Гуциног, усташког заставника, раније заповједника стрељачке сатније 4. сташког здруга,  кретала се и дјеловала на простору Трновца, Брушана и Личког Новог. Они су 07.07.1945.године из засједе убили чланове окружног комитета КПХ за Лику: Ивана Дошена Сокола и Ђуру Ћалића. Исто тако су били ликвидирали једног одборника и заузели задруге у Трновцу и на Башким Оштаријама. Већи дио ове групе ликвидиран је до почетка јесени 1945. године, а Фрковић са осталим члановима групе ликвидиран је на Велебиту почетком 1946. године. Међу заробљенима је било неколико дјевојака, између осталих и Мандица Мања Фрковић Ковачевић, која је вјероватно била рођака вође крижарске групе. [7]

Крижари су имали  велику моралну и материјалну подршку хрватског народа из подвелебитских села. Према извору[8] многи становници подвелебитских села су затварани и суђени због сарадње са крижарима. Током 1945. године наводно је у организацији комунистичке власти из подвелебитских села исељено 333 члана из 63 хрватске породице. Од идеје о „снажном домовинском отпору“ коначно се одустало након пропасти акције „10. травањ“ (операција „Гвардијан“), када је УДБ-а заробила 96 усташа на челу са Љубом Кавраном , који је посљедни ухапшен 04.07.1948. године.

Главнина усташких крижарских група ликвидиране су на Велебиту у зиму 1945. године, када је преживљавање у шуми било отежано а кретање без остављања трагова готово немогуће. Ефикасна и одважна борбена дејства снага ОЗН-е и КНОЈ-а, оштра личка зима, глад и изоловање крижарских група од подршке хрватског народа-јатака на Велебиту, утицали су на неутралисање и на крају уништење усташког крижарског покрета на Велебиту.

Грађански рат – На почетку грађанског рата 1991. године,  хрватске паравојне снаге са подручја Госпића и Перушића, уз помоћ осталих хрватских екстремистичких снага (ХОС, одред „Јесење кише“ Томислава Мерчепа и други) освојили су војне објекте ЈНА који су били стационирани у Госпићу и Перушићу. При том су дошли до значајне количине наоружања и војне опреме, коју су размјестили у подвелебитска мјеста Смиљан, Бужим, Кланац и друга. У предаји касарне „Станиша Опсеница“ у Госпићу са хрватским паравојним снагама непосредно је сарађивао пуковник Перо Чавар, командант 35. лаке пјешадијске дивизије и потпуковник Ахмет Краснићи, командант 1. лаке пјешадијске бригаде (средства се налазила у објекту Канижа) из састава те дивизије.

Освајање госпићких касарни, укупно стање у тадашњој Југославији и активирање најпримитивнијг екстремизма (наслеђе из велебитских усташких устанака и Другог свјетског рата – ЂП), подигли су борбени морал хрватској паравојсци али и аспирације према уништењу српског народа и српских села. У јесен 1991. године извршен је злочин над тадашњим угледним грађанима Госпића (већином интелектуалци, спортисти и пензионери). Вршени су и напади на Дивосело које је због своје слободарске традиције и интелектуалне и духовне снаге,  било трн у оку госпићким Хрватима током 20. вијека. У нападу хрватске војске на Дивосело 16.11.1991. године погинуло је 12 војника и цивла из Дивосела и један добровољац из Србије.

Током грађанског рата хрватска војска је посјела врхове Велебита све до превоја Мали Алан. Правац Госпић – Карлобаг је био  стално под непосредном хрватском контролом. Дуж планинским путним  комуникацијама на Велебиту од превоја Вратника до Башких Оштарија остваривана је логистичка и свака друга подршка  хрватским снагама од Оточца до Госпића.

Погодности  простора Велебита за диверзантско-терористичка дејства, хрватске  снаге су искористиле 22.01.1993. године када су из засједе код завоја цесте Егељац на путу Свети Рок – Мали Алан убили и масакрирали 22 припадника 9. моторизоване бригаде  15. личког корпуса Војске Републике Српске Крајине.[9] На тај дан је иначе отпочела хрватска агресија на Равне Котаре, Масленицу, аеродром Земуник и хидроелектрану Перуча. Ова хрватска војна операција је позната под називом „Масленица“.  Овај простор РСК се  налазио под заштитом мировних снага Уједињених нација (УНПРОФОР-а).

У раним јутарњим часовима дана 09.09. 1993. године хрватска војска је извршила агресију на подвелебитска села Дивосело, Читлук и Почитељ, која су се налазила под заштитом мировних снага Уједињених нација (УНПРОФОР-а). Хрватска војска је у наступању у овим селима пљачкала имовину, палила, минирала и рушила куће и господарске објекте, убијала и масакрирала војна и цивилна лица. Заробљених рањеника није било. Том приликом убијено је 88 Срба и то: 46 војника, 6 милиционара и 36 цивила.[10]

Хрватска војна операција се звала „Џеп-93“, а овај простор  у јавности је познат као „Медачки џеп“. Тај назив је настао из докумената и војних карата мировних снага Уједињених нација. Агресија хрватске војске на Дивосело, Читлук и Почитељ је био завршни чин етничког чишћења тих  подвелебитских села у двадесетом вијеку.

Хрватске снаге су посједајући планинске врхове Велебита постепено оспособљавали и градили нове планинске путеве који из Приморја иду према врховима Велебита. Држањем положаја на Велебиту спречавали су да исте посједне Војска РСК и на тај начин угрози дужобалске путне комуникације на правцу Карлобаг- Масленица. Са те велебитске операцијске основице извршен је напад на положаје Војске РСК у току агресије  Републике Хрватске на Републику Српску Крајину, 04.08.1995. године. Ова хрватска војна операција позната је под називом „Олуја“.

Велебит-српско стратиште

Концетрациони логор Госпић – Јадовно – Паг – Дуго година је потискивана истина о Концетрационом логору Госпић – Јадовно – Паг, који је као „фабрика смрти“ функционисао од средине априла 1941. године до 21.08.1941. године. Спознаја о тој „фабрици смрти“ на простору од Госпића, преко Велебита до Пага, ни данас,  није довољно присутна чак ни код српског народа са подручја Госпића и Перушића. Чак и шира српска јавност не зна  да је овај логор био претеча концетрационог логора Јасеновац. Често се цијели логор назива логором Јадовно, а понекад се Јадовно назива јамом (вјероватно се мисли на Шаранову јаму-Ђ.П.). Ако наши истраживачи и јавност нису начисто о карактеру тог логора, онда треба вјеровати хрватским документима, гдје се каже: „У извјештају Заповједништва 1. оружничке пуковније од 22. коловоза 1941. наводи се да се због доласка талијанске војске обавља ликвидација логора Јадовно. Наиме намјера власти НДХ о оснивању концетрацијских логора на Велебиту и отоку Пагу пропала је због близине талијанске војне назочности. Због тога је се жељело пронаћи ново подручје погодно за оснивање концетрацијског логора. Највише је одговарао терен у међурјечју Саве, Великог Струга и Лоње, који је пресјецала жељезничка пруга Новска – Дубица, а и Загреб је био релативно близу“. [11]

А то подручје (велебитске јаме и море око острва Паг) су били савршено мјесто за масовну ликвидацију Срба, Јевреја и осталих народа.  „Фабрика смрти“ се налазила на хрватском етничком простору, а због конфигурације терена и повољног положаја омогућавала је на дуже вријеме прикривање усташких злочина. Код одлучивања о оснивању овог логора пресудну улогу су имали Андрија Артуковић, Миле Будак и браћа Мате и Ивица Фрковић, чији је брат Јурица (усташки велики жупан) руководио усташком организацијом у Лици (у Госпићу) и као такав улијевао највише повјерења у остваривање њихових замисли и циљева. Због србомржње и склоности провођењу бестијалних злочина, Госпић и шира Лика изабрани су од поглавника Анте Павелића и хрватског врха за најподесније и најефикасније подручје за брзо ликвидирање Срба од острашћених фанатика великохрватства.[12]

У 132 дана постојања тог концетрационог логора, према др Ђури Затезалу убијено је најмање

Отвор Шаранове јаме на Велебиту

40.123 особа. О самом концетрационом логору до сада има доста истраживачких и публицистичких радова од познатих релавантних аутора,[13] али су јавности мање познати покушаји истраживања и достојанственог обиљежавања тог спомен подручја. Понекад се некритиички негира да је упоште било таквих  покушаја у тзв. комунистичком периоду. Према извору[14] послије завршетка Другог свјетског рата било је покушаја да се Спомен подручје концетрационог логора обиљежи. Иницијативу за обиљежавање Спомен-подручја „ЈАДОВНО“ покренуло је предсједништво Скупштине општине Госпић, почетком 1981. године.  Тада су у Госпићу сматрали да је Спомен – подручје „ЈАДОВНО“ обиљежје од нулте категорије од интереса за све народе и народности СФР Југославије.  За доказ о постојању масовних губилишта на Велебиту узели су спелеолошка истраживања „Шаранове јаме“ и јаме на „Гргином бријегу“, које је извршила  екипа Спелеолошког друштва Загреб 1961. године. У чланку се наводи да су носиоци истраживања били Котарски комитет СКХ Госпић и Музеј Лике. Међутим, познато је да је ово истраживање вршила ЈНА у склопу пројекта „Употреба пећина у војне сврхе“. Вјероватно су Котарски комитет СКХ Госпић и Музеј Лике из Госпића искористили истраживање ЈНА да би прикупили податке а касније су приказани као носиоци истраживања.

Према овом чланку Жељка Центнера, архивска и фото-докментација (извјештај и фотографије) о том истраживању се налазе у архиву Спелеолошког друштва Загреб, архиви Котарског комитета СКХ Госпић из 1961. године и у Музеју Лике Госпић.  У Војном архиву у Београду се налази  организациона документација (преписка Управе инжињерије ЈНА и Спелеолошког друштва Загреб) али нема елабората са подацима, фотографијама итд. У сваком случају ови наведени архиви су адреса гдје се будући истраживачи могу обратити. Министарство бранитеља Републике Хрватске извршило је 2017. године последње истраживање „Шаранове јаме“, али ти резултати нису познати јавности.

Последњи покушаји да се у Госпићу прогласи „СПОМЕН ПОДРУЧЈЕ КОНЦЕТРАЦИОНОГ ЛОГОРА ГОСПИЋ“ , догодили су се 16.06.1989. године  на скупштини Удружења СУБНОР-а Госпић. Наиме у то вријеме постојала је намјера државних органа Хрватске да се Казнено-поправни дом (КПД) из Старе Градишке пресели у Госпић и тако госпићки окружни затвор постане КПД.  Грађани Госпића су у већини били против тога да у будућности Госпић буде препознат као затвор и за најтежа кривична дјела. Али и грађани Госпића хрватске националности нису жељели да Госпић носи обиљежје концетрационог логора. Тешко би било замислити да  госпићки Хрвати желе видјети таблу на Окружном затвору (Герихт), на којој пише да је ту било мучилиште и заповједништво Концетрационог логора Госпић – Јадовно – Паг. Сама идеја је вјешто опструисана од тадашње власти а неки дјелови госпићког концетрационог логора поново су стављени у функцију 1991. године.

Злочини над српским народом у ратовима – У току Другог свјетског рата са овог подручја (Госпић и Перушић) је погинуло или убијено 6.217 особа, од чега је 5.638 Срба, 563 Хрвата и 16 припадника других националности.  У борби је погинуло 1.293 борца, од којих је 407 било млађе од двадесет година. Од 4.740 цивилних жртава њих 1.266 или 26 %  су били дјеца до петнаест година старости. То су биле огромне жртве на страни српског народа, симпатизера и припадника партизанских јединица.[15] Ови подаци су према горе наведеном извору из 1989. године. Овај број жртава је сигурно већи јер се у међувремену истраживањима дошло до нових података о жртвама.

Госпићки спомен зборник

Док су се спискови српских жртава правили дуго година послије рата уз муку и опструкцију  (и сада су непотпуни – Ђ.П.),  Хрвати су прецизно биљежили своје жртве и њихова мјеста страдања у Госпићу (Лици).  Матица Хрватска, огранак Госпић, већ је 1992. године извршила попис хрватских жртава Другог свјетског рата и поратног раздобља те га је објавила под називом „Госпићки спомен – зборник“. У њему су евидентирана 1.754 госпићка Хрвата од којих је до 1945. године погинуло 637, а убијено након 4. априла, када су партизанске јединице освојиле Госпић, њих 1.117.[16]

За те се хрватске жртве, који су већином били окорјели усташки злочинци и кољачи (погинули у борби у рату и послије) наводи да су „госпићки Хрвати проживјели страхоте у пораћу“. Практично је број убијених госпићких усташа у Другом свјетском рату  био мањи од броја убијене српске дјеце на том подручју.

Хрватске оружане снаге [17] су највеће масовне покоље Срба извршили у времену од 31.07 до 09.08.1941. године, када је у подвелебитским селима убијено више стотине Срба. Осим планиране ликвидације Срба на тај начин је усташко руководство „очистило“ простор гдје су били сабирни логори и губилишта Концетрационог логора Госпић – Јадовно – Паг. За то су карактеристична подвелебитска села Дивосело, Смиљан, Млаква и остала српска села у њиховој близини. Кроз злочин геноцида и оружану борбу од 1941. до 1945. године, у тим селима и околини страдао је велики број српског становништва.

–          У Дивоселу је убијено 1.169 цивила, а у борби је погинуло 138 бораца и официра, што укупно износи 1.307 погинулих. У Читлуку и Орницама је погинуло 187 мјештана, од чега су 153 цивила и 34 официра и борца. Укупно из ових села је погинуло  и  убијено 1.494 цивила и борца српске националности.[18]

–          У Смиљану, родном мјесту Николе Тесле, је убијено 569 цивила, а у борби погинуло 16 официра и бораца. Укупно је погинуло и убијено 585 цивила и борца српске националности.[19]

–          У осталим мјестима и селима котара Госпић, као и самом граду Госпићу убијен је велики број Срба. Тако је нпр. само српских цивилних жртава убијено у Широкој Кули 434, Госпићу 200, Павловцу – Врепцу – Завођу 178, Почитељу 175, Метку и Папучи 213, Могорићу 113 те у Радучу 103.[20]

–          У српским селима перушићког котара Млаква, Крш, Липово Поље и Доцина Драга у Косињу убијено је 911 цивила а у борби је погинуло153 официра и борца. Укупно из ових села је погинуло и убијено 1.064 цивила и бораца српске националности.[21]

У осталим српским мјестима и селима перушићког котара Студенци, Јанче-Пејиновићи, Дубоки, Узелци и Перушић  погинуло је и убијено 370 цивила и бораца српске националности.

У току грађанског рата од 1991. до 1995. године на подручју Госпића је страдао већи број цивила и припадника војних формација,  који су били српске националности.

–          Од августа до децембра 1991. године на подручју општине Госпић убијено је 125 цивила а погинуло 36 припадника војних формација. Укупно је погинуло и убијено 161 цивил и припадник војних формација.[22]

–          У току грађанског рата погинуло је 75 мјештана Дивосела и 20 мјештана из  села Читлук. [23]

Након свих ових ратова, на подручју села Дивосело, Читлук и Орнице, према попису становништва из 2001. године није остао ни један становник. У Смиљану и Косињу живи вема мали број Срба, који се сваки дан смањују умирањем, похрваћењем или исељавањем из ових села.

Од кољача до витеза, а од жртве до агресора

У прогласу „Народима Хрватске“ 09.09.1944. године, од стране „Земаљске комисије за утврђивање

„Витез“ злочинац Јуре Францетић

злочина окупатора и њихових помагача“, усташки злочинци (мисли се и на четничке и остале окупаторске снаге – Ђ.П.) се називају „злотвори“, „најкрвавији кољачи“, „паликуће“, „убојице“, „убице наше дјеце“. У посљератним радовима и документима УДБ-е усташки злочинци се најчешће називају „кољачима“ и „бандитима“ а њихов злочин „усташки терор“. Након говора Јосипа Броза Тита у Глини 27.07.1952. године, када је за злочине над Србима, Јеврејима и Циганима, извршене у НДХ, аболирао ову злочиначку државу и приписао га њемачком окупатору, ријетко се у литератури појављује термин „усташки кољачи“. Од тог времена  појављују се еуфемизми „окупатори и њихови помагачи“, „фашисти и њихове слуге“ итд.  У стручним радовима са потребом научне терминолошке коректности, усташки кољачи су постали „припадници хрватских оружаних снага“. У новонасталој Републици Хрватској, у многим радовима и подигнутим споменицима, усташки кољачи су постали „витезови“. У комунистичкој и хрватској литератури се НДХ карактеризира као „такозвана“ а усташе као „шачица Павелићевих сљедбеника“ или „маргинализовани дио екстремиста у хрватском народу“.

У истом прогласу „Народима Хрватске“, цивилне жртве (већина српских –Ђ.П.) се називају: „масовни гробови наших жртава“, „гробови невиних жртава“ „жртве у јамама и безданима“, „поклана дјеца“ итд.

Од завршетка Другог свјетског рата до данас се догодила постепена ревизија историје на простору Хрватске. Након перфидних историјских фалсификата, једностраних тумачења догађаја,  обмана, крађа докумената, завјера, пропаганде, хрватске офанзивности и српске пасивности, дошло се до невјероватне замјене теза, гдје српских жртава готово и нема, а ако их негдје и има или су то жртве српско-српског злочина или су оправдане жртве настале у „великосрпској агресији“ на Хрватску.

Заблуде око жртава и злочинаца су се најбоље могле видјети на написима на споменицима у српским селима у Лици. На споменицима изграђеним одмах послије рата наведени су „усташки“ злочинци. На касније изграђеним споменицима као злочинци су наведени „окупатори или фашисти и њихове слуге“ а најжалоснији  написи су на споменицима и у неким Зборницима[24], гдје су  цивилне  жртве (дјеца, жене и старији) „свој живот уградиле у темеље братства и јединства“ или „свој живот уградили у темеље социјалистичке Југославије“. Обавезан симбол на тим споменицима су били идеолошке природе – велике звијезде петокраке као симбол припадности партизанском и комунистичком покрету. Пошто на споменицима нема ознака националне и вјерске  припадности жртава, постоји реална опасност да те искључиво српске жртве на оно мало непорушених споменика, једног дана постану „хрватске антифашистичке жртве“.

Закључак

Планина Велебит је у ратним раздобљима и кроз терористичка дејства у миру постајала упориште хрватских војних формација и усташких терориста, којима је локално хрватско становништво давало безрезервну помоћ и подршку. Југословенске полицијске и војне снаге подњеле су огромне жртве и напрезања да би у велебитским беспућима неутралисале или уништиле хрватске снаге.

Хрватске (усташке) снаге су најчешће (1932, 1944, 1972, 1991. и 1993. године)  нападале југословенске војне и безбедоносне снаге  у мјесецу септембру. Зато, слободно тај мјесец са становишта српског народа можемо назвати „хрватски (усташки) црни рујан“.

Личким путем смрти (Билајска и Канишка улица у Госпићу – пут Госпић – Карлобаг – пловна рута Карлобаг – Паг) десетине хиљада Срба, Јевреја и осталих  за НДХ непоћудних народа на најмонструознији начин су завршили свој живот у велебитским масовним гробницама и морским дубинама  око острва Пага.

Једна од најљепших планина на свијету Велебит, која је проглашена парком природе и има два национална парка, постала је једна од највећих гробница српског народа.  На простору масовних горбница сада се налазе планинске бициклистичке стазе и планинарске стазе, којима сваке године пролази доста људи. Хрватска комунистичка и националистичка  власт је вјешто крила истину о томе. Српски народ није имао довољно политичке снаге и подршке од владајућих структура да покрене истраживање и ексхумацију жртава из велебитских јама – гробница. Преовладала је варијанта незамјерања у којој српске цивилне жртве треба заборавити ради помирења и братства и јединства.

На тај начин је Велебит постао српско стратиште, које ће увијек у будућности  бити предмет спорења Срба и Хрвата, све док се тај проблем не рјеши на цивилизован начин – истраживањем, ексхумацијом и достојанственим сахрањивањем жртава. Али ни тада злочине који су почињени над српским народом Лике нити можемо нити смијемо заборавити.

Литература:

1.      Ж. Центнер, Спомен-подручје „ЈАДОВНО“, Лички вјесник, број 20 (765), Госпић, 15.11.1985.

2.      Група аутора, Котар Госпић и котар Перушић у НОБ 1941-1945, Хисторијски архив у Карловцу, Карловац, 1989.

3.      Д. Ковачић, Оружништво Независне државе Хрватске Редарствено тијело и војна постројба 1941.-1945., Загреб, 2014.

4.      Д. Ластавица, Бездане јаме независне државе Хрватске ждерњаче српског народа 1941-…?, Фонд за истраживање геноцида, Београд, 2008.

5.      Д. Ластавица, Хрватски геноцид над српским и јеврејским народом у Концетрационом логору Госпић (Лика) 1941-1945, а Србима и 1991-…?, Нови Сад, 2011.

6.      Д. Ластавица, И у родном Смиљану Тесле Николе побијени Срби вјере православне 1941-…?, УГ „Завичајна група Крајина Војводина“, Нови Сад, 2014.

7.      Д. Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић (Лика) 1941-1945. и 1991-?, Музеј жртава геноцида, Београд, 2002.

8.      И. Матаија, Крижари на Госпићком подручју 1945. – 1950., Сењски зборник 32, 2005,.

9.      К. Новаковић, Српска Крајина (успони – падови – уздизања), Српско културно друштво Зора Книн – Београд, Београд, 2009.

10.  Проглас „Народима Хрватске“ од стране „Земаљске комисије за утврђивање

злочина окупатора и њихових помагача“, 09.09.1944.

11.  Д. Рајчевић, Монографија Дивосела 1527-1945, Центар за културу Госпић, Личке новине, Госпић,1990.

12.  М. Рајчевић, Дивосело Читлук и Орнице у времену и трајању, Типографик Плус д.о.о, Београд, 2013.

13.  СФРЈ регионална војна географија II, привремени материјал (Треће издање), Центар високих војних школа КоВ ЈНА, Војна академија Копнене војске, Катедра војне географије, Београд, 1987.

14.  Војна енциклопедија, друго издање бр.10, Редакција војне енциклопедије, Београд, 1975.

Фусноте:

[1] Д. Ластавица, Бездане јаме независне државе Хрватске ждерњаче српског народа 1941-…?, Фонд за истраживање геноцида, Београд, 2008, стр.143-147.
[2] Ради се о југословенској (ЈРМ)  подморници П-914 „Зета“ коју су хрватске паравојне снаге заробиле у Бродоградилишту Сплит (налазила се у великом ремонту) у септембру 1991. године.
[3] Др Н.Жутић, Личко крваво љето, Српска слободарска мисао број 3. Београд, мај-јуни 2011.година, стр.174.
[4] Ђ.Пражић, Велибитски усташки устанци, www.gospic.rs.
[5]  У том рејону су боравили усташки терористи терористи Прпић и Матичевић 1972. и 1974. године.
[6] Назив крижара своје утемељење налази у антикомунизму које се најприје у Хрвата огледа у католичкој вјери.
[7] Ова усташка крижарка је послије рата у Загребу докторирала хрватску књижевност. Предавала је, између осталог,  у гимназији и Педагошкој академији у Госпићу. О њој је послије њене смрти 2012. године, написана књига „Добри дух Госпића – Живот и дјело Мање Ковачевић и њезин род Фрковића“.
[8] И. Матаија, Крижари на Госпићком подручју 1945. – 1950., Сењски зборник 32, 2005, стр.209.
[9] М. Рајчевић, Дивосело Читлук и Орнице у времену и трајању, Типографик Плус д.о.о,Београд, 2013, стр.330 и 331.
[10] Исто, стр. 335 до 338.
[11] Д. Ковачић, Оружништво Независне државе Хрватске Редарствено тијело и војна постројба 1941.-1945, Загреб, 2014, стр.243.
[12]  Др Н. Жутић, Личко крваво љето 1941. године, Српска слободарска мисао, СРС, Земун, 2011, стр. 177.
[13] Др Ђуро Затезало, др Никола Жутић, др Милан  Кољанин, Дане Ластавица, проф. Душан Ђаковић, проф. Миле Рајчевић и други.
[14] Ж. Центнер, Спомен-подручје „ЈАДОВНО“, Лички вјесник, број 20 (765), Госпић, 15.11.1985. стр 1.и 2.
[15] Група аутора, Котар Госпић и котар Перушић у НОБ 1941-1945, Хисторијски архив у Карловцу, Карловац, 1989, стр.10
[16] И. Матаија, Крижари на Госпићком подручју 1945. – 1950., Сењски зборник 32, 2005, стр.198.
[17] Усташка војница, домобрани, оружници и наоружани цивили тзв. „бијела гарда“.
[18] М. Рајчевић, Дивосело Читлук и Орнице у времену и трајању, Типографик Плус д.о.о,Београд, 2013, стр.261 и 262.
[19] Д. Ластавица, И у родном Смиљану Тесле Николе побијени Срби вјере православне 1941-…?, УГ „Завичајна група Крајина Војводина“, Нови Сад, 2014., стр. 65.
[20] Група аутора, Котар Госпић и котар Перушић у НОБ 1941-1945, Хисторијски архив у Карловцу, Карловац, 1989, стр. 977.
[21] Д.Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић (Лика) 1941-1945. И 1991-?, Музеј жртава геноцида, Београд, 2002, стр.606.
[22] ВЕРИТАС, Билтен 1995-2015, бр.175, 04.август 2015,(www.veritas.org.rs).
[23] М. Рајчевић, Дивосело Читлук и Орнице у времену и трајању, Типографик Плус д.о.о,Београд, 2013, стр.352 до 358.
[24] Група аутора, Котар Госпић и котар Перушић у НОБ 1941-1945, Хисторијски архив у Карловцу, Карловац, 1989, стр.10

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

seventeen + one =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд