Сјећање на српске жртве из Госпића у 1991. години

Ђорђе ПражићPrazic Djordje

 Сјећање на српске жртве из Госпића  у 1991. години

У недјељу 16.октобра 2016. године у Београду је било облачно и све је мирисало на кишу. Кошава је дувала тек толико да нас подсјети на јесен. Мисли овдашњих  Госпићана биле су усмјерене на два мјеста на којима је требало бити тог дана. У храму Св. Николаја у Борчи одржан је парастос а у Спортском центру „Бора Цветковић-Лане“ спортски помен погинулим и убијеним грађанима Госпића у 1991. години.

Са почетком у 10.30 сати почео је парастос који су служили четири православна  свештеника, које је предводио протојереј Славко Стевановић, иначе последњи госпићки парох из деведесетих година. У достојанственој тишини одјекивала је молитва за вјечни мир свим српским жртавама, које су погинуле или убијене од стране хрватских оружаних формација. Након завршеног парастоса и разговора о „госпићким темама“ са увијек расположеним познатим госпићким парохом Славком, већина присутних се упутила преко новог „Кинеског моста“ према Бежанијској коси.

Радован Бараћ

Радован Бараћ

У спортски центар „Лане“ су се прикупљали Госпићани и њихови пријатељи, како би другом меморијалном утакмицом „Радован Рајко Бараћ“ обиљежили сјећање на овог некадашњег фудбалера НК „Госпић“ који је убијен на Липовој Главици (код Перушића) 1991. године. Госпићани су пристизали са свих страна од Загреба, преко Новог Сада, Фрушке Горе, Зајечара, Гамзиградске Бање, Ћуприје и осталих мјеста у околини Београда.

Долазак познатог госпићког фудбалера и тренера Милоша Загорца-Заге је изазвало право одушевљење, а нарочито код његовог кума Славка Ђаковића. Пристигли су са свих страна некадашњи играчи са подручја општине Госпић. На једном мјесту окупила се Рајкова породица и његови некадашњи саиграчи и комшије. Срећа, туга и носталгија на једном мјесту. Навирала су сјећања на љепе госпићке дане, али и подсјећања на злочин који је прекинуо животе многих грађана Госпића.

Сада већ традиционалниа меморијална утакмица између екипа ГОСПИЋ 1960-1990 и ЛИКА могала је да почне.

За екипу ГОСПИЋ 1960-1990 су играли играчи некадашњих госпићких ногометних клубова, који

Екипа ГОСПИЋ 1960-1990 из 2016. године

Екипа ГОСПИЋ 1960-1990 из 2016. године

су играли у периоду од 1960-1990. године. У традиционалним плавим дресовима наступили су: Славко Ђаковић-Црв (капитен), Погрмиловић Слободан – Боба, Загорац Милош-Зага, Никола Шакић – Нина, Радојчић Петар – Перица, Матић Дмитар – Дурме, Лемаић Лука-Шиши, Орловић Стево – Ћева, Матић Милан – Мими, Ћурувија Гојко, Крајновић Милан – Бекић, Ђаковић Перица и Саша Загорац, син Милоша Загорца. 

Екипа ЛИКА из 2016.године

Екипа ЛИКА из 2016.године

За екипу ЛИКА су играли познатији Госпићани и њихови пријатељи. Ове године наступили су у црвеним дресовима, које је спонзорисала породица Мркић Жељка, такође жртве хрватског злочина у октобру 1991. године у Госпићу. За екипу ЛИКА су наступили: Ђорђе Дозет (капитен), Предраг Јерковић-Брц, Кртинић Јовица, Светозар Василески, Никола Живковић, Рајко Радан, Косановић Драган, Милеуснић Дејан, Тривић Стево, Ђорђе Пражић, Поповић Никола и Ћалић Душан. Велики број Госпићана и њихових пријатеља нестрпљиво је чекао почетак утакмице. Када су два музичара из Умјетничког ансамбла „Станислав Бинички“ стали на центар, публика је утихнула. Уз препознатљиву корачницу „Марш на Дрину“ на терен су изашле обе екипе. На челу су били судија, иначе познати крајишки културни и спортски активиста Рајко Кесић и Јелена Бараћ, ћерка Радованова, која је имала шест мјесеци када јој је убијен отац. Након изласка екипа и задњег такта Марша на Дрину уследио је рески звук пиштаљке судије Кесића, након чега су музичари одсвирали познату пјесму „Тамо далеко“. Рески звук трубе нас је на тренутак вратио у лички завичај, који је сада далеко али у мислима увијек присутан са свим својим љепим и тужним сјећањем. Сјетили смо се и невино убијених који још нису пронађени и сахрањени.

Говор и утакмица

На почетку је минутом ћутања одана почаст Рајку Бараћу и свим госпићким жртвама. У пригодном говору је речено:

ДАНАС СМО СЕ ОКУПИЛИ ДА ДОСТОЈАНСТВЕНО И СА ВЕЛИКИМ ПОШТОВАЊЕМ ОБИЉЕЖИМО  СЈЕЋАЊЕ НА  ГОСПИЋКУ ЦРНУ ЈЕСЕН 1991. ГОДИНЕ, КАДА СУ ДЕСЕТИНЕ  ГРАЂАНА ГОСПИЋА УХАПШЕНЕ И ОДВЕДЕНЕ ИЗ СВОЈИХ КУЋА И СТАНОВА.

ОД ПОЛОВИНЕ АВГУСТА ДО КРАЈА ДЕЦЕМБРА 1991. ГОДИНЕ НА ПОДРУЧЈУ НЕКАДАШЊЕ ОПШТИНЕ ГОСПИЋ УБИЈЕНО ЈЕ ИЛИ ПОГИНУЛО 158 ОСОБА СРПСКЕ  И НЕКОЛИКО ХРВАТСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ КОЈИ СУ НА ПОРОДИЧНИ ИЛИ  НЕКИ ДРУГИ НАЧИН БИЛИ ВЕЗАНИ ЗА СРБЕ.

СВЕ СУ ТО БИЛИ МИРНИ И ДОБРИ ЉУДИ, МНОГИ У ПОЗНИЈИМ ГОДИНАМА, КОЈИ СУ СВОЈ ЖИВОТ ПРОВЕЛИ У ГОСПИЋУ А СВОЈИМ РАДОМ ДОПРИЊЕЛИ ЊЕГОВОМ РАЗВОЈУ И ПОСТАНКУ ГРАДИЋА, КОЈЕГ СМО СВИ ВОЛИЛИ.

ПРИЈЕ ДВАДЕСЕТ И ПЕТ ГОДИНА ГОСПИЋКИ .„КРИЗНИ СТОЖЕР“ ЈЕ ДОНИО СУДБОНОСНУ ОДЛУКУ , КОЈОМ СУ ПРЕКИНУТИ ЖИВОТИ МНОГИХ НАШИХ СУГРАЂАНА.

ПРЕМА ПРЕСУДИ ВРХОВНОГ СУДА РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ ИЗ 2004. ГОДИНЕ, ГЛАВНИ ЕКЗЕКУТОР, А ДАНАС НАЈУГЛЕДНИЈИ ГРАЂАНИН ГОСПИЋА ГЕНЕРАЛ МИРКО НОРАЦ ЈЕ ТАДА НЕКИМ  НАШИМ КОМШИЈАМА – БУДУЋИМ ЕГЗЕКУТОРИМА РЕКАО:

,,МИ СМО СЕ ОВДЈЕ ВЕЧЕРАС САСТАЛИ, МИ У ИМЕ ВЛАДЕ ХРВАТСКЕ МОРАМО ЧИНИТИ ОДРЕЂЕНЕ СТВАРИ КОЈЕ СМО ДОБИЛИ У ЗАДАТАК, МОРАМО ИЗВРШИТИ ОДРЕЂЕНЕ ЕГЗЕКУЦИЈЕ НАД ОДРЕЂЕНИМ ЉУДИМА“.

ТИХ ОКТОБАРСКИХ  ДАНА ЗЛОЧИНЦИ  СУ НЕМИЛОСРДНО ХАПСИЛИ, ПОНИЖАВАЛИ, МУЧИЛИ  И УБИЈАЛИ ЉУДЕ КОЈИ СУ ИХ ОБРАЗОВАЛИ, ЉЕЧИЛИ, ЧУВАЛИ, ЗАБАВЉАЛИ, ХРАНИЛИ И СА ЊИМА СЕ ДРУЖИЛИ.

У КОЛОНИ СМРТИ ПРЕМА ЛИПОВОЈ ГЛАВИЦИ КОД ПЕРУШИЋА НАЛАЗИО СЕ ПОЗНАТИ ГОСПИЋКИ СПОРТИСТА – ФУДБАЛЕР РАДОВАН РАЈКО БАРАЋ. РАДОВАН ЈЕ УБИЈЕН 18. ОКТОБРА ЗАЈЕДНО СА СВОЈОМ МАЈКОМ ДАНИЦОМ, ЧИЈИ ПОСМРТНИ ОСТАЦИ ЈОШ НИСУ ПРОНАЂЕНИ.

РАДОВАН БАРАЋ ЈЕ ИГРАО НА МЈЕСТУ ЦЕНТАРХАЛФА У ГОСПИЋКИМ ФУДБАЛСКИМ КЛУБОВИМА. НА ЛЕЂИМА ЈЕ НОСИО БРОЈ ПЕТ. БРОЈ ПЕТ ЈЕ СИМБОЛ ОДЛИЧНЕ ОЦЈЕНЕ. И РАЈКО ЈЕ БИО ОДЛИЧАН СИН, БРАТ, СУПРУГ, СПОРТИСТА И КОМШИЈА. МЕЂУТИМ, ЗЛОЧИНЦИ МУ НИСУ ДАЛИ ДА БУДЕ И ОДЛИЧАН ОТАЦ И ДА У МИРУ ПРОЖИВИ ЖИВОТ У ГРАДУ КОЈИ ЈЕ НЕСЕБИЧНО ВОЛИО.

ОСИМ ЊЕГА, ТАДА СУ УБИЈЕНИ ПОЗНАТИ ГОСПИЋКИ СПОРТИСТИ, ШАХОВСКИ МАЈСТОРСКИ КАНДИДАТИ СТАНКО СМИЉАНИЋ И СВИЛАР МИЛАН. ТАКОЂЕ И ПЕРСПЕКТИВНИ ШАХИСТА ДРАГАН РАКИЋ.

У говору је такође истакнут општи циљ и смисао ове меморијалне утакмице:

МИ ДАНАС ИГРАМО ПОД МОТОМ „СПОРТОМ ПРОТИВ ЗЛОЧИНА“.

ОВА ЈЕ УТАКМИЦА СПОРТСКИ ПОМЕН СВИМ НАШИМ НЕВИНО СТРАДАЛИМ СУГРАЂАНИМА А ИСТОВРЕМЕНО ШАЉЕМО ПОРУКУ ДА ВИШЕ НИКАДА НИКО НЕ СТРАДА ЗАТО ШТО ЈЕ ДРУГЕ НАЦИОНАЛНОСТИ ИЛИ ЗАТО ШТО НАВИЈА ЗА НЕКИ ДРУГИ КЛУБ.

НЕКА ДАНАШЊИ СПОРТСКИ СУСРЕТ ПРОТЕКНЕ У РАДОСТИ ОКУПЉАЊА НЕКАДАШЊИХ ГОСПИЋКИХ МАЈСТОРА ФУДБАЛА И НАС КОЈИ СМО ИХ ГЛЕДАЛИ А И САМИ СА МНОГО МАЊЕ УСПЈЕХА ИГРАЛИ  ИЗА ГИМНАЗИЈЕ, ДОМА ЈНА, НА ГРБАВИЦИ  И НА ЛИЧКИМ БАРАМА И ЛЕДИНАМА.

Након говора, предсједник Удружења Госпићана „Никола Тесла, господин Славко

Љепота и младост су јачи од сваког злочина - госпођица Јелена Бараћ

Љепота и младост су јачи од сваког злочина – госпођица Јелена Бараћ

Прошић је предао Раовановој ћерки Јелени плави дрес са бројем 5 и написом БАРАЋ. Госпођица Сара Орловић је Јелени уручила дрес репрезентације Србије такође са бројем 5 и написом БАРАЋ.

Ове године екипа ЛИКА је наступила у нешто млађем саставу. Иако резултат није био важан, екипа ЛИКЕ се мало боље организовала у одговорности према игри, са жељом да оствари бољи резултат у односу на прошлу годину.

Лука Лемаић-Шиши у акцији

Лука Лемаић-Шиши у акцији

Сам почетак је најавио нападачку игру обе екипе. Сјевали су шутеви са свих страна а голмани Погрмиловић и Јерковић су одлично бранили и подсјетили на своје славне голманске дане. Како је утакмица протицала „младост“ екипе ЛИКА је дошла до изражаја. На крају је екипа ЛИКА је побједила са 4:0. Када је утакмица завршена породица Бараћ је свим учесницима додјелила појединачне захвалнице. Диплому за најбољег играча је добио ненадмашни фудбалски борац Славко Ђаковић. Најбољим голманом је проглашен Дмитар Матић-Дурме а најбољи стрелац је био Ђорђе Дозет.

Два млада фудбалера су посебно уживали у овој утакмици. Саша Загорац, Загин син и Душан

Мајстор остаје мајстор - непрелазни Славко Ђаковић

Мајстор остаје мајстор – непрелазни Славко Ђаковић

Ћалић син Мише Ћалића и Биљане Бјеговић Ћалић су примјер осталим младим фудбалерима, како да се у идућим годинама укључе у ову меморијалну утакмицу.

Како се Бинички вратио у лички завичај?

Већ другу годину музичари из Умјетничког ансамбла министарства одбране Србије „Станислав Бинички“ учествују свирањем пригодних пјесама и играњем фудбала у овој манифестацији.

Ништа није случајно. Станислав Бинички је син Стевана Биничког, познатог официра Српске војске, чина пуковника, рођеног 20.12.1840. у Мушалуку, покрај Госпића.

Композитотор Станислав Бинички је компоновао познати „Марш на Дрину“ у спомен српским јунацима са Цера и Колубаре који су натјерали у бијег моћну Поћорекову аустроугарску војску током првог свјетског рата.

Растанак        

Милош Загорац- Зага окружен  играчима ЛИКЕ

Милош Загорац- Зага окружен играчима ЛИКЕ

Након вишесатног дружења у кафићу Спорског центра „Бора Цветковић-Лане“ учесници меморијалне утакмице и чланови породице Бараћ су се поздравили и привремено (за једну годину) разишли. Милош Загорац-Зага је био највеселији. „Ово ми је најљепши тренутак откада сам напустио Госпић“, рече прије растанка, најављујући свој долазак идуће године.

Учесници утакмице су се растали у радости окупљања и туге за изгубљеним најмилијима.

Београдска киша је почела падати у предвечерје дана када је овај свијет заувијек напустио Милан Мишо Судар један од најпознатијих Госпићана, који је на невјероватан и упоран начин окупљао Госпићане и Личане у Београду и Србији. Као и остали наши мученици и он је отишао у вјечну Лику.

На нама овоземалјским Личанима остаје да их се заувијек сјећамо и спомињемо.

Нека им је вјечна СЛАВА и ХВАЛА!    

 

 

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

4 × 1 =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд