ГОСПИЋКЕ БИРТИЈЕ 1950 – 1991

Ђоко Иванишевић

ГОСПИЋКЕ БИРТИЈЕ 1950 – 1991

Душу  и живот сваког града, између осталог, чине угоститељски објекти. У њима се одигравао и проводио важан и значајан период живота великог броја људи. Ту се уживало, славило, туговало, свађало, трговало, водила политика, картало и удварало конобарицама.

Тако је и Госпић имао своје просторе за дружење, опијање и губљење времена. А имали су разне називе и имена: гостиона, бирцуз, кавана, буфет, кафић и многа друга. Најчешћи

Кафански стол

назив била је биртија[1]. У своје најбоље дане Госпић је имао много биртија у свим улицама града. Изузетак је Пазаришка улица. Немогуће је све навести, јер су неке радиле дуже од педесет година, а поједине краће од једне године. Неколико њих је радило и прије Другог свјетског рата, али су послије ослобођења постале друштвено власништво. На почетку су то биле обичне просте просторије дрвених наауљених подова, једноставног шанка, са неколико дрвених столова прекривених шареним стољњацима свих боја, око којих су биле обичне дрвене столице, зване кантриге. Биле су пуне дуванског дима и загушљиве од мириса испарених алкохолних пића. Ту је обавезно била и стара пећ на дрва, која је увијек помало димила. Око ње је била гужва и борба за мјесто за вријеме дуге и оштре личке зиме. На тим пећима  се кувало вино или ракија у лонцу или падели (шерпи) да се гости „откраве“, односно угрију. А многи су се знали „прегријати“ од куваног пића. Такве биртије су имале и један запуштен и неуредан тоалет, у који су једино без проблема улазили „прегријани“. Све су радиле од 6 до 22 сата. Затварање, такозвани фајронт се строго поштовао и контролисао и кажњавао од стране народне милиције.

На почетку су све биле државне, у власништву два угоститељска предузећа. УП „Љубово“ је имало хотел Лику (стари). УП „Европа“ је имало хотел Европу. Који је осим хотела у центру града имао и локале. Хотел „Европа“ је срушен средином шездесетих година. У то вријеме та два предузећа су се ујединила у једно УП „Јадран“. Посједовали су све угоститељске објекте у граду, као и нновоизграђани хотел „Лика“ 1975. на Тргу Николе Тесле (Сада Трг Стјепана Радића). Све биртије су изнад улаза имале на широкој дасци написан – истакнут назив „Buffet“ и редни број локала. Отуда погрешно изговарамо (читај као што пише) „буфет“ умјесто „бифе“.

Од многобројних биртија издвајају се најпосјећенији. „Број један“ је име добио по редном броју, а налазио с у центру града поред продавнице „Вартекса“. Ту се долазило углавном у јутро „по једну с ноге“. Друго мјесто за исте потребе  је био шанк хотела „Лика“(стари), гдје су стални гости били службеници суда и СУП-а (Секретеријат унутрашњих послова). Ови локали су били добро посјећени и навечер за вријеме одржавања корза од 19.00 до 22.00 сата. Тада су момци који су стајали на чувеној госпићкој „шпици“ и дуж хотела наслоњени на прозоре кафане гледали дјевојке у шетњи. Осим изношења утисака о личким цурама које су пролаиле, причало се и о фудбалу.

Преко пута кина „Јединство“ се налазила биртија „Крчмар“, нарочито добро посјећен уочи кино представа. Посебно је то било изражено суботом и недјељом, када су биле двије кино представе.

Рекламни летак УП „Јадран“ из 1966.г.

Уз католичку капелицу  св. Ивана Непомука се налазила биртија „Биција“. Посебно је била посјећена љети због бућања. Ту недалеко иза зграде омладинског комитета је била „стара куглана“ или „СУП-ова куглана“ (двије стазе) са биртијом. Обје ове биртије су касније срушене. У Смиљанској улици уз плацу налазио се „Цигански Мексико“, врло посјећен петком – сајменим даном. Такођер је касније срушен. Уз стари мост на Новчици се налазила биртија „Чардак“, а даље на крају Билајске улице, налазила се чувена „Станица“ на жељезничкој станици, која је због путника једина радила читаву ноћ.

Преко пута ШУП-а (Школе ученика у привреди) се налазила биртија „Новчица“, омиљена код професора и трговаца из оближњих трговина. Код Канишког моста се налазила биртија „Канижа“, а код Будачког моста биртија „Будачки“.

„Мексико“, „Чардак“, „Канижа“ и „Будачки“ су биле локалне биртије.

Крајем шездесетих година, почињу да се отварају приватни локали у свим дјеловима града. То су били сређени објекти, више ресторани, али су задржали дух биртије. Ту су значајни „Марке“[2] (улица Владе Кнежевића) по понуди хране и „Човић“ (центар града) по окупљању наводне елите града. У Канишкој улици налазио се ресторан „Три ферала“, познатији као „Кнезовић“, у којем је била добра јагњетина и угодна домаћа атмосфера. Још су били познати „Катић“ у Смиљанској улици, „Јоцо“  на тргу Николе Тесле, „Бели“ код новог моста на Новчици, „Код месара“ преко пута Социјалног и „Соколић у Будачкој улици.

У то вријеме постаје популарна жива свирка (музика). Појављују се оркестри у кафани старог хотела „Лика“, затим у Дому ЈНА, а касније у новоизграђеном хотелу „Лика“. Најпопуларније су биле свирке (плесне вечери) у баштама угоститељских објеката. Најпознатија је била башта „Код Буцуњића“ покрај зграде поште, гдје је свирала домаћа група ВИС „Ликоси“. Ту се појавио и први телевизор у боји у граду. Популарна је била и башта у Дому ЈНА, гдје свирао оркестар састављен од војника госпићког гарнизона. Код мотела у Јасиковцу су наступали познати пјевачи и музичке групе из региона. ВИС „Ликоси“ су свирали дуги низ година у салама Дома партизана и Ватрогасног дома. Наравно, и у тим објектима је постојао шанк, који је био веома посјећен.

Са временом се такав начин забаве и окупљања трансформисао у забаву и боравак у диско клубовима и кафићима. Такви објекти су се почели отварати средином седамдесетих

Мотел Јасиковац 1966.г.

година. То су објекти са музиком са разгласа, модерног ентеријера, богатом понудом пића и кафом из кафе апарата. Њихова претеча у граду је „Диско код Дуле“, који се налазио у Радничкој улици код Мурковића млина. То је била мјешавина диско клуба и кафића, који је био изузетно посјећиван. Касније се отварају кафићи попут „МД“ на Аутобусном колодвору, „Циско“ преко пута православне цркве, „Ћурлик“ код Ауто мото друштва, „Амадеус“ код Мурковић млина, „Цоњар“ у Смиљанској улици, „Ник“ на Логоришту, „Блу ап“ уз продавницу „Планика“, пицерија преко пута Гимназије и бистро „Штруле“ у Јасиковачкој улици.

Госпићке биртије су имале многе занимљиве личности и догађаје. Од обичних уморних радника, државних службеника, припадника војске и милиције, интелектуалаца, умишљене самозване елите, беспосличара до обичних пијанаца. Било је свега и свачега, од тужног до комичног. Ипак се издвајају неки појединци и догађаји. Биртије су биле познате по конобарима, а посебно по конобарицама. Од њих је зависио амбијент, а и промет. Најпознатији конобар је био уједно инајстарији Лудвиг, звани Лудва. Био је то специфичан човјек, друштвен, љубитељ добре чашице. Читаве дане и ноћи је проводио у биртији. Толико је волио биртију да је по одласку у пензију отворио своју  биртију у својој кући близу Мурковић млина. Биртиија је била намјењена њему и његовом друштву. Због свакодневног немирног амбијента у биртији, убрзо је названа „Кореја“, вјероватно као асоцијација на Корејски рат[3]. Биртија је кратко постојала. Превише се пило на дуг, па слабо платежне газде нису могли издржати велика дуговања гостију великих потрошача пића. Вјероватно је то био један од узрока капитулације „Кореје“.

Најдужи и најдублји траг у конобарској професији имао је Јосип Павичић, познатији као Јокан. Радио је у свим биртијама Госпића, а на крају је био шеф сале новог хотела „Лика“. У млађој генерацији истичу се Тодор Бањеглав – Тошо, убијен у Госпићу 01.10.1991. и фатална конобарица која је залудила и очарала многе у граду. У којем год локалу је радила, за њом су ишли њени млади и стари обожаваоци. Међу сталним гостима свих профила, доби и образовања неколицина по свом ведром духу, хумору, манирима и стилу живота.

Нови хотел „Лика“

Најстарији од њих је Иван Милетић стари трговац, висок стасом, господског држања, стално у одјелу са крватом. Био је стални гост биртија, занимљивих прича и анегдота из живота.  Једна од најпознатијих личности кафанског живота града је био Јосо Барић, легендарни Барли, општински службеник, весељак, гласан, веома забаван и занимљив.  Због свог начина и стила живота увијек је био у ситним дуговима. Био је јако интересантан и виђен у друштву младих и старијих. Од млађих интересантних личности госпићких биртија познат је Анте Влаинић, познати као Мујо Грађанин. Био је инжењер господских манира, тих, специфичног хумора и занимљивих прича. Најмлађим Госпићанима тог времена био је најпознатији  Никола Милковић, звани Ханибал или Хабе, несуђени студент. Био је један од легенди града.

У биртијама су настале многе приче, анегдоте и штосеви, које су остале у сјећањима великог дјела становника Госпића тог времена. Једна од њих је везана за Јосу Барлија. У једној биртији полупијано весело друштво се забављало. Главну ријеч је као обично, водио Барли. Друштву је пришао један гост из другог дијела локала и упитао Барлија: „Када ћеш ми вратити дуг, вријеме је“? Друштво се утишало очекујући реакцију Барлија. Он је ћутећи полагано вадио нотес и оловку, коју је стално носио. У том нотесу имао је записана имена свих људи и износ новца којима је био дужан. Списак је био дугачак. Радило се о мањим сумама новца. Барли је отворио нотес и тихим гласом одговорио: „Видиш, био си на првом мјесту за враћање дуга, али пошто си безобразан идеш на задње мјесто“. Прецртао га је и уписао на крај списка. Ноншалантно је вратио нотес и оловку у џеп и наставио причу, гдје је прекинут.

Интересантне су и приче о Хабиним догађајима. Послије дуге пијанке, друштво је завршило у биртији на жељезничкој станици. Негдје пред јутро наручила се још једна тура. На питање конобара шта ће ко пити, неко је наручио коњак, неко лозу, неко вињак а Хабе је викнуо: „Мени месни доручак“. Једном је Хабе сједио у једном друштву у старом хотелу „Лика“. Приликом наручивања пића неко је наручио џин са тоником,  вотку са ђусом, коњак са киселом водом, лозу са обичном водом итд. На крају је Хабе за себе наручио: „Мени велику пиву, са малом“.

ФУСНОТЕ:

[1] Биртија је мала, једноставна и обично сеоска или радничка гостионица, (крчма или кафана). Ријеч потиче из њемачког језика (Wirtshaus – gostionica).
[2] Биртија „Марке“ је имала дугу традицију. У претходном периоду имала је свратиште за коње и запрежна кола.
[3] Корејски рат је назив за оружани сукоб који су између 1950. и 1953. водили Сјеверна и Јужна Кореја.