Госпићка крвава јесен 1991.

ПИШЕ: Ђорђе Пражић

ГОСПИЋКА КРВАВА ЈЕСЕН 1991.

Увод

Након другог круга првих вишестраначких избора одржаних 06.05.1990. у Госпићу (и цијелој Хрватској) дошло је до поремећаја већ претходно нарушених међунационалних односа. Хрвати су се определили за остварење давнашњег „тисућљетног  сна“ – независне државе Хрватске а Срби за живот у Југославији. Дијаметрално супротна државноправна опредељења водила су у оружани конфликт. Већина Срба су гласањем за Рачанов СДП свјесно или несвјесно прећутно подржали могућност да живе у независној држави Хрватској. Међутим, хрватско политичко водство подржано од већине хрватског народа, није жељело Србе у Хрватској. Повампирено усташтво постала је свакодневна претња за српски народ, посебно за Србе у градовима, који су били у веома тешкој ситуацији. Након тзв „балван револуције“, на већинским српским просторима, проглашена је САО Крајина, која је била последња шанса за Србе да одбране и обезбједе останак на својим вјековним огњиштима.

Почетак краја варљивог заједничког међунациналног суживота у Госпићу

Мане Баић

Мане Баић

Од јесени 1990. почео је психолошки и терористички притисак на Србе у Госпићу и околини. Осим прекида свакодневних комшијских  комуникација, учестале су вербалне провокације и инзистирање на потписивању лојалности новој држави. Током 1991. почели су терористички напади на имућније и виђеније Србе. Миниране су угоститељске радње, трговине и куће српских власника, као и киосци и пословни простори фирми из Србије. Преко резервног састава МУП-а стварана је хрватска паравојска. Само у току једног викенда у марту 1991. у госпићком МУП-у примљено је преко 400 нових резервиста полиције. Сви су добили

Радован Бараћ

Радован Бараћ

наоружање и службену легитимацију. Мањи број је у униформама патролирао а остали су у кућама чекали повољан тренутак за дејство. Сукоб хрватске и српске полиције на Плитвицама 31.03.1991. на католички Ускрс донио је и прве жртве. Погинули су Хрват Јосип Јовић и Србин Рајко Вукадиновић, а двадесетак људи је рањено. Иако је много година касније тадашњи хрватски министар МУП-а Јосип Бољковац признао да је редарственик Јосип Јовић погинуно од пријатељске ватре (хрватског метка). Јовић је још увијек симбол жртве „србочетничке побуне“ и првог погинулог редарственика у „домовинском рату“.

Рада Диклић

Рада Диклић

Хрватска пропаганда је до усијања довела хистеричну антисрпску мржњу код већине Хрвата. Случај поквареног вучног воза са тенком ЈНА на углу Будачке улице и улице Маршала Тита у Госпићу дана 03.05.1991. је био примјер како безазлени догађај може прерасти у крвопролиће код неразумних људи. Тај хрватски домољубни перфоманс око поквареног камиона натовареног тенком Т-55 је снимљен и данас се у Госпићу слави као прва побједа у домовинском рату. На филму се види разјарена маса набијена мржњом и страхом а чују се погрдни и претећи коментари, између осталих и старијих жена, што за Госпић није чудно. Зачуђени погледи посаде тенка и једног пуковника на тенку су права персонификација неразумјевања савезних органа власти о догађајима у Хрватској. Цијели догађај је највјероватније режирао возач вучног воза, иначе хрватске националности. Након завршене ескалације ширења страха и мржње према ЈНА, возач је без проблема упалио вучни воз и одвезао у касарну. Након овог догађаја у Госпићу

Ђорђе Калањ

Ђорђе Калањ

се рат могао очекивати сваки дан. Према извору бр.8 тада је заустављено „16 тенкова у граду, два тенка код војарне и 6 самоходки“ што је податак више значајан за повећање бранитељских пензија али далеко је од објективности у интерпретацији догађаја.

У то вријеме ЈНА је имала задатак спречавања међунационалних сукоба и раздвајање зараћених страна.   Први значајнији сукоб новостворених хрватских снага ЗНГ и милиције и паравојске и милиције  САО Крајине се десио 12.06.1991. на подручју Љубова када је у оружаном инциденту погинуло два а четри рањена припадника сатније друге бригаде ЗНГ (Извор бр.8).   Хрвати су  већ одавно били прогласили ЈНА агресором а Срби су од ње истовремено очекивали заштиту.  Убрзо су јединице ЈНА дошле у ситуацију властите нужне одбране. Прва српска жртва у Госпићу је био

Мирјана Калањ

Мирјана Калањ

Јово Вујновић, који је убијен у Госпићу 15.08.1991. под неразјашњеним околностима. Након многих оружаних провокација и терористчких дејстава, крајем августа долази до оружаних борби између хрватских и српских снага а у оружане сукобе се увлачи и ЈНА у самодбрамбеним дејствима. Први погинули припадник ЈНА на подручју Госпића је био заставник Бачић Никола, који је убијен 29.08.1991. Заставник Бачић је убијен из засједе хрватских оружаних формација код Личког Осика као пратилац возила које је превозило храну за дислоциране јединице ЈНА на подручју Личког Осика.  Том приликом је возач тешко рањен. Према извору бр.8. убиством заставника Бачића је извршено „спречавање изласка тенкова из војарни на раскрижје Лички Осик“. Ова тврдња је прави примјер примитивне, бескурпулозне и бесмислене хрватске

Жељко Мркић

Жељко Мркић

пропаганде на подручју Лике и шире. У заставника Бачића је испаљено преко тридесет метака а камион ТАМ-ић је у каросерији имао само посуде од хране за војнике ЈНА.

Хрватске снаге 02.09.1991. блокирају војне објекте у Госпићу, на које врше напад 14. септембра када у  Хрватској почиње свеопшти напад на касарне ЈНА. Ојачане хрватске снаге, захваљујући издаји и смишљеној намјери  (Извор бр. 7) команданта 13.корпуса (ријечког) ЈНА генерала Марјана Чада, освајају 18. септембра касарну „Станиша Опсеница“, објекат „Канижа“, складиште „Подоштра“, објекат „3“ у Пазаришкој итд.

Бранко Кузмановић

Бранко Кузмановић

Генерал-потпуковник Марјан Чад је остао познат јуославенској јавности као официр Словенац југославенског определења. Међутим, своју слободу и мирне пензионерске дане у Хрватској и Словенији је  купио организованом предајом јединица 13.корпуса на подручју Госпића, Оточца и  у Делницама. Он није уважавао правовремене предлоге  својих потчињених команданата, већ их је довео у понижавајућу и безизлазну ситуацију. Српски народ у Лици је на стуб срама ставио поједине официре  локалне команданте (нпр. потпуковника Миодрага Ђорђевића , команданта касарне у Госпићу). Издају генерала Марјана Чада нико није примјетио нити запазио до данашњих дана, а Здравко Томац о томе је већ писао 1992.

Након освајања војних објеката у Госпићу, хрватске снаге су дошле до веће количине наоружања

Милош Орловић

Милош Орловић

и војне опреме. Са наоружањем је дошло и веће самопоуздање у рјешавању „српског питања“ на подручју Лике.

Пошто су многи становници Госића и околине напустили кризно подручје, након завршетка освајања касарни у Госпићу и Оточцу формирана је линија додира српских и хрватских снага. Створена је привидно сигурна ситуација у граду Госпићу па су госпићке власти позвале становништво да се врати и настави са радом на пријашњим радним мјестима. У Госпићу су били остали неки грађани српске националности а неки су се вратили. У акцији хрватске полиције „Акција повратак“ направљени су спискови свих Срба. За Госпић је списак урадио Жељко Болф начелник госпићке полиције а у Карлобагу је списак урадио Жељко Јажић, командир полицијске станице.

Лов на Србе – акција „Снајпери и радио станице“

Грујичић Миле - Падела

Грујичић Миле – Падела

Половином октобра војна полиција хрватских снага почела је лов на Србе под оптужбом да су шпијуни-коректори артиљеријске ватре и снајперисти. Срби и поједини грађани хрватске националности су одведени из својих кућа и станова и затворени су на разним скривеним мјестима. Породице су их узалудно тражиле и покушавале да их ослободе.

Ни након више суђења у Хрватској није установљено да ли је судбоносни састанак Кризног стожера за Лику био 16. или 17.10.1991. У сваком случају на том састанку су присуствовали: Тихомир Орешковић тајник стожера, Мирко Норац војни заповједник, Иван Рукавина, Крешо Томљеновић, Ивица Дасовић, Јуре Премуж, Ивица Марковић, Жељко Болф, Синиша Глушац, Мирко Касумовић, Бићо Чанић, Стипе Рукавина и други.

Према пресуди Врховног суда Републике Хрватске из 2004. главни егзекутор, а данас

Мирјана Пантелић

Мирјана Пантелић

најугледнији грађанин Госпића генерал Мирко Норац је тада неким колебљивим члановима Кризног штаба рекао:,,Ми смо се овдје вечерас састали, ми у име Владе Хрватске морамо чинити одређене ствари које смо добили у задатак, морамо извршити одређене егзекуције над одређеним људима“.

Након састанка Крисзни стожер је отишао на плантажу борова „Житник“ гдје су сви колективно стрељали Бошка Томичића, Николу Иванишевћа и Милицу Радмановић и још најмање десет особа. Након стрељања чланови Кризног стожера су организовали слављеничку вечеру гдје су прославили прву организовану ликвидацију Срба. Од Кризног стожера једино на „дернеку смрти“ није присуствовао Ивица Дасовић, некадашњи полицијски инспектор из СУП Госпић. Он је само попио аперитив и напустио весеље (Извор бр.2).

Мићо Пејновић

Мићо Пејновић

Под командом заповједника  из Перушића Стјепана Грандића, дана 18.10.1991. на Липовој Главици код Перушића стрељани су: Симо Кљајић, Бранко Штулић, Радован Бараћ, Дане Буљ, Никола Гајић, Богдан Шупут, Радојка Диклић, Душанка и Борка Вранеш, Ђорђе и Мирјана Калањ, Милош и Милена Орловић, Милан, Анђелка и Мирјана Пантелић, Бранко Кузмановић, Радмила Станић, Станко и Милан Смиљанић, Петар Лазић, Жељко Мркић, Љубица Трифуновић, Мићо Пејновић, Софија Лончар, Гојко Хинић и остали неидентифицирани цивили.

Иако је Тихомир Орешковић био тајник Оперативног штаба за Лику, он је у стварности био

Бранко Штулић

Бранко Штулић

апсолутни господар Госпића. Све локалне моћнике је због учешћа у колективном злочину држао у шаци. Почетком децембра 1991. припремио је масакар Срба у Косињу. Војна полиција ХВ је припремила конвој камиона са експлозивом, којим су требали побити 700 становника српске националности у Косињу. Масакар косињских Срба спречили су др Дражен  Јурковић, владин повјереник за Лику, Анте Карић, предсједник личког Оперативног штаба и Милан Храст, шеф косињског кризног штаба (Извор бр.2)

Од 15. августа до 31. децембра на подручју општине Госпић убијено је најмање 123 цивила српске и неколико хрватске националности. У борбама је погинуло 35 Срба  припадника оружаних формација. Посмртни остаци многих жртава још нису пронађени. Пошто су у прављењу спискова, хапшењу и стрељању учествовали многи грађани Госпића, данас у Госпићу влада завјера ћутања и губитак памћења о овим злочинима.

Оптужбе и суђења

Срби из Госпића оптужују хрватске оружане формације за убиство великог броја Срба од којих још један дио посмртних остатака није пронађен. Исто тако оптужују хрватску страну за геноцидни злочин у континуитету од 1941.-1945. и 1991.-1995. након чега су Срби практично нестали на подручју општине Госпић.

Богдан Шупут

Богдан Шупут

Хрвати из Госпића оптужују српске оружане формације за убиство пет Хрвата у Ловинцу 05.08.1991. За тај злочин конкретним лицима припадницима српских оружаних формација у Хрватској  је вршено суђење  и осуђени су у одсуству. Након ликвидације у Ловинцу пет цивила хрватске националности су пронађени поред жељежничке пруге и уз помоћ јединице ЈНА из Госпића (потпуковник Ђорђевић) су након седам дана довежени у Госпић и касније сахрањени у Светом Року (Извор бр.8). Овај догађај гдје су посмртни остаци убијених цивила из Ловинца били изложени на тргу Никола Тесла у Госпићу, посебно је хомогенизирао госпићке Хрвате  у мржњи према Србима.

Хрвати исто тако оптужују српску страну да су на ширем подручја Личког Осика мучили и ликвидирали 40 цивила у распону од 13 до 89 година старости.

Дио тих посмртних остатака још није пронађен.

У извору бр.3, наводи се да је након покоља 13 Хрвата у Широкој Кули, селу покрај Личког Осика, који се догодио 13.10.1991. у Кризном шстожеру за Лику превладала идеја о немилосрдном и беспоштедном обрачуну са Србима.

Према истом извору бр.3, у јесен 1991. године у Госпићу и околини убијено је око 40 Хрвата у неразјашњеним околностима, односно на мјестима гдје српске снаге нису могле дејствовати.

Пресудом Врховног суда Републике Хрватске у Загребу од 02.06. 2004. потврђена је пресуда Окружног суда у Ријеци од 24.03.2003. за организовано хапшење и ликвидацију грађана српске националности у Госпићу у октобру 1991. Тихомир Орешковић је осуђен на 15, генерал Мирко Норац на 12 а Стјепан Грандић на 10 година затвора. У истој пресуди познати госпићки злочинац Ивица Рожић звани Бијели Вук ослобођен је оптужбе. Суд  је непобитно утврдио да је тзв.

Момчило Мандић

Момчило Мандић

посебна скупина у саставу Ивица Чачић, Јосип Ловрић и Јосип Стојак дана 25.11.1991. ухапсила у Карлобагу Стојана Богдановића, Милоша  Вујновића и Момчила Мандића и истог дана их одвела у правцу Велебита. Они су 03.12.1991. пронађени на простору Црног Дабра мртви са завезаним рукама и прострелним ранама.

Ивица Рожић и остатак посебног састава су ослобођени одговорности јер суд „није утврдио да су убијени истог дана“, јер наводни љечник Јагетић који је утврдио узрок смрти, није љечник судске медицине? Интересантан је злочиначки профил Ивице Рожића, званог Бијели вук. Одрастао је поред Дома ЈНА у Госпићу,

Стојан Богдановић

Стојан Богдановић

гдје је његов отац Штеф радио као ложач. Значи, одрастао је на војној плати а показао је невјероватну садистичку мржњу према припадницима ЈНА и Србима. Постоји сумња да је одговоран за смрт многих људи у Лици, којима је постављао мине изненађења. Вјерује се да је он поставио мину која је убила Милана Мићу Левара. За злочине је био привођен, али никада није судски одговарао.

Широј јавности је познат случај убиства породице Ракић из Широке Куле, за који су оптужени и осуђени припадници српских оружаних формација.Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду осудило је Чеду Будисављевића, Мирка Малиновића на 12 а Милана Богуновића и Богдана Грујичића на 10 година затвора.

Они су као припадници МУП-а САО Крајине и ТО Теслинграда свирепо убили петочлану породицу Ракић. Према пресуди од 16.03.2012. они су у ноћи 20/21.10.1991. прво убили Луцију Ракић  хрватске националности, запалили њено тијело и викендицу. Након неколико дана су њеног супруга Ману, синове Драгана  и Милована те ћерку Радмилу одвезли до јаме „Голубњача“, гдје су их усмртили хицем из ватреног оружја и бацили у јаму. Током суђења Чедо Будисављевић је признао кривицу а остали су порицали.

Закључак

Грађански ратови на простору Балкана су најсуровији од свих врста ратова, који су овдје вођени. У нарушеном државно-правном поретку, воде се беспоштедна дејства гдје највише страда незаштићено цивилно становништво као посљедица националних и вјерских конфликта. Осим људских страдања, уништава се и пљачка покретна и непокретна имовина. Поводи за убиства цивила су бизарни. У Госпићу су цивили хапшени и ликвидирани због наводног посједовања радио станица и снајпера. Ни једно оружје или радио станица никада нису пронађени код жртава.  У грађанском рату у Лици страдали су и људи у међусобном обрачуну због ранијих комшијских спорова, утицаја дроге и алкохола и психолошких поремећаја. Из списка жртава се уочава да за разлику од рата 1941.-1945. у овом рату није било пуно жртава дјеце до 15 година старости. Многи посмртни остаци жртава ратног злочина и оружаних сукоба на простору Госпића и Лике још нису пронађени.  На правосуђу Републике Хрватске и Републике Србије лежи велика одговорност да се оптужени за ратне злочине процесуирају а на владама држава је обавеза да се пронађу и ексхумирају жртве без обзира на националност. У околини Госпића налази се преко 40.000 несахрањених жртава из времена Другог свјетског рата, а у међувремену су стигле нове жртве. За ово историјско време је нереално очекивати осуду злочинаца из редова сопственог народа , као и пуну сарадњу по питању истраживања и ексхумација жртава. Завјера „ћутања и губитак памћења“ је присутна код свједока злочина највише због страха за сопствени живот. Док се не рјеши проблем несахрањених жртава у Госпићу и околини, никада неће бити нормалних односа између Срба и Хрвата. Проклетство невиних жртава стално ће бити узрок српско-хрватски несугласица. У Госпићу скоро да више и нема Срба а подземни српски град са преко 40.000 становника опомиње и подсјећа све нас да тај проблем рјешимо на једино могућ цивилизован начин.

 СПИСАК

српских жртава рата  на подручју општине Госпић

у времену август – децембар 1991. Извор бр.1

 1.БАЧИЋ НИКОЛА (в), 2. БАЈИЋ МАНЕ 1925, 3.БАЊЕГЛАВ Милоша ТОДОР 1950,      4. БАРАЋ Илије ДАНИЦА 21.03.1923, 5. БАРАЋ Миће РАДОВАН рођ. 01.06.1951, 6. БАСАРИЋ Јове ДУШАН 18.10.1945 (в), 7. БАСАРИЋ Ђуре ДУШАН 25.04.1930 (в), 8. БЕГИЋ АНКИЦА, 9. БЈЕГОВИЋ

Никола Стојановић

Никола Стојановић

Јована ЂУРАЂ 14.07.1931, 10. БОГИЋ Милоша ЈОВО 1935, 11. БОГИЋ Илије ЈОВО 1946, 12. БОГИЋ РАДЕ, 13. БОЖОВИЋ Милене ЂОРЂЕ 16.09.1954. (в), 14. БУЉ Јове ДАНЕ 17.02.1937, 15. БУНЧИЋ СЛАВКО 1947, 16. БУРСАЋ АНИЦА 1920, 17. ЦИЦОВИЋ Бранка ЈОВО 07.07.1949. (в), 18. ЧУБЕЛИЋ Анте МИЛЕ 1941, 19. ЧУБРИЛО Николе БОГДАН 1927, 20. ЋОПИЋ ПАЈО 1935, 21. ДЕЛИЋ Ђуре МИЛАН  15.02.1955 (в), 22. ДИКЛИЋ Ђуре РАДМИЛА 04.08.1946, 23. ДИМИЋ Николе МИЛКА 18.11.1937, 24. ДОБРОТА Вује ЂУРО 1942, 25. ДРАГАНИЋ БРАНКО 1948, 26. ДРАГАНИЋ МИЛКА 1912, 27. ЂАКОВИЋ Милоша ДРАГАН 08.08.1950 (в), 28. ЂУКИЋ ЂОКО 1957, 29. ЂУКИЋ Марка МАРИЈА 1939, 30. ЂУКИЋ САВА, 31. ГАЈИЋ Илије НИКОЛА 15.08.1933, 32. ГАЛОВИЋ Јове МИЛЕ 24.08.1948 (в), 33. ГРУЈИЧИЋ Ђуре МИЛЕ 1922, 34. ГВОЗДИЋ Душка БОШКО 07.01.1941 (в), 35. ХИНИЋ Стеве ГОЈКО 06.05.1949, 36. ИГРИЋ НЕДЕЉКО 1951, 37. ИВАНЧЕВИЋ БРАНКО, 38. ИВАНИШЕВИЋ МИЛАН, 39. ИВАНИШЕВИЋ Раде НИКОЛА 31.03.1955, 40. ЈАНКОВИЋ МИЛИЦА, 41. ЈАНКОВИЋ СТЕВО, 42. ЈЕЛИЋ СТАНКО 1938, 43. ЈЕЛИНИЋ Васе ВАСО 16.11.1940, 44. ЈЕРКОВИЋ Јање ТОМО, 31.08.1917, 45. ЈОВИЧЕВИЋ МИЛУН 1960 (в), 46. КАЛАЊ Дане ЂОРЂЕ 06.05.1940, 47. КАЛАЊ Богдана МИРЈАНА  14.08.1946, 48. КАЛИНИЋ ПЕРИЦА 1915, 49. КЉАЈИЋ Петра СИМО 13.06.1933, 50. КОРДИЋ МИЛОРАД 1940,  51. КОРИЦА Дмитра МИЛОШ  14.10.1941 (в), 52. КОРИЦА Миланко ДАНЕ 08.08.1943, 53. КОВАЧ Луке БРАНКО 16.04.1943 (в), 54. КОВАЧЕВИЋ МИЛАН, 55. КРАЈНОВИЋ Душана МИЛИЦА 1928, 56. КРАЈНОВИЋ НЕЂО 1961, 57. КРАЈНОВИЋ Миле СИМО 1924, 58. КУПРЕШАНИН Петра МИЛАН 15.03.1958. (в), 59. МАЉКОВИЋ Стојана КОСОВКА 1913, 60. МАЉКОВИЋ Нове МИЛАН 14.04.1957 (в), 61. МАНДИЋ Ђукана МОМЧИЛО 1933, 62. МАРИЋ Бранка БОРИСЛАВ 12.03.1945, 63. МАШИЋ НИКОЛА 1926, 64. МАШИЋ РАДОВАН  04.11.1902, 65. МАШИЋ СОКА 1926, 66. МАТИЋ Станка ПАЈО 1910, 67. МАЗИЊАНИН Душана ЉУБАН 28.04.1957 (в), 68. МИЛАНКОВИЋ СТЕВО, 69. МРКИЋ Петра ЖЕЉКО 1962,

Пајо Матић

Пајо Матић

70.НАРАНЧИЋ Ђуре ДАНЕ 18.12.1961. (в), 71. ОБРАДОВИЋ Стевана ИСО 1907, 72. ОРЕЉ Милана ЖЕЉКО 24.06.1968. (в), 73. ОСТОЈИЋ МИОДРАГ (в), 74. ПАНТЕЛИЋ Петра АНЂЕЛКА, 19.11.1941, 75. ПАНТЕЛИЋ Богдана МИЛАН 30.11.1934,  76. ПАНТЕЛИЋ Милана МИРЈАНА 15.10.1963, 77. ПАЊЕВИЋ ЉУБИЦА 1916,  78. ПАВЛИЦА Јанка ЂУРО 1933, 79. ПАВЛИЦА Ђуре ЈАНКО 03.09.1933,  80. ПАВЛИЦА МИЛОРАД, 81. ПАВЛИЦА НАДА, 82. ПАВЛИЦА НИКОЛА, 83. ПАВЛИЦА СОКА 1935, 84. ПАВЛИЦА МИЛАН 28.07.1961, 85. ПАВЛОВИЋ МИЛАН, 86. ПАВЛОВИЋ Славка МИЛКА 1939, 87. ПЕЈНОВИЋ Вргаша ЛУКИЦА 1911, 88. ПЕЈНОВИЋ Стипе МИЋО 21.08.1950, 89. ПЕЈНОВИЋ МИЛАН 1920, 90. ПЕШУТ Николе ИЛИЈА (в), 91. ПЕТРОВИЋ Војислава ЖЕЉКО 27.04.1967 (в), 92. ПЛЕЋАШ Николе МИЛАН 1946. (в), 93. ПЛЕЋАШ Саве МИЛОШ 23.091944. (в), 94. ПЛЕЋАШ Милана НИКОЛА 28.10.1960. (в), 95. ПЛЕЋАШ Душана ЖЕЉКО 28.10.1960. (в), 96. ПОЧУЧА МИЛКА 1915, 97. ПОТКОЊАК Дане БОЈА 1921, 98. ПОТКОЊАК Ђуре МИЛИЦА 1950, 99. РАДАКОВИЋ Васо ДУШАН 1926, 100. РАДИЋ Раде ПАНТЕЛИЈА 09.03.1930, 101. РАДМАНОВИЋ Николе БОГДАН 1939,102. РАДМАНОВИЋ Петра ГОЈКО 05.05.1942, 103. РАДМАНОВИЋ Милана МИЛИЦА 01.10.1950, 104. РАДМАНОВИЋ Исе МИЛИЦА 08.08.1951, 105. РАДОВИЋ АНКА 1934, 106. РАДОВИЋ Јове ДРАГАН 20.08.1932, 107.

Анка и Драган Радовић

Анка и Драган Радовић

РАДОВИЋ Владе РАДЕ 08.08.1969 (в), 108. РАДУЛОВИЋ ВАЈА 1920, 109. РАЈЧЕВИЋ Ђуре БОГДАН 29.11.1948 (в), 110. РАЈЧЕВИЋ Николе МИЛОШ 1948, 111. РАКИЋ Николе ДРАГАН 08.02.1960, 112. РАКИЋ Блажа ЛУЦА 04.01.1943, 113. РАКИЋ Буде МАНЕ 27.10.1933, 114. РАКИЋ Мане МИЛОВАН 01.05.1962, 115. РАКИЋ Мане РАДМИЛА 1967,   116. РЕПАЦ Пане НИКОЛА 1951. (в), 117. СЕРДАР Стојана МИРОСЛАВ 23.11.1958. (в), 118. СЕРДАР Миле НИКОЛА 21.03.1903. 119. СИМИЋ Новице НЕБОЈША 31.08.1967. (в), 120. СИМИЋ ЗОРАН (в), 121. СМИЉАНИЋ Драгана МИЛАН 27.04.1947, 122. СМИЉАНИЋ Драгана СТАНКО 03.12.1938, 123. СТАНИЋ Васе МАРИЈА 19.11.1932, 124. СТАНИЋ Јове РАДМИЛА 1939, 125. СТАНКОВИЋ Јована ЈОВАН  01.10.1937. (в), 126. СТОЈАНОВИЋ Миће НИКОЛА 19.12.1927, 127. СВИЛАР Стеве МИЛАН 03.08.1949, 128. СВИЛАР Иле ПЕТАР 1947, 129. ШТУЛИЋ Илије БРАНКО 22.06.1937, 130. ШУПУТ БОГДАН 07.01.1937, 131. ТОМИЧИЋ Марка БОЖИДАР 07.10.1953, 132. ТРЕШЊИЋ Миле НЕБОЈША 133. 01.09.1954, ТРИФУНОВИЋ ЉУБИЦА  1941, 134. УЗЕЛАЦ Милана ЂУРО 09.07.1926, 135. УЗЕЛАЦ МИЛАН 1937, 136. ВИТАС Драгана ДУШАН 13.10.1953. (в), 137. ВИТАС Милана МИЛОШ 28.01.1952. (в), 138. ВОЈВОДИЋ Милана НИКОЛА 06.11.1964. (в), 139. ВРАНЕШ Душана БОРКА 1926, 140. ВРАНЕШ Николе ДУШАНКА 02.01.1939, 141. ВРАНЕШ Саве МИЛАН 07.02. 1947, 142. ВРАНЕШ Милана НАДА 23.11.1949, 143. ВРАНИЋ Миланка РАСТИСЛАВ 18.01.1957. (в), 144. ВУЈИНОВИЋ Богдана СОКА 1911, 145. ВУЈНОВИЋ Паје АНКА 19.03.1934, 146. ВУЈНОВИЋ Ђуре БОГДАН 01.11.1969. (в), 147. ВУЈНОВИЋ Ђуре ЂУРО 25.09.1934,  148. ВУЈНОВИЋ Николе ИЛИЈА 06.04.1917,  149. ВУЈНОВИЋ Луке ИСО 1929, 150. ВУЈНОВИЋ Луке ЈОВО 1935, 151. ВУЈНОВИЋ Јанка МИЛОШ 1931, 152. ВУКМИРОВИЋ Стеве ИЛИЈА 07.07.1947. (в), 153. ВУКОТА Марка ГОРАН 20.07.1971 (в), 154. ВУЊАК Стеве БОЈА 05.01.1954, 155. ВУЊАК МИЛАН 1922, 156. ВУЊАК Милана НЕБОЈША 21.11.1948, 157. ЖАКУЛА МИЛАН, 158. ЖАКУЛА СМИЉА,

Литература:

1. Билтен 1995-2015 бр.175, ДИЦ Веритас, Београд, 04.08 2015.

2. Кључни доказ да је ХДЗ заташкивао ратне злочине, Национал бр.354. од 28.08.2002.

3. Личка енциклопедија мртвих, Ферал трибуне, бр.611 од 02.06.1997.

4. Пресуда Већа за ратне злочине Вишег суда у Београду, бр. KžI-Po2 3/12 од

16.03.2012.

5. Пресуда Жупанијског суда у Ријеци бр. К-11/01, од 24.03.2003.

6. Пресуда Врховног суда Републике Хрватске, бр.Ikž 985/03-9, од 02.06.2004.

7. Здравко Томац, Иза затворених врата, Организатор, Загреб,1992.

8. Ратни пут 117. бригаде ЗНГ-Госпић за период 17.03.1991.-09.01.1992, Удруга

припадника 117.бригаде ЗНГ Госпић.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

eleven − 2 =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд