ПОВРАТАК ИЗГУБЉЕНЕ ЉУБАВИ

Ђорђе Пражић

ПОВРАТАК ИЗГУБЉЕНЕ ЉУБАВИ

 „Овај плес бирају даме“, рече Дубравко Дубе Солар пјевач и саксофониста

ВИС „Ликоси“ – Вилко Шафранек- Мињина, Дубравко Солар-Дубе, Никола Жутић-Гашо и Милан Жутић-Жућо

групе „Ликоси“(Lykos), која је суботом и недјељом свирала на култним плесним вечерима у Дому Партизана у Госпићу. Одмах је са саксофоном започео уводне тактове мелодије пјесме „Много значиш за мој живот драга“ загребачке групе „Црвени кораљи“. Мелодију је на оргуљама прихватио Мињина Шафранек, а готово истовремено на својим инструментима и остали чланови вокално инструменталног састава. Сама мелодија је ледила крв у жилама заљубљених, а нарочито несрећно заљубљенима, односно онима који су патили за неузвраћеном љубави. За тренутак су у дворани сви стали, чекајући да даме изаберу свог партнера за плес. Плесали су само они који су већ одавно били љубавни парови, па им је било свеједно ко бира за плес. Ово се традиционално дешавало око 22.00 сати, када је плесна грозница била на врхунцу. „Сада сам сигуран да ћу напрапити плесну паузу“, рече Бранко, однедавно адвокатски приправник у Госпићу. Још је био под стресним утиском „корпе“, коју му је на почетку плеса дала Љиља из Липовске улице. Свиђала му се, али није знао да она има озбиљну везу, и да у том случају није препоручљиво плесати са непознатом особом. Сама „корпа“ (одбијање плеса) је био неугодан доживљај за момка, а према неписаним правилима , дама која је дала „корпу“, није смјела више плесати, јер би слиједила одбрана части,чак и физичке природе. То се у Дому Партизана није дешавало али се о томе причало као могућности чувања мушке части. Док је Бранко уз  пјесму заљубљених размишљао о Љиљиној „корпи“, неко га је потапшао по леђима. Окренуо се и видио високу лијепу црну дјевојку са карактеристичним враголастим погледом и осмијехом на лицу. „Да ли плешеш?“, упита она. Бранко је био изненађен и није могао доћи себи. Гледао је збуњено у ту лијепу и згодну дјевојку, чудећи се како је раније није видио у граду. Размишљао је да није нека подвала његовог друштва, јер су примијетили да му је Љиљина „корпа“ тешко пала. „Да ли ћеш ти плесати, или ја идем код мог комшије да плешемо?“, понови енергичније дјевојка.. „Хоћу, хоћу, како нећу“, рече Бранко њежно је хватајући за лијеву руку и водећи је на средину сале у највећу гужву плесних парова. Плесали су складно, и нестрпљиво очекивали ко ће први проговорити. Након завршетка првог рефрена Дубе Солар је поново саксофоном подгријао већ узаврелу плесну атмосферу, и то је дало снаге Бранку за причу. „Како се зовеш, одакле си, никада те до сада нисам видио, иако сам тек четири мјесеца у Госпићу?“. „Ја сам Милка, идем у четврти разред гимназије. Из Метка сам, а овдје сам подстанар код породице Подвршник Тончека у војној згради код „Марке“. Они су добри, али и строги када су у питању моје обавезе према школи и изласцима. То су од њих захтијевали моји родитељи. На плес су ме пустили са оним високим момком, што стоји близу бине са својим друштвом из првог разреда гимназије. Једва сам га наговорла да ме изведе на плес, јер је хтио гледати неки добар вестерн филм на телевизији. Он је добар пријатељ Тончековог сина Браце, и само са њим су ме пустили. Морам се и вратити са њим до 23.30 сати., а ти ?“,упитним погледом погледа Бранка. Ја сам поријеклом са Плитвица. Родну кућу нам је одузео Национални парк, и сада живимо у Титовој Кореници. Овдје сам адвокатски приправник код адвоката Петра Вејина. Подстанар сам на Чардаку. Стекао сам овдје добре приајтеље и добро сам се снашао што се тиче радних обавеза и активности у слободном времену. Морам признати да си ме пријатно изненадила. Ово ми је први пут у животу, да ме нека дјевојка бира за плес“, рече Бранко, још увијек не скривајући изненађење.

„Ликоси“ су наставили изводити пјесме лаганијег ритма, тако да су Милка и

Плитвичка језера

Бранко могли размјењивати податке о себи. Милка је сазнала да Бранко у слободно вријеме свира гитару, а осјетила је и да солидно пјева, јер јој је за вријеме плеса повремено пјевушио на ухо. Волио је играти фудбал  са друштвом иза Гимназије, Дома ЈНА и на Грбавици (иза ОШ „Нада Димић“). Пратио је спортске догађаје у Госпићу, нарочито фудбалске утакмице и рвање. Али право и адвокатура су му били главно опредјељење у  животу. Животни циљ му је да поврати бесправно одузету породичну кућу на Плитвицама и зато је планирао да након стажирања оде у неку познатију адвокатску канцеларију у Загребу. Тамо је планирао стећи правне вјештине да се може ухватити у коштац са државном отимачином његове родне куће. У Госпић је дошао на приједлог свога оца, који је био пријатељ са адвокатом Вејином.  Мислио је да ће учествовати у рјешавању неких сложенијих судских предмета.  Али, адвокатура нису само изузетни случајеви који интригирају јавност. Вејинова канцеларија је углавном рјешавала проблеме око имовинских спорова, као и туча пијаних Личана по мјесним биртијама или због међа, а најчешће петком, када је пијаца у Госпићу.  У то вријеме привредни криминал, готово да није ни постојао. Било је проневјера од стране трговаца, а неке су биле из најбољих намјера. Поједине пословође  трговина би давали сиромашнијим Госпићанима робу на мјесечне рате. Изненадне контроле би установиле мањак од нпр. једног одијела и ти би се  људи стављали на стуб срама и кривичне одговорности. Двојица пословођа госпићких текстилних трговина су извршили самоубиство, да сперу љагу са себе због мањка једног или два одјевна предмета.

Бранко је сазнао да Милка планира студирати економију у Загребу, иако јој у

Центар Госпића

јавности познати стриц могао обезбиједити одличне услове за студирање у Београду. Жељела је да буде ближе својих и да може чешће долазити кући у Медак. Вријеме до краја плеса протекло је брзо. Бранко је осјећао у себи праву ерупцију емоција. „Ја сам се на први поглед заљубио у ову малу. Хвала Љиљи што ми је дала корпу“, размишљао је у себи Бранко гледајући у исто тако срећну Милку. Препознатљивим инструменталом Тајм из тајт  (Time is Tight) „Ликоси“ су најавили крај плесне вечери. Плесачи су излазили из сале уз чудне магловите погледе „плесача“ уз шанк у холу, који су испијали своје посљедње пиво те вечери. Изашли су у хладно фебруарско вече. За разлику од претходних година у то вријеме у Госпићу није било снијега. Било га је само на Велебиту. Идући улицом 4.априла (сада 30. свибња) према Милкиној згради, Милка и Бранко су се договорили како да се сутра нађу послије завршетка наставе у Гимназији. Милкин комшија је још увијек био љут што је пропустио чувени каубојац, али му је било драго да је Милки учинио услугу. Растали су се код хаустора, великог улаза у двориште зграде код гостионице „Марке“.

Милка и Бранко су наставили да се редовно виђају и љубав се распламсала

Госпић – код старог моста на Новчици

између њих. Милка је вредно учила и поправљала своје оцјене у школи. Породица Подвршник није примјећивала емоционалне промјене код Милке, јер је она ионако стално била раздрагана и весела. Једном приликом Тончек је са женом Ивком отишаао у Загреб на недјељу дана. Милка је у договору са њиховом дјецом Брацом и Јадранком обезбиједила себи продужено време изласка са Бранком. За Бранков рођендан остали су дуже у подстанарској Бранковој соби. Вратили су се око два сата послије поноћи. Стали су загрљени испод надстрешнице уз шток код магацинских врата између другог и трећег улаза зграде. Док су тихо шапутали, угледали су човјека са чудном одјећом, који је утрчао у двориште кроз хаустор до „Марке“ . На десетак метара од њих је почео скидати неку стару одјећу са себе. Милка и Бранко су се још више стисли и притајили, гледајући несвакидашњи призор. У једном тренутку је мјесечина обасјала његово лице. Након што је скинуо вишак одјеће, са торбом је отрчао према хаустору, гдје се налазио улаз у ресторан „Црвена звијезда“ и даље улицом Драгана Ракића (данас Бана Ивана Карловића) „ Знам овог човјека. Неколико пута сам га срела у граду. Ја имам фантастично фотографско памћење“, рече Милка. „Мора да је нешто лоше направио, идемо кући, већ је и сувише касно“, рече Бранко пољубивши Милку. Сутрадан је цијели Госпић причао о пљачки златаре власника Адолфи Кољотахија, званог Долфи, у улици Владе Кнежевића (данас Виле Велебита). Милиција је брзо добила информацију о мистериозном ноћном човјеку, који је оставио стару одјећу у дворишту, са којом се маскирао приликом пљачке златаре. У станици милиције Милка је дала детаљан опис провалника. Инспектор јој је понудио неколико фотографија, и Милка је одмах препознала осумљиченог. Провлник је био изненађен када су му лисице стављене на руке неколико дана након што је извршио пљачку.

Те године прољеће је раније стигло у Госпић. Милка и Бранко су приликом шетње уживали у мирису липа и дивљих кестена који су били у дрворедима госпићких улица. Бранко би знао прескочити ограду код Комитета омладине и у дворишту иза зграде  убрати букет јоргована за Милку.

У то вријеме није било угоститељских објеката гдје су ученици могли улазити. У неке гостионице се могло долазити, јер ту нису долазили професори, који су били веома строги у то вријеме. На кафу, сок и колаче одлазило се у сластичарне код Агбија, Ремзија и „Слатког“.

Млади су излазили  и окупљали се око циркуса који су поред разних изазова, нудили и слушање

Дом ЈНА у Госпићу – сада КИЦ

музике преко разгласа. Пројекције филмова у кинима „Јединство“ и „Дом ЈНА“ су биле увијек изузетно посјећене. Приказивали су се добри и актуелни филмови за то вријеме. Смјелији појединци би правили фалсификоване улазнице тзв. фалц, и на превару улазили у дворану. Цијело вријеме представе би се морали сакривати од контролора.

Бранко је слободно време користио за припрему стручних испита, а највише времена би посвећивао Милки. Смањио је играње фудбала са госпићким момцима, а свирање на гитари у подстанарској соби је наставио са још већим жаром. Када је год био слободан од подне па до тринаест сати слушао је хитове југословенске забавне музике на Радио Загребу.  Послије поноћи би слушао стране хитове на Радио Луксембургу. Његова биљежница је била пуна текстова пјесама са акордима које је Бранко „скидао“ захваљујући свом добром слуху. Те 1969.године на сарајевском фестивалу „Ваш шлагер сезоне“ побједио је Мишо Ковач са пјесмом „Више се нећеш вратити“. Пјесма се често емитовала на Радио Госпићу, циркусима и на ријетким џубоксима  у граду. Бранко ју је савршено изводио.

У стручном погледу није био задовољан брзином рјешавања судских процеса на Опћинском суду у Госпићу. На једном ручку на јагњетини у гостионици „Код Ћурлика“ изнио је своју критику на дужину суђења присутним госпићким адвокатима и правницима. Сви су се изненађено погледали како овај млади правник има петље да им држи лекцију. „Слушај ти мали, да нема тих дугих процеса, ти данас не би јео ни саламе, а камо ли јањетину“, рече му један од адвоката заваљен у столицу и са чачкалицом у зубима. Бранко је све схватио и више ништа није питао по тим питањима. Било му је жао личких сељака који гоњени својим горштачким инатом, тјерају правду са комшијама и родбином за који квадрат земље, продајући и посљедњу краву да би остварили своје задовољство праведника и побједника у дугим и неизвјесним имовинским судским процесима. Бранко је себе видио као адвоката, који прије свега помаже људима, без обзира ко су, како живе и које проблеме имају.

Милка је положила матуру са одличним оцјенама. За награду је добила позив од ујака да дође

Женевско језеро

код њега у Женеву. Одлучила је да оде почетком јула. Очекивала је да нешто и заради за два мјесеца, како би бар мало покрила трошкове студирања у Загребу. Бранку то није било драго, али није хтио да је спутава да види чувену и богату Швајцарску. Често би народ за Лику говорио да је лијепа као Швајцарска, па ето прилике да Милка провјери сличност. Волио је Милку, али је временом упознао и њену нарав. Понекад је исхитрено доносила одлуке на бази тренутне еуфоричности. Била је помало психолошки нестабилна у ставовима и склона  јурењу успјеха у животу под сваку цијену. Са свим својим особинама и манама Бранко је искрено волио ту несташну и вјетропирасту дјевојку из Метка. Међутим, њена одлука да иде у Швајцарску му је изазивала сумњу. Имао је неки осјећај да заувијек одлази. Милка га је разувјеравала да њихови срећни дани тек долазе  на јесен у Загребу, гдје ће  Бранко радити а она студирати. Једва чекам јесен, и да уживамо у слободи у Загребу, говорила је искрено Бранку.  На дан одласка испратио је на жељезничкој станици у Госпићу. Били су загрљени и ћутли. Када се воз појавио из правца Билаја, Бранко јој је на ухо запјевао стих из пјесме „Више се нећеш вратити“; „ О драга немој, немој лагати, јер ти се никад нећеш вратити, у овај дом“. „Шта то пјеваш моја бенетино, ја се сигурно враћам кући и наравно теби“, рече Милка онако личким претећим нагласком, упакованим у њен препознатљиви шарм. У бијелим панталонама и са лила кошуљом ушла је са кофером у путнички воз за Загреб. Махала је Бранку кроз прозор док се воз није изгубио из вида код Творнице шперплоче. Бранко је свратио у бифе на жељезничкој станици и наручио дупли коњак. Инстинктивно је осјећао да Милку више никада неће видјети.

Ускоро му је стигла разгледница из Женеве са сликом Женевског језера и планина у позадини, на којој је писало „Волим те“: И то је било све од ње. Љето је провео купајући се на госпићким ријекама Новчици, Богданици и Лици. Пријатељи су га водили на плаже која су имала имена по називу мјеста и објектима. Неке плаже су имале и интересантне романтичне називе. Биле су то: „Млиница“, „Нови“, „Кукић“ на Балиновцу, „Рајчевац“, „Плоче“ (испод бабе Здунићке), „Бент“ (Мурковића млин), „Ливадица“, „Зидић“, „Долина љубави“, „Демократски“ (испод Поште), „Џери спринг“, „Венеција“, „Монте Карло“, „Плоча“(Канижа) и „Чанић Гај“. Неколико пута је са друштвом ишао на купање низводно од жељезничког моста у Билају. Тамо је научио вјештину ловљења рибе рукама, која је била доказ спретности личких момака.  Једном  је био на купању у Карлобагу, јер је претходне 1968. године направљен добар пут за излазак Госпићана на море. Покушао је играти буће (балоте) „Код Биције“, али му тај спорт није ишао од руке. Драже му је било куглање, али се тешко долазило до слободног термина у куглани  СУП-а.

Од 16. до 24. јула у телевизијској сали Дома ЈНА је пратио мисију Апола – 11, када су се амерички астронаути 21. јула 1969. године спустили на мјесец. „Прије су се Американци вратили са Мјесеца, него моја Милка из Швајцарске“, рекао је помало разочарано Бранко, заваљен у великој кожној фотељи бифеа у Дому ЈНА, гдје је са једним од својих пријатеља био на пићу послије гледања спуштања Апола -11 у Пацифик.

Средином августа је случајно у хотелу „Лика“ срео Милкиног брата. Од њега је сазнао да се Милка запослила у Швајцарској и да ће највјероватније тамо остати да живи и студира. Бранко је био разочаран њеним поступком и дуго времена је патио за Милком.Очекивао је бар да му се јави, и образложи прекид њихове велике љубави.

У новембру је Бранко отишао у Загреб и по препоруци се запослио у адвокатској канцеларији

Сир Гријер

„Олујић“. Ускоро је сазнао да Милка ради у Женеви у представништву фирме  за производњу једног од најпознатијег шавајцарског сира „Гријер“ (Gruyere). Сир се производио у мјесту Гријерес (Gruyeres) , које је било удаљено осамдесет четири километра од Женеве. Син власника те фирме је био очаран са њом када је први пут видио. Био је упоран у намјери да је освоји. Милка, жељна брзог успјеха и гламура, није одолила удварању богатог Швајцарца.

За Бранка је то било помало логично и очекујуће, али је било тешко за схватити и пребољети. Бранко је и даље свирао гитару, али на репортоару му више није била пјесма „Више се нећеш вратити“. На једном излету на Сљемену свирао је и пјевао са својим друштвом. Запазио је да га са одушевљењем прати Емилија, апсолвент на физици, која је ту дошла са једном Бранковом колегицом. Убрзо су почели излазити и 1972. године су се вјенчали. Ускоро су се родили синови Данијел и Зоран. Емицу је интересовала атомска физика, али није могла добити посао на Институту  „Руђер Бошковић“. Опредијелила се за одгајање синова и бригу око куће, док не нађе адекватан посао.

Прекретница у Емилијином и Бранковом животу догодила се крајем љета 1976. године  Наиме,

Симулација судара авиона изнад Врбовеца, код Загреба 1976.

10.септембра 1976. године у близини Загреба (Врбовец) сударила су се два авиона: британски „Трајдент“, и авион домаћег превозника, тадашње Инекс Адрије „ДЦ-9“,  при чему је погинуло 176 путника и чланова посада. За изазивање несреће било је оптужено осам контролора лета. Судски процес је трајао три недјеље. Седам контролора лета је ослобођено кривице, док је осми контрор Градимир Тасић проглашен кривим. Бранкова и још неке адвокатске канцеларије из Загреба, учествовале су у одбрани контролора лета. Осим њих учествовала је и канцеларија „Фила“ из Београда. Адвокатима из канцеларије „Фила“ није промакла Бранкова стручност, проницљивост и невјероватна упорност на прикупљању на први поглед безначајних података, који су у почетку изгледали неважни, а касније су се испоставиле као круцијалне чињенице за изношење доказа. Бранко је од канцеларије „Фила“ добио понуду да пређе у Београд. Већа плата, стан и запослење за Емилију у Нуклеарном институту Винча, била је понуда која се није могла одбити у том тренутку. На живот у Београду су се брзо навикли. Њиховом окружењу био је симпатичан Емилијин загребачки изговор. Касније је и она почела говорити неким загребачко-београдским миксом ријечи. У Институту је била позната по узречици;: „Кај хоћеш, бре?“. Бранко се добро снашао у адвокатури а Емилија је магистрирла и касније докторирала на теми из нуклеарне физике.

Када су синови Данијел и Зоран завршили правни факултет, Бранко је

Београд ноћу

основао своју адвокатску канцеларију. У његовој канцеларији су приправнички стаж одрадили многи  млади правници поријеклом из Лике. Бранко је на тај начин хтио помоћи свом народу. Свим тим будућим адвокатима давао је очинске савјете, који ће им помоћи у животу и професији. У пензију је отишао 2010. године, када је изгубио спор од једног од својих најбољих приправника Богдана. Богдан је био родом из Госпића и као мало дијете је због ратних дешавања са породицом дошао у Београд . Био је дрчан и енергичан, и зато је Бранку био нешто дражи од осталих, јер га је подсјећао на њега из  млађих адвокатских дана. На један имовински спор Бранко је дошао умјесто свог сина Данијела, који је у исто вријеме морао бити у суду у Ваљеву. Бранко се изненадио када је на супротној страни у спору угледао Богдана. Иначе је био одушевљен Богдановим професионалним успјехом. Када је судија Снежана отворила суђење и дала ријеч Богдану, овај је помало безобразно напао Бранка и његову странку у поступку. Судија Снежана је нервозно провукла руку кроз своју плаву косу, и оштрим погледом преко наочала погледа Богдана и рекла: „Молим Вас колега, будите пристојнији и коректнији према Вашем старијем колеги!“ . Богдан се одмах обрати судији: „Госпођо судија, овај мој старији колега је мој принципал (учитељ права). Све што знам о праву, научио сам од њега. Овај „безобралук“ је била прва лекција што сам научио од њега, када сам код њега био приправник.“ Судија Снежана, Бранко и Богдан се насмијаше, на опште чуђење присутних странака. Бранко је овај спор изгубио и тог дана је одлучио да оде у пензију. У исто вријеме у пензију је отишла и Емилија. Већину времена су проводили са својим унуцима у кући са базеном на Авали. Ту му је било љепше него у кући у елитном београдском насељу Сењак, коју је дијелио са својим сином Данијелом. У прољеће 2016. године његова Емица умире. Тај губитак је тешко поднио. На Авалу више није одлазио јер га је све подсјећало на Емицу. Жао му је било што није повратио своје имање на Плитвицама, јер је цијели свој професионални живот посветио рјешавању проблема других. „Пропало је много тога, чак и држава, па што не би и моја дједовина на Плитвицама“, говорио је својим синовима, потајно се надајући да они ту обавезу преузму на себе. Кућу у Кореници је продао, јер га тамо ништа није везало. Почео је посјећивати догађаје које су организовали Личани у Београду. Ту се понекад сретао са својим адвокатским приправницима. На једној промоцији књиге случајно се запричао са једним Госпићанином и открио да је то био момак који је извео Милку на плес тог фебруара 1969. године. У краткој причи су се сјетили Милке, њених враголија, љубавног несташлука  и пропуштеног вестерн филма. У питању је био филм „Поштанска кочија“ са Џоном Вејном и Клер Тревор у главним улогама. Он ништа није знао о Милки. Породица Подвршник се преселила за Загреб 1972. године. Били су љути на Милку, јер им се никада није јавила, а пазили  су је као своју ћерку Јадранку.

Бранко је отворио профил на фејсбуку и ту је комуницирао са много људи са којима је ишао у школу, живио и радио.  Крајем 2020. године пријатељство је затражила особа са именом Милка и са неким на први поглед њемачким презименом. Након пажљивијег гледања фотографија схватио је да је то некадашња његова љубав из Госпића. Најприје је био љут, а онда је након неколико дана прихватио њено пријатељство. Размјењујући поруке сазнали су пуно једно о другом у времену прохујалих педесетак година. Милки је средином 2020. године од посљедица короне умро муж. Све послове са фабриком сира препустила је сину. Она је повремено ускакала у посао, када треба ријешити неки већи проблем. Током 2021. године размјене порука су се проредиле. Милкино изненадно јављање, подсјетило је Бранка на његов боравак у  у Госпићу 1969. године. Није осјећао никакву патњу због тога. Ружне догађаје је одавно оставио иза себе, а лијепа сјећања су се постепено јављала у његовим мислима. Редовно је обилазио Емичин гроб на Новом гробљу и није му било више стало до никаквих нових емоција. Пријатељство да, али за  нову љубав је сувише касно.

Уочи католичког Божића 2021. године Милка му је послала поруку у којој га је позвала на дочек

Стари дио града Гријерес у Швајцарској

Нове године у мјесту Гријерес близу Женеве, гдје је било њихово пољопривредно газдинство за производњу сира. Она је тамо имала велику кућу и ту би имао све обезбјеђено. Могао је остати колико хоће. Милка је била веома богата, и то јој није представљало проблем. Нудила је и куповину авионских карата.  Бранко је то одбио наглашавајући да је и он финансијски моћан, и да му трошак путовања и боравка у Швајцарској не представља проблем.

Том поруком Милка је код Бранка отворила архиву старих сјећања: На профилу на фејсбуку је видио да је још увијек лијепа и згодна. По порукама је схватио да није ни њену нарав промијенила. Размишљао је о том позиву и како би изгледао поновни сусрет у Женеви. „Шта би јој рекао, шта би је питао? Да ли би јој ишта замјерио?“, понекад би размишљао Бранко. Често пута би на Радију Носталгија чуо пјесму „Црвених кораља“, која би га враћала у незаборавну ноћ у Дому Партизана у Госпићу. Сусрет у Женеви би био посебан изазов и доживљај. Једном приликом је цијелу причу о госпићкој љубави и њеном јављању преко фејсбука испричао синовима и снајама. Сви су се томе смијали, јер је то Бранко испричао на њему својствен духовит начин. Син Зоран му је од шале пуштао народну пјесму „Вратићу се једног дана“. „Само се ви шалите са мном. Нема те жене на свијету која у мом срцу може замијенити вашу мајку, моју Емицу“, говорио би Бранко, а у његовим очима би се назирале сузе.

*   *   *

На аеродрому „Никола Тесла“ у Београду је била велика гужва. Бранко је без проблема чекирао

Маске за кисик у авиону

карту, прошао царински преглед и ушао у авион Ер Србије (Air Serbia) на лету за Женеву. Авион је полетио и након неколико минута ушао је у облаке. Ништа се није видјело кроз прозор. Осјећале су се неке вибрације, а након двадесетак минута вибрације су се појачале. Осјећао је да авион понире. Видио је забринута лица путника и стјуардеса. Сада смо близу Загреба (Врбовец), гдје се 1976. године догодила она авионска несрећа. „Каква је ово несрећна судбина да страдам гдје и они несрећници? Да ли је ово освета мртвих душа путника и чланова посаде за моју одбрану контролора лета?  Шта ми је ово требало? Милкине лудости ће ме убити прије времена“, пролазило је Бранку кроз мисли. Одједном се чуо непрекидни завијајући звук сирене, а кисеоничке маске су поиспадале из својих лежишта са плафона авиона. Једино се изнад Бранка није отворила. Махао је стјуардеси, али га она није примјећивала. Осјетио је како се гуши. Када је помислио да је дошао крај живота, осјетио је да га неко дрма за рамена. „Тата, тата, шта ти је, пет минута је телефон звонио а ја те већ пет минута будим. Сада је десет  и по сати. Да ли си добро, хоћеш да зовем Хитну помоћ“, забринуто је  питао син Данијел. Чудно му је било то стање, јер је синоћ Бранко око један сат послије поноћи отишао спавати. Данијел је са женом био у једном ресторану у Скадарлији и чуо се са њим прије одласка на спавање. „Сине сањао сам нешто лоше, сачувај Боже шта ми се све догодило у сну“, рече Бранко држећи се рукама за главу. „Да ниси сањао ону фаталну Личанку из Швајцарске? Само ти је она могла изазвати тај страшан сан“, рече Данијел, срећан због тога што је само лош сан био у питању.  „Када се уредим за пола сата долазим код вас на кафу“, рече Бранко полагано устајући са кревета. Када је Данијел отишао на фејбуку је стигла Милкина порука: „Уз најбоље жеље за Нову годину, обавјештавам те да средином јануара долазим у Београд. Купићу стан у насељу „Београд на води“. Моји унуци су полудили за Београдом и проводом у њему. Чак и син и снаја желе повремено долазити у Београд.  Желим да ми твоја канцеларија помогне око тога. Надам се да ћеш ми помоћи а вољела би да се и видимо. Ја ћу се ипак вратити, како сам давно обећала. Радо те се сјећа и поздравља Милка“.

Бранко је након бријања и туширања помало дошао себи. Још једном је прочитао Милкину поруку. Бранко је био џентлмен и још увијек велики професионалац. Одлучио је да помогне Милки око куповине стана и да је изведе на вечеру у неки екслузивни београдски ресторан. Често је долазио у „Франш“ и знао је да ће их тамо квалитетно угостити. Заслужила је Милка то за оне дивне госпићке дане. Оно што није ваљало ћемо заборавити. Живот је и онако пролазан. Оно што је сигурно са Милком неће улазити у никакве емотивне комбинације. Знао је  да се од Милке може очекивати неочекивано. Одговорио је поруком Милки да ће све бити у реду, и да је добро дошла у Београд . Обукао се, узео је поклоне за снају и унуке и кренуо у Данијелов стан, који је био преко пута. На уласку у дневну собу га је дочекала пјесма „Вратићу се једног дана“, коју је Данијел шеретски намјерно пустио. Бранко је подијелио поклоне, и одушевљено рече:

„СРЕЋНА ВАМ НОВА 2022. ГОДИНА“

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

8 + two =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд