НИЈЕ ВРИЈЕМЕ ЗА УМИРАЊЕ

Ђорђе Пражић

                                                   НИЈЕ ВРИЈЕМЕ ЗА УМИРАЊЕ

У знак сјећања на младе из Лике који су пристојношћу, учењем и љубављу, побиједили примитивизам, незнање, мржњу у времену када су топовске канонаде одређивале правила живљења и вријеме смрти. Посвећено једном дјечаку рођеном у Госпићу, који је храбро корачајући кроз живот, побиједио све невоље и недаће, израстао у доброг и хуманог човјека и постао угледни љекар европског нивоа.

 

„Тата, срећан ти Дан републике“, рече Душан улазећи у кухињу, гдје се већ осјећао мирис доручка и кафе, што је мајка Драгана већ спремила. „Хвала сине, како се тога сјети? А данас нека ситна кишица ромиња, мирише на снијег, хладно је, негдје је око један степен изнад нуле. Некада би у ово доба био велики снијег у Лици“, рече Богдан, гледајући кроз прозор у двориште своје куће у приградском београдском насељу Ледине.

„Тада сте славили Тита, партију, а успут клали свиње и пијуцкали личку шљиву“, подругљиво рече Душан, испијајући прву јутарњу кафу.  „Било је и свечаних академија у Дому ЈНА, полагање пионирске заклетве и везивање пионирских марама ђацима првачићима, али ја сам највише волио забаве на неком од плесњака у Госпићу. Ми студенти би једва дочекали тај празник, да дођемо кући и проведемо се са старим друштвом. Онда, иза тога брзо дођу новогодишњи празници. Е, иза Нове године дође дуга пауза, гдје не можеш дочекати првомајске празнике“.

„Није њему било до Тита и АВНОЈ-а, већ до госпићких цура“, рече са осмјехом Богданова супруга Драгана. „Било је и тога“, замишљено рече Бодган, а мисли му на тренутак одлуташе у некадашњи Дом партизана у Госпићу, гдје се до 1974. године понекад знало наћи и осамсто младих на плесу. Касније су такви плесњаци нестали, осим у Дому ЈНА. Друштвени живот се преселио у дискаће, кафиће и кафане – ресторане.

„Како се тата звао онај ваш чувени музички састав, Ликоси, зар не, који је добио име по вашим личким вуковима. Њихов хит је био: Најљепша је Личанка, цурица са Плитвица. Како си ти тата од толико лијепих Личанки оженио Кордунашицу из Топуског. Како си из поп-рок миљеа одједном заволио народњаке. Када чујеш пјесму То лудо срце моје од Тозовца, изгубиш се. Да ли због твог болесног срца или неке Личанке, која те је откачила?“, упита увијек за шалу расположени Душан.  „Исто као и ти што си оженио твоју Радмилу из Чачка, то је питање судбине а добрих пјесама има толико да за сваку животну секвенцу можеш наћи аутобиографску пјесму.  А народњаке сам заволио када сам дошао у Србију. Били су лијек за моју душу. А ни мајка ти није имуна на њих“, рече Богдан и сједе у фотељу тражећи програме на телевизији, гдје не причају о корони.

„Идем код Мирјане и Саве у Болеч, да им поправим бојлер. Данас је недјеља, ваљда ћу негдје наћи резервне дијелове. Највјероватније је отишао грејач“, рече Душан претражујући последње објаве на фејсбуку. „ Што си јутрос навалио на мене. И остави те глупости што пише докони народ. Ајде, уради им то, знаш да је зет Саво цијелу недјељу за воланом а Мира у амбуланти. И пази да нам из неког кафића не донесеш ову проклету корону“, рече Богдан пожурујући Душана.

Богдан је гледао како Душан одлази аутом из гараже. Било му је драго да се брат и сестра помажу и слажу. Штета што их због короне неће све окупити на слави за Светога Николу. Крај врата гараже угледа пањ који је ту још остао од љета, а Душан никако да ухвати времена да га исцјепа. Када је доручковао отишао је до пања. „Не би смио ово цијепати због срца, али не могу ово више гледати“, помислио је у себи  Узео је сјекиру и ударио у пањ. Пањ је напукао али се

Сјекира и пањ

сјекира заглавила. Инстиктивно је хтио, као некада да је подигне, у ваздуху окрене и лупи ушицама на доњи пањ. Када је подигао сјекиру и пањ у висину груди, осјетио је бол у лијевој руци, а онда несносан  бол у грудима. „Драгана….дођи…. готов сам“, рекао је падајући на бетонску стазу. У тренутку му је испред очију прошао цијели живот. Драгана је дотрчала и покушала га дигнути. „Е, враг ти не да мира данас“, рече са сузама у очима. Богдан је некако скупио снаге и рече: „Водите ме код доктора Саше у болницу на Бежанијској коси, само ме он може спасити“. Комшија Пеђа је био испред своје куће и када је видио што се дешава, одмах је дошао са својим џипом, и одвезао Богдана и Драгану у болницу на Бежанијској коси. Иако је болница била у ковид режиму, дио кардиологије је нормално радио. Саша је брзо извршио интервенцију у ангио – сали и Богдан  је полако отворио очи, осјећајући да се повратио у живот.

„Спасили смо те у последњи час, уградио сам ти два стента. Ниси ме послушао да дођеш на коронографију прошле године. Али, сада смо ту, гдје јесмо. За сада је прошла опасност, али твој проблем на срцу је већи и сложенији. Мораћеш ићи на Институт Дедиње, ако мислиш живјети нормално и дуже. За сада ћеш остати неколико дана код нас, да се опоравиш“, рече доктор Саша са озбиљним изразом лица.

Пеђа је сачекао Драгану и одвезао је кући. Када је ушла у кућу тек се сјетила да дјецу није обавијестила. Душан је таман завршио монтирање бојлера, када му је мајка јавила што се догодило. Одмах је кренуо кући остављајући уплакану сестру Миру и забринутог зета Саву. Кривио је себе што није исцијепао тај пањ. Знао је да Богдан, још има навику из Госпића, да прави „науку“ од цијепања и слагања дрва. Све је морало бити сложено под конац и исцјепано на приближно исте величине цјепаница. Зато би Душан морао исцијепати и сложити дрва у један дан, да Богдан не би сутра имао што радити. Нико га у томе није могао спречити, осим инфаркта.  Ушавши у кућу загрлио је мајку. Била је ту и његова Рада, која је тјешила мајку.

Пошто је Душан радио као програмер у једној страној фирми, брзо је пронашао везу на Дедињу да приме Богдана на лијечење. Након десетак дана од инфаркта, Богдан се нашао на Институту за кардиоваскуларне болести Дедиње. Неколико дана је прегледаван од различитих специјалиста и једног јутра се у визити испред њега нашла група од неколико љекара. Сви су носили маске, и није могао препознати оне који су ту већ долазили.

„Ја сам професор доктор Милојевић“, рече један од њих под маскама. Очито да је био главни међу њима. „Одредили смо вам дијагнозу, и једини спас за вас је операција. Захват је ризичан, а покушаћемо то урадити на начин да вам нанесемо што мању дужину реза и да се што прије опоравите. Оперисаће вас наш гост кардиохирург из Њемачке, који је један од најбољих млађих кардиохирурга  у Европи. Он је стручњак за операције на срцу са минимално инвазивном методом. Ево, то је доктор Марко, иначе човјек са наших простора“, показа руком професор Милојевић  на једног од присутних љекара.

Гледао је Богдан у очи тог млађег човјека. Био је висок, спортски грађен и у погледу му се видио спој одлучности и мирноће. „Ма нека ме оперише ко хоће, само да се ријешим проблема“, рече невољно Богдан, осјећајући помало страх. Када је визита отишла, јавио је супрузи Драгани одлуку конзилијума да ће сутра бити оперисан. Драгана се прекрстила, и упалила кандило изнад иконе Св. Николе. Обавијестила је Душана и Миру и покушала их је умирити, да ће бити све у реду.

Душан је поподне провео у размишљању. Долазиле су сестре и узимале крв за неке додатне анализе. Испунио је неки упитник и послије вечере је изненада дошао доктор Марко.

„Господине Богдане, ја ћу вас сутра оперирати, ако се сјећате одлуке од јутрос. Гледао сам вашу медицинску документацију. Па ви сте рођени у Госпићу, као и ја. Још нисам имао прилике да оперирам негог из мога краја“, рече доктор Марко успут гледајући мониторе на које је био прикључен Богдан. „Откуд ви докторе Марко овдје код нас?“, изненађено упита Богдан.

„ Ја сам 30.октобра ове године учествовао на Интернационалном кардиоваскуларном дигиталном конгресу, који је одржан он лајн (eng. on line) овдје на Дедињу. Били су окупљени истакнути стручњаци кардиоваскуларне кирургије из цијелог свијета. Био сам импресиониран достигнућем вашег Института, па сам замолио директора Института професора др Бојића, да оперирам ту у мјесецу децембру. Професор Бојић је одобрио, а мој директор клинике у Берлину, није имао ништа против“.

„Чији сте ви Марко из Госпића?“ упита Богдан.“Од Марије, која је радила у банци, оца имам, али га још нисам упознао, можда их познајете?“, рече Марко. Богдан се изненадио, па то је син од његове некадашње дјевојке Марије, за којег су неки у Госпићу говорили да је можда његов. Доктор Марко је примијетио изненађеност на Богдановом лицу, а и изненадно погоршање неких параметара рада срца на мониторима. „Е, мој добри докторе, какво изненађење за мене. Тешко да ћу све ово преживјети. Немам шансе. Враг је дошао по своје“, рече безвољно Богдан, затечен новонасталом ситуацијом.

„Није вријеме за умирање Богдане. Видим да сте се нешто потресли, кад сам споменуо моју мајку. Вјероватно сам вас подсјетио на Госпић. Урадићу све да вас оспособим за нормалан живот. Одморите се. Сутра нас чека напоран дан“, рече доктор Марко гледајући у темературну листу.

„Докторе, можете ли за тренутак скинути маску да вам видим лице?“ Марко скиде маску и Богдан угледа лијепо ведро лице човјека старости око четрдесет годана са симпатичним осмјехом. Сада се докторе више не бојим. Улијевате ми оптимизам. Нека буде, шта бити мора. Вјерујем да ћу оздравити и бити онај некадашњи Ликота“. Доктор Марко махну руком, показа поздрав палцем на горе и оде из собе. Богдан је остао у шоку. „Па он је исти отац. Можда чак више личи на његовог брата. И по изгледу и по ходу. А мене су госпићки трач – мајстори једно вријеме оптуживали, да је мој. Сада ми је лакше, али не би се противио да је овакав човјек мој син. Каква игра судбине. Е, моја Марија, несуђена велика љубави. Да ме срце није дернуло, не би ово доживио. Није свако зло, за зло“, помисли Богдан, борећи се са сном који га је хватао од таблета за умирење.

За то вријеме је Марко у свом кабинету још једном проучио налазе и цијелу Богданову медицинску документацију. На компјутеру је гледао снимке рада срца и планирао како да то најбоље уради. „Мора да је он нешто имао са мојом мајком, када је онако реаговао његов организам. Баш чудно. Мораћу то мало испитати послије операције“, помисли Марко слажући документацију и припремајући се за спавање.

Сутрадан је извршена операција на Богдану. Марко је са тимом стручњака са Дедиња успио

Операција срца на Институту Дединје

минималном инванзивном методом извршити ендоскопску операцију на срцу, при чему је извршио реконструкцију митралних залистака. Направио је рез од свега пет центиметара.

Операција је трајала више сати, а Богдан се бунован пробудио из анестезије. Осјећао је мањи бол у грудима, али не као прије. „Добро је, жив сам. Није вријеме за умирање, како рече мој доктор Марко“, помисли Богдан и поново утону у сан.

На вечерњој и јутарњој визити су установили да је операција извршена врхунски и да само треба пацијента сачувати од ковида-19 или неке болничке инфекције. „За вас као и остале оперисане нема посјета“ рече одлучно професор др Милојевић. Ово је перфектно урађено, и нећемо дозволити да неки вирус или бактерија униште оно што је доктор Марко урадио.

Богдан је гледао Маркове срећне очи изнад маске, у којима се уочавао пријатељски поглед. Након два дана Богдану је било пуно боље. Навече је послије визите и вечере дошао доктор Марко.

„Како сте Богдане“, рече гледајући на мониторе. „Одлично докторе. Него, можемо ли прећи на Ти. Некако си ми постао близак, а из истог смо града. Када ти кажем ви, као да говорим неком Шваби“, рече Богдан осмјехујући се. „Може Богдане, али си ми дужан испричати, како знаш моје, а посебно моју мајку. Имам осјећај да нешто кријеш и да ми нешто желиш рећи“, рече Марко са мало озбиљнијим тоном.

„Хоћу Марко, вријеме је да и ја олакшам душу. Немам ја неку кривицу, али цијели живот ме мучи та ситуација. Цијелу причу једино је знао мој некадашњи приајтељ и кум Давор из  Загреба. Ја сам у твоју мајку био заљубљен до даске, како се каже. Били смо у вези до мог одласка у војску у марту 1979. године. Она није била толико заљубљена у мене, колико ја у њу. Војску сам служио далеко, у Врању у противоклопној артиљерији. Већ након њеног првог писма сам видио да нешто није у реду. Кад ми је пријатељ Владо јавио да је видио са Медикусом, знао сам да је то крај наше љубави. Написао сам јој свашта у писму и никада ми се више није јавила. Завршио сам обуку, одрадио вјежбу на чувеном полигону Криволак, и као војника са факултетом, командир батерије ме одредио да радим у војничком клубу касарне. Ту сам радио у библиотеци и на касарнском разгласу. Већином сам пуштао срцепарајуће пјесме. Када бих пустио пјесме Бацила је све низ ријеку од Индекса, или Април у Београду од Здравка Чолића, Сарајево и Београд би

Стари мост на ријеци Новчица у Госпићу

замијенио Госпићем, а Саву и Миљацку Новчицом. Замишљао сам себе на старом мосту на Новчици, и твоју мајку како одлази према Липовској улици. Знао сам да није могла одољети Медикусу. Вјероватно ти знаш да ти је он отац. Невјероватно личиш на њега и његовог брата. Он је био ненадмашан заводник. Често је стајао је на госпићкој шпици, испред старог хотела Лика, и као орао бирао плијен. Ни једна дјевојка му није могла одолити, на коју је замерачио. Мени је ишао на живце. Нисам волио те госпићке типове из тих породица, које су стекле друштвени углед на основу сумњивих вриједности соцреалистичких критеријума. Ја сам био из сиромашне и обичне радничке породице, али ми то није био проблем. Док сам једног дана у касарни пуштао пјесме, у просторију за разглас ушао је Давор, војник из друге батерије. Био је из Загреба. Пјесме су га погађале у срце, јер је и њега оставила дјевојка. Тако смо се ја и Давор спријатељили. За вријеме служења војног рока нисам долазио у Госпић. Одсуство сам оставио за крај, као скраћење. Чуо сам да си се ти родио уочи Нове 1980. године. По Госпићу су

Центар Госпића -„Шпица“

неки причали да сам ја отац. Знао сам да највјероватније нисам, али ме је то уништавало. Пошто је Даворов отац био неки директор у загребачкој Индустроградњи, одмах ми је тамо нашао посао. Ја сам иначе завршио Грађевински факултет. Тамо у Загребу сам упознао Драгану, имамо двоје дјеце и четворо унука. Шта смо све прошли и доживјели, није нам сада лоше, осим овог мог проблема, који си ти на сву срећу ријешио“, исприча полагано Богдан. Некако је осјећао да му је спао терет са леђа, који је годинама носио. „А ти Марко, како си ти прошао, знам да ти није било лако. До 1991. сам од пријатеља Владе понекад добијао информације  о Марији. Знам да су јој у октобру 1991. убили оца и мајку. Знам да је и она касније умрла, али о теби ништа нисам знао“, рече Богдан, не скривајући тугу у очима.

„Богдане, и ово ми је превише што сам чуо за данас. Данас сам иначе стајао за операцијским столом скоро десет сати. Био је тежи случај него твој. Уморан сам, Важно ми је да твој опоравак иде добро а сада идем посјетити онога, што сам данас оперирао. Послије се идем мало опустити уз неки филм и одморити. Сутра ме чека нека лакша операција“,  рече Марко, и поздрави Богдана подижући палац десне руке, као знак да је све у реду.

Богдан је сутрадан једва чекао да дође Марко. Нису га интересовала запажања из јутарње и поподневне визите. Уосталом није ни пуно разумио тај стручни језик, са којим су доктори тумачили његову болест и операцију. Марко је дошао у исто вријеме. Поново је погледао мониторе и температурну листу. „Добро је што ти нисмо сјекли грудну кост. Дуго би се опорављао. Него, реци ти мени, зашто су мога оца звали Медикус, да ли је имао неке везе са медицином?“, упита знатижељно Марко.

„Колико ја знам са медицином није имао везе. Можда је негдје као дијете кусао мед, па је добио тај надимак. У Госпићу је било пуно духовитих људи. Направиш неку глупост и одмах добијеш надимак, који носиш цијели живот. Мене су звали Боћа. Тако су у Лици традиционално звали скоро све Богдане“.

„И ја сам добио надимак од оног луцкастог добричине којег су звали Миле

Миле Груичић – „Миле Падела“ или „Миле Јурканов“

Падела. Када смо 1990.ишли по свједоџбе у школу, код католичке цркве смо срели Милу. Мене је мајка увијек лијепо облачила, а тај дан сам имао бијеле траперице и неку бијелу мајицу кратких рукава. Кад ме је видио, Миле рече: „Ти ћеш бити доктур“. Цијело друштво се смијало и ругало ми се да сам доктур. Послије оних барикада и балван-револуције, добијао сам друге увредљиве надимке. Углавном, Миле Падела је први прогнозирао моју будућу професију. Нажалост, и њега су убили 1991. године и бацили на неко сметлиште на Разбојишту, код Кварата. Често се сјетим тих његових ријечи. Није он био луд, као што су многи мислили. Ми смо иначе цијело вријеме рата провели у Госпићу. Знаш да се мајка била удала за Мату из Карлобага и да по мајци имам брата Ивицу. Послије првих борби у Госпићу, отишли смо код Матиних у Карлобаг. Са нама су били и дјед и бака. Међутим, ту се није могло издржати. Из Карлобага су почели нестајати неки познати људи, а ми смо сваки дан били провоцирани, чак и у очуховој кући. Вратили смо се у Госпић и смјестили у неки војни стан у угловници. Дјед и баба су се склањали у свом комшилуку, и једног дана су нестали. До данас не знамо гдје су их убили и гдје су их бацили. За мајку, а и за све нас је то је био шок. Било је то ужасно време погибија, убистава и патњи. Мислим да је у таквој врсти рата најгоре бити Србин у хрватском мјесту када погине неко од Хрвата или обрнуто. У основној школи сам доживљавао невјероватна понижења и пљување. Најгоре је било за вријеме вјеронауке. Ја једини нисам ишао на вјеронауку и морао сам тај школски сат изаћи ван просторија школе, без обзира на спољашњу темературу и вријеме. Дјеца знају бити невјероватно сурова у обрачуну међу собом. Ја сам то осјетио на својој души. Након основне школе, некако сам успио отићи за Београд. Осјетио сам дах слободе. Међутим, родбина ме није добро прихватила. Кренуо сам у неку средњу занатску школу на Звездари. Волио сам књигу и учење. Био сам најбољи у разреду. Али нисам могао материјално све то издржати. Није имао ко да ми помогне. Вратио сам се у Госпић и преко неке очухове везе отишао за Сплит. Тамо сам кренуо у гимназију. И тамо су ме чудно гледали, али пошто сам добро играо рукомет, брзо сам се уклопио у ту средину. Ту ми је најбољи пријатељ био Роко. Он је био син неког бившег војног лица, иначе Хрвата, који се није укључио у Хрватску војску. У раазреду га нису волили, али пошто је био физички најачи, морали су га поштовати. Роко и ја смо често причали о  нашим породичним

Поглед на Сплит са Прве видилице

мукама. Мама и очух сму ми слали довољно новаца. Нешто сам добијао и од рукометног клуба Сплит. У гимназији сам био најбољи ученик. Без проблема сам уписао Медицински факултет. Редовно сам полагао испите са највишим оцјенама. У четвртој години сам мјесец дана спремао један испит. Глава ме била забољела од учења. Изишао сам ван, и од Скалица (предио Сплита), гдје сам становао, кренуо на Марјан у шетњу. Ту сам на Првој видилици на једној клупи срео моју Дијану, и од тада смо стално заједно.

Медицину сам завршио у року, и по оцјенама био међу најбољим студентима у генерацији. Када сам био на стажирању на дјечијој кардиохирургији у сплитској болници, једног дана ме је позвао начелник клинике професор доктор Јурић. „Слушај Влају, овди ћеш тешко наћи мисто под Сунцем. Лип си и згодан, одличан си спортиста, а ове наше шињорине те пожудно гледају. Међутим, знам ко си и што си, и овдје нема будућности за тебе.  Ти си највећи таленат за кардиокирургију, којег сам ја срио у животу. Јуче ме је позвао професор Роланд Хецер (njem. Roland Hecer) са најбоље европске клинике за болести срца у Европи. Тражи нам једног младог доктора, да код њих заврши специјализацију. Влају, имаш пола минута вримена да се одлучиш“, рекао ми је професор др Јурић, док је заваљен у фотељи отпухивао дим од Данхила око главе. Био је страствени пушач.

Био сам изненађен. Чинило ми се да послије сусрета са Дијаном, мој живот креће неким другим, љепшим путем.

„Да, пристајем, и нећу вас изневјерити професоре“, рекао сам одлучно. У том тренутку ми се

Зграда Њемачког центра за срце у Берлину

чинило да лебдим од среће изнад Јадрана и да је цијели свијет мој. За мјесец дана нашао сам се  у Њемачком центру за срце (njem. DHZB – Deutsche Herzzenentrum Berlin). Након годину дана, када је завршила факултет, код мене је дошла моја Дијана и ту живимо заједно, срећни са наше двоје дјеце.“

„Драго ми је да си успио у животу. Кроз страшне си муке прошао. Дивим ти се као си успио све то пребродити. Сам Бог те је послао овамо, да ме спасиш, али ни теби вјероватно није лако. Имаш све што ти треба, али и неке рупе у животу, које је немогуће попунити“,  рече Богдан.

Често мислим о судбини моје обитељи. Мајци, нажалост нисам могао помоћи, иако смо је оперирали у Њемачкој. Ни очуху нисам могао помоћи. И он је умро. Захвалан сам му за све што је учинио за мене. Брату по мајци, који сада живи у Госпићу помажем колико могу. Сањао сам да сретнем оца. Требао ми је пуно пута у животу. Сада ми је више свједно“, рече Марко помало разочарано.

„Чуо сам да је финансијски пропао и да сада живи на женином имању на острву Брачу“, рече Богдан.

„Значи, можда некада у Сплиту и прођемо један крај другога а не познајемо се. То ти је проклество судбине. Мој главни задатак у животу, осим моје обитељи, је да пронађем посмртне остатке бабе и дједа и достојанствено их сахраним. Иначе, страшно је колико је цивила побијено у том рату. Зар није иронично да су људи у Госпићу, Широкој Кули и осталим мјестима Лике убијани због наводног посједовања радио станице. Ми се хвалимо и поносимо Николом Теслом а убијали смо се због радио станице. Парадоксално је да нико никада није пронашао код тих жртава радио станицу. Али, су зато вјероватно пронађени новци, аутомобили, алати и остале вредности. Колико би их данас било убијено, када готово сви имају мобилне телефоне? Него Богдане, доста би било приче за вечерас. Теби је потребан одмор. Професор Бојић ми је наредио да сутра узмем слободан дан и одморим се. Изузетно је задовољан мојим учинком. Ја сам показао неке нове ствари, али морам признати да сам нешто овдје и научио. Искористићу слободан дан да обиђем Београд. Цијели свијет сам обишао, али о својим Србима и Србији најмање знам. Слабо знам и о Лици и Личанима, осим ратова, крвопролића, паљења и минирања кућа, протјеривању становништва итд.  Пазићу на корону и надам се да ћу стићи обићи храм Св. Саве, Народни музеј и Београд на води. Један колега ме је позвао на ручак у познати ресторан Франш. То је ту негдје у близини. Ако стигнем, навратићу код тебе навече. Морам обићи и овог пацијента којег сам оперирао послије тебе. Он је у некој депресији, па га морам бодрити. Ти си  Богдане по том погледу знатно напредовао“, рече Марко и затежући маску на лицу уз традиционални поздрав палцем на горе, изиђе из собе.

Богдан је остао задивљен Марковом причом. Такве људе као Марко, ријетко можеш срести у животу. Са нашим докторима не можеш превише причати ни о обичној болести. Одмах те нервозно откаче. Али Марко, он је некако посебан. Таква је била и његова мајка Марија, помисли Богдан сјећајући се времена проведеном са њом. Размишљао је Богдан како да се захвали Марку. Заволио је тог младог искреног и доброг човјека. Најрадије бих га позвао да га почасти код куће и да упозна његову породицу. Али, вријеме је короне и није вријеме за дружења. Биће и тога, ако Марко поново дође. У једном тренутку Богдан се нечега сјети и телефоном позва сина Душана. „Е, тата како си?“, упита Душан. „Добро сам сине, извукао сам се, осјећам се одлично. Све то могу захвалити доктору Марку. Него молим те пронђи неку лијепу књигу о Николи Тесли, напиши посвету  од мене, и лијепо је упакуј. То ћу му поклонити за успомену. Заслужио је и више али ово је само знак пажње“.

У реду је тата, о томе сам већ размишљао. Урадићу како кажеш и доставићу ти је преко сестре Љубице. Поздрављамо те сви, а нарочито унуци. И да знаш пањ је исцјепан напокон“, рече Душан завршавајући разговор.

„Мама, ја сам се распитао колико се, као чашћење даје новаца докторима на Дедињу. Моји пријатељи су давали по петсто евра. Не можемо га никако другачије почастити, па нека се он са својима почасти. Ја сам већ спремио новац“.

Сутрадан је Душан обилазио београдске књижаре и пронашао лијепу књигу о Тесли. Када је дошао кући ставио је у њу коверат са петсто евра, а његова супруга Рада је лијепо упаковала књигу у украсни папир. Књигу је однио комшиници Љубици, која је радила у вечерњој смјени као медицинска сестра на Дедињу. Навече је Љубица предала књигу Богдану. Међутим, ту вече Марко није дошао. Богдану је недосајало његово присуство, али је претпостављао да је уморан од данашњег обиласка Београда. Сутрадан су се видјели у визити. Све је то било службено и са класичним питањима и закључцима љекара. Приликом одласка визите, Марко се дискретно окренуо и показао му традиционални поздрав палацем на горе, онако мангупски, да остали из визите то не виде.

Скоро у исто вријеме Марко се појавио послије вечере. Био је задовољан стањем својих оперисаних пацијената, а обишао је и једног којег треба сутра оперисати.

„Него Богдане, како ти заврши овдје у Београду, како си се снашао у оним лудим временима“, знатижељно упита Марко, намјештајући стетоскоп око врата.

„Ја сам лијепо живио у Загребу. Ја и жена смо имали добар посао, добар ауто и добар стан на Кнежији. Дјеца су се школовала и није било проблема до завршетка другог круга вишестраначких избора у мају 1990. године. Тог понедељка 7.маја почео је наш пакао живота. За саваки  проблем који се појављивао на нивоу државе, морао сам се правдати комшијама, пријатељима и колегама на послу. То је ескалирало у потпуно неподношљиву атмосферу. Када ме је најбољи пријатељ из војске и кум Давор прогласио четником и рекао да му се више не јављам, одлучили смо да одемо из Загреба. Цијели живот је стао у четири путне торбе и дошли смо можда последњим аутобусом који је ишао за Београд. Нисмо знали куда и гдје идемо, али најважније је било да сачувамо главу. Имали смо невјероватну срећу. На аутобуској станици код хотела Бристол, пришао нам је један фин човјек и рекао: „ Да ли сте ви избјеглице, идете ли код некога конкретно, гледам вас десетак минута и видим да не знате ни сами где ћете?“.

„Да, господине, ми смо овдје дошли, и не знамо гдје да кренемо“, рекао сам му, видећи у њему доброг човјека који жели помоћи. „Ја сам Дедић, по занимању трговачки путник. И моја породица је пореклом преко Дрине. Живимо на Дорћолу. Многима смо помогли ових дана, па желим и вама да понудим смештај и помоћ док се не снађете“.

„Нисам тада знао гдје је Дорћол, али сам убрзо упознао дивну породицу Дедић. Помогли су нам да се прехранимо, запослимо и станемо на ноге. Помогли су и многим другим избјеглицама. Када је наш спаситељ Дедић умро, један од нас спашених му је држао говор на Новом гробљу. Плакали смо сви за њим као за најближим. Такав се човјек ријетко рађа.

Након неког времена из Крајине су дошли наши родитељи. Моје сам смјестио у Угриновце а Драганине у Болеч. Тешко је избјеглиштво. Оно има три фазе: смрт, болест и живот. Наши родитељи су из прве фазе смрти. Они су умрли несрећни због начина на који су отишли са својих огњишта. Било им је теже, јер су то већ једном доживјели у животу. Моја генерација је фаза болести. Ми тумарамо по сјећањима, патимо за воћњацима око кућа, Велебитом, морем у Карлобагу, некадашњим плесњацима итд., углавном за оним што више за нас нема, и никада неће бити. Истовремено се радујемо овдашњој слободи и успјеху и напретку породица. Генерација мога сина и твоја, немају тих оптерећења и представљате живот и напредак. Многи из те генерације су постигли невјероватне успјехе овдје, али и у свијету.

Ја сам помало своју фазу избјегличке болести изљечио иградњом куће у насељу Ледине. Ја више не живим у машти и патњи. Моја прошлост је у Госпићу и Загребу и то препуштам сновима. Моја садашњост је тамо гдје сада живим окружен добрим комшијама на Лединама. За Ликом не патим, јер тамо нико више не пати за мном. Има овдје наших који пате, али тамо неће да се врате, како ја у рими често кажем. Него када смо код Лике, Марко желим да ти поклоним ову књигу о Тесли, да нешто лијепо прочиташ о њему, како би створио бољу слику о нашим људима из завичаја. Ако поново дођеш у Београд и ово чудо од вируса прође, желио бих да будеш мој гост“, рече Богдан уручујући Марку књигу.

„Хвала Богдане, биће ми то драга књига у мојој библиотеци“, рече помало изненађено Марко.

„Одеш ли до Госпића или Сплита?“, упита га Богдан.

„Да, једном годишње. У Госпићу обиђем мамин и очухов гроб, видим брата и онда одемо код Дијаниних у Спилт. Тамо се дружим са пријатељем Роком. У Сплиту, као и у Госпићу рат још није завршен. Тамо у Сплиту још прогањају и траже међу собом тропрсташе и дјецу бивших југоофицира. Роко се и даље свађа, али сада има неку доста успјешну фирму за консалтинг, па га баш брига. Обавезно сам се налазио са професором Јурићем. Када сам завршио специјализацију и извршио прву операцију, назвао ме је телефоном и рекао: Госпу ти Влашку, успија си. Само Влаји могу успити у Швабији! Редовно би са њим одлазио на ручак у познати сплитски ресторан Бобан, који се налази близу болнице на  Фирулама. Нажалост, умро је прије неколико година на плажи Бачвице. Цигарете су му дошле главе. А чујеш ли се ти са својим кумом Давором?“ упита на крају Марко.

„Нисмо се никада чули. Имао је здраствених проблема задњих година. Љетос је умро од короне. То је јавио његов син мом Душану. Они су у вези преко фејсбука. Очито је да нисмо били прави пријтељи, јер су ми се неке колеге са посла  у међувремену јавиле. Ја сам остао исти. Ником нисам ништа лоше учинио. Имам мирну савјест“, рече Богдан.

„Е, шта се све догодило у нашим животима, као у неком добро режираном филму“, закључи Марко.

„Када ћу докторе кући?“, упита Богдан. „Највјероватније у уторак, двадесет другог децембра

Поглед на Берлин

. Морам ти написати отпусну листу и написаћу ти нека основна правила којих ћеш се морати придржавати у животу. Заборави сјекире и пањеве и остале личке вратоломије, гдје је снага главна, а глава мање важна. Што се мене тиче, ја сам своје урадио што је било могуће, остало је све до тебе. Ја одлазим за Берлин на католички Бадњи дан, а то је у четвртак двадесет четвртог децембра у јутарњим сатима.

Вече уочи уторка, када је Богдан требао изаћи, Марко је дошао да се поздрави са њим.

„Богдане, сутра идеш кући као права момчина. Што се тиче срца, ако се будеш држао мојих савјета , нећеш имати проблема. Драго ми је да сам те упознао. Расвјетлио сам барем један мали дио прошлости моје обитељи“, рече Марко са осмјехом на лицу.

„ Немаш појма колико ми је драго што сам те упознао. Хвала ти што си ме спасио. Да није било Саше и тебе, умро бих“, рече Богдан отужним гласом.

„Рекао сам ти Богдане, није вријеме за умирање, још ћемо се ми видјети у животу.

Поздравили су се додиром шака (корона поздрав) и кад се Марко окрену према излазу Богдан рече: „ Марко, волио бих да си ми син“. Марко се осмјехну и рече: Можда бих и ја волио да си ми ти отац, али је то ипак Медикус. Насмијаше се оба овим жељама, које су биле плод емоција и присности, које су Богдан и Марко остварили кроз разговоре.

Богдан је у уторак отишао кући. Син Душан га је одвезао. Код куће му је организована „црвена зона“, како би спречили заражавање вирусом ковид-19. „Нико тата код нас неће долазити док се не опоравиш и док се не реши проблем са короном у целој Србији“, рече одлучно Душан.

У 07.10 сати у четвртак двадесет четвртог децембра, авионом Ер Србије ( eng. Air Serbia) Марко је

Поглед из авиона на Ледине

полетио са београдског аеродрома Никола Тесла. Било је ведро јутро и преко крила авиона је угледао насеље Ледине. „Шта ли јутрос ради мој пацијент Богдан,“, упитао се. У 09.00 сати слетио је на берлински аеродром Шенафелд (njem. Schonefeld). Убрзо се у пристанишној згради нашао у топлом загрљају своје Дијане. Уз току вожње до стана, Марко је Дијани испричао утиске о боравку у Београду. Био је задовољан стручним дијелом , а и сусретом са Богданом, који је некада био заљубљен у његову мајку. Дошли су кући, и Марко је Богданов поклон, онако још нераспаковну књигу ставио на полицу библиотеке.

Нову годину је Богдан дочекао са  Драганом и Душановом породицом. Одмах послије поноћи отишао је на спавање. Мало је дуже спавао и када се устао Драгана је већ била спремила кафу и доручак.
Марко је након дуже времена Нову годину дочекао кући. Овај пут је због короне изостао дочек у Гармиш-Партенкирхену  (njem. Garmisch-Partenkirchen). Марко и његова породица су били редовни гости у то вријеме. Обожавали су гледање скијашких скокова и скијање у том туристичком центру. Марко, Дијана и дјеца су направили веселу атмосферу и око 02.00 сати отишли на спавање. Марко се нешто раније устао. Спремио је кафу за Дијану која се још увијек буновна превртала по кревету. Сједио је у фотељи и као сваке године пустио је пјесму Мај веј (eng. My way) од Френка Синатре. У пребирању новогодишњих жеља, једна од приоритетних му је била, да се ове године пронађу посмртни остаци његовог дједа и бабе у Госпићу. „Ах, та Лика, и проклети ратови, колико је само тамо беспотребно страдало људи?“, помисли Марко.

У том тренутку погледа у Богданов поклон. Узео га је и распаковао и сјео у фотељу. Када је отворио књигу из ње је испала бијела коверта. Отворио је коверту и угледао петсто евра. Нагло га је обузео бијес. Почео је псовати и викати, тако да је Дијана дотрчала да види о чему се ради. „Сада ћу га назвати и онако лички опсовати. Зар мени да то уради?“, говорио је бијесно Марко. „Сачекај Марко барем сат времена да се охладиш. Можда људи ништа ружно нису хтјели. Можда је то тамо неки обичај. Смири се па га назови, реци му што мислиш о томе и честитај људима нову 2021. годину“, рече Дијана грлећи Марка. Иначе, Дијана је за њега била поуздано умирујуће средство када његова личка крв прокључа.

Након сат времена Марко је назвао Богдана.

„Добар дан Богдане, овдје Марко, како си?“, рече полуслужбеним гласом.

„Е, мој добри Марко, добро сам, а сада сам још бољи када сам тебе чуо. Тебе и твоје сви поздрављамо и желимо вам све најбоље“, рече Богдан сав одушевљен,

„Све је то у реду Богдане, а што сте ми оно ставили у књигу. То ме је Богдане јако увриједило. Ја сам непоткупљив. И када нисам имао новаца за кору круха, нико ме није могао поткупити. Ако су вас моје колеге научили тамо  на Балкану на мито и част, не значи да и мени можете гурати новац“, рече Марко у једном даху.

„Немам појма о чему се ради“,  рече Богдан успут испитујући погледом Душана. Душан му је шапнуо да му је у књигу ставио петсто евра да се почасти.

Извини Марко, ја нисам знао за то, премда се слажем са тим што је Душан направио. Тако је то код нас, као неки обичај. То је од срца, желили смо, тебе и твоју породицу  почастити“, правдао се Богдан.

„Послије празника јавићу финансијској служби Института на Дедињу, да са мог рачуна скину шесто евра и доставе на твој рачун. Са тих сто евра вишка одведи породицу на јагњетину у ту вашу познату печењару Ледине и почастите се. Мене можете частити са боцом дуњеваче или кајсијеваче, када поново дођем у Београд. И да не заборавим“:

                                               „СРЕЋНА ВАМ НОВА 2021. ГОДИНА“

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

two × 1 =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд