Злочин над српским народом Липовог Поља код јаме Шеготинка (Оточац)

Ђорђе Пражић

Злочин над српским народом Липовог Поља код јаме Шеготинка (Оточац)

Припреме и почетак герилског ратовања на Велебиту

Када се приближавао крај Другог свјетског рата њемачка команда се одлучила супроставити

Липово Поље и Доњи Косињ (Фото: А.Госпић)

партизанском ратовању истом методом герилског ратовања. У том смислу су основали посебну формацију за организовање диверзија Јагдефербанд (Jagdverband). Једна од тих јединица се налазила у Госпићу. Њен командант је био Карло Ригер (Rieger), који се у Госпићу појавио у униформи усташког официра под именом Фрањо Баришић. Касније је овом јединицом командовао Антон Годели, фолксдојчер из Љубљане који се у Госпићу представљао као усташки сатник Церић. Они су вршили злочине на терену а посебно су се ангажовали  за стварање услова  за вођење  „рата послије рата“. Дејством ове јединице и сличних усташких (усташки трупови) страдао је велики број српског становништва ( осим 1941. највећи број Срба је убијен 1944. године – Ђ.П.). Да би у потпуности од Срба очистили подвелебитска села од Брушана до Красна, планирали су да побију четнике и остатак српског народа у Липовом Пољу, које је у то вријеме било једино подвелебитско село у којем су живјели Срби. Намјера је била да их побију и баце у понор „Беговача“. Из доступне литературе позната су два покушаја напада усташких снага током 1944. године на српски народ у Липовом Пољу.

Превара и извршење злочина

Први напад се догодио првом половином марта 1944. године,  а други  18.09.1944. године када је усташка  команда намамила на преговоре Ману Узелца, команданта „Самосталног четничког одреда Липово Поље“, јачине око 70 људи.  Преговори су били организовани у рејону Цикеља.[1] Команданта Узелца, његовог пратиоца и курира су на превару убили.[2] Код оба напада четничке снаге су правовремено уочили намјере усташких снага, те су вјештим маневром довели себе у повољнији положај за одбрану.  Усташке снаге (подаци говоре о двије бојне) нису извршиле задатак ликвидације српског народа али су се задовољиле пљачком села.

Код првог напада половином марта 1944. године, усташке снаге су опљачкали и са собом у Оточац

Јелена Узелац Бешир

одвели већину ситне и крупне стоке. Наредног дана из Доњег Косиња је дошла порука да  мјештани Липовог Поља  могу доћи у Оточац да преузму опљачкану имовину. Организована група народа, уз пратњу групе наоружаних четника кренула је према Оточцу. Када су дошли код Оточца, четници су разоружани , и заједно са цивилима ухапшени и одведени у затвор у Оточцу. У вечерњим сатима су их почели тући и мучити. Из затвора су прве одвели четнике Богдана Буњевчевића, Лазу Кокотовића, па све остале.[3] Наредног дана двадесет седам особа српске националности је убијено и бачено у јаму Шеготинка. Једина особа која се успјела спасити била је Јелена Узелац Бешир, која је у својим изјавама свједочила о овом злочину.[4]

Јелена је описала како су усташе њих дванаест завезаних дјевојака водили кроз хрватско село

ИВКОВИЋ Миладина МИЛКА

Прозор. Чула је како усташки  логорник каже: „А јесте Јуре нашао јаму“. Тада су се чули пуцњи из пушака, са којима је убијена Анђелија Узелац, која је покушала побјећи. Када су дошли до јаме, усташе су их почеле клати и бацати у јаму.  У једном тренутку усташке заузетости убијањем, Јелена успјела побјећи и сакрити се испод једног већег грма са којег је пао снијег и затрпао је. Сушала је крике својих другарица коминица из Липовог Поља. Када су усташе одлазиле чула је њихов разговор, међу којима је препознала свог комшију усташу Драгу Легчевића, са којим је ишла у основну школу. Према њеној изјави Драго је рекао: „Е сад ћемо код Стипе на ракију, кад смо се напили српске крви, да се напијемо и ракије….“ [5]

Јелена се успјела извћи преко хрватског села Горићи,  гдје јој је пут до српског села Понори  показала једна жена Хрватица.

Дана 15.марта 1944. године код јаме Шеготинка су убијени и у јаму бачени:

1.      БАСТА Богдана ДРАГИЊА, рођена 08.02.1928. у Липовом Пољу, Српкиња.

2.      БАСТА Буде ДУШАН, рођен 1921. у Липовом Пољу, Србин, четник.

3.      БАСТА Петра ДУШАН, рођен 29.08.1921. у Липовом Пољу, Србин, четник.

4.      БАСТА Миливоја СТАСИЈА, рођена 04.02.1894. у Липовом Пољу, Српкиња.

5.      БУЊЕВЧЕВИЋ Дане БОГДАН, рођен 14.08.1918. у Кршу, Србин, четник.

6.      ГЛЕДИЋ Миладина ВУЈО, рођен 04.22.1911. у Липовом Пољу, Србин, четник.

7.      ГЛУМАЦ Василија ЛАЗО, рођен 18.07.1928. у Липовом Пољу, Србин, четник.

8.      ГЛУМАЦ Алексе МАНДА, рођена 10.10.1906. у Липовом Пољу, Српкиња.

9.      ГЛУМАЦ Петра МАНЕ, рођен 01.09.1929. у Липовом Пољу, Србин, дијете.

10.  ГЛУМАЦ Симе МАРКО, рођен 1876. у Липовом Пољу, Србин.

11.  ГЛУМАЦ Мане МИЛАДИН, рођен 1921. у Липовом Пољу, Србин, четник.

12.  ГЛУМАЦ Јове МИЛАН, рођен 08.04.1924. у Липовом Пољу, Србин, четник.

13.  ГЛУМАЦ Миће САВА, рођена 03.03.1913. у Липовом Пољу, Српкиња.

14.  ГЛУМАЦ Марка СТАСИЈА, рођена 27.08.1914. у Липовом Пољу, Српкиња.

15.  ГЛУМАЦ Дамјана ВАЈО, рођен 1927. у Липовом Пољу, Србин, четник.

16.  ИВКОВИЋ Дане МАША, рођена 1892. у Липовом Пољу, Српкиња.

17.  ИВКОВИЋ Миладина МИЛКА, рођена 29.10.1922. у Липовом Пољу, Српкиња.

18.  ИВКОВИЋ Дане МОЈСИЈЕ, рођен 16.12. 1910. у Липовом Пољу, Србин.

19.  КОКОТОВИЋ Душана ЛАЗО, рођен 01.06.1923. у Липовом Пољу, Србин, четник.

20.  МИШЧЕВИЋ Душана МАРИЈА, рођена 15.03.1924.  у Липовом Пољу, Српкиња.

21.  ПАРИПОВИЋ Дане СОФИЈА, рођена 14.07.1920. у Кршу, Српкиња.

22.  ШАКИЋ Миће МИКА, рођена 1890. у Липовом Пољу, Српкиња

23.  ШКАРИЋ Миће МИЛКА, рођена 29.10.1889. у Липовом Пољу, Српкиња

24.  ШКАРИЋ Петра НАДА, рођена 1930. у Липовом Пољу, Српкиња, дијете.

25.  УЗЕЛАЦ Станка АНЂЕЛИЈА, рођена 05.07.1911. у Липовом Пољу, Српкиња.

26.  УЗЕЛАЦ  Вукашина ДАНИЦА, рођена 18.09.1925. у Липовом Пољу, Српкиња.

27.  УЗЕЛАЦ Ђуре МАНДА, рођена 20.03.1927. у Липовом Пољу, Српкиња.

 

Од укупно 27 (двадесет седам) жртава, било је 12 (дванаест) мушких и 15 (петнаест)

женских особа.  Од  12 (дванаест) мушких жртава, њих 9 (девет) су били припадници

УЗЕЛАЦ Вује ДАНИЦА

четничког одреда из Липовог Поља. Већина жртава је убијена клањем и бацањем у јаму. Мушке жртве су убијене истог дана када су убијене и женске. Дјевојка Мишчевић Марија је заклана и бачена у јаму на свој двадесети рођендан. Ивковић Мојсије је био глухоњем од рођења.  Приликом мучења и убијања Даница Узелац је псовала злочинце и на самрти изговорила: „Усташе, мене убијте, али нећете све Србе побити….ово су вам задње жртве које убијате…“

 

 

Географска локација јаме Шеготинка

Јама Шеготинка се налази у подножју брда Забрдо, 300 метара јужно од врха Менџеновац, кота 676. Јама је удаљена 1.500 метара јужно од мјеста Швица и око 21 километар југозападно од центра града Оточца.

Топографска карта подручја око јаме Шеготинка

Различити подаци у литератури

О злочину у јами Шеготинка је веома мало писано. Најсадржајнији опис злочина дат је у извору (1), које је урадио Дане Ластавица. Постоји проблем са тачним датумом када је учињен овај злочин. Према извору (1) то се догодило 15.03.1944. године, а према изворима (2) и (3) то се догодило 27.02.1944.године. У доступним изјавама Јелене Узелац Бешир тај злочин се догодио 12.04.1944. године у извору (2) и 11.04.1943. године у извору (1). Различитост датума можемо разумјети  у проблему евиденције (или сачуване архиве) у Самосталном четничком одреду Липово Поље и надлежним органима  НДХ у општини Оточац у том ратном времену.  Исто тако проблематично је накнадно сјећање датума од стране појединаца, као и могуће рачунање времена по старом или новом календару. Јелена Узелац Бешир је послије рата живјела у Аустралији. Њене изјаве су преношене у различитој литератури , тако да је и код самог писања датума могло доћи до грешке у преписивању. Оно што је непобитно тачно – злочин се догодио.

Порука и поука потомцима и поштоваоцима жртава у јами Шеготинка

Аутору није познато да је овим жртвама над јамом Шеготинка одржан било какав обред или други облици почасти жртвама. Мјесто злочина није обиљежено. Прошло је време када смо за наше нечињење и заборав оптуживали партизане, комунисте, партијске комитете и братство и јединство, са којима смо правдали наше заблуде и кукавичлук.

Влада Републике Хрватске је 07.12.2012. године  доњела Закон о истраживању, уређењу и одржавању војних гробаља, гробаља Другог свјетског рата и послијератног раздобља („Народне новине“, број 143/12). На основу члана 18. тог Закона, могуће је покренути поступак за истраживање и ексхумацију жртава. Захтјев се подноси Министарству бранитеља, Савска цеста бр. 66, 10000 Загреб. Захтјев могу поднести појединци или удружења грађана.

Од 152 (сто педесет двије) жртве Другог свјетског рата из Липовог Поља , њих 119 (сто деветнаест) се налази у јамама – гробницама, од којих се 90 (деведесет) жртава налази у јами „Код Св.Ане“ на Шушњу у Горњем Косињу. Жртве из јаме „Код Св.Ане“ биће истражене и ексхумиране у склопу појекта изградње нове бране ХЕС Косињ.

Жртве у јами Шеготинка и у осталим личким јамама-гробницама немају вјечни мир, све док се не изваде и сахране на достојанствен начин.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Д. Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић (Лика) 1941-1945. и 1991-?,  Музеј жртава геноцида, Београд, 2002,
2. Група аутора, Гацка долина и околина на предстражи српства и православља, Четници Гацке Долине, Канада 1991.
3. Група аутора, Котар Госпић и котар Перушић у народноослободилачком рату 1941-1945, Зборник 20, Карловац, 1989.
4. Група аутора, Госпићки спомен зборник, Матица Хрватска, Госпић, 1995.

Фусноте:
[1] Брдо код Косињ Моста, које се налази јужно око 900 метара од познатог каменог моста.
[2] Курир је био ШКАРИЋ Марије ДРАГАН, дијете од 15 година старости, рођен 02.03.1929. године у Липовом Пољу, а пратиоц вјероватно ПЕТРИЋ Глигорија ДАНЕ, рођен 10.09.1899. године у Студенцима.
[3] Изјава Јелене-Јеке Бешир, Група аутора, Гацка долина и околина на предстражи српства и православља, Четници Гацке Долине, Канада 1991, стр. 319.
[4] Д. Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић (Лика) 1941-1945. и 1991-?, Музеј жртава геноцида, Београд, 2002, стр.135-144.
[5]  Према извору (4) вјероватно се ради о Драгином комшији Стипи Легчевићу из Липовог Поља, кућни број 172, којем су три сина Марко, Миле и Петар погинули као припадници усташке војнице.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

eighteen + 16 =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд