Нада Димић, народни херој

Nada DimicНада Димић је рођена 6. септембра 1923. године у селу Дивоселу, код Госпића, где је и завршила основну школу, а четири разреда гимназије и први разред Трговачке академије у Земуну. Године 1938. постала је члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).

Дана 14. децембра 1940. године, у Београду су организоване демонстрације на којима је учествовала и Нада. Ускоро се умешала полиција, растерала демонстранте и део њих похапсила. Међу ухапшенима је била и Нада Димић. Наредних петнаест дана провела је у затвору „Главњача“ и у земунском затвору. По изласку из затвора, отишла је у Сисак код брата, који ју је увео у круг комуниста. Убрзо је постала члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и Котарског комитета КПХ за Сисак.

Већ у јуну 1941. је била у Сисачком партизанском одреду у Брезовици, крај Сиска. Учествовала је у диверзантским акцијама на прузи Загреб-Сисак, а у шуми Шикара руководила је техником ОК КПХ за Сисак са циљем да се умножи пропагандни материјал. У јулу 1941. су биле прекинуте везе партијских организација града и Одреда, па је добила задатак да поново успостави везу. Током тог задатка су је ухапсили усташки агенти и послали ју у затвор у Карловац. На путу до Карловца попила је отров са спорим деловањем, након чега је превезена у болницу „Св. Дух“ у Загребу.

Убрзо је, уз помоћ загребачких партијских активиста, ослобођена и пребачена на Кордун, у Петрову гору. Ту је добила задатак да оде у Карловац и да ради са карловачком партијском организацијом и чланом Централног комитета КПХ Јосипом Крашом. У октобру те године је постала члан Окружног комитета КПХ за Карловац. Тада је, међу осталим, радила на одржавању веза између Карловца и Кордуна. Осмислила је план ослобађања Маријана Чавића из карловачке болнице под надзором усташа, који је требао да спроведе Већеслав Хољевац. План није остварен, јер је Чавић у међувремену пребачен из болнице, али је ова акција имала разоран ударац за репутацију окупаторских снага.

Усташка полиција ју је поново ухапсила у децембру. Затворена је најпре у Карловцу, потом на Савској цести у Загребу. Упркос мучењима, није признала чак ни своје име. После тога је била коначно одведена у логор Стару Градишку. Након допремања у логор, била је у тешком стању због мучења. О њој су се бринуле партијске другарице, све док јој није било боље. Међутим, због лоших услова у логору, убрзо се заразила пегавим тифусом. После тога је највероватније убијена 20. марта 1942. године у злогласној логорској болници „Др. Гавро“.

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 7. јула 1951. године, проглашена је за народног хероја.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

12 − eight =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд