ЈАМА

Ђурђица Драгаш

                              ЈАМА

Голе гране  милују тешки облаци.
Мирише на снег и море, на со и увело лишће.
Мешају се ветрови с југа и личка бура.
Самује Велебит!

Видим је тамо, крај шумарка…готово неприметну, неугледну, тиху.
Открила је јесен.

Прилазим јој клецавим кораком, удрхталог ока, распараног  срца.
Склањам гране, разгрћем давно увелу траву и гледам…
Гледам у њено црно, бездано око.

Нема сам,
нема ни гласа, ни сузе.
Само зубе стежем….проклета да си…

На коленима сам, црна и болна као њена утроба.
Очи не виде, ал’ срце  чује.
Чује смех  окрвављених звери и варницу с њихових канџи.
Чује врисак,  јауке, невини дечји плач и нечију молитву.

Очи не виде, ал’ руке осете,
крв, лепљиви страх и влажну земљу која их прима к себи.
Проклета да си…јамо!!!

Плачем и тражим опроштај, и за њу и за себе.
А она ћути, мрачна и окрвављена…

Пролете птица, разби тишину својим крилима.
Погледах за њом и негде тамо, изнад голих грана,  видех траг сунца.
Обрисах сузу, помиловах земљу и пољубих црно око велебитског бездана.

 

Дно јаме „Код Св.Ане“ на Шушњу, снимак 1987.

 

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

16 + 14 =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд