Нисам знала колико ми је драг Бора Дрљача

Ђурђица Драгаш

                         Нисам знала колико ми је драг Бора Дрљача

Kолико стварно вредиш и колико си трага на овом свету оставио, најбоље се види онда када га заувек напустиш! Да је ова животна истина сурово тачна, потврдило се и кад је стигла вест да је умро Бора Дрљача.

Признајем, нисам ни у сну могла да наслутим да ће ме толико потрести Борин одлазак. Увек сам га некако доживљавала „здраво за готово“. Знате оно – неко постоји, знате за њега, има своје место у вашем окружењу, али сте готово сигурни да вас лично све то не дотиче баш превише.

Е па, показало се да није баш тако. И показало се нешто још необичније – да је много оних који су синоћ размишљали слично као ја!

Бора Дрљача

Вест о Бориној смрти пренели су готово сви наши медији. Мало је рећи да сам била изненађена што су то учинили чак и они који име и дело овог певача нису никада помињали (а и ако јесу, то је било надмено или уз често непримерно изругивање).

И нису ме само медији изненадили! У неверици читам објаве по друштвеним мрежама. Од Боре се бираним речима опраштају људи за које никад не бих претпоставила да уопште знају иједну његову песму. Признајем, и ја сам то учинила. Једноставно сам имала потребу, иако то готово никад не радим.

Размишљам од синоћ у чему је ствар! Зашто је насмејани, помало сирови и често прегласни Kрајишник изазвао толико емоција? Зашто су му признање одали и они који његово име никада нису помињали, они који никад не би признали да знају и певају његове песме?

Схватила сам ипак да је одговор сасвим очигледан. Зато што је Бора био баш то – једноставан, насмејан, неуглађен, прегласан! Био је обичан човек, Kрајишник из Доње Суваје код Босанске Kрупе. И није се стидео свог порекла, гена и наслеђа. Напротив, поносио се тиме и градио каријеру певајући о Kрајини, људима, о обичним а тако важним животним односима и догађајима.

Признајем да, иако потичем из „Бориних крајева“, нисам љубитељ оног што се данас назива крајишким песмама. Љути ме то што се непримереним текстовима и осредњим, често лошим певањем, у трци за „тезгама“ обесмишљава и извргава руглу крајишка традиција, али Бора Дрљача је, упркос неким „излетима“, био далеко изнад тога.

Певао је лако и лепо и био је прави, непатворени крајишки изданак. Зато ни песме попут „Плачи, мала, плачи“, упркос прилично баналном тексту, у његовом извођењу нису звучале тако… банално и јефтино! Напротив!!!

Постале су заштитни знак не само Боре већ и свих Kрајишника који широм света у њима препознају исту емоцију, исту једноставност и животну енергију! Питам се само ко ће их сада певати, ко ће бити „дежурни“ кад затреба да се представи и тај део српске традиције.

Путуј, Боро, нек ти је ведро небо, бистра вода и зелена шума – баш као у твојој Kрајини!!!

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

seven + 19 =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд