УСПОМЕНЕ СА ПЛИТВИЧКИХ ЈЕЗЕРА

Ђорђе Пражић

УСПОМЕНЕ СА ПЛИТВИЧКИХ ЈЕЗЕРА

Ведро априлско  јутро најављивало је лијеп сунчани прољећни дан. Стеван је полагано и

Село Млаква у јесен

пажљиво возио уским и кривудавим путем од Разбојишта[1] према Косињу. Кренуо је на организовану активност ловачког друштва „Орао“, чији је био члан седам година, практично од 1980. године, када је положио ловачки испит. На договорено зборно мјесто код Новог гробља (партизанско) на Кршу требао је доћи у 07.00 сати. Овог јутра кренуо је сат времена раније, како би сам уживао у природним љепотама завичаја његове мајке. Стеванова мајка је била родом из Млакве, а његов отац је био војно лице, родом са Кордуна. Живјели су у Госпићу до 1970. године, односно док Стеван није завршио основну школу. Те године отац је добио прекоманду у Задар. До те године Стеван је сваки школски распуст проводио код бабе и дједа у Млакви. Заволио је тај јединствени природни спој ријеке Лике и околних ливада, ораница, шума и брда, на којој се налазило село Млаква са својим засеоцима. Ту је имао прилике слушати искусне ловце: Обрада Цвијановића – Орјана, Милутина Глумичића, Илију Штакића – Маћина и друге, који су на занимљив начин препричавали доживљаје у лову.  Ту се још у дјетињству родила  љубав према лову.  Када се послије завршеног машинског факултета запослио у Фабрици за производњу шиваћих машина „Владо Багат“ у Задру, од првих зарађених новаца купио је чешку бокерицу „Збројевка“. Пошто у Млакви није имао никога од ближе родбине, одсједао би у новом хотелу „Лика „ у Госпићу. Тај дан у лову би му представљао посебно задовољство, јер се дружио са обичним људима, заправо његовим некадашнјим другарима са купања на ријеци Лици и осталих дјечијих дружења. Послије лова сви би завршили на јагњетини у гостионици „Код Бобе“ код Моста.

„Како би ми пријала једна добра кафа“, помисли Стеван пролазећи кроз село Крш.  Убрзо је стигао на договорено зборно мјесто. Ставио је око струка ловачки опасач са ловачким метцима и пребацио пушку преко десног рамена. Никако му није био јасан данашњи задатак ловачког друштва, због којег је дошао из Задра. Требало је због ловногосподарске основе пребројити дивљач на простору за које је надлежно ловачко друштво. Никако му није било јасно како ће то практично урадити. „Ко може пребројати међеде, вукове, лисице и осталу дивљач по Лици? То је неизводиво. Знам да ћемо сигурно пребројати ребра  јагњету у гостионици код Моста“, изврши кратку процјену извршења данашњег задатка. Шетајући путем угледао је паркирано ауто загребачке регистрације. Када је пришао мало ближе из аутомобила су изашле двије дјевојке. „Добро јутро, дјевојке, која је мука вас натјерала овако рано да идете по овим врлетима? Да нећете и ви са нама пребројавати међеде по Косињу“, рече Стеван осмјехујући се и алудирајући на задатак ловачког друштва. „Ћао Стево, нисмо се дуго видјели, скоро од завршетка основне школе из Госпића. Ово је моја рођака Дорис из Загреба. Због неке организације планинарског дружења  кренули смо да обиђемо  дио Сјеверног Велебита. Планирале смо да идемо  од Косињског Баковца, преко Штироваче и да изађемо према Вратнику. У Сењу нас чека друштво са ручком. Међутим, имамо проблем са гумом, која се пробушила, а резервну не знамо ставити“. Е, Љиљо, драго ми је што те видим. Већина нас дјечака у основној школи „Владо Кнежевић“, смо  били заљубљени у тебе. Вријеме је прошло, а ти си још згоднија и љепша“.  Никако да попијемо пиће у Госпићу. Ја ријетко дођем викендом у Госпић, и тада базам по лову са овим мојим Косињанима, а ти си истовремено са својим планинарима на некој од планина. Имате среће, ја сам јутрос добре воље и замијенићу вам гуму“, рече Стеван скидајући пушку и опасач, које је ставио на задње сједиште њиховог аутмобила. Дорис је отворила врата гепека и Стево је пронашао све што му треба. За кратко вријеме је замијенио гуму. Дорис и Љиља су се захвалиле и кренуле својим путем. Стеван је остао размишљајући о њима како су олако кренуле  на пут у непознато. Ускоро су дошли други ловци и Стеван је цијели дан провео уживајући у „пребројавању дивљачи“ и остатку активности у гостионици „Код Бобе“.

Након десетак дана од овог догађаја Стеван се налазио у својој канцеларији, гдје је радио на пројекту увезивања шиваћих машина са рачунарском техником. Производња тих машина је била планирана за 1988. годину. Звоно телефона га је прекинуло у размишљању о неком уоченом недостатку у пројекту. „Хало, овдје Љиља, како си ? Још једном да ти се захвалим за помоћ. Него, од оног дана моја рођака ме стално пита за тебе. Изгледа да си јој се допао. Једва сам дошла до твог броја телефона. Она за десет дана долази у Задар на неки семинар. Биће смјештена у хотелу „Коловаре“. Жељела би да те почасти пићем. Можеш ли ми то обећати?“ рече умиљато Љиља. „Ја сам помислио да ти Љиљо долазиш, па сам се обрадовао“, рече шеретски Стеван. „Теби је до бенавија, а мене ова моја рођака излуђује сваки дан.  Нађите се тамо, радите што хоћете, само да ја будем без проблема“, рече Љиља. „Све ће бити у реду, Љиљо, немој да бринеш, ја и ти се видимо на пићу у Госпићу, а и Задар није далеко“, рече Стеван поздрављајући се са својом школском колегицом.

Преко директора хотела „Коловаре“, Стеван се распитао за семинар. Прије почетка семинара дошао је у хотел. Од много присутних плавуша требало је пронаћи Дорис. Запамтио је њен симпатични поглед захвалности када јој је замијенио гуму. Убрзо ју је угледао и пришао. „Ћао Дорис, добро дошла у Задар“, рече јој Стеван. „Хеј, Стеване, баш си ме обрадовао што си дошао. Ја те желим вечерас почастити пићем за ону помоћ на путу, ако немаш неких других обавеза“, рече умиљато Дорис.

Дорис и Стеван су се договорили да он дође по њу када се заврши семинар. Стеван је одлазећи запазио колико је Дорис згодна. Успут, била је веома шармантна са својим загребачким изговором.

Калеларга (Широка улица) у Задру

Дорис и Стеван су прошетали Калеларгом, познатим задарским шеталиштем. Навратили су у кафић „Лојд“ на пиће. Послије тога су отишли на вечеру у конобу „Дикло“. Цијело вријеме између њих је текао разговор, у којем су се све боље упознавали. „Стево, зашто тебе сви овдје зову Стив?“, упита га Дорис. Ма то је надимак из дјетињства од мога друштва из улице Блажа Ваљина. Када смо 1970. године дошли у Задар, ја сам био упоран у дизању цементних тегова. Хтио сам изгледати као познати амерички бодибилдер и глумац Стив Ривс. Дјеца су повезала Стево и Стив, и тако ја остаде Стив. Неки ме зову и Стипе. То му дође као приморска варијанта имена Стево. Једино ме мој директор Анте, још увијек зове првим именом. Дорис и Стево су изашли још неколико пута док је трајао семинар. Сваки сусрет је био све приснији, а на њима се могла уочити обострана заљубљеност. У емотивну везу су ступили у Загребу након мјесец дана, када је Стево био на службеном путу.  Свакодневни разговори телефоном, заједнички  викенди и одмори учвршћавали су њихов међусобни однос. Стево је по први пут у животу осјећао да би могао заједно живјети са Дорис. Дорис је изразила жељу да би радо дошла живјети и радити у Задар.

Онда је дошла кобна 1990. година. Након завршеног другог круга вишестраначких избора 6. маја

1990. године, Стево је примјетио да га пријатељи на улици избјегавају, а на послу сви су били резервисани према

Корнатски архипелаг

њему. Одједном су га сви почели звати Стево или Стеван. „Шта је са овим народом, у току ноћи су промијенили однос према мени. Национализам ове врсте донијеће само невоље и страдања“, размишљао је Стево. Дорис се јављала телефоном, и Стево се мало забринуо када је она почела давати коментаре на политичку ситуацију. То љето су провели  заједно десетак дана на Корнатима. Стеву су нервирали блиједи и одсутни погледи дојучерачњих сервилних послушника у угоститељству. „Не мора нико да ме послужује на силу за моје новце. Не могу да гледам више ове покварене фаце , који нам преко воље доносе јело и пиће. Прошле године су се убијали трчећи око нас. Сутра се враћамо за Задар“, рече љутито Стево. Дорис није ништа коментарисала, што је код Стеве побудило додатну нервозу.

Тежишно на подручју Лике и Далмације, 17.августа 1990. године се  догодио српско-хрватски конфликт, који је и данас у јавности познат као „балван револуција“. Тај догађај је нарушио ионако слабе односе између Срба и Хрвата на територији СР Хрватске. Срби и Хрвати и данас различито тумаче узрок, повод и посљедице тог догађаја.

Дорис и Стево се нису виђали до почетка октобра мјесеца. Чули би се телефоном и Стево је примијетио да је Дорис помало оптерећена политичком ситуацијом, а под утицајем политичке пропаганде средине у којој је живјела. „ Стив, морамо се видјети. Ја предлажем да се нађемо на Плитвичким језерима. Све смо обишли, а једино нашу Лику смо прескочили. Надам се да ће путеви бити слободни“, рече Дорис. „Важи љубави, и ја сам се ужелио  наших заједничких тренутака. Ја ћу резервисати апартман у хотелу „Језеро“. Волим тај хотел, јер ме у њему увијек дочека лички медвјед на вратима“, рече радосно Стево.

Плитвичка језера

Рана јесен је донијела необични колорит боја зеленила на Плитвичким језерима. Све се то предивно уклапало са бистром језерском водом и препознатљивим слаповима. Тог првог викенда у октобру није било пуно туриста. Дорис и Стево су готово сами шетали стазама око језера. Дорис је упитала Стеву око неких актуелних политичких догађаја. „Да би донијела исправне закључке о било чему, мораш располагати са доказаним или доказивим аргументима. Мораш раздвојити истину од пропагандних лажи, а то је данас тешко. Ми смо ипак људи који имамо своје личне карактере и емоције. Најтеже је установити истину. Истина је као проститутка. Сви је желе, а нико је не воли. Ако мислимо да сачувамо нашу везу, онда морамо вјеровати једно другоме, и морамо имати међусобно повјерење, које је отпорно на све оно лоше што нам се дешава, и оно још лошије што нам се може догодити“ рече Стево са забринутим изразом лица. „ У праву си Стив, мене на послу, а и у породици излуђују због тебе. Једино су мама и тата на нашој страни. Остали траже раскид, рече Дорис са сузама у очима. „Сигурно и твој брат тражи прекид везе. Заборавио је како сам га дочекивао у Задру, водио на подводни риболов и крстарења на Корнате и остале активности. Није он једини. Коме год сам у Задру учинио услугу, тај ми се више не јавља. У току једне ноћи сам престао бити Стив и Стипе, којег су сви обожавали“, рече  резигнирано Стево. „Можемо ли вечерас ићи раније на вечеру. Ја сутра морам раније кренути за Загреб због неког заједничког породичног окупљања“, рече молећиво Дорис наслоњајући се главом на Стевино раме.

Вечера је била веома укусна, а Стево је попио неколико плитвичких шљивовица и нешто више

вина. Постао је причљивији него обично, што је изненадило и саму Дорис, која га до сада није видјела  у оваквом стању.

Стево је чврсто заспао и пробудио се у недјељу око десет сати. Одмах је видио да је Дорис отишла за Загреб, а да се није поздравила са њим. Док су му свакакве мисли падале на ум, угледао је на ормарићу њене златне минђуше, које је заборавила. У моменту их је хтио бацити у канту за отпадке, али се предомислио и ставио их је у свој несесер. Ни сам није знао како је довезао аутомобил до Задра, јер је био под утицајем синоћног пића и неочекиваног растанка без поздрава са Дорис.

Када је у јутро дошао на посао, чекао га је позив директора Анте. „Ти Стеване знаш колико ја тебе поштујем и уважавам. Посебно цијеним оно што си учинио за нашу фабрику. Али, дошла су несрећна времена. Већина запослених у теби гледа неког непријатеља, а ни сами то не знају образложити зашто. Да би те спасио свакодневног провоцирања и осталих могућих понижавања, предлажем ти да те пошаљем на пословни пут код наших партнера у Штутгарту. Тамо ћеш остати радити док се овдје ситуација не смири. Код мене можеш оставити ловачко оружје на чување. Било би добро да одлуку донесеш што прије“, рече озбиљним гласом директор Анте.  „У праву си, директоре. Остао сам без пријатеља и сарадника, а вјероватно и без дјевојке. Бесмислено је да   истрајавам на нечем што је унапријед осуђено на пропаст. Среди ми то што прије и ја одлазим на нови посао, а тамо ћу започети и нови живот“, рече Стево, док је са директором Антом наздрављао са чашом вискија.

Стево је убрзо отишао у Штутгарт и тамо почео радити. Никоме се није јављао, па ни Дорис. У фасцикли са својим личним документима држао је коверту са златним минђушама од Дорис. Ни сам није знао зашто их чува, али се вјероватно надао да ће их један дан предати власници. Стево је на послу био веома успјешан. Деведесетих година се бавио хуманитарним радом прикупљајући помоћ за српски народ. Имао је неколико емотивних веза, али ниједна није оставила запаженог трага. У Београд се преселио 2015. године. Купио је стан у модерном насељу Белвил. Мало је радио свој посао, а више је уживао у шетњама градом, обиласку Србије. На море је одлазио у Грчку и Црну Гору. Повремено би се чуо са некадашњим директором Антом, који га је звао да дође код њега на љетовање. Још у Њемачкој је сазнао да се Дорис удала и да има ћерку и сина. Ту љубавну причу архивирао је одавно у дубини своје душе, и није га више интересовала.

На дан уочи католичког Божића Стеви је зазвонио телефон. „Бог Стив, овдје Дорис, надам се да ме се још увијек сјећаш. Извини ако ти сметам. Твој број телефона ми је дао твој директор Анте. Дошла бих у Београд за Нову годину. Имам жељу да се видимо, па те молим да ми резервишеш смјештај, ако ти то не представља проблем“, рече Дорис у једном даху. „Ово је за мене велико изненађење. Мени твој долазак не представља проблем, али сада је проблем наћи смјештај. Предлажем ти да будеш код мене у стану. Можеш остати колико желиш. Стан је велик и имаћеш потпуни комфор. Јави се када и са чим долазиш“, рече Стево још увијек изненађен неочекиваним позивом.

Стево је искористио тих неколико дана да додатно уреди стан и купи храну и пиће.

Дорис је дошла у недјељу на дан дочека Нове године у аутомобилу са друштвом своје ћерке

Ане. Са Стевом се нашла испред тржног центра  „Делта сити“. Када је угледала Стеву засузиле су јој очи. Прошло је

Насеље БЕЛВИЛ на Новом Београду

готово 33 године од њиховог последњег сусрета на Плитвичким језерима. Проток година је оставио трага на обоје. Стево ју је пригрлио и потапшао по раменима. „Идемо у стан да се раскомотиш. Имамо времена за причу. Нећемо кукати. Што је било, било је, пред нама је дочек Нове године, премда одавно то не доживљавам као неки празник. Сјели су у дневну собу и разговарали, али никако нису спомињали недјељу  на Плитвицама када су се задњи пут видјели. „Како вријеме пролази. Већ је два сата до поноћи, а ја заборавио поставити вечеру“, рече  Стево. Њих двоје су вечерали и на крају наздравили са чашом вина.  Када је било сат до поноћи, Стево је отишао до комоде и извадио своју фасциклу. Из ње је извадио коверту са минђушама, отворио је и дао Дорис минђуше. „Ово је твоја успомена са Плитвичких језера, које си у журби заборавила, а ја сам их  чувао 33 године“, рече славодобитно Стево.  Дорис је била одушевљена тим његовим поступком, па га је пољубила у лице. „Стив, имам и ја за тебе поклон са Плитвичких језера“, рече интригантно Дорис. „О чему се ради, гдје је поклон. Да није флаша плитвичке шљивовице у питању, ако се још производи“, заинтересовано упита Стево. „Твој поклон сада вјероватно пјева и плеше у Скадарлији. Драги мој Стив, имаш ћерку Ану. Веома је налика на тебе. Опрости ми што нисам имала истрајности и снаге да ти то прије јавим. Звала сам те у Задар, али нико није знао гдје се налазиш. Одлуку да њу родим изазвала је бијес и мржњу моје родбине и пријатеља. Знали су чија је, и то је био проблем. Касније сам се удала и родила сина. Брак није дуго трајао, и тако сам остала сама са двоје дјеце. Опрости ми, молим те због свега“ , рече Дорис молећиво са сузама у очима. Стево ју је зачуђено гледао, остао је без ријечи. Када би могао вратити вријеме, сигурно би се јавио Дорис прије одласка у Њемачку. Кроз мисли му је пролетио цијели живот. Патио је што нема дјеце, а након 33 године сазнаје да има ћерку. „Ипак сам пренаглио то јутро на Плитвицама када сам се наљутио на Дорис што је отишла без поздрава“, помисли на тренутак у себи. „Оно јутро на Плитвицама, када сам отишла рано, покушала сам те пробудити, али си чврсто спавао јер си мало више  попио претходну вечер. Загрлила сам те и пољубила. Погрешила сам што ти се нисам јавила из Загреба. Била сам нешто љута на тебе како си објашњавао оне балване на путу“, рече Дорис погађајући Стевине мисли.  „Ово је за мене изненађење, али ја ћу га доживјети са позитивне стране. Нећу да трошим своје вријеме истраживања зашто је то било тако, и како је могло бити. Зашто си се одлучила баш сада да ми то кажеш? Надам се да ћу своју ћерку упознати ових дана“, рече  Стево. „Моја, односно наша Ана воли Београд. Она овдје долази на провод и кошаркашке утакмице. Ово је средина у којој се она најбоље осјећа. Када ме је недавно водила на концерт ваше пјевачице Александре Пријовић у нашој Арени, видјела сам да она у потпуности својим бићем ужива у тој музици. Као да осјећа да некога има овдје. Када смо дошле кући све сам јој испричала о теби и мени. Сутра ћете се упознати и она је веома срећна због тога. Још нешто, мој драги Стив. Ја сам болесна и остала ми је година или двије живота. Неко мора бити ослонац Ани, рече Дорис. Ћутећи у загрљају нису ни примијетили да на телевизијском новогодишњем програму откуцава сат који означава крај старе и почетак Нове године. Бука од експлозија петарди, разних направа и ватромета вратила их је у реалан живот.

Одмах послије поноћи на телефон од Дорис стигла је Анина порука:

 „СРЕЋНА ВАМ НОВА 2024. ГОДИНА“!

СРЕЋНА НОВА ГОДИНА

ФУСНОТА:
[1] Простор између Кварта и Јањча (Перушић) на којој се налази раскрсница, гдје се са пута  Госпић-Оточац одваја пут за Студенце и Косињ.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

8 + 17 =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд