СПОМЕНИЦИ КАО НАРАТИВ ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА

Миле Рајчевић, проф.

СПОМЕНИЦИ КАО НАРАТИВ ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА

– Да покољења памте и не забораве –

Историјски и културни споменици у неком мјесту су јавни свједоци историје  мјеста. У Госпићу су од насељавања живјели  Срби и Хрвати. Сваки од ових народа имао је своју традицију, културну и историјску баштину. Историјски и културни споменици су подизани и рушени. Ми немамо право да заборавимо историју наших коријена, коју неки покушавају да прекроје  ради  својих политичких циљева и интереса, лансирајући  отворене  лажи и спекулације. Наша сјећања на бројне пале антифашите у борби за слободу, заточенике у фашистичким концентрационим  логорима и гетоима, убијене и спаљене у селима у вријеме НДХ, остаће заувијек у нашим сјећањима и записано у историји.

Споменик генералу Заставниковићу у Госпићу, 1907. г.

Први  јавни споменик у Госпићу постављен је 1870. године на „Парадеплацу“  у знак захвалности  генералу Гедеону Заставниковићу. Он је проводио реформе  у Крајини и подигао 22 основне школе. Залагањем Гедеона Заставниковића, високог староаустријског официра  основана је половином XIX вијека 1860.године велика Госпићка класична гимназија (од 1927. године реалка), што је имало изузетно велико  значење за цијелу Лику, будући је то била једина просвјетна установа те врсте у Лици. Народ је запамтио што је генерал Гедеон Заставниковић учинио за Крајину, па му је на најљепшем мјесту у Госпићу подигао споменик. Споменик је био камени, а налазио се на средини Трга  између двају дрвореда. На споменику је био исписан слиједећи текст: „Гедеону Заставниковићу, мужу о Војничкој крајини веле заслужну, вјерни штоватељи и пријатељи“. Према хрватским изворима споменик су „уклонили“ госпићки  Срби -партизани послије завршетка 2.свјетског рата, јер су сматрали Гедеона Заставниковића  издајицом српског народа[1]. Гедеон Заставниковић је био Србин, потицао је из српске, правослвне породице, мајка му је рођена  Будисављевић, био је аустроугарски генерал, изјашњавао се Хрватом, што му лички Срби никада нису могли опростити.

На тој лoкацији 1945. године, у парку испред зграде  Окружног суда и злогласне  Казнионице у Госпићу сахрањени су Иван Дошен-Соко, секретар Окружног комитета СКОЈ-а за округ Лику и Ђуро Ћалић, члан Окружног комитета КПХ за Лику, које је сачекала заостала усташка група 7.VII 1945.године  на цести Госпић – Карлобаг, између Новосела и Брушана, и убила их. Посмртни остаци двојице поменутих бораца никада нису ексхумирани, већ је на тој локацији подигнут 1957.године  Споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора  општине

Споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора испред Општинског суда у Госпићу

Госпић погинулим  у НОБ-у.

Споменик је дјело академског кипара Павла Перића, а подигнут  је 1957.године. Споменик је порушен одмах почетком грађанског рата у Хрватској 1991.године  (порушили хрватски нацисти и фашисти).

На спомен – плочи на постаменту био је текст:

У Народноослободилачкој борби падоше  с  територије  опћине Госпић 892  борца и 3074 жртаве фашизма“. [2]

На средини постоља споменика био је текст:

„Борцима  палим за слободу – жртвама фашистичког терора 1941 – 1945. Народ опћине Госпић“.

На централном постаменту  био је текст:

„Боље гроб него роб“. /постамент лијево/  „Без жртава нема слободе“ /постамент десно/.

На средини каменог постоља брончана фигура партизана и партизанке у природној величини  симболизују  позив на устанак. На лијевој страни композиције  су фигуре  устаника наоружаних вилама, сјекирама и пиштољима, а на десној страни фигуре представљају поробљени  народ, групу ланцима везаних људи.

Одмах по проглашењу НДХ  10.априла 1941.године  прва  је у функцију терора  над Србима стављена Казнионица, или Казниона у Госпићу, коју су мјештани одраније  називали  Gericht. То је био најмонструознији  усташки логор  1941.године,  дио система Концентрационог  логора Госпић – Јадовно,  заправо кичма у цијелом  овом ликвидационом комплексу. Госпићка  Казнионица је била прилагођена  као сабиралиште, а уствари је била  мучилиште  гдје се мучило и сакатило, убијало  човјека у човјеку, али и стратиште, будући су многи затвореници сакаћени ножевима, вјешани, убијани, дављени, те скапавали од глади и жеђи…     По систему мучења, сакаћења, злостављања  и убијања недужних људи био је гори од Хитлерових концентрационих логора.

Чињеница је, да послије 2.свјетског рата, тадашња  власт  није поставила  никакво обиљежје  на зграду  Казнионице у Госпићу, да је ту „постојао и радио“ најмонструознији  сабирни логор  у систему Концентрационог логора  Госпић – Јадовно. Само је подигнут споменик борцима НОР-а и жртвама фашизма. „Откуд борци НОР-а у Госпићу. То нико не зна. И то су комунисти  измислили“.[3]  Ко је дошао на идеју да се подигне споменик палим борцима у центру Госпића, за чији политички интерес, када у Госпићу  није било бораца – партизана, а Госпић је од 10.априла 1941. године  до 4.априла 1945.године био у саставу НДХ.

Хрватски извори за град Госпић наводе: „Gospić je prije i tijekom Drugog svjetskog rata bio poznat po jakoj ustaškoj organizaciji. Za vrijeme Drugog svjetskog rata, Gospić je bio u sastavu NDH-a, sve do 4. travnja 1945. Vlast NDH-a u Lici neprestano je funkcionirala tijekom Drugog svjetskog rata jedino u Gospiću. U Gospiću je već ranije djelovala skupina istaknutijih Pavelićevih pristalica, uglavnom intelektualaca, npr. Andrija Artuković, Jozo Dumandžić, Jurica i Mate Frković. Jozo Dumandžić imao je odvjetničku pisarnu zajedno s Andrijom Artukovićem u Gospiću prije rata. Logor Jadovno bio je sabirni logor u dolini Velebita, zapadno od Gospića, koji je 1941. vodila Ustaška obrana tijekom NDH“[4].

У тадашњем граду Госпићу је  евидентирано само 5 палих бораца[5], сви су погинули од Личког Лешћа до Бугојна и Требиња, а ступили су у НОБ 1943, односно 1945.године. Зато су у праву сви они који су говорили да споменику палим борцима и жртвама фашизма и није мјесто у Госпићу. То су „потврдили и Госпићани, Хрвати“ који су минирали и порушили споменик 1991.године. На споменику  нема текста против кога су борци ратовали, гдје су погинули, у којим биткама и ратним операцијама, ко је побио толике невине жртве, углавном Србе.Све се то одмах послије рата покушавало заташкавати због лажне крилатице  „братства и јединства“.

Споменик погинулим хрватским бранитељима и цивилним жртвама Домовинског рата

Данас су на локацији испред зграде Општинског суда у Госпићу, гдје је био  Споменик погинулим борцима и жртвама фашистичког  терора (НДХ) погинулим у НОБ-у  подигнути  споменици: споменик палим хрватским бранитељима и цивилним жртвама  рата,  спомен-биста Фрањи Туђману и споменик Алојзију Степинцу. Споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора из НОБ-а је порушен, као и сви антифашитички  споменици у Госпићу (народним херојима), тако да у Госпићу  нема више ниједног антифашистичког  споменика[6].

O tempora, o mores![7]

Споменик  жртвама  Јадовна  код  Јасиковца

На 20.годишњицу устанка и револуције у организацији Савеза бораца НОР-а  одржана је 1961.године  у Госпићу прослава приликом  које је откривен  споменик у оближњем  Јасиковцу  жртвама  убијеним у Концентрационом  логору  у  Јадовном  на Велебиту. Композиција споменика састоји се из три дијела са спомен – плочом, аутора Вање Радауша. Камени стубови – вјешала висока 8 метара, базен са водом, те фигура жене Личанке, који су сачињавали ову композицију, пуни су симболике. Између  вјешала налазио се базен са водом и бронзана скулптура жене. Аутор је овом композицијом предочио језеро суза проливених за својим најмилијим, невино страдалим, закланим, објешеним… Мајка Личанка оплакује своје најмилије. На  плочи испод Споменика стајао је текст са слиједећим натписом:

“Овај споменик подигнут је хиљадама жртава фашистичког терора из Лике и других 

Споменик жртвама Јадовна код Јасиковца

крајева наше домовине који од руку усташа, под окриљем окупатора,  1941.године нађоше смрт у безданима Јадовна и Велебита. Њихова смрт и крв уливала је још више снаге и одлучности народа овога краја да под руководством Комунистичке партије и друга Тита устраје у борби за слободу, братство и јединство и побједу  револуције.  27.VII  1961.“

Аутори текста на спомен – плочи исписали су текст да је „њихово страдање допринијело побједи  револуције“… а нису написали да је то био погром, геноцид  и етничко чишћење над српским народом, што је био и основни  циљ НДХ, а што је и потвдио грађански рат у Хрватској деведесетих  година 20.вијека.[8]  Ухапшени Срби, који су били заточени у госпићкој казнионици свакодневно су отпремани  у колонама, пјешице Канишком улицом[9], или камионима  у Концентрациони  логор  Јадовно на Велебиту, вјешани по госпићким  улицама, парковима, дрворедима, бандерама, убијани на њивама…

Споменик  је минирала и порушила  хрватска  војска 1991.године.

Споменик у Крушковачама – Дивосело

Споменик у Крушковачама подигнут 1956.

Највећи злочин од насељавања Дивосела, Читлука и Орница и покушај тоталног уништења и ликвидације  српског народа у ова три села догодио се  05.августа 1941.године у збјегу у Крушковачама.

„Ни на једном стратишту у Лици, па ни једног датума у току 2.свјетског рата није пало толико жртава као у Дивоселу 05.августа 1941.године“[10].

Споменик убијеним, закланим и стријељаним Дивосељанима, Читлучанима и Орничанима у збјегу у мјесту Крушковаче[11] које 05.аугуста 1941.године побише и поклаше хрватске усташе. Овај скромни споменик подигао је Котарски одбор Савеза  бораца  Госпић и Савез  удружења бораца НОР-а Дивосело, Читлук и Орнице 1956.године као незаборав на погром, геноцид и тотално етничко чишћење, што га почини војска НДХ-а  – хрватске усташе над недужним српским народом (цивилима,женама и бројном дјецом) Дивосела, Читлука и Орница.

Споменик у Крушковачама  /Бјељевине/ закланим и убијеним цивилима  из Дивосела, Читлука и

Споменик у Крушковачама порушен од стране хрватске војске 1993.

Орница за вријеме покоља у Дивоселу 05.аугуста 1941.године порушила  је хрватска војска – фашисти (Хрвати) 09.септембра 1993.године у вријеме агресије и довршења етничког чишћења  српских села:  Дивосело, Читлук, Орнице и Почитељ …

Идејно рјешење за споменик дао је Одбор за подизање споменика: Почуча Миле – Брацан, Крајновић Никола – Иличков и Вујновић Илија – Стуцко. На каменом постољу од бијелог брачког мермера, /димензије 2,25м x 60 cm, ограда жељезна  6м x 7м/ уклесана је Партизанска споменица 1941. године са слиједећим текстом:

„На овом мјесту су усташки злочинци 05.08.1941.године, не разликујући дијете од одраслога, жену од мушкарца, уз неописиво мучење побили 907 људи, жена и дјеце. Овом успоменом народ Дивосела, Читлука и Орница жели да овјековјечи успомене на ове жртве“.

На споменику  је  уклесан слиједећи епитаф[12]:

„С  тугом вас пратимо                                Под стијегом слободе

У  хладни гроб,                                             Сви ћемо у бој.

Јер сваки је од вас                                       Кад скршимо ропство

Побуњени роб.                                             Ту крваву моћ

Ви падосте жртвом                                     Пјесмом  на уснама

И дадосте све                                                Сви ћемо вам доћ`.

Крв, живот, младост                                   Пјеват` ћемо пјесму,

Ради слободе.                                                Тад другови сви

Почивајте мирно                                          Докончасмо оно

У гробници тој                                              Што започесте ви“.

Споменик су порушили хрватски фашисти 1993.године, синови и унуци оних, који су починили  покољ у Крушковачама  5.августа 1941.године.

Спомен – гробље  палих  бораца у Дивоселу – заселак  Пољари

Споменик палим борцима Дивосела

Спомен – гробље  палих бораца у НОР-у у засеоку Пољари у Дивоселу формирано је 1946.године. У ово гробље  сахрањени су погинули  борци у Народноослободилачкој борби – Дивосељани са свих ратишта на територији бивше Југославије у времену од 1941 – 1945.године. У гробљу су била 24 споменика са 29 имена  и 2 спомен-костурнице: једна погинулим  борцима 5.прекоморске бригаде, а  једна  убијеним и закланим Дивосељанима у Јарчјој  јами на Оланку.  У гробљу је подигнут  1949.године споменик палим борцима, рад  академског  вајара Павла Перића (слика доље). Споменик представља мајку – Личанку која у наручју држи рањеног борца с пушком у руци. На рељефу на постаменту  је  приказана  група партизана – бораца у акцији.Споменик је порушила хрватска војска – усташе 09.септембра 1993.године, као и све споменике погинулих бораца у спомен – гробљу. У току НОБ-а из Дивосела је погинуло 138 бораца и 1169 цивила, укупно 1307 погинулих бораца и цивила, од тога 384 дјеце од колијевке до 15 година  живота.

У овом планском геноцидном походу у времену од 1941-1945.године

Споменик погинулим Дивосељанима у Спомен-дому у Дивоселу

највише је страдало српско село Дивосело са 60,39% погинулих.

Споменик у Спомен-дому у Дивоселу уништен од хрватске војске 1993.

Споменик погинулим Дивосељанима, борцима НОР-а и цивилима  у  2.свјетском рату. Споменик је откривен 2.августа 1981.године у Спомен – дому у Дивоселу. Спомен-дом са спомеником порушила је хрватска војска у грађанском рату у Хрватској 1991 – 1995.године.

Затирање православља

Споменик Николе Тесле  на  истоименом  тргу у Госпићу

Споменик Николи Тесли У Госпићу

У  Госпићу је 1981.године уређен Теслин трг и откривен споменик генију науке Николи Тесли, реплика споменика Франа Кршинића у Београду испред  Електротехничког факултета и  споменика на Нијагариним водопадима.

Споменик Николи Тесли у  Госпићу, који се налазио

Дијелови минираног споменика Н.Тесле, остатак прострељене главе

на истоименом тргу, је

порушила  хрватска војска – Хрвати 16.фебруара 1992.године,  не зато што је Тесла измислио електричну струју, већ зато  што је Никола Тесла  Србин.

Остатак спомен бисте испред Гимназије

У Госпићу је 1986.године испред зграде Гимназије, која је носила Теслино име подигнута спомен – биста Николе  Тесле. Спомен – биста је  „склоњена“.

Град Госпић

Поглед на мост на Новчици и цркву Св. Георгија са краја 19. вијека

Парохија  Госпић  припада Архијерејском  намјесништву  личком у  саставу Епархије Горњокарловачке, а чине је села: Липе, Дивосело, Ведро Поље, Гљивари, Клиса, Камењуша и Почучићи.

Православна  црква Св. Великомученика  Георгија  у Госпићу   саграђена 1785 – 1790.године. Обновљена је 1903.године, а судећи по старим фотографијама  њеног звоника, грађена је у барокном стилу, који је тада био присутан на овим просторима.  Освештана  је 27. октобра  на дан

Рушевине цркве Св. Великомученика Георгија

Св.Петке. Освештаао ју је епископ Михаило Грујић.

Цркву су порушиле хрватске усташе  (Хрвати) у вријеме НДХ  1941.- 1945 године.

Обновљена црква Св.Великомученика Георгија

Послије 2.свјетског рата у Госпић се враћа из избјеглиштва  предратни дивоселски парох Душан Арамбашић. Прота Душан Арамбашић доживио је тешку породичну трагедиију. Његова супруга Марија (учитељица)  са ћеркама звјерски је убијена  са 95 мјештана Читлука, Орница и Дивосела  у селу  Шибуљина – Подгорје  07.08.1941.године. Прото Арамбашић вратио се у Госпић у врло тешком  времену  по  православну  цркву, цркве уништене, парохијски домови, без  вјерника, послијератна  власт непријатељски расположена према православној цркви и преживјелом свештенству… Све до 1964.године  у  Госпићу су биле рушевине српске православне цркве Св.  Великомученика  Георгија. Године 1961. у Госпић долази свештеник Јован Обреновић који је уложио огроман труд  да се обнови православна црква. Српска  православна црква Св. великомученика  Георгија  у Госпићу  обновљена и освештана  04.октобра 1964.године.

Протојереј Славко Стевановић био је псљедњи  свештеник  у  цркви Светог Великомученика

Мјесто гдје је била црква Св.Великомученика Георгија

Георгија у Госпићу који је 1991.године са свим српским народом  протјеран  са  породицом из Госпића.

Храм је порушен до темеља 1991.године[13], а на мјесту храма је изграђено паркиралиште за аутомобиле. У том периоду срушен је и парохијски дом[14]. Након 25 година Госпић поново има православног свештеника. Госпићко – смиљанску парохију од фебруара 2016.године води млади свештеник, јереј Драган Михајловић. Парохијски дом у Госпићу је обновљен и оспособљен за рад свештеника. Један од приоритетних задатака овог младог свештеника биће обнова храма  Светог

На мјесту цркве налази се паркинг

Великомученика Георгија и духовна обнова парохије.

„Пази и добро се чувај да не заборавиш догађаје што си их својим очима видио. Нека Ти не исчезну из срца ни једног дана твога живота“. (Пета књига Мојсијева, 4: 9).

ФУСНОТЕ:

[1] Овај извор се не може сматрати поузданим, будући је послијератнa  власт у Госпићу била састављена по националном кључу, коју су чинили представници  Срба и Хрвата, а одлуке су доносили заједнички, ако другачије није наређено из врха  власти из Загреба.
[2] У Зборнику 20 Котар Госпић и котар Перушић у НОР-у 1941 – 1945, Карловац 1989.на страни 972 стоји податак: 1293 пала борца у котарима Госпић и Перушић;  од тога Срби 1122, Хрвати 168 и 3 неутврђена, и  4740 жртава фашистичког терора, од тога 4337 Срби, 390 Хрвати, 2 остали и неутврђено 11. Од укупног броја  убијених у оба  котара  највише је било Срба  4337 или 91,45%, Хрвата 390 или 8.26%, те 1 Црногорац и 1 Словенац, За 14 жртава није утврђена национална припадност. Број страдале дјеце и ђака: 1358. То су углавном српска дјеца,  гдје НДХ није  имала  милости  (Дивосело 384, Читлук 42, Госпић 51, Липе 29, Острвица 24, Широка Кула 127, Смиљан: Богданић 23, Љутача 15, Селиште 11, Смиљан  43, Смиљанско Поље 59, Заблата 19; Медак 31, Могорић 42, Павловац, Вребац, Завође 23, Папуча 15, Почитељ 38, Радуч 20, Крш 67, Студенци 21, Липово Поље 5… Котар Госпић чиниле су општине: Госпић, Карлобаг, Лички Осик, Медак, Смиљан; а котар Перушић чиниле су општине: Косињ, Пазариште и Перушић.

Гојко Везмар у књизи: Усташко – окупаторски злочини у Лици 1941 – 1945. Београд 2004. на страни 417 наводи: Број цивилних жртава у Лици 1941 – 1945.године за котар Госпић 3707, за котар Перушић 1217, укупно  4924 цивилне жртве фашистичког терора 1941 – 1945, палих бораца 1293 у оба котара..
[3] Мирко Рапаић: Личка трагедија.Хрватски злочини геноцида над српским народом 1941 – 1945.Београд 1999.стр 366.
[4] Извор:Wikipedia
[5] Котар Госпић и котар Перушић у Народноослободилачком рату 1941-1945.Хисторијски архив у Карловцу,стр.992.
[6] „А што се тиче рушења споменика и уклањања спомен – обиљежја, то је само геста којом је хрватски народ  изразио свој раскид с прошлошћу“. Др Фрањо Туђман, предсједник Републике Хрватске у изјави за медије током рата.
[7] Чудних ли времена, чудних ли обичаја! (Цицерон).
[8] „Србе треба снажно ударити,  да практично нестану“. Др Фрањо Туђман у Бријунској наредби за операцију „Олуја“, Транскрипт из Ферал Трибунеа. На испраћају Папе, прије његовог уласка у авион, изговорио је ове ријечи: „Свети оче, ми и даље остајемо Ваше предзиђе antemurale christianitatis (предзиђе хришћанства, подручје које има улогу  одбрамбеног подручја од упада инвазија).Др Фрањо Туђман према Ферал Трибунеу, од 8.4.2005.стр.48.
[9] Свједочења  Хрвата  који си живјели у Канишкој улици и свакодневно гледали непрекидне колоне несрећних људи
[10] Гојко Везмар: Усташко – окупаторски злочини у Лици 1941 – 1945.године. Београд, 2004.стр.170
[11] Топографски Крушковаче представљају једну дугу,изломљену и узану увалу чију средину просијеца неколико поточића. С јужне стране затварају је падине Височице (1619м/нв), а са сјеверне према Дивоселу и Госпићу затворена је проходним, пошумљеним и благим падинама Великог и Малог Бешлинца.Више је отворена према Читлуку и Почитељу, а од Дулиба и Аланка одвојена је преседлином на Буровачи и Брезовачи, преко које воде на Дулибама лоши сеоски путеви.Има облик потковице чији је отвор окренут према Читлуку, а три остале стране су прилично стрме и покривене густом шумом. На простору између Великог Бешлинца и Буљука био смјештен збјег народа из Дивосела, Читлука и Орница. Збјег је под ведрим небом.

Дане Рајчевић, Монографија Дивосела 1527 – 1945, 1990,стр.166 – 167.
[12] Ријеч епитаф потиче од грчке ријечи epitaphios што значи надгробни споменик.Данас се под епитафом подразумијева прије свега кратак текст у част покојника, који је уписан или на надгробној плочи или на споменику.Епитаф се углавном обраћа директно читаоцу и његов писац се труди да остави јак утисак на њега.
[13] Лички поп Алојзије Кукец, жупник Личког Осика, Широке Куле и Личког Новог у књизи: Ратни вихор у Госпићу и околици (од 28.коловоза 1991.  до 24.липња 1994), стр.60 – 61. Текст о рушењу српске цркве у Госпићу према аутору (текст доље изворан):

„1.XI. 1991. oko 13.h. Зграда крај старог моста – од касетне бомбе – тада су метци из авиона запалили српску цркву, запаљивим метцима, што је тињало до 3.XI. пред зору. Експлозија је била из цркве јача, него 2 касетне бомбе заједно.Наиме, била је пуна војног арсенала. Камо среће да су наши прије знали да је црква четничко складиште… Ту детонацију доживио сам ноћу у мом ауту код  дома у Смиљану… Страшно…“. Поп Алојзије Кукец није написао  у књизи чији је авион гађао „прецизно“ само Српску православну цркву у Госпићу  касетним бомбама, а да ниједан други значајни објакат није гађан.

[14] Српска православна црква у Госпићу пажљиво је минирана и стручно порушена, што се види на горњој слици. Зграда Гимназије и околне зграде уопште нису оштећене, а црква је била свега неколико метара удаљена од гимназијске зграде.Наводи, да је у црква „била пуна војног арсенала и да је била  четничко складиште“, нема везе са здравом памети. Ко је могао напунити цркву „војним арсеналом оружја и оруђа“ то је само плод нечије болесне  маште, да се опере нечија савјест пред међународном заједницом. У Госпић се није могло улазити послије 28.аугуста 1991.године. Оба моста  су била  блокирана стражама паравојних јединица ЗНГ и ХОС-а. Ко је успио побјећи из Госпића до тога дана, тај је спасио живу главу. Поставља се питање ко је могао дотурити оружје у српску цркву у  Госпићу, и када, када је оно нешто преосталих Срба већ одавно било побијено. Тада у Госпићу више није било Срба.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

ten − 8 =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд