ПРЕГЛЕД РАЗВОЈА СТАНОВНИШТВА У ЛИЦИ (1880 – 2011)

Др. Светозар Ливада и сарадници

ПРЕГЛЕД РАЗВОЈА СТАНОВНИШТВА У ЛИЦИ (1880 – 2011)

Преузето из књиге Др Светозара Ливаде и сарадника

„Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској (1880-2011)“

Лика је типично планинска регија, на просјечној надморској висини од 700 метара, на којој се простиру два велика планинска ланца – Велебитски и Пљешевички, те више котлина и висоравни. Са 5.000 квадратних километара површине, највећа је и уједно најрјеђе насељена регија у Хрватској (10 становника по квадратном киометру). Ово је типично историјско депопулационо, емиграционо подручје. Такођер, ова регија је једна од најпасивнијих  односно најсиромашнијих регија Хрватске. Знатан дио становништва живи у насељима неодрживог развоја, субстандардно, угрожен дефицитарношћу свих животних потреба. Основна грана привређивања је инокосна пољопривреда, односно сточарство.

Таблица 11

Подаци о удјелу хрватског и српског становништва у укупном становништву Лике показују да је српско становништво  било већинско кроз цијели посматрани период до 1991.године. До драстичне промјене долази у раздобљу послије 1991.године када се број српског становништва од 41.567 (1991.) свео на 7.610 становника (2001.) односно 8.979 (2011.). Тиме се постотни удио српског становништва смањио од 49.53 % (1991) на 16, 50 % у попису 2001. односно на 20,05 % у попису 2011.године, као посљедица етничког чишћења српског становништва током грађанског рата који се у то вријеме водио у бившој заједничкој држави.

Да је српско становништво „од вајкада“ било већинско у овој највећој планинској и кршевитој

Карта Војне крајине

регији Хрватске показују и подаци првог аустроугарског пописа становништва 1857. године када је готово цијела Лика припадала тадашњој Војној крајини. Према том попису  личка пуковнија (12 сатнија) је имала укупно 78.223 становника, од тога 24.949      ( 35,73%)  Католика – Хрвата и 50.274 (64,27%) Православних – Срба. Српски народ, као тада већински, давао је највећи обол у обрани „презида кршћанства“ заједно са тада мањинским хрватским народом.[1]

Дакле, закључили бисмо да је ова већинска присутност српског становништва на просторима Лике готово вјековна и да се с правом о њима може говорити да су старосједилачко и вишегенерацијско становништво.

Фактори који су увјетовали овакав развој становништва Лике  у посљедњих 130 година – перманентне депопулационе тенденције – веома су бројни и сложени и нажалост до сад недовољно истражени. Упозорити ћемо само на неке од њих.

– Природа регије, изражена њеним „субвенцијама природе“, које чине базу животних односно егзистенцијалних ресурса опстанка људи у простору, веома је неповољна у личким просторима. „Пуно уста, мало земље више изгоне Личане него што их завичаји привлаче“.

Крајишки граничари

– Перманентни ратни увјети живота за вријеме турских најезди имали су двоструки ефекат на развој личког становништва. С једне стране досељавање  становништва, посебно српског, које је долазило из Рашке, Зете и других крајева покорених српских државица или као пребјези од Турака из окупиране Босне. С друге стране, у сукобима и изненадним упадима турске војске, гинуло се готово даномице и увелико, што је слабило демографски корпус и смањивало број личког становништва, посебно српског.

– До значајних губитака становништва Лике дошло је за вријеме Првог и Другог свјетског рата и то из редова оба народа хрватског и српског. О тим губицима не постоје сређени подаци за подручје Лике, али су сасвим релевантни за развој становништва Лике. Примјера ради, наводимо парцијалне податке Хисторијског архива Карловац о људским губицима у неким котаревима Лике током грађанског рата 1941-1945. само на антифашистичкој страни, који се односе на антифашистичке пале  борце НОП-а, цивилне жртве фашистичког терора и умрле особе од тифуса – котар Госпић и котар Перушић укупно 3.267 жртава; котар Кореница и котар Удбина укупно 6.399 жртава, котар Доњи Лапац укупно 3.267 жртава; општина Оточац и општина Бриње укупно 625 жртава; Плашчанска долина и околица укупно 7000 жртава

– Надаље, то је било и доба ужасних погрома геноцидне политике квислиншке творевине Независне Држааве Хрватске, уперене против Срба, Жидова и других нехрватских етничких скупина. Лика је била једно велико стратиште жртава те политике.[2]

– Колонизација послије Другог свјетског рата, такођер, је допринијела одливу личког становништва, највише српског, с обзиром да су уживали предност као активни учесници народно – ослободилачке борбе.

– Процес деаграризације и запошљавање у непољопривредним дјелатностима, такођер је утјецао на смањивање становништва у овој регији.

Поставља се питање  што се догодило с тим некада већинским становништвом Лике у периоду послије 1991. године? Према пописима 2001. и 2011. број српског становништва у односу  на стање 1991.г. се смањио за 33.957 становника ( 81,69%) односно, због 1.394 повратника, за 32.558 становника (78,33%). Извјесно је и видљиво из послиједња два пописа да је српско становништво у Лици од већинског током  више од једноипо стољећа постало мањинско, што више, етничким чишћењем, свело на минорну националну мањину. У Лици су угашена односно нестала насеља у којима су Срби били већинско становништво, и то највише у опћинама Доњи Лапац и Кореница. Разорене су куће у готово свим насељима у којима су живјели Срби. Тиме је измјењен изглед и пејсаж насељених простора.

Овај најтрагичнији догађај у историји српског живља Лике, као посљедица грађанског рата деведесетих година прошлог стољећа, није резултирао само њиховим скоро потпуним изгоном из њихових вјековних завичајних насеља, него и њиховим строго контролираним повратком, који је сведан на само оне најстарије – „остарјеле гробове“ ( просјек старости повратника је 58,5 година). То насиље довело је српски демографски корпус, посебно у локалним срединама као што су личке, до потпуног биолошког слома, без могућности било какве обнове.

Закључно се може констатовати слиједће:

– Српско је становништво у регији Лика у анализираном периоду било већинско становништво све до пописа 1991. године.

– Пописом 2001. и  2011. српско већинско становништво се у овој регији свело на најнижу разину у својој повијести, на испод 20% и тако постало мањинско.

Приредио Илија Пањковић

ЛИТЕРАТУРА:

– Др Светозар Ливада и сурадници, Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској (1880-2011), Службени гласник, Прометеј,  Београд- Нови Сад, 2018., стр. 49-56.

ФУСНОТЕ: 

[1] Др Светозар Ливада и сурадници, Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској (1880-2011), Службени гласник, Прометеј,  Београд- Нови Сад, 2018., стр. 51-53.

[2] Др Светозар Ливада и сурадници, Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској (1880-2011), Службени гласник, Прометеј,  Београд- Нови Сад, 2018., стр. 54-55.