Не опраштам и не заборављам злочине над српским народом, и то је у реду

Ђурђица Драгаш

           

Не опраштам и не заборављам злочине над српским народом, и то је у реду

 Написала сам и, у претходних месец и по дана, овде објавила три текста у којима сам се бавила Другим светским ратом, али и сукобом који је почетком деведесетих беснео у бившој Југославији. Писала сам о себи, својој породици, народу којем припадам. Као и увек кад се „потегну“ такве теме, било је реакција, што приватних што јавних, на порталу РТС-а и друштвеним мрежама.

Захвална сам свима који су ми пружили подршку, саосећање и разумевање, али било је, наравно, и оних који су критиковали, који ствари не „виде“ мојим очима. Иако је нормално да човека то помало заболи, кад боље размислим, захвална сам и њима. Зашто?!

Зато што су ме подстакли на размишљање о њиховим ставовима и преиспитивање сопствених, али и на доношење неких закључака.

Критике о којима говорим могле би да се сведу на једну реченицу – Не вреди живети у прошлости, ваља гледати у будућност, заборавити и опростити.

Иако сам свесна да од „чепркања“ по старим ранама нема много користи, ипак сам, после „мозгања“ на ову тему, сасвим јасно закључила да ја не припадам оном делу друштва који тако мисли, који тако може! Једноставно – то нисам ја и коначно немам проблем да то јасно и гласно кажем. Колико год будућност била важна, и прошлост је део наших живота. Ко смо без личног и колективног сећања, без искустава, ожиљака и лекција којима нас учи прошлост?!

Иако можда није хришћански, људски је, и да не опростиш и да не заборавиш. Легитимно, као и оно друго!

На личној равни, никад се нисам светила онима који су ме повредили, нити имам жељу за тим, али тешко (готово никад) сам праштала и заборављала. Памтим сваку неправду, бол, људску злобу и завист које су ме повређивале. Некако ми се чини да бих издала себе кад бих то заборавила и опростила. Дозволила бих им да ме поново ране.

На оном вишем, колективном нивоу, дуго сам се, међутим, преиспитивала и покушавала да „победим“ себе. Трудила сам се да се приклоним оном општем, друштвено прихватљивом и наметаном мишљењу да се, зарад будућности, не треба превише освртати на прошлост. Није ми ишло, нисам ја тај „тип“!

Колико год гледала напред, нисам могла да заборавим и опростим – неправде, ратове, а посебно злочине који су чињени над народом којем припадам… Нисам могла, али ме је увек због тога некако „гризла“ савест. А онда сам, пре неколико дана, сасвим случајно, схватила да човек мора да се помири сам са собом.

Схватила сам да нема ништа лоше у томе што памтиш и не опрашташ зло које ти је учињено. Нећеш нужно постати лошији човек, нећеш бити огорчен, несрећан и „промашен“. То ми је доказао Арије Ливне, недавно преминули специјални представник Светског јеврејског конгреса за бившу Југославију и сенатор Републике Српске.

У интервјуу сниманом пре неколико година, а који сам сад први пут видела, Ливне открива своју трагичну породичну причу. Богата и успешна јеврејска породица из Новог Сада практично је угашена у Другом светском рату, а он је, као младић, сплетом околности преживео, радећи у Борском руднику као логораш. Његову потресну реченицу – После рата, моја породица није више постојала – доживела сам посебно емотивно зато што сам се сетила своје породичне приче.

Нешто слично десило се у том рату и нама, Србима из Хрватске. Много је породица нестало заувек, а моја је једва „преживела“. Блиских рођака готово да и немам и увек сам жалила због тога.

Препознала сам ту тугу у очима и гласу овог крепког старца. Али видела сам и чула и нешто друго. Нешто што се углавном не помиње, што сви избегавају. Ливне јасно и гласно каже да није, неће и не жели да опрости џелатима. То се, каже, не заборавља и не опрашта.
Те речи као да су ме пробудиле, раздрмале, али и некако охрабриле!

Схватила сам да не могу да опростим злочине почињене над Србима у Првом светском рату, бомбардовање и окупацију у Другом, геноцид и зверства НДХ-а, санкције током 90-их, бомбардовање 1999. и злочине почињене на тлу бивше Југославије. Не могу да заборавим децу побијену у Гораждевцу, жетеоце из Старог Грацког… Не могу и нећу!

И нема у томе баш никакве жеље за осветом, мржње, острашћености. Не желим никакво зло онима који су га чинили. Иако можда не изгледа тако на први поглед, верујем да су они већ кажњени и обележени оним што су урадили. Окрвављене руке вас кад-тад „стигну“, шчепају и не дају да мирно спавате.

На мој опрост ипак нека не рачунају!

Ту решеност видела сам и у бистрим очима човека који је, упркос трагедији и невољама које су га пратиле, поживео готово сто година! Није због тога био ни мање успешан, ни несрећан. Рекла бих чак да га је то чинило тако јаким и свесним, и себе и света који га је окруживао! Срећно Арије! Верујем да си и тамо негде пронашао свој пут, али и давно изгубљену породицу! Сигурна сам да су ти захвални што ниси заборавио!!!

 

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

nineteen − seventeen =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд