СЈЕЋАЊЕ НА МИЛАНА ПОЧУЧУ – ДИВОСЕЉАЧКОГ (1939-2024)

Миле Рајчевић,проф.

СЈЕЋАЊЕ

Милан  Почуча – Дивосељачки[1]

             (1939 – 2024)

Грађани Бачке Топoле, родбина и пријатељи испратили су дана 31.јануара 2024.године на вјечни починак Милана Почучу –Дивосељачког, дипломираног правника, који је као дијете

Милан Почуча (1939 – 2024)

преживио пакао осам усташких концентрационих логора и игром судбине остао на животу.  Као свједок времена оставио је писани траг историји, своме роду и потомству, истине о голготама које је преживио у логорима и казаматима  монструм државе која је једина у свијету имала концентрационе логоре за малу дјецу (читај српску дјецу), да покољења читају, памте и не забораве.

У књизи: Мост у времену: трагови и докази о постојању и затирању,  у рубрици Завичај, Милан је написао: концентрациони логори: Госпић, Јаска, Јастребарско, Травник, систем Јасеновац-Градишка, Горња Ријека код Крижеваца, Даница, Лоборград (не Марс, него  Неовисна Држава Хрватска).

Са непуне 2,5 године, са мајком Јелом и сестром Љубицом (1937) заробљен је послије покоља у Крушковачама (Дивосело) 05. августа  1941.године и своја стравична сјећања овјековјечио је у својој књизи: Мост у времену:

„Ја, моја сестра (Љубица) и наша мајка Јела (отац Божо убијен 1941.године у Дивоселу) преживљавамо покољ у Крушковачама у љето 1941.године (Дивосело, 05.августа 1941.године, општина Госпић), а осмсто двадесет четири лица на истој пољани, истог дана ту „срећу“ нису имали. Мала је била вјероватноћа да ће неко преживјети сав тај пакао, гдје су крвници били неумољиви и темељити у хватању немоћних и рањених, да би их неки дан потом, у посебном крвавом пиру и ритуалу послије „обраде“ камом  и маљем, бацили у Јарчју јаму на Оланку у подножју Велебита.

Шта је и ко плео путеве, да по „испоруци“ у Усташки стан за нас не буде мјеста у Госпићкој казнионици, одакле су водили путеви без повратка ка Сланом (на отоку Пагу) и Јадовном и његовој „Шарановој“ и другим безименим  јамама, већ нас убице убаце међу остале, на  ријетко, или скоро непомињано „Максимовића имање“, или „Овчара“ у Будачкој улици у Госпићу. Иако смо већ били на стратишту Јадовно, ипак смо неком игром судбине, утрпани у камионе да би завршили на Сланом.

Који случај судбине и околности је био да будемо утоварени у задњи камион, и да се он на Башким Оштаријама (Велебит) поквари, да се стекне временска околност, да наиђу Италијани и нареде враћање, а да потом не будемо враћени на полазиште, већ наставимо путешествије: Јаска, Јастребарско, Крушчица, Даница, Градишка, Горња Ријека код Крижеваца, Лобор  (Лоборград). И најнеобавјештајнијима значење и смисао ових имена су јасни: логори – подручни, или главни, сабирни или пролазни – свеједно, мада многа имена и упућенима су енигма, али нажалост реално – нека била од смртних и станица мучења.

Чудесним околностима, а посебно захваљујући  племенитом и хуманитарном  дјеловању др Диане Будисављевић, алиас Марије Будисављевић, ослобођени смо и транспортовани смо за Београд , априла 1942.године. Оно што су издржали људи, жене и слабашна дјеца, животиње највјероватније не би.Гледати нож на нечијем врату, или фотографију о томе, или видјети мржњу у очима, осјетити дах крвнука и оштрицу на врату – буди различит интензитет емоција и проживљавања и скоро га је немогуће ријечима дочарати“.[2]

Слиједи боравак у Домовима ратне сирочади, школовања у Основној школи  у Дивоселу,  Гимназији у Госпићу  до студија права у Београду, затим посао у струци:Лесковац, Вучје, Умка, Вршац, Бихаћ…

Поново избјеглиштво у Републику Србију, поново ријека без повратка.Свој завичај, своје родно Дивосело Милан је искрено волио и у срцу носио читавог живота. Увијек и радо је долазио  међу своје људе у Дивосело, дружио се са њима, ишао на сијела и прела, слушао исповијести тих горштака са личке груде, слушао историју својих коријена која је остала као незаборав.

Милан је слиједио Андрићеву максиму „да је сваки човјек доживотно дужан чинити добра дјела у своме родном мјесту, без обзира колико их је дотада урадио“, зато се латио пера и оставио својим земљацима писане трагове књигом, новинарским чланцима, артефактима и музејском збирком у родној кући у Великом Крају у Дивоселу, која је нажалост запаљена и уништена у операцији хрватске војске 09.09.1993.године.

Милан је тешко доживио трагедију свога завичаја, свога Дивосела  у грађанском рату у Хрватској 1991 – 1995.године, гдје је мрачна страна људске историје исписала своје најстрашније странице. Вјетрови и олује избрисали су трагове живота, остала су пуста и угашена огњишта. Колико димова, толико несрећних  судбина, а на крају својих сјећања записао је: „Ране и бол за завичајем нестаће тек са нашим нестанком“.

Нама, његовим друговима из дјетињства, његовим Дивосељанима  и свима онима са којима се дружио кроз свој животни пут остаће у најљепшим  успоменама као велики човјек.

„Покољења дјела суде, што је чије, дају свјема“.

Београд, 12.фебруар 2024.године

ФУСНОТЕ:
[1] Надимак Дивосељачки поред  презимена ставио је да се зна да је рођен у Дивоселу, селу у општини Госпић, будући се презиме Почуча појављује  још у  Лапцу  (Днопоље) и Липовом Пољу (Косињ) . Ми смо у Дивоселу  говорили  (локализам) дивосељачки, премда  је  граматички исправно   дивоселски.
[2]Милан Почуча – Дивосељачки: Мост у времену, Трагови и докази, Нови Сад, 2009, стр. 173 174.