МАЉ

Ђурђица Драгаш

                                           МАЉ

Тежак сам, дрвен и крвав.

Маљ ми је име.

Грдно ми име,

грдан и ја.

Направише ме прошле јесени у дворишту Стевановом.

Истесаше ме од мрког пања, црног ко’ чемер.

Исписаше ми судбину чемерну.

Презимих  у  подруму.

Од мемљиве земље отежа ми тело, напуни се мраком и јадом.

Ал’ проби се светлост и засја пролеће.

Зграбише ме чврсти дланови Стеванови.

Заигра ми срце,  јекну душа заробљена у пању гаравом.

Угледах небо и  птице, угледах колевку дечју и недра Миличина.

Видех искру у очима Стевановим.

Запевасмо обојица ударајући коље у земљу.

Оградисмо тор за три овце, мираз Миличин…

Смејао му се брк, смејао сам се и ја.

Били смо весели  и снажни, једри и моћни.

Ја и Стеван,

мој млади домаћин,

моја снага…

Остави ме увече на влажној трави, уморног и срећног.

Ал’ уснух мрачан сан.

Прикрадале се звери Стевановој кући.

Звери с пламеним очима.

Гребале крвавим канџама тор што га оградисмо.

Пробуди ме лавеж паса.

Нестаде сан у мирису јутра и свежег млека,

заборавих га на рамену Стевановом.

Прође пролеће, заталаса се пшеница, а сунце откри белину разиграних јагањаца.

И свану дан!

Дан сунчан и црн, дан неба и крви!

Докотрља се зло и прекри тамом ливаду и шуму, злаћано жито и беле торове.

Нађоше ме руке нечије, бескрвне и дивље.

Заурлах, нем и тежак….

Стеванеее, Милицеее, бежите…сакријте дете!!!