Затирање српске младости на подручју општине (некадашњег среза) Перушић

Ђорђе Пражић

Затирање српске младости на подручју општине (некадашњег среза) Перушић

Посвећено српској младости – жртвама геноцида НДХ на подручју општине  Перушић.

Током Другог свјетског рата на подручју општине Перушић оружане снаге НДХ извршиле су злочин геноцида према српском становништву. Убијање дјеце и младих је било посебно свирепо са циљем да се српски народ у потпуности уништи. Оружане снаге НДХ, посебно усташе и тзв „бијела гарда“ (наоружани цивили)  били су немилосрдни у убијању дјеце. Током Другог свјетског рата од 1.441 цивилне жртве српске националности на подручју  Перушића, њих 489 или 34% била су дјеца до петнаест и млади људи до двадесет година старости. Само у Млакви 06.08.1941. године у засеоку Коса убијено је клањем и спаљивањем 122 дјеце до петнаест година старости, од укупно 286 српских жртава. На простору Косиња, гдје је највише живјело Срба на подручју Перушића, за вријеме Другог свјетског рата погинуло је само једно дијете хрватске националности.  Била је то Катица Бенчић рођена 1939. године. Погинула је 17.09.1942. године у Горњем Косињу за време талијанског бомбардовања.

Захваљујући некој вишој сили или Божијој вољи, са већине губилишта на подручју Перушића, успио је неко побјећи и тако се сачувала истина о злочину над српским народом.

„Збогом моја љепа младости“

 Брујић Дане Ђорђе је био  рођен 15.01.1923.године у Оточцу, гдје му је отац службовао као

Школа "Анж Франкопан" -некадашња зграда усташког таборништва

Школа „Анж Франкопан“ -некадашња зграда усташког таборништва

учитељ. Одведен је почетком августа 1941. године  од своје куће из засеока Брујићи у Доњем Косињу у усташко таборништво у Горњи Косињ. У том затвору (данас Основна школа „Анж Франкопан“,  оп. Ђ.П.) страховито је мучен. Ђорђе (звали су га Ђоко) је био одличан ученик и веома пјеснички надарен. Волио је живот и радовао се данима младости. Предосјећајући крај живота на зиду у затвору усташког таборништва, написао  је  „ЗБОГОМ МОЈА ЉЕПА МЛАДОСТИ“. Са још дванаест младих особа српске националности, бачен је 10./11.08.1941. године у септичку јаму која се налази позади данашње основне школе у Горњем Косињу. Нико од Другог свјетског рата није покушао ексхумирати тринест младих Срба из септичке јаме. То је права цивилизацијска срамота како хрватског, тако и српског народа у Косињу.

Срце је било брже од злочинаца

 Лемић Милоша Милица је била рођена 19.12.1931.године у селу Крш-Градина. Дана 07.08.1941. године налазила се у колони за бацање (убијање) у јаму „Код Св.Ане“. Њена мајка Лемић Јове Мара, рођена 1909. године, држала ју је за руке знајући да им се приближава страшна смрт. У једном тренутку усташе су издвојиле Миличиног оца Лемић Буде Милоша, рођеног 1905. године у Кршу и почеле га тући. Срце њежне Милице то није могло издржати. Умрла је у колони смрти. Мајка  Мара ју је плачући држала у наручју. Један безобзирни усташа је пришао Мари, отео беживотно Миличино тијело и бацио у јаму. Недуго након тога у јаму су бачени Миличин брат Буде, мајка Мара и отац Милош. Тако је нестала једна породица Лемић са Крша.

„Убијте ме, а немојте то од мене радити…“

 Радовић Петра Марија-Марица је била рођена 05.12. 1920. године у Кршу. Дана

Косинјски мост-мјесто гдје је ухапшена Марица и остали

Косинјски мост-мјесто гдје је ухапшена Марица и остали

10.08.1941.године  са сестром Смиљом и и  још неколико комшија из Крша, жела је јечам цијели дан на њиховој земљи недалеко од косињског каменог моста. Када су се  пред вече враћали, усташе из Доњег Косиња су их ухапсиле на мосту. Смиља и Марица су биле заједно везане и са осталима затворене у подруму куће Ђуре Варићака. Навече су их одвели до јаме „Нездравка“ која се налази изнад села Вукелићи у Доњем Косињу. Када су дошли до јаме Смиљу су одвезали од Марице а Марицу су одвели са стране иза једног грма. Тамо су је силовали. Чуло се њено запомагање: „Убијте ме, а немојте то од мене радити…“. Када је то Смиља  чула успјела је побјећи и послије рата је о том догађају свједочила на суђењу злочинцима Ивану Бабићу, Марку Вукелићу-Жутији и Пави Петрановићу-Шумару.  У свом исказу 1948. године на суђењу у Окружном суду у Госпићу, Марко Вукелић-Жутија је изјавио да су Марицу силовали усташе Милан Лујин и Иван Бабић из Доњег Косиња.

 „Могла би ногу одрезати и још би могла живјети“

 

Мјесто злочина се саданалази у дубинама Крушчичког језера

Мјесто злочина се сада налази у дубинама Крушчичког језера

Грујичић Миле Божица је била рођена 13.06. 1926.године. Дана 06.08.1941. заједно са својом породицом одведена је од своје куће заједно са осталим 285 становника Млакве у засеок Косу код куће Јове Глумичића (сада се то мјесто налази у дубинама Крушчичког језера). Тамо су их усташе и наоружани цивили клали, убијали и бацали у ватру у запаљену кућу, пецану и штагљ. Према свједочењу једног о троје преживјелих Мане Бобића, у кући пуној дима и мртвих тијела уочио је дјевојчицу Божицу –Дежмину. Била је жива а нога јој је била пребијена више кољена, гдје су вириле двије бијеле кости. Она му је рекла: „Када би ме пустили могла би ногу одрезати и још би могла живјети“. Око ње је било још мале дјеце који су звали:“Мама, мама, мама…“. Мане је успио скочити кроз прозор и побјећи. Чуо је како му Божица рече: „Бјежи Мане и кажи нашијем да се освете…“.

Послије рата мјештани Млакве су сами прикупили посмртне остаке спаљених 286 жртава на Коси и  сами су изградили Спомен костурницу у Млакви, гдје се налазе и посмртни остаци Божице Дежмине. Она је вољела живот и жељела живјети али су јој личке усташе на најсвирепији начин прекинули дјетинство.

Убијање дјеце као убијање змија

Дана 02.08.1941.године, усташе и наоружани цивили су побиле све становнике српске националности у селу Дубоки у тадашњем срезу Перушић. Борчић Николе Душан, рођен 02.04.1934. године, имао је на тај дан седам година и три мјесеца а његов брат Борчић Николе Ђуро, рођен 01.03.1938. године, имао је три године и четири мјесеца старости. Тај дан су се играли и били са  старијима који су чували стоку. Међутим, њихове комшије хрватске националности су наишли, све становнике побили а куће опљачкали. Дјечаке Душана и Ђуру одводе у једну долину и убијају их штаповима…

Лука, неће ти ништа бити…“

Дана 02.08.1941. године, усташе и наоружани цивили су напали село Узелци у Јањачкој коси на подручју Перушића. Становнике села Узелци су убијали бацањем у јаму „Павкушу“. Дјечак Узелац Миле Лука, рођен 11.10.1929. године је побјегао у брдо Видовача, које се налази изнад јаме. Комшија хрватске националности, којег је Лука познавао, пред ноћ је отишао на брдо и звао Луку обећавши му да му се ништа неће догодити и да ће га водити кући код себе. Лука му је повјеровао и дошао до њега. Овај га је узео у наручје и живог бацио у јаму „Павкуша“.

Најмлађе убијено дијете

Дана 02.08.1941. године, усташе су бацањем у јаму „Код Св. Ане“ у Горњем Косињу убиле цијелу породицу Јаворина Миле, званог Криште. Његова снаја (родом Пејиновић из Смиљана) Милица била је пред порођајем. Усташе су је газили ногама, све док се није породила. Након два до три крика дјетета, мајка и тек рођено дијете су бачени у јаму. Ово се сматра најмлађом дјечијом жртвом на подручју општине (некадашњег среза) Перушић.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

eleven + 13 =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд