ГДЕ ВАМ ЈЕ ДОМ?

Ђурђица Драгаш

                                                         

                                                            ГДЕ ВАМ ЈЕ ДОМ?

Иии… шта кажете… где је дом? Па… тамо где су моје две мачке… у Лос Анђелесу! Овај завршни део интервјуа који је недавно емитован у знак сећања на преминулу глумицу Миру Фурлан, данима ме прогони!

Постављам сама себи то питање и не знам одговор. Ваљда је то нормално кад преживиш оно што смо, на различит начин и у различитим околностима, али уз сличну “матрицу”, преживели ја, Мира и стотине хиљада избеглица из бивше Југославије.

Где ми је дом?!

Овде у Београду, где живим већ 30 година, у војвођанском селу где ми живе родитељи, сестра и њена деца, у селу у срцу Србије у које сам се заљубила или тамо далеко, у Лици где сам рођена и где су вековима живели моји преци?!

Госпић

Да чујем само шта ми говори срце одговорила бих – у Лици и тамо где је породица, да ослухнем разум изабрала бих Београд, а да се препустим само осећају задовољства и мира одлучила бих се за “моје” село.

Одговарам тако, у фрагментима, схватајући да не могу другачије. Немам један, јасан одговор и питам се може ли тако довека. Хоћу ли икада моћи са сигурношћу да кажем – ово је мој дом?

Верујем да нећу!

То је ваљда усуд нас који смо силом отргнути из корена, нас који нисмо имали право на избор. Понекад ми се чини да сам стварно ЖИВЕЛА само оних првих шесаест година, а да је овај “остатак” само бесконачно крпљење покиданих линија живота. У покушају да сазнам шта о свему мисле моји “сапатници” питање сам поставила и у једној групи која на Фејсбуку окупља бивше становнике мог родног града, Госпића.

Јављали су се са различитих страна света, растављали и поново састављали своје животе, писали о трагедијама, губицима, али и радостима и новој енергији коју су донела деца рођена далеко од рата и страдања. Ипак, ни у њиховим исповестима нисам могла да препознам јасан одговор. Огорчени, рањени, али и реални, схватају да повратка нема и да оне спаљене куће, отети станови и давно зарасли путеви, само у сновима и сећањима могу поново да буду дом. Свесни су да је живот тамо где су безбедни, мирни, где су им деца и унуци срећни и тако углавном и одговарају, али…

Знају они, а знам и ја да неке ране никад не зарастају. Знају да никада више неће бити “своји на своме”, потпуни и спокојни. Док су живи прогониће их слике “прошлог” живота, успомене које, обојене носталгијом, попримају неке нереалне обрисе, вребаће их сећања, морити питање-шта би било да се све ово није десило!

И заиста, шта би било?! Многи, посебно они мојих година, отишли би и тако почетком девесетих из нашег малог града. Неки на факултет, неки у потрагу за послом, бољим животом, љубављу, али имали бисмо где да се вратимо! И то је та кључна ствар, то је она суштинска разлика од које зависи остатак живота. Сећам се колико сам пута, гледајући наше филмове са емигрантском тематиком, размишљала баш о томе.

Јунаци растрзани између пропасти српског друштва током деведесетих и могућности које је нудио одлазак у иностранство, мање или више успешни, задовољни и испуњени, уз сву трагику и муку, имали су где да се врате. Завидела сам им на кафама и изласцима са друштвом из краја, на годишњицама матуре и сусретима са непрежаљеним првим љубавима. Тугујем сваки пут изнова кад то видим или кад чујем да неко од мојих колега или пријатеља иде на неко “генерацијско” окупљање.

Тугујем зато што у мом живота тога нема и неће га никад бити. Зато што ја не припадам нигде!

Гимназија у Госпићу

На годишњицу матуре нису ме звали они са којима сам три године делила средњошколске дане у родном граду, али ни они са којима сам 92′, овде у Београду положила матуру! То је истина коју човек тешко прихвата, болна чињеница са којом мора да се живи.

Ваљда је зато толико тешко одговорити на оно питање постављено Мири Фурлан, али и свима нама!

Вртећи по глави њен одговор, гледам мачора Срећка који мирно спава крај мене у овом нашем београдском “дому” и нешто мислим…ма, можда је стварно и била у праву! Можда је најбоље на тешка питања одговарати једноставним одговорима!

Београд

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

five × four =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд