Монаси манастира Гомирја рођени у Лици

Манастир Гомирје (фото Сњежана Орловић)

Манастир Гомирје (фото Сњежана Орловић)

ПИШЕ: Сњежана Орловић

Од свог настанка око 1600. године па до данас, знају се имена преко 130 монаха манастира Гомирја, међутим о великом броју њих постоји врло мало сачуваних података у архивској грађи. Први именом познати су тројица монаха који су дошли из манастира Крке у Далмацији и који су основали овај манастир заједно са још 3-4 монаха чије име нам није познато. И касније је међу гомирским монаштвом, било људи рођених на подручју Далмације, али највећи број рођен је на подручју околине манастира. Међутим, велики број чланова гомирског братства је рођен на територији Лике. Засигурно се може говорити о њих седамнаест, али по њиховим презименима могло би се закључити и да су још неки рођени или поријеклом из тог краја. Велики број њих био је везан за подручје Лике и својим радом, нарочито као предавачи у Богословији у Плашком.

портрет Данила Љуботине као епископа карловачко-сењско приморског (настао у 18. вијеку, непознатог аутора). фотографија Ане Кашћелан

Портрет Данила Љуботине као епископа карловачко-сењско приморског (настао у 18. вијеку, дјело непознатог аутора). Фотографија Ане Кашћелан

Први од познатих Личана је Данило Љуботина рођен 1660. године у Српском пољу код Брлога. Школовао се у Гомирју, а касније је био гомирски монах, а потом и архимандрит манастира до 1713. године, када је изабран за епископа карловачко-сењско-приморског. Сједиште владике у Гомирју било је од 1713. до 1721. године, када је премјештено у Плашки. Водио је послове око изградње нове зидане цркве, која је саграђена 1719., а сви радови били су довршени 1730. године када ју је освештао. У његово вријеме подигнут је двор у Плашком и велики број цркава у епархији. Водио је велике борбе против уније која је угрожавала Српски народ у Хрватској. Од 1737. године преузео је управу и над костајничком епархијом.

Један од најзначајнијих и најпоштованијих гомирских монаха био је Теофил Алексић рођен у Кореници 1724. године, а умро 1783. у манастиру Беочину како пише у Гомирском диптиху. Сахрањен је у Дубовцу крај Карловца гдје је постојала надгробна плоча. Архимандрит манастира Гомирја постаје 1744. године. Два пута је ишао у Русију на основу молби упућених Царици Јелисавети Петровној у којима је тражено да се манастиру додијели помоћ у књигама и за издржавање учитеља, јер је просвјета била на првом мјесту. Из Русије је донио књиге, одежде, иконе, богослужбене и употебне предмете. У Кијеву је 1762. године склопио уговор са сликаром Симеоном Балтићем који је у Гомирју основао школу иконописа и радионицу чији су радови красили многе цркве у Епархији горњокарловачкој, а чији се рад може пратити преко двадесет година. Осим школе иконописа у овом вијеку био је развијен и преписивачки рад, а постојала је и књиговезачка радионица што је допринијело да Гомирје постане културно, образовно и духовно средиште православних Срба у овом дијелу Хабзбуршке монархије. Заслуге за то свакако се морају приписати епископу Данилу Јакшићу, који је хтио да живот у својој епархији што више развије и унапреди, али и његовом помоћнику и савјетнику у епархији, гомирском игуману Теофилу Алексићу. За вријеме управе Теофила Алексића уређени су манастирски и имовински односи и утврђене међе манастирског посједа. Са архимандритом Рафаилом Добријевићем изградио је дио источног конака 1758. године. Овај гомирски игуман имао је велики углед и повјерење народа, али и владике Данила Јакшића. Био је најзначајније свештено лице у епархији у том периоду, посланик из карловачког владичанства на народно-црквеним саборима у Сремским Карловцима 1769. и 1774. године. Послије смрти владике Јакшића 1771. године, народ и свештенство су хтјели да им игуман Алексић постане епископ, али је изабран Петар Петровић и постављен 1775. године у Плашком. Због честих синодских сједница, Петровић је овластио новопроизведеног архимандрита Теофила Алексића да му буде замјеник у епархији. У то вријеме спровођен је октроисани Регуламент, који је наилазио на отпор свештенства и народа, а нови владика морао је у духу нових прописа да образује конзисторију. Предложио је архимандрита Алексића и намјесника Арсенија Врлинића, али они због веза са Русијом нису били потврђени из Беча, већ су обојица премјештени из епархије, Алексић у Темишварску, а Врлинић у Вршачку. Алексић је посебно оптужен да није хтио проглашавати редукцију празника и друге нове уредбе, а молбе да се врате у свој манастир, нису одобрене.

Теофила је наслиједио Јоаникије Милојевић рођен је у Могорићу око 1734. године у породици која је вијековима давала свештенике, а која је насилно угашена у покољима 1941. године. Био је ђак, а потом учитељ и економ школе у Метку. У манастир је дошао 1758. године, а наредне године се замонашио. Као игуман се помиње 1771. и 1777. године, а као архимандрит 1781. године. О њему постоје записи и из 1783. на списку монаштва. За вријеме његове управе 1789. године, манастир је задесио велики пожар, али је он уз помоћ народа из Огулинске и Слуњске команде обновио и цркву и конаке, колико су то материјалне могућности дозвољавале. Био је способан и вриједан архимандрит и довео је манастир у добро материјално стање. Био посланик на народно-црквеном сабору у Темишвару 1790. године. Постао је помоћник епископа карловачког Генадија Димовића, а кад је он умро 1796. године, на митрополитов предлог, Милојевић је постављен за администратора епархије. Послије смрти Милојевића 1809. године и пожара који је у аугусту задесио манастир, управу манастира је преузео млад, школован, амбициозан и самоувјерен архимандрит Josif-RajačićЈосиф Рајачић, рођен у свештеничкој породици у Лучанима код Бриња 1785. године. Школовао се у Загребу, Сремским Карловцима, Сегедину и Бечу. Замонашио се 1810, исте године именован је за конзисторијалног биљежника и за годину дана прошао чинове протођакона, синђела и протосинђела да би 20. децембра 1811. већ био произведен за гомирског архимандрита. Године 1812. преузео је управу манастира све до 1827. године. За то вријеме манастир је задесило још неколико пожара, али осим обнове, архимандрит је имао велике муке са монаштвом гдје је владала распојасаност, размирице и свађе. Велике проблеме стварао је Рајачићу и јерођакон Јулијан познатији као Сава Мркаљ, научном свијету већ познат као реформатор српског правописа и аутор језичке расправе, али свакако највећи проблем имао је са Партенијем Оклобџијом који је пио и правио нереде, а пред сам долазак Рајачићев запалио је манастир. Партеније је рођен у у Метку 1767. године. Лишен је свештенства 1812. године и отишао је код унијата. Јосиф Рајачић је свакако најзнаменитији гомирски монах рођен на територији Лике. Он је из Гомирја послат од стране митрополита Стевана Стратимировића у Пакрац за надзиратеља Епархије славонске, а касније је постао епископ Епархије далматинске након њеног уласка у састав Карловачке митрополије 1828. године, потом ће постати митрополит 1842, а затим патријарх од 1848. године. Умро је 1861. године.

По попису монаштва из 1804. године сазнајемо за још неколицину монаха осим већ поменутог Партенија Оклобџије. У Брињу је рођен Теофил Орлић који је у манастир дошао 1752., а замонашио се 1758. године. У Гомирју је боравио и Теофил Грбић рођен у Подлапачи 1780, а умро 1847. На истом списку записани су и Теодосије Бе(О)уковић рођен у Мекињару, стар 43 године и Мојсије Мудрић рођен у Плашком 28 година стар, али и Тихон Алексић рођен у Кореници, а у манастир је дошао 1765. године. Његово име помиње се на разним документима, па и на Атестацији Алексићу гдје се помиње и Спиридон Тркуља из Мекињара.

За Гомирје је везан и Јован Грбић који је 1736. рођен у Сврачковом Селу. Основно образовање стекао је у манастиру, а братство манастира га је 1751. године послало у Русију са руским трговцима иконама и књигама који су долазили у Аустрију све до Лике и Далмације. Тако је он један од првих Срба који су у Кијеву учили иконопис. Неколико година касније, по повратку из Русије, почео је радити иконе на дасци и платну за цркве по Горњокарловачкој и Далматинској епархији, а познато је да је 1780. године израдио иконостас за цркву у свом родном селу, који је уништен у Другом свјетском рату. Стварао је и у оквиру гомирске сликарске школе као један од ученика Симеона Балтића. Умро је 1788. године.

У Гомирју је васпитан и Викентије Љуштина, родом из Метка. Помиње се 1771, а са списка из 1783. године сазнајемо да се замонашио 1780. године. Он је писац италијанске Граматике намијењене илирској омладини, штампане 1794. године. Касније, када је постао архимандрит манастира Месића, написао је и објавио његову монографију под називом „Кратка историја општежитељног манастира Месић из Темишварског Баната од 1225-1797“. Писац је и књиге о историји манастира Златице штампане у Будиму 1797. године. Као веома образован човјек свога времена 1790. године основао је гимназију у Вршцу и то годину дана прије оснивања карловачке гимназије.

Намјесник, а касније и управитељ манастира био је Дамаскин Продановић родом из Лике (1829-1906). Помиње се на списку братства из 1882, а помиње се и 1867. године. По њему носи име и познати „Дамаскинов бунар“ на Горици, манастиру најближој планинаској коси. Сахрањен је у гробљу поред манастира, односно некадашњој капели.

Звоник цркве у Гомирју на којем се види табла коју је поставио Исаија Дошен

Звоник цркве у Гомирју на којем се види табла коју је поставио Исаија Дошен

Исак (Исаија) Дошен рођен је у Почитељу у Лици. Године 1845. био је професор богословије у Плашком. Налази се на попису братства из 1882. године. Управитељ манастира постаје 1887., а 1889. године потпуно је обновио манастирску цркву, о чему свједочи и натпис на звонику који је изнова подигао. Године 1893. произведен за архимандрита Хопова, а 1895. године је настојатељ Бездина. Био је подпредсједник конзисторије епархије Темишварске, предсједник комисије за свештеничке стечајне испите и члан епархијског административног одбора.

Архимандрит Гомирја био је и Николај Мандић, ујак Николе Тесле који је код њега био на пропутовању 1892. године. Рођен је као Петар Мандић 1840. године у Горњем Грачацу, а умро 1908. године. Замонашио се 1891. године у Гомирју и постао архимандрит исте године. Митрополит дабробосански био је од 1896-1907 и митрополит зворничко тузлански од 1892-1897.

Teofan-Kosanović,-slikaПосљедњи познати Личанин који је био у Гомирју је Теофан Косановић рођен 1881. године у Кунићу код Плашког. Замонашио се 1903. године и био у Плашком конзисторијални биљежник. Помиње се у Шематизму 1924. у Блињи, а од 1929. године управља манастиром Гомирјем. Његовим залагањем сређене су 1938. године манастирска ризница и библиотека. У првом свјетском рату усташе су запалиле цијели манастир, а игуман Теофан Косановић је са јеромонахом Нектаријем Дазгићем ухапшен и отјеран у Огулин у затвор „Кула“, потом пребачен у копривнички логор „Даница“, а затим одведен у Госпић. Послије више од двадесет дана у овим логорима и послије страховитих мучења одведен је на Велебит гдје је убијен и бачен у јаму Јадовно 1941. године.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

20 − seven =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд