Мост на Човинцу у Дивоселу – мост уздаха – сјећање

Миле Рајчевић, проф.

                                     Мост  на Човинцу  у Дивоселу – мост уздаха   –  сјећање

Мост на Човинцу имао је огроман значај за живот и опстанак мјештана Дивосела, био је значајна карика која спаја људе и њихове судбине.

Рјечица Човинац  извире из два овећа извора, врела,  у народу названи Оке, у засеоку Вујновићи  у Дивоселу  и  увире у Новчицу  у Ведром Пољу  у ливади званој Токате.

На Човинцу су Дивосељани приликом насељавања Дивосела  подигли мост који и данас исписује историју народа и овога села и изазовно пркоси времену и невремену. Мост је грађен с циљем да спаја, а сваки мост је као  посебна прича. Пишучи о мостовима, наш познати нобеловац Иво Андрић написа:

„Од свега што човјек у животном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима боље и вредније од мостова“[1]

У  самом почетку  саграђен је дрвени мост, чије су изглодане дрвене греде „поигравале“ и одјекивале под копитима сеоских коња и жељезних кола.  Дрвени мост на Човинцу, уз одржавање мјештана задржао  све до педесетих година 20.вијека. Мост на Човинцу  је реновиран 1956.године, озидан и саливен  од бетона са два пропуста за воду.

Рјечица Човинац се рачва од извора према ушћу на ливади званој Колакуша  (у Дивоселу се говорило Калакуша)  у 2 крака,   пар стотина метара  прије моста на Човинцу, тако да сваки крак ријеке има свој проток испод моста, гдје се слијевају у једно корито до утока у Новчицу. Мост је саливен од бетона, армиран[2] жељезном арматуром, са постављеном металном оградом. У народу је остао запамћен  као мост на Човинцу (тај топоним је остао до данас),  а много је значио за живот народа  овога села. Некада су Дивосељани мост на Човинцу називали и Гаџиновац, по Матић Дмитру из Великог Краја, званом Мићан Гаџо. Наиме, Мићан Гаџо је  једног петка добро  „покисао на петку у једном бифеу код плаце“ у Госпићу  и са  колима и коњима се преврнуо  под  Човинац.

На десном краку Човинца, близу моста  Душан Обрадовић, Дуле Цигић из Ведрог Поља  саградио је млин за мљевење жита. Млин је био саграђен на локацији источно од моста Човинца, имао је неколико сувласника. Млин на Човинцу радио је кратко вријеме послије 2. свјетског рата, имао је 2 камена и млио жито за засеоке око Човинца: Ведро Поље, Клису, Почучиће и Вујновиће, а много је значио за живот и опстанак народа овог краја.У Дивоселу су се дуго препричавале веселе, шаљиве и љубавне згоде и незгоде са удовицама из Дулиног млина…

Са лијеве стране моста, када се ишло цестом из Госпића за Дивосело било је појилиште (појило) за стоку и коњске запреге.   За вријеме великих прољећних и јесењих киша, топљења снијега са Велебита, ливаде око моста  су  плавиле све до Бринарских кућа (Поткоњаци). У јесен су и почетком зиме, на залеђене ливаде око поплављеног Човинца  слијетала  јата дивљих  гусака  приликом  одласка на  југ, одмарале се неколико дана и настављале  пут  даље у топлије крајеве.

Мост на Човинцу у Дивоселу-сјећања која остају као незаборав

Цестом преко Човинца,  која је значила живот за народ ових села, од Читлука, Великог и Малог Краја, Камењуше и Клисе  преко Ведрог Поља, крај Јасиковца  одлазило  се у Америку, Канаду, Француску и  Белгију на печалбу, у војску, одлазило  се  у рат. Том истом цестом одлазили су Солунски добровољци, ишло се цркви и у школу на Драгашком Брду, ту су се рађале прве симпатије, прве љубави на околним сокацима, састајале се комшије и пријатељи, спајао се далеки свијет, који је био тако далеко, а тако близу.

Некада  су се том  истом  цестом возили  сватови  у фијакерима, сеоским колима, саоницама, аутомобилима…и спроводи, дијелила се радост и туга. Та „вијугава пијавица“ била  је некада пуна весеља и радости, пјесме жетелаца и косаца, чобана и чобаница, копача и купилица, киријаша и  дрвосјеча, прелџија, „веселих и покислих“ повратника  са „петка“[3] у Госпићу, пуна веселе дјечје  граје и вриске, ријеке младости, која се слијевала у госпићку Гимназију и Учитељску школу, шегртске школе, жељни знања и науке, како би се та надарена и интелигентна младост винула у свијет науке, свијет  живота…

Преко Човинца су долазили  поштари и доносили  писма, рецеписе и новине, пролазили киријаши и мљекари, накупци и шверцери…

Старије генерације Дивосељана сјећају се чобанских игара на ливадама око Човинца: клисања, прасичања, фудбала, лопте крпењаче, пењања на врбе, лова пијора на вршке и крошњу, ракова и сунчаница, дрпања и љубавних згода у навиљцима, прескакивања потока, купања… на човинцу су дјевојке Дивосељанке у народној ношњи,  у знак добродошлице, дочекивале више од четврт вијека учеснике сеоских спортских игара „ОКЕ“– Дивосело,  „Личке олимпијаде“ са сувенирима из Дивосела…

Том  истом цестом преко Човинца кретале су се колоне  непријатељских војника, фашиста  у ратовима, у 2.свјетском рату (усташа и Талијана) и грађанском  рату у Хрватској 1991 – 1995.године, које су чиниле геноцид и етничко чишћење  српског народа  на овим просторима, одводиле бројне мјештане Дивосела у неповрат  у  „усташки стан“ у школу у Дивоселу, госпићку  Казнионицу, концентрациони логор Јадовно, Јанчу, Јасеновац, дјечје логоре…

Том  истом цестом преко Човинца кретале су се колоне  партизанских јединица  20. и  26. ударне дивизије ЈНА, које су учествовале у ослобађању и заузимању  Госпића  04.априла 1945.године…

У народу се говорило: „Не руши мостове, можда ћеш се враћати“.

Нажалост, 80 година касније мост на Човицу је мост уздаха и сјећања за многе  Дивосељане, који су посљедњи пут деведесетих година 20.вијека, са моста „бацили поглед“ на Велебит и слободарско небо дивоселско.

ФУСНОТЕ:

[1] Иво Андрић: На Дрини ћуприја
[2] Грађевински армирати – појачати носивост зида гвожђем и цементом
[3] Петком је био сајам у Госпићу.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

15 + 15 =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд