Документ: Пресуда Врховног суда Хрватске по жалби Орешковића, Грандића и Норца за случај Госпић

Објављујемо пресуду Врховног суда Хрватске који је јуна 2004. године одлучивао по жалбама које су поднијели госпићки крвници Тихомир Орешковић, Стјепан Грандић и Мирко Норац Кево. У овој пресуди се износе бројни детаљи везани за трагичне судбине невино страдалих Госпићана, углавном српске националности, убијених октобра 1991. године.

РЕПУБЛИКА ХРВАТСКА
ВРХОВНИ СУД РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ
З А Г Р Е Б

Број: I Кж 985/03-9

У ИМЕ РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ

ПРЕСУДА И РЈЕШЕЊЕ

Врховни суд Републике Хрватске у Загребу у вијећу састављеном од судаца Врховног суда Миливоја Микора, као предсједника вијећа, те Весне Врбетић, Катице Јелић, Ерике Коцијанчић и Дамира Коса, као чланова вијећа и вишег судског савјетника Војимира Катића, као записничара, у казненом предмету против оптуженика Тихомира Орешковића и др., због казненог дјела из чл. 120. ст. 1. ОКЗРХ, одлучујући о жалбама државног одвјетника, те оптуженика Тихомира Орешковића, Стјепана Грандића и Мирка Норца Кеве поднесених против пресуде Жупанијског суда у Ријеци од 24. ожујка 2003. године број К-11/01, у сједници одржаној дана 31. свибња и 1. и 2. липња 2004. године, у присутности замјеника Главног државног одвјетника Републике Хрватске Петра Пулишелића, бранитеља оптуженика Тихомира Орешковића Жељка Олујића и Босиљка Мишетића, одвјетника из Загреба, бранитеља оптуженика Стјепана Грандића, Миленка Шкрлеца, одвјетника из Ријеке и бранитеља оптуженика Мирка Норца Кеве, мр. Томислава Сабљара, одвјетника из Ријеке,

пресудио и ријешио је: 

I. Одбијају се као неосноване жалбе државног одвјетника, оптуженика Тихомира Орешковића, Стјепана Грандића и Мирка Норца Кеве и потврђује пресуда суда првог ступња у осуђујућем дијелу, те у ослобађајућем дијелу у односу на оптуженика Ивицу Рожића.

II. Одбацује се као недопуштена жалба државног одвјетника у односу на оптуженике Тихомира Орешковића и Мирка Норца Кеве, због дјелатности чињенично описане у ослобађајућем дијелу пресуде суда првог ступња.

Образложење

Жупанијски суд у Ријеци, пресудом од 24. ожујка 2003. године број К-11/01, прогласио је кривим оптуженике Тихомира Орешковића, Стјепана Грандића и Мирка Норца Кеву због казненог дјела против човјечности и међународног права, ратног злочина против цивилног становништва из чл. 120. ст. 1. ОКЗРХ и на темељу истог законског прописа осудио их на казне затвора, оптуженика Тихомира Орешковића у трајању од 15 година, оптуженика Стјепана Грандића у трајању од десет година и оптуженика Мирка Норца Кеву у трајању од 12 година.

У изречене казне затвора оптуженицима је на темељу чл. 45. ОКЗРХ урачунато вријеме проведено у притвору и то оптуженику Тихомиру Орешковићу од 12. рујна 2000. године до 12. рујна 2002. године, те од 24. рујна 2002. године, па надаље, оптуженику Стјепану Грандићу од 19. просинца 2000. године па надаље, те оптуженику Мирку Норцу Кеви од 21. вељаче 2001. године, па надаље.

На темељу чл. 132. ст. 2. Закона о казненом поступку („Народне новине“, број 110/97, 27/98, 58/99, 112/99 и 58/02, у наставку ЗКП) оштећеници Јелица Радић, Софија Гошић, Милица Павић, Жељко Павлица, Маја Иванчић, Дамир Орловић, Данијела Орловић, Душко Кнежевић, Жељка Травица, Иванка Томичић, Бисерка Грошев и Милан Орешковић упућују се са имовинскоправним захтјевом на парницу.

На темељу чл. 122. ст. 4. ЗКП оптуженик Тихомир Орешковић и оптуженик Стјепан Грандић ослобађају се обвезе накнаде трошкова казненог поступка из чл. 119. ст. 2. точ. 1.-6. ЗКП у цијелости, а оптуженик Мирко Норац Кево је на темељу чл. 122. ст. 1. ЗКП обвезан на накнаду трошкова казненог поступка у паушалном износу од 2.000,00 кн, док ће се о осталим трошковима, о чијој висини су недостајали подаци у вријеме пресуђења донијети, посебно рјешење.

На темељу чл. 354. точ. 3. ЗКП оптуженици Тихомир Орешковић, Мирко Норац Кево и Ивица Рожић звани „Бијели вук“ и „Рока“ ослобађају се од оптужбе да би починили казнено дјело против човјечности и међународног права, ратни злочин против цивилног становништва из чл. 120. ст. 1. ОКЗРХ чињенично описано у точ. 1б. изреке оптужнице.

На темељу чл. 132. ст. 3. ЗКП оштећеници Љиљана Мандић и Даринка Вујновић упућују се са имовинскоправним захтјевом на парницу.

На темељу чл. 123. ст. 1. ЗКП трошкови казненог поступка из чл. 119. ст. 2. точ. 1.-5. ЗКП, те нужни издаци оптуженика и нужни издаци и награда бранитеља у овом дијелу падају на терет прорачунских средстава.

На темељу чл. 353. точ. 3. ЗКП против оптуженика Милана Чанића званог „Бићо“ одбија се оптужба да би починио казнено дјело против човјечности и међународног права, ратни злочин против цивилног становништва из чл. 120. ст. 1. ОКЗРХ.

На темељу чл. 123. ст. 1. ЗКП трошкови казненог поступка из чл. 119. ст. 2. точ. 1.-5. ЗКП, те нужни издаци оптуженика и нужни издаци и награда бранитеља у овом дијелу падају на терет прорачунских средстава.

Против те пресуде жали се државни одвјетник због погрешно утврђеног чињеничног стања у односу на ослобађајући дио пресуде и предлаже да се у том дијелу побијана пресуда преиначи и донесе осуђујућа пресуда, те због одлуке о казни у односу на осуђујући дио пресуде, с приједлогом да се оптуженицима изрекну строже казне затвора.

Оптуженик Тихомир Орешковић се жали по бранитељима Жељку Олујићу и Босиљку Мишетићу, одвјетницима из Загреба, из свих жалбених основа, с приједлогом да се побијана пресуда укине у осуђујућем дијелу и предмет врати суду првог ступња на поновно суђење или преиначи и оптуженика ослободи од оптужбе. Тражи да се оптуженик и бранитељи обавијесте о сједници вијећа.

Оптуженик Тихомир Орешковић жали се и особно због битне повреде одредаба казненог поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Оптуженик Стјепан Грандић жали се по бранитељу Миленку Шкрлецу, одвјетнику из Ријеке, због битне повреде одредаба казненог поступка, повреде казненог закона, погрешно утврђеног чињеничног стања и одлуке о казни, те предлаже да се побијана пресуда укине и предмет врати суду првог ступња на поновно суђење или преиначи и оптуженику изрекне блажа казна. Моли да се оптуженик и бранитељ извијесте о сједници вијећа.

Оптуженик Мирко Норац Кево жали се у два поднеска по бранитељима Ивану Керну, одвјетнику из Загреба, због битне повреде одредаба казненог поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања и одлуке о казни, с приједлогом да се побијана пресуда укине и предмет врати суду првог ступња на поновно суђење пред потпуно измијењеним вијећем или подредно преиначи у одлуци о казни и оптуженику изрекне блажа казна, те мр. Томиславу Сабљару, одвјетнику из Ријеке, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и одлуке о казни, с приједлогом да се побијана пресуда укине и предмет врати суду првог ступња на поновно суђење. Моли да се оптуженика и бранитеље извијести о сједници вијећа.

Оптуженик Мирко Норац Кево поднио је и особну жалбу у којој предлаже да се побијана пресуда укине и предмет врати првоступањском суду на поновно суђење.

По бранитељу Ивану Керну, одвјетнику из Загреба, оптуженик Мирко Норац Кево је поднио одговор на жалбу државног одвјетника предлажући да се иста одбије као неоснована у цијелости.

Замјеник Главног државног одвјетника Републике Хрватске, у писменом поднеску од 20. студеног 2003. године број КЖ-ДО-1781/03, предложио је да се жалба државног одвјетника прихвати и у односу на осуђујући дио пресуде преиначи у одлуци о казни и оптуженицима изрекну строже казне, а у ослобађајућем дијелу укине и предмет врати суду првог ступња на поновно суђење.

Сједница вијећа одржана је у присутности замјеника Главног државног одвјетника Републике Хрватске Петра Пулишелића, бранитеља оптуженика Орешковића, Жељка Олујића и Босиљка Мишетића, одвјетника из Загреба, бранитеља оптуженика Грандића, Миленка Шкрлеца, одвјетника из Ријеке, те бранитеља оптуженика Мирка Норца Кеве, мр. Томислава Сабљара, одвјетника из Ријеке, а у одсутности бранитеља оптуженика Норца, Ивана Керна, одвјетника из Загреба, који је у међувремену умировљен, те оптуженика особно који имају бранитеље и налазе се у притвору, а вијеће и предсједник вијећа нису сматрали да би њихова назочност сједници вијећа била сврховита.

На сједници вијећа замјеник Главног државног одвјетника Републике Хрватске, Петар Пулишелић, изјавио је да повлачи жалбу државног одвјетника у односу на оптуженике Тихомира Орешковића и Мирка Норца Кеву, у односу на ослобађајући дио побијане пресуде, па је услијед тога одлучено као у точ. ИИ. изреке ове одлуке.

Жалба државног одвјетника у односу на оптуженике Тихомира Орешковића и Мирка Норца Кеву у односу на ослобађајући дио побијане пресуде је недопуштена, а у осталом дијелу неоснована као и жалбе оптуженика.

У односу на жалбени основ битне повреде одредаба казненог поступка на осуђујући дио побијане пресуде

Жалећи се због битне повреде одредаба казненог поступка из чл. 367. ст. 1. точ. 11. ЗКП оптуженик Орешковић налази да су разлози у побијаној пресуди у знатној мјери протурјечни, јер суд првог ступња није прихватио исказе објективних и вјеродостојних свједока, а уважио је исказе субјективних и невјеродостојних свједока, да је побијана пресуда протурјечна сама себи и разлозима пресуде будући су свједоци којима суд поклања вјеру негирали своје исказе на главној расправи, да побијана пресуда нема разлога или они који су у њој наведени нису разлози о одлучним чињеницама, јер је суд пропустио извести доказ испитивањем свједока које је предлагала обрана, а односе се на одлучне чињенице, те да о одлучним чињеницама постоји знатна протурјечност између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржају исправа или записника о исказима даним у поступку и самих тих исправа или записника. Сматра да првоступањски суд потпуно погрешно тумачи што је тко рекао, чак и у оним исказима које побијана пресуда уважава, али посве нелогично тумачи садржај тих исказа даних у истрази или на главној расправи.

Налази и да првоступањски суд није дао оцјену вјеродостојности протурјечних доказа, те из којих разлога није прихватио поједине приједлоге странака, те да није савјесно оцијенио сваки доказ појединачно и у свези с осталим доказима, те на темељу такве оцјене извео закључак је ли нека чињеница доказана.

Оптуженик Грандић исту поступовну повреду налази у наводу да побијана пресуда нема разлога због чега би се радило о казненом дјелу ратног злочина против цивилног становништва, а оптуженик Норац у жалби поднесеној по бранитељу Керну, да су изостали разлози за субјективни елеменат дјела.

Оптуженик Норац у жалби поднесеној по бранитељу Керну истиче и битну повреду одредаба казненог поступка из чл. 367. ст. 2. ЗКП сматрајући да је аудио-казета снимке разговора свједока Ивана Дасовића и Смиљана Рељића незаконит доказ и да се на њему не може темељити судска пресуда.

Жалбени разлози оптуженика Орешковића у односу на битну повреду одредаба казненог поступка из чл. 367. ст. 1. точ. 11. ЗКП коју врло опширно образлаже указују да се оптуженик и у оквиру тог жалбеног основа жали због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања па ће о томе бити говора у оквиру одговора на тај жалбени основ.

С обзиром да мотив почињења дјела није битан елеменат дјела па се стога не ради о одлучној чињеници, изостајање разлога о мотиву почињења дјела у побијаној пресуди, на што указује оптуженик Орешковић у особној жалби не остварује битну повреду одредаба казненог поступка на коју указује наводом да не постоје разлози о одлучним чињеницама, што би указивало да се жали због битне повреде одредаба казненог поступка из чл. 367. ст. 1. точ. 11. ЗКП.

Нису у праву оптуженици Стјепан Грандић и Мирко Норац Кево када наводе да су изостали разлози о томе због чега би се радило о казненом дјелу ратног злочина против цивилног становништва, те да су изостали разлози о субјективном елементу дјела.

У односу на субјективни елеменат дјела првоступањски суд у побијаној пресуди наводи да је до убојства цивила дошло за вријеме оружаног сукоба ХВ-а и тзв. ЈНА и српских паравојних формација па је стога јасно да се у конкретном случају ради о казненом дјелу ратног злочина против цивилног становништва, а како је сваки од оптуженика који је проглашен кривим с позиције с које је дјеловао, активно учествовао у планирању, издавању заповједи и извршењу самог злочина, да се у томе огледа и њихова особна казнена одговорност за казнено дјело. Није спорно да су се оптуженици били дужни придржавати закона и обичаја који се односе на вођење оружаног сукоба, укључујући Женевске конвенције из 1949. године, те допунски Протокол И из 1977. године. Да су тога били свјесни показује и запис ХТВ-а за дан 27. рујна 1991. године из којег слиједи да је Госпић обишао помоћник министра правосуђа Маријан Рамушћак, који је те прилике обишао све ратне заробљенике и ухићене официре да би се увјерио да се са овима поступа по Женевским конвенцијама, а разговарао је и у тзв. оперативном штабу. Из исказа свједока Анте Дошена слиједи како су сви имали брошуре о међународном ратном праву и Женевским конвенцијама, док свједок Рудолф Михаел Брлечић, заповједник оперативне групе за Лику у просинцу 1991. године, наводи да је као заповједник био дужан извијестити војску о понашању према цивилима и да је то чинио, да то пише у свакој његовој заповједи.

Првоступањски суд се позива и на Закон о обрани који је ступио на снагу 20. рујна 1991. године из којег произлази да су припадници оружаних снага увијек и под свим околностима при извођењу борбених дјеловања дужни придржавати се правила међународног ратног права о хуманом поступању с непријатељским рањеницима и заробљеницима, о заштити становништва, те других правила тога права, сукладно Уставу Републике Хрватске, закону и преузетим међународним обвезама. Из одредбе чл. 48. цитираног закона произлази да војник припадник ХВ-а није дужан покорити се оним службеним наредбама и заповиједима које су протуправне и имају биће казненог дјела.

То што првоступањски суд не образлаже експлицитно да је дјело почињено с директним умишљајем, нема онај значај какав му придаје жалитељ, нити је тиме остварена истакнута поступовна повреда, с обзиром да из самог објективног учина дјела, како је он утврђен у тијеку поступка и образложен у побијаној пресуди недвојбено произлази да је смрт цивила резултат поступања оптуженика који су дали заповијед да се цивили лише живота односно у томе учествовали па стога нема двојбе да су починитељи били свјесни свога дјела и хтјели његово извршење дакле, да је у конкретном случају утврђено свјесно и вољно остварење законског бића казненог дјела.

У односу на закључак да се ради о казненом дјелу ратног злочина против цивилног становништва првоступањски суд наводи да су све наредбе и заповједи издане од стране оптуженика Орешковића, Грандића и Норца, а које су таксативно наведене у чињеничном опису казненог дјела под точ. 1. а/ изреке пресуде, а односе се на заточење и убојства цивила, дане за вријеме оружаног сукоб ХВ-а са тзв. ЈНА и српским паравојним формацијама, при чему се под појмом оружаног сукоба подразумијева како оружана борба између држава, која нема формална обиљежја рата као на примјер објављивање рата, навођење разлога сукоба и тако даље, тако и оружана борба између политичких, националних и других снага у оквиру исте државе, а која је најчешће инсценирана и помогнута од стране државе и које је сукобе тешко одвојити од специфичних облика стране агресије, стране оружане интервенције и других облика напада стране државе на територијалну цјелину једне земље, њену независност и тако даље, косе се са одредбама Женевске конвенције о заштити грађанских особа у вријеме рата од 12. коловоза 1949. године, те одредбама Допунског протокола Женевским конвенцијама од 12. коловоза 1949. године о заштити жртава међународних оружаних сукоба (Протокол И) од 8. липња 1977. године које таква и слична понашања изричито забрањују, те представљају казнено дјело ратног злочина против цивилног становништва.

Првоступањски суд и закључује да из саме одредбе чл. 120. ст. 1. ОКЗРХ гдје се говори о цивилном становништву, јасно произлази да се злочин може починити против цивила који имају исто држављанство као и починитељ, против особа без држављанства, као и против особа које имају различито држављанство од починитеља. При томе се под појмом цивил подразумијевају особе које не судјелују у оружаном сукобу, како то произлази из Допунског протокола И који искључује из појма цивил ратне заробљенике и припаднике непријатељских оружаних снага, а у случају недоумице особа се сматра цивилом.

Анализирајући све догађаје у конкретном случају првоступањски суд је закључио да су оштећеници који су одведени и потом ликвидирани, цивили из Госпића и Карлобага, били особе које нису судјеловале у ратним сукобима и оружаној побуни против нове хрватске власти, већ су се с пуним повјерењем у њу, задржали у својим домовима у Госпићу и Карлобагу. Нитко од њих није припадао непријатељским паравојним формацијама, дапаче водили су миран суживот с осталим становништвом тих градова, без намјере пружања било каквог отпора обрамбеним постројбама ХВ-а, дијелећи судбину бранитеља града и осталог становништва. Код никога од њих нису нађене никакве радио станице, снајпери, за никога од њих није постојала ни основа сумње да би био шпијун, снајперист. Одвођењу у заточеништво, а затим на ликвидацију нису се могли одупријети, одведени су од стране наоружаних особа, заточени и потом ликвидирани без разлога и повода. Радило се о цивилима махом српске, али и хрватске националности.

Надаље, првоступањски суд анализира одредбе Женевске конвенције о заштити грађанских особа у вријеме рата од 12. коловоза 1949. године и одредбе Протокола И од 8. липња 1977. године на које се позива у изреци и којима се забрањује насиље против живота и тијела, посебно убојства према особама које не судјелују непосредно у непријатељствима, закључујући да су за све вријеме на које се односи оптужница све особе које су поименце наведене у изреци пресуде као жртве – оштећеници, биле заштићене одредбама наведене конвенције и протокола.

На темељу свега тога првоступањски суд закључује да су оптуженици поступајући на описани начин остварили сва битна обиљежја казненог дјела за које их је прогласио кривим и осудио.

Стога нису прихватљиве жалбе да су изостали разлози о одлучним чињеницама па стога није остварен жалбени основ битне повреде одредаба казненог поступка из чл. 367. ст. 1. точ. 11. ЗКП.

Није основана нити жалба оптуженика Норца због поступовне повреде из чл. 367. ст. 2. ЗКП.

Наиме, оптуженик Норац устрајава на тврдњи да се у конкретном случају ради о аудио-казети на којој је снимљен обавијесни разговор, у којем један грађанин обавјештава полицију о својим сазнањима око почињења одређеног казненог дјела, без обзира је ли позван или то чини самоиницијативно и неовисно о томе што се радило о разговору између двојице полицијских службеника, различитих по рангу.

Није спорно да је до разговора дошло у мјесецу студеном 1991. године, између Смиљана Рељића, тада помоћника министра унутарњих послова задуженог за крим. полицију и Ивана Дасовића, тада начелника ПУ Госпић, на чију иницијативу је дошло до разговора, јер је Иван Дасовић желио упознати вишепозиционираног дјелатника у МУП-у са догађајима на терену, у Госпићу, посебно о нестанку и ликвидацији цивилних особа па је стога тај разговор сниман на аудио-казету, на приједлог Смиљана Рељића и уз сугласност Ивана Дасовића.

Стога је по мишљењу овог суда, као суда другог ступња, а који став је изнесен већ и у ранијој одлуци Врховног суда Републике Хрватске од 22. листопада 2002. године број И Кж-808/02, јасно да је Иван Дасовић, као начелник Полицијске управе Госпић имао све овласти да оперативним радом и сукладно својим овластима проведе криминалистичку обраду у правцу утврђивања казнених дјела и починитеља, што значи да поступа у смислу одредбе чл. 177. ЗКП, док Смиљан Рељић у оквиру свог статуса и положаја, те овласти није имао, али је могао наредити да се такове непосредне оперативне радње проведу, па се у конкретном случају не ради о никаквом обавијесном разговору у смислу одредбе чл. 177. ст. 2. ЗКП, која предвиђа овласти редарствених власти да у оквиру криминалистичке обраде позивају грађане ради давања обавијести о казненом дјелу и починитељу. Дикција те законске одредбе не предвиђа да би се такав разговор могао водити између двају руководећих дјелатника редарствених власти, као што је то било у конкретном случају, који разговор није вођен у оквиру било какве криминалистичке обраде у смислу чл. 177. ст. 2. ЗКП, нити је представљао подношење казнене пријаве против непознатих или познатих починитеља казнених дјела, већ се радило о конзултативном разговору ради упознавања са актуалним стањем на терену у свези нестанка и ликвидације појединих цивилних особа. С обзиром да је спорна казета снимљена уз сугласност обају суговорника то се иста не може сматрати незаконитим доказом у смислу одредбе чл. 9. ст. 2. ЗКП, јер нити једном од судионика разговора нису повријеђена било каква права зајамчена Уставом или међународним правом, а нити је казета прибављена повредом одредаба казненог поступка, будући иста садржи разговор вођен између двију особа редарствених власти па стога нема карактер обавијесног разговора у смислу одредбе чл. 177. ст. 2. ЗКП.

Оптуженик Орешковић у жалби поднесеној особно наводи да је првоступањска пресуда паушална, неутемељена и протурјечна, више политичка него правна, да нису разјашњене улоге припадника „обавјештајног подземља“ односно „Манолићеве мафије“, а уједно се и позива на констатацију првоступањског суда да побијаном пресудом нису обухваћени сви сукривци, у чему налази да побијаном пресудом није ријешен предмет оптужбе, што би указивало на битну повреду одредаба казненог поступка из чл. 367. ст. 1. точ. 7. ЗКП међутим, жалбени разлози говоре да се уствари жали због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Из свих наведених разлога нису основане жалбе због битних повреда одредаба казненог поступка.

У односу на жалбени основ погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања у односу на осуђујући дио побијане пресуде

Оптуженик Орешковић у жалби због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања поднесеној по бранитељима наводи да је у вријеме догађања за кажњиво дјело које му се ставља на терет обнашао дужност преводитеља и тајника Анте Карића, повјереника Владе Републике Хрватске за координацију кризних штабова које покрива подручје Полицијске управе Госпић, да није заповиједао нити могао заповиједати, те да није наређивао нити могао наређивати заточење или ликвидацију цивила. Пориче да би пописивао Србе и заокруживао наводне особе за ликвидацију, наиме, нити је рођен нити је икада живио у Госпићу. Наводи да у Госпић долази у вријеме и на начин како је разложно исказао у својој обрани и директно из емиграције укључује се и ставља на располагање за обрану од српске агресије. То што је он релативно млад, изразити хрватски домољуб, интелектуалац, храбар и ауторитативан човјек, су особине које су могле код људи с којима је био у контакту у овим кризним временима створити перцепцију да је био алфа и омега, али сматра да је потпуно погрешно на темељу таквих перцепција закључити како то чини првоступањски суд, да је он то доиста и био.

Пориче да би претходно договорио, како му оптужница ставља на терет, са Норцем заточење и ликвидацију цивила, не само да није ништа заповједио, већ за догађај није нити знао па тако и за можебитну његову приправу, а о наводном нестанку неких цивила дознаје из дописа потпредсједника Владе Републике Хрватске, на што указује цијели низ доказа у овом казненом поступку.

У односу на утврђења првоступањског суда о заповједној одговорности побијану пресуду анализира и оспорава фрагментарно односно по појединим закључцима.

Тако у односу на закључак првоступањског суда да су сачињавани пописи Срба по налогу Тихомира Орешковића који је за то задужио Болфа, а овај за подручје Карлобага Павлића односно Јажића, наводи да је то супротно свакој војној или полицијској субординацији, јер то што је оптуженик Орешковић могао видјети пописе и то што су ти пописи предавани у Карићев стожер којему је Орешковић био тајник, те их повремено примао, не значи и да је био он тај који је заповједио да се пописи сачињавају.

Погрешним резонирањем првоступањског суда налази и закључак да је оптуженик Орешковић био заповједник Војне полиције, а не Стипе Рукавина, што нема подлоге у ниједном документу, нити исказу саслушаних свједока. Сматра да првоступањском суду није јасно што значи Војна полиција у рату, колико она мора бити строго устројена с једноцртним заповједништвом и јасним задаћама. Војна полиција није никаква тајна полиција него строга и чврсто устројена јавна полиција која има посве јасну заповједну устројбу, јер је она главни, посљедњи регулатор дисциплине, прије свега међу својом војском.

У односу на прихваћање аудио-казете, записа разговора између Рељића и Дасовића, гдје Дасовић говори о припадницима Војне полиције, наводи да тај запис нема никакве вјеродостојни ни гледе аутентичности, ни изворношћу, вјеродостојношћу ни истинитошћу. Сматра да наводе тог аудио записа нису потврдили нити Рељић нити Дасовић пред судом па је за закључити да ни они не прихваћају ту врпцу као своју нити желе поновити њезине наводе. Дакле, по закључивању жалбе тај аудио запис као да нити не постоји.

Оптуженик Орешковић не прихваћа нити исказ свједока Зденка Банда који наводи да га је за заповједника Војне полиције 20. студеног поставио Тихомир Орешковић који га је и смијенио заједно са оптужеником Норцем, те да је Стипу Рукавину такођер смијенио оптуженик Орешковић, а онда ваљда и Луку Матанића. Сматра да свједок Бандо само препричава или намјерно лаже односно говори оно што су му други рекли и о чему нема властитих спознаја. Међутим, овај свједок никада није рекао да има доказа или свједока о тако великој важности у конкретним стварима и дјелима коју би имао оптуженик Орешковић.

Оспорава и прихваћање обране оптуженика Стјепана Грандића у којој је навео да је једне прилике гледао неку казету на којој се видјело како оптуженик Орешковић Луки Матанићу, Микију Карићу и Ивици Шимуновићу дакле, припадницима Војне полиције, даје задаћу да иду хватати Србе који су остали у Госпићу, те његов навод да је по његовим сазнањима Војном полицијом заповиједао Тихомир Орешковић. Сматра да то треба схватити као дио сустава лажи и одбацити с обзиром да никаквих доказа о тој казети нема, а свједоци који се спомињу о томе никада нису говорили. С обзиром на инкриминације које се стављају на терет оптуженику Грандићу да се може закључити да је његова обрана у том дијелу изнуђена денунцијација, а непоузданим и уцијењеним свједоком оптуженик Орешковић у жалби сматра и Дражена Јурковића који стало мијења исказе. При томе и анализира што значи бити тајник оперативног штаба и закључује да он има различите овласти, али не и заповједну функцију.

Негира извјешће свједока Болфа, одричући му сваку вјеродостојност и вриједност па и у дијелу у којем говори о томе да је Тихомир Орешковић био особа коју се морало извијестити о свакој притвореној особи и да је Војна полиција била под његовим заповиједањем. Чак када се наведено извјешће не би одбацило као подметнуто и наметнуто каквим га сматра, треба узети у обзир да се у њему ради заправо о гомилању особних дојмова и онда такво извјешће нема никакве доказне снаге.

У односу на издавање потврда, пропусница и исказница жалитељ наводи да је то цивилан и службенички посао на који се важне војне и сличне особе не троше тијеком рата. То је управо посао тајника, тиме, да посебно треба нагласити да почетак просинца 1991. године никако не треба мијешати са концем рујна 1991. године, јер се не ради о истим врстама исправа. Чињеница и да су извјешћа ишла оптуженику Орешковићу, како то говори свједок Бандо, говори само у прилог закључку да је Орешковић био административна особа, службеник и да тек касније устројавањем Војне полиције и њезина архива папири иду и Војној полицији и оптуженику и заповједнику бригаде. Дакле, закључује да се ради само о разини административног устројавања. То што Орешковић и даље наставља примати извјешћа Војне полиције управо је доказ да он није и да није никада нити био Војна полиција, а најмање заповједник Војне полиције, јер се баш тада види да ова извјешћа прима с једне стране Војна полиција, а с друге стране оптуженик Орешковић.

У жалби не прихваћа нити информацију око збивања на подручју Опћине Госпић, а коју 29. сијечња 1992. године Смиљан Рељић упућује предсједнику Владе и у којој се каже да је Тихомир Орешковић на перфидан начин под своје заповједништво ставио особе врло чудних карактеристика које су у чети Војне полиције и да је Војна полиција и сваки сегмент оружаних снага у Госпићу под заповједништвом једног од људи оданих Тихомиру Орешковићу. То из разлога јер да је Смиљан Рељић свједок који је уцијењен, који се боји и који је припадник Манолића, који говори неистину и да уствари нема појма о Госпићу с лица мјеста. Као особу из полицијског миљеа третира и Анту Карића за којег наводи да чува себе у овом казненом поступку па се стога његов исказ не може прихватити као истинит.

Анализирајући и неке друге исказе које је првоступањски суд прихватио тако на примјер исказ свједока Јосипа Манолића, Зденка Банда, Томислава Орешковића, Зденка Ропца, Милана Орешковића, жалба закључује да се наведени искази не могу прихватити као вјеродостојни. Међутим, без обзира на те исказе може се закључити да из цијелог материјала који прилежи у овом казненом предмету не постоји нити један писмени траг који би рекао да је оптуженик Орешковић постављен за заповједника Војне полиције, нити је иједан од свједока исказао да је видио било какво писмено именовање оптуженика Орешковића за заповједника Војне полиције.

По ставу жалбе Војна је полиција кључна организација у сваком рату и зато њен устрој мора носити јасне ознаке и мора бити изразито јасно заповједно одређена, мора се точно знати тко што у којем тренутку мора чинити па и тко ће пуцати у генерала властите војске. Ту се чинови не дијеле тајно. Стога се не може прихватити нити је то у овом поступку по мишљењу жалбе доказано да би оптуженик Орешковић заповиједао Војном полицијом или било којом другом оружаном постројбом у Републици Хрватској.

Оптуженик Норац у жалби због погрешно утврђеног чињеничног стања поднесеној по бранитељу Керну, оспорава да би у критично вријеме био заповједник 118. бригаде Хрватске војске, јер таква постројба у то вријеме није фактички постојала, нити је оптуженик Норац био формално или легално постављен за њеног заповједника па да би морао и могао одговарати за активност свих других њему подређених особа. Указује на то да у то вријеме када је дошао у Госпић као инструктор није имао никаквог чина, да је постављен од стране предсједника оперативног стожера или повјереника Владе Републике Хрватске, свједока Анте Карића, на мјесто заповједника војске у обрани Госпића коју функцију је искључиво вршио. Навођење одлуке главног стожера о формирању 118. бригаде ХВ из конца мјесеца српња 1991. године, те потписивање оптуженика Норца том функцијом по мишљењу жалбе, не доприносе доказивању његовог заповједништва 118. бригадом у критично вријеме, а такав доказ нису ни платне листе припадника 118. бригаде, јер су рађене накнадно. Осим тога, Анте Карић у то вријеме није могао поставити никога за заповједника бригаде па тако ни оптуженика Норца. У то доба оперативни штаб за Лику био је средишње мјесто одлучивања о свим важним питањима и све се заправо сводило на особну одлуку управо Анте Карића. Коначно, наводи жалба када у образложењу пресуде се покушава описати улога суоптуженика Орешковића онда се истиче управо да је узурпирао баш ту важну улогу коју је имао Анте Карић па из тога види и протурјечност у закључивању. Стога налази упитном егзистенцију субординације између и унутар борбених формација Хрвата у то вријеме и на том подручју, како се она образлаже у побијаној пресуди и сматра да томе није посвећена довољна пажња. Поставља питање како се могло догодити да ако је устројена бригада ХВ-а и постоји јасан ланац војног заповиједања, да заповијед за напад на Лички Осик дана 12. листопада 1991. године издаје оперативни штаб за Лику, а не стожер ХВ-а или оперативна зона. Закључује да је једини прихватљиви закључак да оптуженик Норац у критично вријеме није уопће могао нити фигурирати као заповједник бригаде и то још непостојеће која се фактички устројила знатно касније. Постројавање бригаде у коловозу 1991. године када он још није био у Госпићу било је према стајалишту жалбе једна својеврсна представа, мање-више усмјерена на јачање морала бранитеља и пучанства, а не стварно оснивање те постројбе. Закључује да није утврђено да би тада функционирао као заповједник 118. бригаде ХВ-а пошто нити је била устројена бригада, нити је од било кога надлежног постављен на ту дужност. Евентуално ауторитативно и назови заповједно понашање оптуженика Норца спрам других произлазило је једино из тога и тада када се као заповједник обране Госпића сматрао позваним да укаже на све погрешке односно пропусте, немар или пак неодлучност појединца у функцији обране града ма каквог карактера она била.

Таквим жалбеним наводима оптуженици Орешковић и Норац нису довели у питање опстојност побијане пресуде која је дала детаљну и свеобухватну анализу свих проведених доказа, прије свега исказа бројних свједока, чије исказе брижљиво анализира па се стога не може прихватити жалбени навод оптуженика Орешковића да суд темељи побијану пресуду на компилацији дијелова исказа који терете оптуженике, а да занемарује оне који им иду у прилог.

Наиме, у тијеку поступка било је развидно да су свједоци били под притиском, како то закључује првоступањски суд, али на начин да не исказују о оном што се дешавало, како на тзв. смртоносном састанку, тако и на ликвидацији, али када су говорили искази су им били у битним дијеловима сугласни па их је првоступањски суд оправдано прихватио и на њима темељио побијану пресуду. Осим тога, када свједоче, искази су сугласни и документима којима је првоступањски суд располагао у тијеку доказног поступка, као и осталим проведеним доказима које суд првог ступња исцрпно анализира и доводи у међусобну везу и за сва своја стајалишта даје увјерљиве и аргументиране разлоге које прихваћа и овај суд, као суд другог ступња.

Сагледавајући цјелокупну активност оптуженика у планирању, заповиједању и извршењу самог казненог дјела оправдано првоступањски суд закључује да су у њиховом понашању и огледа њихова особна казнена одговорност.

Стога оправдано првоступањски суд не прихваћа обрану оптуженика Тихомира Орешковића, а на којој устрајава и у жалби поднесеној особно, да је овај казнени поступак политичка конструкција, монтиран у обавјештајно-политичком миљеу Хрватске под утјецајем страним чимбеника и тако даље, будући је утврдио да је оптуженик Тихомир Орешковић био један од главних носилаца идеје да се заточе грађани Госпића и Карлобага, српске, али и хрватске националности, а затим ликвидирају на стратиштима на плантажи борова Житник и Липовој Главици. Утврдио је да је оптуженик Орешковић судјеловао, како на састанку тако и на ликвидацији цивила на плантажи борова Житник, о чему говоре у својим исказима свједоци Синиша Глушац, Ивица Марковић, Мирко Касумовић, Иван Дасовић, те Жељко Болф у својим биљешкама, као и свједок Дасовић на аудио запису. Оправдано апострофира исказ свједока Касумовића који је након неколико мјесеци питао оптуженика Орешковића зашто је то све направљено на што му је овај одговорио да је то требало направити, да је то став државе, Владе, а управо је противно утврђено, да је то био искључиво став оптуженика Орешковића и оптуженика Норца, како то исправно закључује првоступањски суд. И свједок Жељко Болф у својим извјештајима говори да је управо оптуженика Орешковића питао зашто је он одређен и да му је он одговорио да су он и Рукавина особе које није требало провјеравати, али да су због других морали доказати своју приврженост систему. Оптуженик Орешковић издаје наредбе, на примјер Ивици Марковићу говори када је овај дошао у оперативни штаб да сједне, да ће га он возити, разговара са Дасовићем, говорећи му да су они свој на своме и тако даље. Оптуженик Стјепан Грандић у истрази наводи да је управо оптуженик Орешковић био алфа и омега у Госпићу, да је све ишло преко њега, чиме мисли на хватање цивила по Госпићу, те њихово одвођење у Перушић. По оптуженику Грандићу управо је оптуженик Орешковић тај који је заповједио оптуженику Норцу, био јачи од њега и сви у Госпићу су знали да је оптуженик Орешковић наредио одвођење цивила.

Оправдано првоступањски суд не прихваћа нити обрану у дијелу да оптуженик Орешковић не би имао никакав војни, полицијски или неки други чин па да према томе није нити могао издавати заповијед, већ истиче да код казненог дјела ратног злочина против цивилног становништва наредбе може издавати или особа која с обзиром на своју дужност, функцију је овлаштена издавати заповијед, као што су у конкретном случају то били оптуженици Стјепан Грандић и Мирко Норац Кево или особа која с обзиром на конкретне околности случаја је у стварној могућности да издаје наређења особама које су јој подређене дакле, фактички заповједници војних или других наоружаних групација, као што је то у конкретном случају био Тихомир Орешковић. Такав закључак првоступањског суда жалбеним наводима није доведен у сумњу.

Да је оптуженик Тихомир Орешковић само формално био тајник тзв. оперативног штаба, а да је његова стварна улога и моћ била много значајнија, значајнија и од улоге и моћи Анте Карића говори читав низ проведених доказа.

Ту првоступањски суд указује на састанак концем рујна 1991. године оптуженика Тихомира Орешковића са Миланом Ракићем, бившим начелником Центра службе државне сигурности у Карлобагу, чињеницу да издаје војне исказнице о припадности Војној полицији, да се по његовом одобрењу пуштају из притвора људи које је притворила Војна полиција, како то произлази из евиденције Окружног затвора у Госпићу, да се потписује као овлаштена службена особа Полицијске управе Госпић, а закључује да је имао надзор не само над затвором него и над полицијском управом о чему је говорио и свједок Дасовић на аудио запису. О контроли оптуженика Орешковића над полицијом, војском и тако даље, говори и документација која је пронађена у његовом стану, а гдје се он представља као тајник оперативног штаба, начелник оперативног штаба, упућује дописе заповједнику Оперативне зоне Карловац потписујући се у замјени за оптуженика Норца, представља се као командант ХВ-а у Лици, као начелник оперативног стожера, допуковник, што потврђује исказ свједока Дасовића о томе како је дошао код њега и којом исказницом се представио. Код оптуженика Орешковића је нађена и документација из 1991. године која је дијелом потписана и по оптуженику Норцу, свједоку Анти Карићу, Дражену Јурковићу, Ивану Дасовићу и другима, што потврђује да је имао контролу над свим службама. Све наведено покушава се релативизирати у жалби оптуженика Орешковића поднесеној по бранитељима међутим, по мишљењу овог суда, безуспјешно.

О улози и моћи оптуженика Орешковића говори и писмо Анте Карића упућено Предсједнику Републике Хрватске чију аутентичност је оптуженик Орешковић безуспјешно покушао довести у питање. Сва његова кореспонденција, састанци и контакти које побраја првоступањски суд указују да се ради о човјеку који све држи под контролом и да се не може о њему говорити само као о тајнику тзв. оперативног стожера, већ о особи у чијим рукама је била сконцентрирана сва власт у Госпићу и особи коју се за све питало, како је то исказао свједок Смиљан Рељић. Посебно је индикативан исказ свједока Мартина Јендрешића, помоћника заповједника Оперативне зоне Карловац за СИС у то вријеме, који је исказао да када иде у Госпић у првој половини студенога 1991. године, да зна за Тихомира Орешковића, који је у војсци и који је у Госпићу све само не поп.

Свједоци Анте Карић, Дасовић, Касумовић и други исказују да је оптуженик Орешковић преузео не само Војну полицију, већ и СЗУП и цивилну полицију, да је прешао овласти тајника Кризног штаба, овласти Кризног штаба и координације, мислили се на тзв. оперативни штаб и да је имао ауторитет и углед, како то исказује свједок Павичић и да га се слушало. Стога оправдано првоступањски суд закључује да је стварна улога оптуженика Орешковића била кудикамо већа и значајнија него што је он настоји приказати, с обзиром да је био у стварној могућности да издаје наредбе и заповиједи и да је то и радио, да је очито узурпирао власт на што упућују изјаве Анте Карића, Дражена Јурковића, Мартина Јендрешића, аудио-запис разговора Рељић-Дасовић, изјаве свједока Касумовића, Зденка Банде, обрана оптуженика Стјепана Грандића у истражном поступку и тако даље. Стога је јасно да нема никакве вертикале Манолић, Анте Карић, Јурковић, да нема уклопљености Касумовића, Рељића и других како тврди оптуженик Орешковић у обрани, говорећи о диригираном процесу од стране обавјештајне мреже, како то закључује првоступањски суд.

Утврђење првоступањског суда да су цивиле на Липовој Главици ликвидирали хрватски војници, цивиле на плантажи борова Житник судионици састанка у тзв. оперативном стожеру дана 17. листопада 1991. године не потврђује наводе оптуженика Орешковића о вертикалама којима би ти судионици припадали, а исто то се не може рећи нити за свједока Касумовића који на сметлишту Разбојиште заједно са оптужеником Грандићем затрпава цивиле то јутро убијене на Липовој Главици, као нити за свједоке Мартина Марковића, Николу Здунића и остале хрватске војнике који су свједочили о заточењу и ликвидацији цивила.

Првоступањски суд исправно закључује и у односу на оптуженика Мирка Норца Кеву, да је у вријеме одвођења и ликвидације цивила био заповједник 118. бригаде Хрватске војске. Налази утврђеним да оптуженик Норац на подручје Госпића долази 4. рујна 1991. године и на састанку који је организиран, дотадашњи заповједник 118. бригаде свједок Пејтл бива смијењен, а за новог заповједника 118. бригаде постављен је оптуженик Мирко Норац Кево, о чему говоре свједоци Давор Пејтл, Анте Карић, оптуженик Милан Чанић и други. Од тог момента дужност заповједника 118. бригаде, која је била у почетној фази устроја што није спорно и на што упире жалба оптуженика Норца и чије се устројавање одвијало онако како су то дозвољавале могућности на терену, имао је оптуженик Норац, који је заједно са члановима заповједништва своје сједиште, а након освајања војарни, имао у Војарни „Еуген Кватерник“. То што 118. бригада није била устројена у листопаду 1991. године са свим елементима бригаде не доводи у питање чињеницу да је постојала, да је постојао главни стожер ХВ-а који је успостављен 21. рујна 1991. године када је донесен и Закон о обрани, да је постојала Оперативна зона Карловац, Министарство обране и тако даље. О Норцу као заповједнику 118. бригаде говоре бројни свједоци, као и бројна документација изузета из стана оптуженика Орешковића на којој се оптуженик Норац потписује као заповједник 118. бригаде.

Из документације о устроју 118. бригаде произлази да је министар обране дана 29. српња 1991. године заповједио формирање 118. бригаде ЗНГ „Р“ у Госпићу са ВП 2140. Први заповједник је био Давор Пејтл који је добио на увид књигу устроја дана 14. коловоза 1992. године, приступио устројавању, а језгро 118. бригаде чинили су 58. самостални батаљун састављен од сатнија Билај, Рибник, Госпић и Перушић. Дотадашње сатније постају бојне од којих свака има по три сатније, осим бојне у Госпићу која има четири сатније и то Билај, Рибник, Госпић и Перушић дакле, недвојбено је да је постројба ЗНГ из Перушића од самог почетка била у саставу 118. бригаде која се у почетку погрешно називала 117. бригада. О томе говоре бројни свједоци, Пајо Бркљачић, Павле Мургић, Драго Биловић, Пајо Шимић и други, као и оптуженик Чанић. Стога првоступањски суд оправдано закључује да је недвојбено да је и перушићка постројба тј. 2. бојна којој је заповиједао оптуженик Стјепан Грандић била саставни дио 118. бригаде, од самог почетка тј. од постројавања 25. коловоза 1991. године и да је оптуженик Мирко Норац Кево као заповједник бригаде био надређен оптуженику Стјепану Грандићу, а што произлази и из саме обране оптуженика Грандића. Из документације Оперативне зоне Карловац развидно је да не постоји никаква самостална перушићка постројба у то вријеме, већ само 118. бригада. Перушићка постројба судјеловала је и код заузимања главне војарне у Госпићу, а послије пада војарни перушићка постројба тј. 2. бојна 118. бригаде добивала је наоружање, камионе и комплетно логистичко осигурање из Госпића, а што је све било под заповједништвом оптуженика Мирка Норца. Оправдано првоступањски суд поклања вјеру исказу свједока Булога о томе да је исти заједно с Антом Карићем добио задатак да организирају обрану Госпића, да буду команданти оперативног штаба, јер чињеница је да су кризни штабови у почетку били оснивани и за регије која одлука Предсједника Републике Хрватске је касније стављена ван снаге. Тзв. оперативни штаб није саживио, а што се тиче односа ХВ-а и тзв. оперативног штаба, из исказа свједока Дражена Јурковића произлази да су се одлуке о војним акцијама у почетку доносиле на оперативном штабу, а касније када је 20. рујна 1991. године формирано војно заповједништво, те одлуке да су се доносиле на војном заповједништву на чијем челу је био оптуженик Мирко Норац Кево. То произлази и из изјаве свједока Анте Карића који каже да је 21. рујна 1991. године формиран стожер ХВ-а на челу са Тусом и да му је тада дошао оптуженик Норац и рекао да сада са војском више нема ништа. О томе говори и заповијед министра обране од 19. липња 1991. године којом се тражи успостава сурадње 118. бригаде са Оперативном зоном Карловац. Тзв. оперативни штаб није имао законом одређене овласти, а Анте Карић као повјереник Владе Републике Хрватске за координацију кризних штабова опћина које обухваћа ПУ Госпић није имао војних овласти, већ искључиво дужност координације рада кризних штабова, о чему је требао достављати извјешћа Влади Републике Хрватске, а то произлази и из рјешења којим је именован за повјереника Владе Републике Хрватске, а и из исказа свједока Ивана Рукавине који је исказао да мисли да тзв. оперативни штаб није имао заповједну функцију нити је могао заповиједати војском, већ да је од војске могао тражити обављање одређеног задатка. Стога првоступањски суд с разлогом није прихватио обрану оптуженика Норца о заповједној улози тзв. оперативног штаба на челу са Антом Карићем. На крају, Анте Карић није био у Госпићу нити у вријеме одржавања тзв. смртоносног састанка, односно састанка одржаног 17. листопада 1991. године у вечерњим сатима у просторијама тзв. оперативног штаба, у вријеме ликвидације цивила на плантажи борова Житник која је услиједила након тог састанка, као нити сутрадан у вријеме ликвидације цивила на локалитету Липова Главица, није био присутан састанку у кухињи Војарне у Перушићу 16. листопада 1991. године, није издао било какву заповијед нити је имао било какву улогу око пописивања цивила српске националности, њиховог прикупљања, одвожења у Војарну Перушић, те одвожења из Војарне Перушић на један од два локалитета гдје долази до њихова усмрћења. Такав закључак првоступањског суда потврђен је и чињеницом да је Анте Карић напустио Госпић 20. студеног 1991. године, а тзв. оперативни штаб и надаље је функционирало под водством оптуженика Тихомира Орешковића.

Дакле, већ све наведено оповргава жалбене наводе оптуженика Орешковића и оптуженика Норца који настоје релативизирати своје улоге у почињењу дјела, оповргавајући, оптуженик Орешковић да је био заповједник Војне полиције, на челу тзв. оперативног штаба, а оптуженик Норац да је био заповједник 118. бригаде Хрватске војске и да је та бригада уопће била и устројена.

Такви закључци првоступањског суда, а које прихваћа и Врховни суд Републике Хрватске, као суд другог ступња, о улози оптуженика Орешковића и Норца у почињењу инкриминираног казненог дјела темељи се и на анализи сваког сегмента догађања на коју се првоступањски суд позива, а која анализа жалбеним наводима није доведена у сумњу.

У односу на попис Срба који је претходио одвођењу и о којем је било ријечи на оперативном штабу када су се пописивању успротивили Мирко Касумовић и Анте Карић и када је договорено да га неће бити, утврђено је да је пописивање ипак проведено, а што произлази из исказа свједока оштећеника Јованке Кузмановић, Милице Смиљанић и других, али и из исказа свједока Владимира Делача, Хрвата, тада припадника ненаоружаних одреда Цивилне заштите Мјесне заједнице Госпић, из исказа свједока Јуре Павлића, тада заповједника Полицијске испоставе Карлобаг, из исказа свједока Жељка Јажића, тада полицајца ПУ Госпић, из исказа свједока Никице Павичића, тада начелника Оперативе Центра СЗУП-а Госпић који наводи како је цивилна полиција вршила пописивање припадника српске националности по склоништима и кућама. Да су пописивања, како Срба који су након напада на Госпић остали у Госпићу, тако и оних који су се на позиве кризног штаба и тзв. оперативног штаба вратили у Госпић, као и Срба из Карлобага, доиста и вршена, првоступањски суд утврђује из података садржаних у евиденцији „Акција повратак“, пописа Срба из Карлобага сачињених по Жељку Јажићу, те блока, биљежнице Жељка Болфа, тада начелника Одјела јавне сигурности ПУ Госпић. Та пописивања грађана српске националности вршена су од стране дјелатника ПУ Госпић.

Тако је попис у Карлобагу вршио полицајац Жељко Јажић који је сачинио списак Срба из Карлобага, како оних са пребивалиштем у Карлобагу, тако и оних смјештених у хотелу Загреб као избјеглице. Из биљежнице произлази да је попис у Госпићу требао бити довршен до 10. листопада 1991. године, а у Карлобагу 16. листопада 1991. године.

Свједоци, полицајац Жељко Јажић и Јуре Павлић заповједник Полицијске испоставе Карлобаг у то вријеме, сугласно истичу да су пописе Срба из Карлобага доставили Жељку Болфу, тада начелнику Одјела јавне сигурности ПУ Госпић, а о томе свједочи и чињеница да је свједок Павлић када је дошао радити у ПУ Госпић, у металној каси собе коју је раније користио Жељко Болф, пронашао оригинале тих пописа рађених по Жељку Јажићу. Дана 30. листопада 1991. године Јуре Павлић је сачинио оперативну информацију поводом нестанка Софије Лончар, Милеве и Милоша Орловића, те Јанка Павлице коју међутим, никоме није послао, а у којој каже да су оперативним радом дошли до сазнања да су спискови који су достављени Жељку Болфу у ПУ Госпић фотокопирани и да је по један примјерак истих достављен Војној полицији, а највјеројатније и најприје у руке Тихомира Орешковића који их је предао Војној полицији, која је на челу са Бандом и Јуром Томљеновићем, те још пар неидентифицираних припадника са тим списком 16. листопада 1991. године дошла у Карлобаг са возилом 110 ТАМ и Заставом и одвезла горе споменуте особе за Госпић, као и непознати број неидентифицираних особа српске националности из хотела Загреб у Карлобагу.

О достављању пописа војном стожеру који службено није постојао, али је у стварности био јако моћан, моћнији од службеног кризног стожера, како то утврђује првоступањски суд, говори свједок Томислав Орешковић, а из забиљешки Жељка Болфа произлази да је Дасовић, тада начелник ПУ Госпић носио пописе у оперативни штаб. Да је пописе осим тзв. оперативног штаба имала и Војна полиција говоре свједоци Жељко Јажић, Јуре Павлић и Зденко Бандо, који наводе да је Стипе Рукавина, тада заповједник Војне полиције дао Јури Томљеновићу списак Срба из Карлобага, а тај списак је показан приликом одвођења цивила из Карлобага и Јури Павлићу, заповједнику Полицијске испоставе Карлобаг, који није имао никаквих примједби, а што је сугласно и оперативној информацији коју је он касније сачинио. Осим тога, неспорна је чињеница да су сви цивили који су одведени из Карлобага 16. на 17. листопада 1991. године били на пописима које је сачинио Јажић и који пописи су достављени свједоку Болфу у ПУ Госпић.

Да су грађани српске националности из Карлобага, Госпића и шире околине одведени управо на темељу сачињених пописа првоступањски суд закључује и из исказа свједока Стојанке Борић која је исказала да је један од њих који су 17. листопада 1991. године дошли по њу имао нотес из којег је читао имена особа, Срба из њезине школе и интересирао се за исте па и за Радмилу Станић која је већ одведена тијеком ноћи 16. на 17. листопада 1991. године, затим исказа свједока Јеронима Пророковића о одвођењу Богдана Шупута чије име је прочитано са цедуљице коју је један од оних који је одвео Шупута извадио из џепа, те исказа свједока Зденка Банда из Војне полиције, који је навео да је и сам учествовао у одвођењу људи из Карлобага на дан 16. на 17. листопада 1991. године и то управо на основу спискова на којем су била заокружена имена.

Наведени закључак произлази и из писма Анте Карића упућеног Предсједнику Републике Хрватске у студеном 1991. године, а из којег произлази да има сазнања да Крешимир Томљеновић даје Тихомиру Орешковићу попис Срба које треба ликвидирати. На главној расправи свједок Карић наводи да су му то рекли Дасовић и Касумовић на што је оптуженик Тихомир Орешковић примијетио како Анте Карић то није сазнао нити од Касумовића нити од Дасовића него је то особно знао, а на упит да је ли Анте Карић знао да њему и брату Ивици Орешковићу Крешо Томљеновић даје податке о Србима које треба ликвидирати, оптуженик Тихомир Орешковић је потврдно одговорио. Касније у обрани настоји оспорити ову тврдњу што међутим, првоступањски суд исправно није прихватио, а с обзиром на све остале проведене доказе.

Стога није прихватљив нити жалбени навод оптуженика Орешковића у којем заправо устрајава на обрани да ништа му није било познато о пописима Срба у Госпићу у листопаду 1991. године, да би се накнадно сјетио да је видио попис викендица у Карлобагу, српских, те да је др. Јурковић од радних организација тражио пописе што је међутим, овај демантирао. С обзиром да је неспорно утврђено да је Јажић сачинио и списак српских викендица у Карлобагу који је прослиједио заједно са списком Срба који имају пребивалиште у Карлобагу и списком Срба смјештених у хотелу Загреб, оправдано првоступањски суд закључује да су спискови сачињени по налогу Тихомира Орешковића и да су њему и достављени, а преко Жељка Болфа тада начелника Службе јавне сигурности, који је према исказима свједока често био код Тихомира Орешковића. Тај закључак потврђује и чињеница да је Војна полиција која одводи људе имала пописе, а у тијеку поступка је непобитно, по првоступањском суду, утврђено да је стварни заповједник Војне полиције био Тихомир Орешковић, а не Стипе Рукавина, што сада понавља и у жалби.

Ово утврђење првоступањског суда потврђено је и чињеницом која није одлучна за овај поступак али која говори о стварној моћи Тихомира Орешковића. Наиме, предсједник кризног штаба мјеста Косињ, Раст, добио је у оперативном штабу наредбу да изврши попис Срба и то од стране оптуженика Тихомира Орешковића, због чега заједно са свједоком др. Јурковићем одлази у Загреб. То је било 3. просинца 1991. године када је Анте Карић већ био отишао из Госпића што потврђује да Анте Карић није био особа за коју би требало везати ово поступање и на коју кривњу пребацују и Тихомир Орешковић и Мирко Норац Кево.

Стога није основан жалбени навод оптуженика Норца из жалбе уложене по бранитељу Керну, да је пописивање Срба предложио Иван Дасовић тада начелник Полицијске управе Госпић који да је пописе носио у оперативни штаб за Лику, а спискови да су достављани и Жељку Болфу, с тиме да је утврђено како је Стипе Рукавина заповједник Војне полиције, којега је на то мјесто поставио Анте Карић, полицајце распоредио у групе, дао им списак особа из Карлобага и наложио да се особе заокружене на тим списковима ухите.

Оптуженик Норац у жалби и оспорава своју повезаност са пописивањем Срба повратника, као и заокруживањем неких њихових имена на тим пописима, а који су по ставу жалбе на жалост у већини били они који су касније одведени у Војарну Перушић међутим, даљња догађања, а која су утврђена по првоступањском суду оспоравају и те жалбене наводе.

Наиме, одвођења цивила вршена су према пописима, а цивили су се одводили из станова, кућа, подрума, склоништа, радних мјеста, улице, а одвођење су вршили припадници Војне полиције и припадници 118. бригаде и то извиђачког вода те бригаде, о чему су у тијеку поступка говорили не само оштећеници, родбина оних који су одведени и потом убијени, не само они који су у посљедњи час спашени из Војарне у Перушићу, већ су о томе говорили и тадашњи припадници Војне полиције и ХВ-а и то припадници тада 118. бригаде. Припадници Војне полиције те извиђачког вода 118. бригаде вршили су пријевоз неких од тих цивила од њихових станова, кућа и других мјеста до сточне пијаце, док су преостали као и ови са сточне пијаце превежени 110-тицама до Војарне Перушић, а из те војарне на мјесто ликвидације тј. на плантажу Борова Житник и на Липову Главицу.

Анализирајући исказе саслушаних свједока првоступањски суд је утврдио да су у одвођењу цивила и њиховом довођењу у Војарну Перушић судјеловали припадници Војне полиције Никола Матанић, Лука Матанић, Зденко Бандо, Миле Уремовић, Миле Косовић, Милан Карић звани Мики, Иван Шимуновић, Никола Рукавина и Јуре Томљеновић.

Противно жалбеним наводима оптуженика Орешковића оправдано првоступањски суд прихваћа исказ свједока Банде, који нити жалбеним наводима није доведен у сумњу. У то вријеме свједок Зденко Бандо био је припадник Војне полиције и исти признаје да је учествовао у одвођењу цивила из Карлобага, а који цивили су одведени ноћу 16. на 17. листопада 1991. године, а својим исказом уједно терети и Стипу Рукавину, тада заповједника Војне полиције наводећи да их је управо он 16. листопада 1991. године сазвао и распоредио у групе, тиме да је он био у групи коју је предводио Јуре Томљеновић, а којем је Стипе Рукавина дао списак особа из Карлобага, те наложио да особе чија су имена заокружена ухите. Да се исказу свједока Зденка Банде треба поклонити повјерење јасно говори и дио исказа свједока Јуре Павлића који наводи како су дјелатници на контролном пункту ту ноћ 16. на 17. листопада 1991. године дакле, када су из Карлобага одведени Милош и Милева Орловић, Павлица Јанко, Лончар Софија и други препознали Зденка Банда и Јуру Томљеновића, а томе у прилог иде и исказ свједока Бранке Крајновић која је била у хотелу Загреб у Карлобагу, када се одводе цивили и гдје она међу онима који одводе цивиле препознаје Зденка Банду и Милу Косовића, такођер припадника Војне полиције.

О припадницима Војне полиције који доводе цивиле у Војарну у Перушићу говори и оптуженик Стјепан Грандић у обрани даној у истрази, наводећи да је међу њима препознао Милана Карића званог Мики, Ивана Шимуновића, Николу Матанића и Рукавину званог Дука, све припаднике Војне полиције. Оптуженик Грандић уз име Николе Матанића веже и жути Голф о чему говори и свједок Бранка Крајновић, која види жути Голф на рампи Брушане и Матанића. О жутом Голфу говори и свједок Стојанка Борић која га карактеризира као опасан ауто којим су људи довежени на сточну пијацу, између осталих и она сама па је неспорно да је свједок Никола Матанић судјеловао како у одвођењу цивила из њихових кућа, с радних мјеста, улице, тако и у њиховом довођењу на сточну пијацу, те довођењу истих у Војарну Перушић. Томе у прилог говори и навод свједока Томислава Орешковића који каже да су у одвођењу цивила судјеловали и цивилни полицајци Никола Матанић и Миле Уремовић, спомиње жути Голф којег возе међутим, очито је да свједок Томислав Орешковић није знао да су Никола Матанић и Миле Уремовић заједно прешли из цивилне у Војну полицију и да су у вријеме одвођења цивила били припадници Војне, а не цивилне полиције, о чему говори и евиденција Окружног затвора Госпић, гдје се као припадник Војне полиције наводи и Миле Уремовић. О жутом Голфу говори и свједок Зденко Бандо наводећи да га је Војна полиција имала два мјесеца и да су га претежно користили неки Матанић и особа надимком Миле Баљак, а утврђено је да су то Никола Матанић и Миле Уремовић. О судјеловању војних полицајаца у одвођењу говори и свједок Рајка Пантелић наводећи да су њеног брата Николу Иванишевића одвели Лука Матанић и још два војна полицајца, а многи оштећеници, свједоци, говоре о томе да су униформиране особе које су одводиле њихове ближње имале бијеле опасаче. Суд им поклања вјеру и из разлога јер из дописа МОРХ-а јасно слиједи да су поједине постројбе Војне полиције израђивале натписе за одоре, те користиле из доступне количине и врсте, бијеле опасаче из средстава МУП-а и бивше ЈНА дакле, небитно је што управа Војне полиције тек у сијечњу 1992. године осигурава прва средства, бијеле опасаче с палицама и друго, за закључак да је Војна полиција већ у листопаду 1991. године имала одређене количине бијелих опасача и других ознака Војне полиције, о чему говоре свједоци.

У правцу закључка да се знало што ће бити са цивилима одведеним у Војарну Перушић индикативан је податак да су свједок Никола Матанић заједно са Николом Рукавином и Косовићем отишли на измишљену интервенцију у Призну дана 18. листопада 1991. године дакле, управо онда када долази до ликвидације цивила на Липовој Главици.

Стога првоступањски суд оправдано налази утврђеним да су у одвођењу цивила судјеловали припадници Војне полиције, а која полиција је обзиром на наредбу министра обране од 5. листопада 1991. године, те с обзиром на исказе свједока Драге Биловића, Рудолфа Брлечића и Изидора Чешњаја требала бити саставни дио 118. бригаде дакле, под заповједништвом оптуженика Мирка Норца Кеве, али је очигледно била под заповједништвом оптуженика Тихомира Орешковића.

То првоступањски суд закључује на основу низа података, а које закључке прихваћа и овај суд.

Устројавање Војне полиције започело је након усмене заповједи предсједника Туђмана од 24. коловоза 1991. године, а одлука о оснивању Војне полиције у Госпићу донесена је на тзв. оперативном штабу што произлази између осталог и из исказа свједока Дражена Јурковића и Анте Карића који је исказао да је 4. рујна 1991. године на Велебном Ивица Орешковић добио задатак да формира Војну полицију, да ју је исти и оформио, био је ту 2-3 дана, а послије ју је видио Стипу Рукавину којег је сигурно поставио Ивица Орешковић, јер је он био у СИС-у. Да је Војна полиција била под заповједништвом оптуженика Тихомира Орешковића произлази из аудио-записа разговора између Рељића и Дасовића, гдје Дасовић говори о припадницима Војне полиције, затим из исказа свједока Зденка Банда који наводи да га је за заповједника Војне полиције око 20. студеног 1991. године поставио Тихомир Орешковић, да је Тихомир Орешковић смијенио и Стипу Рукавину као и Луку Матанића, из обране оптуженика Стјепана Грандића који је навео да је у Војарни у Госпићу једне прилике гледао казету на којој се видјело како Тихомир Орешковић Луки Матанићу, Микију Карићу и Ивици Шимуновићу, све припадницима Војне полиције, даје задаћу да иду хватати Србе који су остали у Госпићу. По његовим сазнањима Војном полицијом је заповиједао Тихомир Орешковић. Свједок др. Дражен Јурковић је исказао да је задатке Војној полицији давао онај тко је водио састанак тзв. оперативног штаба дакле, Анте Карић или Тихомир Орешковић, а није спорно да је Анте Карић у вријеме одвођења цивила био одсутан из Госпића. Наведено произлази и из писма Анте Карића предсједнику Туђману, случаја Мате Францетића којег се доводи у Војну полицију по налогу Тихомира Орешковића, а у коју потом долазе Тихомир Орешковић и Крешо Томљеновић, из евиденције затвора у Госпићу из које слиједи да су људи притварани по Војној полицији, а исто тако и пуштени из притвора по одобрењу Тихомира Орешковића или Ивице Орешковића, из извјештаја Болфа у којем се каже да је Војна полиција доводила у затвор особе за које нитко није знао осим Тихомира Орешковића и Марковића и да је о свакој притвореној особи окружни затвор морао извијестити Тихомира Орешковића који је настојао са сваком притвореном особом разговарати, било у окружном затвору, било у истражном центру, из исказа свједока Данице Стојановић која 20. листопада зове затвор да се распита за свог супруга гдје јој је речено да сачека да питају Тихомира Орешковића да ли јој је супруг у затвору, навода информације око збивања на подручју Опћине Госпић коју 29. сијечња 1992. године Смиљан Рељић упућује предсједнику Владе и у којој се каже да је Тихомир Орешковић на перфидан начин под своје заповједништво ставио особе врло чудних карактеристика које су у чети Војне полиције и да је и Војна полиција и сваки сегмент оружаних снага у Госпићу под заповједништвом једног од људи оданих Тихомиру Орешковићу и тако даље.

Стога првоступањски суд оправдано не прихваћа наводе обране оптуженика Орешковића како су тзв. оперативни стожер и Војна полиција били у истој згради и да су зато људи повезали Војну полицију са тзв. оперативним стожером.

Дакле, исправно првоступањски суд на темељу свих проведених доказа закључује да је Стипе Рукавина у листопаду 1991. године био само формално заповједник Војне полиције, о чему говори свједок Бандо и на што се позива жалба Орешковића, а да је стварни заповједник био оптуженик Тихомир Орешковић и да је управо он припадницима Војне полиције издао заповијед да безразложно ухите цивиле хрватске и српске националности из Госпића, Карлобага и шире околице и то преко Стипе Рукавине.

С обзиром на оваква утврђења првоступањског суда, која прихваћа и овај суд, нису прихватљиви жалбени наводи оптуженика Орешковића који даје паушалне оцјене проведених доказа на начин да наводи да аудио-казета на коју се позива првоступањски суд нема аутентичности, вјеродостојности, да није изворна и истинита и да је свједоци нису потврдили, да свједок Зденко Бандо заправо терети Стипу Рукавину, а да о осталом препричава или лаже, да се на обрани оптуженика Грандића не може заснивати побијана пресуда јер да се не може вјеровати човјеку који је скупљао и убијао људе, да свједок Дражен Јурковић је непоуздан свједок који мијења исказе, да се не може темељити првоступањска пресуда на писму Анте Карића предсједнику Туђману јер да се ради о особи која извлачи себе, да случај Мате Францетића нема никакве доказне снаге јер нема доказа да је доведен по налогу Тихомира Орешковића и да тај случај нема никакве везе с овим предметом, да евиденција затвора у Госпићу сама за себе ништа не доказује и да такођер није релевантна за овај поступак, да је извјештај свједока Болфа, за којег сматра да га је требало одбацити, заправо гомилање особних дојмова овог свједока, да свједок Даница Стојановић говори из друге руке. Устрајава на тврдњи да је издавања пропусница и исказница управо доказ да је Тихомир Орешковић радио искључиво цивилни посао тајника на што указује и постојање разних извјешћа што само потврђује да је био административна особа у то вријеме и да са устројавањем и пословима Војне полиције није ништа имао.

Оптуженик Орешковић у жалби негира и своју повезаност са жутим Голфом којим су према исказима свједока одвођени цивили, понајвише Срби, јер да оптуженика Орешковића нитко не препознаје као човјека из тог жутог Голфа. Сматра да је првоступањски суд пропустио утврдити коју регистрацију је жути Голф имао, коме је или којој власти припадао, тко је и у којем тренутку имао његове кључеве и тко је и када у том ауту био. Те чињенице је првоступањски суд према ставу жалбе био дужан утврдити по службеној дужности што би и учинио и да се радило о прометној незгоди, а не о инкриминацијама ратног злочина. Утврђење чији је Голф уопће могао бити сматра одлучном чињеницом у конкретном поступку. Указује да није цијењена чињеница да свједок Зденко Бандо тврди да зна чији је Голф био, да га је уствари он возио, а с друге стране да није примао никакве заповиједи од оптуженика Орешковића којега ипак на сваки начин жели окривити. Дискредитира свједока Банда као свједока који говори неистине против Републике Хрватске када и гдје стигне па када говори односно признаје да је жути Голф возио и из њега дјеловао да је то требало размотрити у другом свјетлу. С обзиром да су се одвођења људи догађала од стране посједника жутог Голфа, а ти људи тврде у својим исказима даним пред судом да нису примали никаквих заповиједи од оптуженика Орешковића сматра да је погрешан закључак првоступањског суда да је оптуженик Орешковић заповиједао хапшења Војној полицији. Закључује да је суд првог ступња пропустио утврдити одлучну скупину чињеница о томе који је жути Голф био у питању, у чијем је посједу када био и слично па је слиједом тога, сматра, непотпуно утврдио чињенично стање о одлучним чињеницама, а онда је посве занемарио да уствари Зденко Бандо признаје да је он или некаква његова постројба била у посједу тога Голфа, да је он у њега трпа Србе, да није имао никаквог поштовања нити му је оптуженик Орешковић могао издавати заповиједи па је према ставу жалбе констатација и тврдња првоступањског суда да је управо оптуженик Тихомир Орешковић заповиједао Војном полицијом, као и тврдња да је заповиједао ухићења српских цивила заснована и на посве погрешно утврђеном чињеничном стању.

Слиједом раније изнесеног и ови жалбени наводи су неприхватљиви, јер свједок Зденко Бандо је био изричит у наводу да је у Војну полицију дошао након што је иста основана и да док је био обични војни полицајац да је Војна полиција судјеловала у одвођењу српских грађана, у листопаду 1991. године о чему је опширно говорио у свом исказу. Био је децидиран да је жути Голф користила Војна полиција. Шеф Војне полиције био је како је већ раније наведено најприје Рукавина, потом Лука Матанић који је смијењен од Тихомира Орешковића, након чега је и он од Тихомира Орешковића постављен као водитељ Војне полиције, а то је било негдје око 20. студеног 1991. Када је био водитељ Војне полиције наводи да је добио заповијед од Тихомира Орешковића да ухити српске грађане што тада није извршио. То је било крајем студеног 1991. године, можда и почетак просинца 1991. године, а због одбијања тих заповиједи добио је разне пријетње од припадника Војне полиције који су били лојални Тихомиру Орешковићу. Ти људи да су му рекли да би га могла прогутати ноћ, а припадници Војне полиције су извршавали заповиједи о којима он особно није имао сазнања, а касније је од тих људи сазнао да је све то било по налогу Тихомира Орешковића. Шеф Војне полиције био је до отприлике Нове године 1991/1992., када је смијењен од Тихомира Орешковића с којим је имао сукоб, а што је кулминирало када је дошло до свађе о заповједној моћи Фердинанда Шикића, који је по њему био претпостављени. Стога нема разлога не прихватити наведени исказ као истинит, посебно гледе идентификације жутог Голфа, за којега није спорно да га је уз остале разно разне аутомобиле користила Војна полиција и који као возило, којим су се одводили српски становници, спомињу саслушани свједоци. Спомињу га као возило којим је управљао Никола Матанић, тада војни полицајац о чему говори оптуженик Грандић, затим свједоци Бранка Крајновић, свједок Стојанка Борић, која каже како је тај жути Голф био опасан ауто и којим је она са малодобним сином и Марицом Ђукић довезена на сточну пијацу гдје је био камион у који су стрпани, а касније је тим истим жутим Голфом довезен и Мићо Пејновић. И свједок Даринка Чубелић наводи да је жути Голф био тај који је одвозио људе, наиме, њој Јелена Живковић говори да је њен супруг Миле Чубелић угуран у жути Голф и то од двојице у маскирним униформама и са маскама, отворима за очи, а о томе говори и свједок Томислав Орешковић, о жутом Голфу и Мили Чубелићу, као и свједок Војин Илић, који је такођер један од оних који је и враћен. Дакле, жути Голф као возило које је користила Војна полиција приликом одвођења Срба је у довољној мјери идентифициран, противно жалбеним наводима Орешковића и боља идентификација од оне да се радило о опасном возилу није нити потребна, с обзиром да се не ради о одлучној чињеници. Одлучна чињеница је да су Срби одвођени по припадницима Војне полиције којом је заповиједао Тихомир Орешковић, а иста је недвојбено утврђена у проведеном поступку, о чему је већ било ријечи.

Уз припаднике Војне полиције према утврђењима првоступањског суда, одвођења цивила из станова, кућа, подрума, склоништа, са радних мјеста, са улице вршили су и припадници 118. бригаде и то припадници извиђачког вода те бригаде.

Првоступањски суд се у том закључивању позива на обрану оптуженика Ивице Рожића, тада припадника извиђачког вода 118. бригаде који у обрани признаје како су тијеком листопада 1991. године по заповиједи, заједно с припадницима Војне полиције приводили одређене особе на информативни разговор, како га он карактеризира, а о чему он да није одлучивао. О даљњој судбини приведених ништа не зна. Када оптуженик говори да су приводили заједно с припадницима Војне полиције, тада мисли на извиђачки вод 118. бригаде чији заповједник је тада био Никола Здунић звани „Харга“ и који вод је био под директним заповједништвом заповједника 118. бригаде, тада оптуженика Мирка Норца – Кеве. Обрана оптуженика Рожића у том правцу потврђена је између осталог и исказом свједока Милице Смиљанић која га препознаје када судјелује у одвођењу цивила из подрума у улици В. Кнежевића бр. 4 и то одвођењу Станка и Милана Смиљанића, Радована и Данице Бараћ, Радмиле Станић и других, а тада је с њим био и Мартин Марковић звани „Ифан“, такођер припадник извиђачког вода. Особу под надимком „Ифан“ препознају и Марица Бараћ и Милица Смиљанић, а да је Мартин Марковић звани „Ифан“ судјеловао у одвођењу цивила говори и исказ свједока Бранке Крајиновић о томе тко је одвео њену мајку 17. листопада 1991. године, заједно с Љубицом Пањевић и другима. Да је Ивица Рожић као припадник 118. бригаде Хрватске војске учествовао у привођењу заједно с припадницима Војне полиције слиједи и из чињенице да је судјеловао и у заустављању и привођењу у Војну полицију Мате Францетића, тада дјелатника СЗУП-а, што је овај свједок и потврдио.

Наведени закључци су потврђени и обраном оптуженика Стјепана Грандића, који управо оптуженика Ивицу Рожића препознаје као једног од оних који је уз припаднике Војне полиције доводио цивиле у војарну Перушић, а које су прије тога, како наводи Грандић „ловали по Госпићу, по конобама“. Припадници извиђачког вода у то вријеме Мартин Марковић, Никола Здунић звани „Харга“ и пок. Ивица Рамљак су присутни и на плантажи борова Житник када долази до ликвидације најмање десет цивила, а ту су били присутни и још неки други војници. Осим тога, Мартин Марковић заједно са три још Грандићу непозната војника врши укрцај мртвих тијела, цивила убијених 18. листопада 1991. године на Липовој Главици и одвози их, како би се прикрила та ликвидација, а све док Грандић заједно са Иваном Касумовићем такођер припадником ХВ-а багером затрпава један дио мртвих тијела цивила, убијених 18. листопада 1991. године на Липовој Главици.

Стога првоступањски суд оправдано не прихваћа обрану оптуженика Мирка Норца, а у којим наводима исти устрајава и сада у жалби, да је у одвођењу цивила судјеловао само један војник који је био под његовим заповједништвом, оптуженик Рожић, а с обзиром на чињеницу да су и Мартин Марковић, Никола Здунић звани Харга, Ивица Чачић, пок. Рамљак, сви били припадници извиђачког вода под његовим заповједништвом, као и војник на осигурању којег спомиње Мартин Марковић, 3-4 војника која оптуженик Норац шаље у Перушић да виде какво је стање горе, војници који су били уз камион који доводи цивиле на Пазариште и који по наређењу оптуженика Норца, изводе цивиле из камиона.

Првоступањски суд закључује да је наведени извиђачки вод 118. бригаде мијењао назив у више наврата, па се тако говори о диверзантском воду, о воду за специјалне намјене, о протудиверзанском воду, о извиђачком воду међутим то не мијења суштину, а та је да је на темељу исказа саслушаних свједока, између осталих и свједока Ивице Чачића, вод био под директним заповједништвом 118. бригаде и да се нитко није могао удаљити из вода без знања заповједника. Свједок Никола Здунић у вријеме одвођења и ликвидације цивила био је заповједник извиђачког вода 118. бригаде и исти у свом исказу наводи како му је надређени био управо Мирко Норац, а то произлази и из исказа свједока Мартина Марковића који каже да је Здунићу заповједи давао главни, а да је главни био управо Мирко Норац.

С обзиром на оваква утврђења првоступањског суда неприхватљива је жалба оптуженика Норца да није имао било какве везе са ухићењима односно довођењем цивила у Војарну Перушић. Неосновано оптуженик Норац тврди да што се тиче дјелатности неколико појединаца припадника извиђачко-диверзантског вода, да се та околност не може доводити у везу с њим као њиховим непосредним заповједником, јер да нема назнака да би ова извиђачко-диверзантска постројба била ангажирана као таква односно да би била ангажирана на одвођењу Срба и Хрвата у Војарну Перушић, а евентуална повезаност само неколицине њених припадника никако не може послужити, према ставу жалбе, као довољан доказ да би оптуженик Норац као заповједник обране Госпића о томе било шта знао, а камоли то заповједио односно потицао на било који начин. Тим прије што се ради о временима која се не могу оцјењивати као нормална и сређена по неким критеријима садашњости.

Оптуженик Норац у жалби заправо одговорност искључиво пребацује на Војну полицију с којом да он није имао никакве везе и коју је основао својом писаном заповиједи 4. листопада 1991. године оперативни стожер за Лику на чијем је челу Анте Карић и да је управо од оперативног стожера за Лику Војна полиција добивала своје задаће за своју даљњу активност и да је управо оперативном стожеру подносила извјешћа. Тврди да су у тијеку поступка многобројни свједоци и оштећеници тврдили да су Србе и неке Хрвате ухићивали баш и у првом реду војни полицајци и доводили их у Војарну Перушић да то није могло имати било какве везе с њим, да то није било на његову иницијативу нити уз његово знање.

Гледе оперативног стожера и Војне полиције оптуженик Норац је у праву, о чему је већ раније било говора па нема потребе посебно понављати међутим, овај суд, као суд другог ступња, прихваћа закључак првоступањског суда да је недвојбено утврђено да су цивили одвођени у сурадњи дјелатника Војне полиције под заповједништвом оптуженика Тихомира Орешковића и припадника извиђачког вода 118. бригаде под заповједништвом оптуженика Мирка Норца Кеве.

С обзиром на сва утврђења није утемељена жалба оптуженика Норца да се његова одговорност за одвођења цивила темељи искључиво на учешћу неколико наведених припадника 118. бригаде ХВ-а. Ту на извјестан начин пребацује кривњу на ниже заповједнике наводећи да је по линији организације заповједне одговорности у 118. бригади и субординацији која је успостављена већ у то вријеме, иако није из објективних разлога до краја функционирала, Ивици Рожићу и Ивици Чачићу, те Мартину Марковићу као и другим припадницима извиђачког вода заповиједи непосредно издавао најприје њихов заповједник који је у то вријеме био Никола Здунић звани „Харга“, а осим њега и посредно и непосредно су били заповједно овлаштени по хијерархији, уз оптуженика Норца и Миро Лацо, Бранко Шкара, Давор Шкара, Анте Дошен, Стево Пражић, Драго Биловић и Пајо Бркљачић, а што је у свом исказу према тврдњи жалбе потврдио и свједок Никола Здунић. Међутим, жалитељ пропушта уочити да нитко од саслушаних свједока не говори о изданој заповиједи за одвођење цивила по овим особама на које се позива оптуженик Норац, већ сви искључиво говоре о њему као заповједнику који је заповиједи издавао Николи Здунићу званог „Харга“.

Утврђења првоступањског суда да су у одвођењу цивила судјеловали и припадници извиђачко-диверзантског вода 118. бригаде, као и даљња утврђења гледе састанка у Војарни „Еуген Кватерник“, а посебно гледе ликвидације цивила на плантажи борова Житник, демантирају даљње жалбене наводе оптуженика Норца који наводи да је инкриминирано одвођење цивила започело са 15. листопада 1991. године и да је највећи број одведен 16. и 17. листопада 1991. године, те посебно ноћу 16. на 17. листопада 1991. године и да је одвођење извршено на темељу претходно сачињених пописа Срба и других особа, те заокружених имена на тим пописима, а рок за пописивање у Госпићу да је био 10. листопада 1991. године, а попис Срба у Карлобагу сачињен је нешто касније што по њему значи да је одлука о ухићењу цивила донесена прије 14. листопада 1991. године односно прије 10. листопада те године, у чему да он није могао учествовати јер није знао тко је у Госпићу Србин а тко Хрват, будући није био из Госпића. Навод оптуженика Норца да списак Срба са заокруженим именима није имао, не значи и да није могао издати заповијед за њихово одвођење, а навод да су се спискови достављали оперативном стожеру није спорна и у складу је са утврђењима првоступањског суда, о чему је већ напријед речено међутим, та чињеница не доводи у питање утврђену одговорност оптуженика Норца.

Осим тога, да би поткријепио закључак да су оптуженици Тихомир Орешковић као тајник тзв. оперативног штаба и оптуженик Мирко Норац Кево као заповједник 118. бригаде наредили да се већи број цивила српске и хрватске националности из Госпића, Карлобага и шире околине ухити и затим лиши живота, првоступањски суд се позива и на обрану оптуженика Грандића дану у тијеку истражног поступка о састанку на који је позван по оптуженику Норцу и гдје му он даје задатак да припреми једну просторију у коју ће бити смјештени цивили из Госпића који ће након тога бити ликвидирани на Липовој Главици.

Како то утврђује првоступањски суд ради се о састанку у заповједништву Војарне „Еуген Кватерник“ на којем су према наводу оптуженика Грандића осим њега и оптуженика Норца били присутни Милан Карић звани „Мики“, оптуженик Милан Чанић звани „Бићо“, те Давор или Бранко Шкара, састанак је водио оптуженик Мирко Норац и пред свима му рекао да у Војарни у Перушићу припреми једну просторију, да ће се у војарни смјестити цивили, Срби из Госпића који ће се након тога ликвидирати на Липовој Главици. Њему и свима је рекао да је то по налогу Тихомира Орешковића, да ће то бити одмазда за побијене Хрвате и да ће се на тај начин пружити сигурност оцу Тихомира Орешковића који да живи у непосредној близини Липове Главице. Оптуженик Норац се позивао на заповијед Тихомира Орешковића, рекао је да је он наложио да се морају покупити сви Срби који нису отишли из Госпића и да се они имају убити на Липовој Главици. На сва питања да зашто у Перушићу и да зашто да ту буду заточени, оптуженик Норац је одговарао да је тако одредио оптуженик Тихомир Орешковић. Одређено је било и мјесто ликвидације на Липовој Главици. Оптуженик Грандић се сјећа ријечи оптуженика Норца „немој зајебати јер ћеш и ти попушити метак“. Тврди да није вјеровао како му је Норац заповједио и рекао што ће се догодити на Липовој Главици, да ће се то доиста и догодити. Истинитост обране оптуженика Грандића је потврђена даљњим догађањима, јер није спорно да је већи број цивила довезен у Војарну Перушић између осталог и по оптуженику Ивици Рожићу, те свједоку Ивици Чачићу, припадницима извиђачког вода, да се испразнила просторија за њихов смјештај, да су боравили у тој војарни и да су на крају ликвидирани на Липовој Главици. Оптуженик Грандић је на главној расправи и рекао да је он припремио просторију за смјештај цивила, да је у том правцу добио заповијед, а да он не улази тко је коме у Госпићу наређивао, да ли Орешковић Норцу или Норац Орешковићу, но мисли да је Анте Карић кулиса иза које су се скривали глумци.

Дакле, наведено потврђује наводе жалбе оптуженика Норца да је моћ била сконцентрирана у оперативном штабу међутим, наведено говори и о одговорности оптуженика Мирка Норца, коју он безуспјешно у жалбама покушава негирати.

Да су цивили доиста били у војарни и то цивили који се поименце наводе у чињеничном опису дјела те још неки за које се није успјело утврдити идентитет, говоре многи свједоци, у то вријеме припадници ХВ-а, па тако свједок Миодраг Хећимовић препознаје у војарни Мирјану Калањ и Ђорђа Калања, своју професорицу Радмилу Станић, полицајац Баленовић види у војарни Иванишевића о чему обавјештава, на његово тражење, Дасовића, упознаје са тиме и Болфа. Свједок Томислав Орешковић види у просторији 30-40 цивила, међу истима препознаје Иванишевића и Мићу Пејновића. Оптуженик Грандић препознаје Пантелију Радића, Калање, свједок Зденко Ропац препознаје Милана Пантелића и супругу му, Маринко Мургић препознаје Бараћа и жену плаве косе с дјететом, Бошко Стапар говори о жени плаве косе, али и о мушкарцу у униформи хрватске полиције, о цивилима у војарни говоре и свједоци Иван Чулумовић, Милан Чулумовић, тада припадници ХВ-а, свједок Велибор Шолаја који једнога од тих цивила води на WЦ, враћени свједок Андрија Милеуснић који у војарни препознаје Калања и тако даље. Из исказа свједока Стојанке Борић, која је такођер враћена, произлази да су с њом и њеним тада седмогодишњим сином, у војарну довезени Бошко Томичић, Мићо Пејновић, Гојко Хинић и Марица Ђукић и да се нитко од њих није вратио. Бошко Томичић је убијен на плантажи борова Житник, о чему говори свједок Иван Марковић, док су Пејновић и Хинић убијени на Липовој Главици, што је утврђено идентификацијом. Цивили су у војарни задржани различито вријеме овисно о томе када су лишени слободе и довезени у војарну и овисно о томе када су убијени тј. да ли су убијени на плантажи борова Житник или на Липовој Главици.

Дакле, првоступањски суд закључује да је оптуженик Стјепан Грандић, поступајући управо на темељу онога што му је наређено од стране оптуженика Мирка Норца Кеве и оптуженика Тихомира Орешковића, заточио у Војарни Перушић цивиле који се поименце спомињу у изреци пресуде, а из војарне су пуштени само Лука Шулентић, Андрија Милеуснић, те Стојанка Борић са седмогодишњим сином. Стога суд не прихваћа обрану оптуженика Грандића са главне расправе да цивиле није заточио, с обзиром да је у тијеку поступка утврђено да су цивили били смјештени у Војарни Перушић, закључани у просторији, а да је кључ имао управо оптуженик Грандић и да цивили нису били припремани за размјену, већ за ликвидацију. Није спорно да је управо оптуженик Грандић био заповједник те војарне па према томе, све што се тамо чинило, било је са његовим допуштењем. С обзиром да је обрана оптуженика Грандића из истражног поступка, коју прихваћа првоступањски суд, само један од темеља на којима се уз остале бројне доказе заснива првоступањска пресуда, неприхватљива је жалба оптуженика Норца и у дијелу да се терећење оптуженика Грандића показује испразним и срачунатим ка некаквој подијељеној одговорности и да се првоступањски суд задовољио формалистичким приступом у којем се као подлоге чврсто држи онога што да одговара једној замишљеној варијанти утемељеној на терећењу суоптуженика којем се мора безгранично вјеровати и потом систематски одбацивати све оно што такво вјеровање доводи у питање и што према ставу жалбе демантира вјеродостојност овог свједочанства, а при чему не наводи које то чињенице и докази демантирају обрану оптуженика Грандића. Обрана оптуженика Грандића, противно ставу из жалбе, није демантирана указивањем на његов статус тијеком поступка, његове различите обране, као и наводом да се у одређеној ситуацији један суоптуженик може бранити на уштрб другога, с обзиром да одговорност оптуженика Грандића није умањена, нити прихваћањем његове обране доведена у питање.

За разлику од навода жалбе оптуженика Норца овај суд, као суд другог ступња, прихваћа и утврђења првоступањског суда да многи саслушани свједоци нису потврдили наводе обране оптуженика Грандића прихваћене у побијаној пресуди из разлога што су настојали заштитити себе. Томе у прилог говори врло индикативан навод свједока Николе Здунића, припадника извиђачког вода, којем је заповједник, према његовом наводу био оптуженик Норац и који је измијенио исказ дајући другу, истиниту изјаву из разлога да себи олакша савјест и који је рекао да не дај Боже да све што се причало по граду дође на суд, да би се судило 100 година. Дакле, не може се говорити о задовољавању првоступањског суда формалистичким приступом у којем се првоступањски суд, према наводу жалбе Норца, чврсто држи онога што одговара једној замишљеној варијанти, већ напротив, може се говорити о чврстим утврђењима првоступањског суда у свези инкриминација које се оптуженицима стављају на терет оптужницом иако је протуправних чињења било и више, којима се суд није бавио из разлога јер исти нису били обухваћени оптужницом иако је, како суд наводи, одвођења цивила било и прије 14. до 18. листопада 1991. године и послије 18. листопада 1991. године.

Надаље, првоступањски суд на темељу проведеног доказног поступка налази утврђеним да је дана 17. листопада 1991. године у просторијама тзв. оперативног штаба у вечерњим сатима одржан састанак, на којем су оптуженици Тихомир Орешковић и Мирко Норац Кево наредили присутнима да морају извршити ликвидацију једног броја цивила, а ради се о цивилима који су претходно по заповиједи оптуженика Тихомира Орешковића и Мирка Норца Кеве безразложно ухићени и које је по њиховом наређењу оптуженик Стјепан Грандић заточио у за то припремљену просторију унутар Војарне у Перушићу.

Ту је потребно рећи да оптуженик Норац у обрани, па и у особној жалби, пориче да би био присутан на том тзв. смртоносном састанку у вечерњим сатима дана 17. листопада 1991. године, док жалбе поднесене по бранитељима анализирају тај састанак и одговорност оптуженика Норца у свези с тим иако опреза ради бранитељ мр. Томислав Сабљар у жалби наводи да слиједи обрану Мирка Норца да он на том састанку није био.

Тако у жалби поднесеној по бранитељу Керну, оптуженик Норац указује да првоступањски суд своје закључке темељи на исказима свједока који терете оптуженике, док да не вјерује исказима свједока који говоре да таквог састанка није било, а што су тврдили и оптуженици у својим обранама. Саслушани свједоци, према наводу те жалбе, цијели догађај приказују посве различито што првоступањски суд не оцјењује нити тим разликама посвећује било какву пажњу. Жалба сматра да првоступањски суд некритички прихваћа исказе свједока који напросто нису могли видјети сва догађања са мјеста гдје су према властитом казивању стајали или се налазили па суд заправо, према ставу жалбе, прави некритички мозаик од оптужујућих дијелова свједочанства.

У жалби пак поднесеној по мр. Томиславу Сабљару, оптуженик Норац анализира прије свега да починитељ овог дјела може бити само особа која је наредила подузимање у попису наведених радњи односно особа која је такве радње извршила, а с обзиром на нарав радњи, као починитељ долази у обзир и особа која је у положају издавати налоге или подузимати одређене акте којима се крши међународно право. То је према ставу жалбе особа која с обзиром на свој формални или стварни положај може издавати одређене наредбе или подузимати стварне акте, а оптуженик Норац у то вријеме као заповједник 118. бригаде у формирању, без војног чина, фактички задужен од стране кризног односно оперативног стожера за Лику, за обрану Госпића, цца два мјесеца раније, по годинама најмлађи, то није био.

Наводи да је састанак сазвао оперативни штаб у својим просторијама, да је на њему било присутно најмање 15 људи и то Тихомир Орешковић, тајник оперативног штаба, Иван Дасовић, шеф полиције, Мирко Касумовић, начелник СЗУП-а Госпић, Синиша Глушац, Јуре Премуж, Ивица Марковић, Иван Рукавина, Крешо Томљеновић, Жељко Болф, Стипе Рукавина и још неки па према томе, када се има у виду организација и мјесто састанка, својство учесника на истом, може се закључити једино да оптуженик Норац никоме од присутних, осим можда Глушцу, ни формално ни фактички није био у положају да може издавати било какве наредбе, а да о наредбама да изврши тешко казнено дјело не може бити ни говора. На састанку су међу осталима биле и особе на функцијама које их задужују да такве наредбе и чињења спречавају и казнено гоне, мисли при томе на Дасовића и Касумовића, а готово нитко није оптуженику Норцу био хијерархијски заповједно подређен, па без обзира што је исти на том састанку рекао па и наредио, није постојала обвеза да се по томе поступи. Како пријетња силом по даним исказима није постојала, то се утврђење како је оптуженик Норац присутнима наредио да морају извршити ликвидацију једног броја цивила, према ставу жалбе мора у најмању руку третирати као упитна. Осим тога, према мишљењу жалбе, цијелу ситуацију треба сагледати у цјелини, па када се има у виду да је одлука о попису цивила била донесена знатно раније, као и одлука о заокруживању имена на списковима, а како је раније речено у ниједној тој одлуци није учествовао жалитељ, пописа није имао иако су пописи у копијама сасвим сигурно предавани Војној полицији, у оперативни стожер и СЗУП-у, а из писма Анте Карића упућеног Предсједнику Републике Хрватске 1991. године слиједи како он има сазнања да је Крешимир Томљеновић имао пописе Срба које треба ликвидирати, односно чија имена су била заокружена, недвојбено произлази да оптуженик Норац дана 17. листопада 1991. године, не само да није наредио присутнима на том састанку да морају извршити ликвидацију, већ им није ни могао било што наредити јер нису били под његовом командом.

По ставу овог суда, као суда другог ступња, нити један став из жалби оптуженика Норца, који иду од негирања одржавања тзв. смртоносног састанка, назочења оптуженика Норца истоме до негирања његове заповједне функције, није прихватљив, а с обзиром на утврђења првоступањског суда која прихваћа и овај суд, будући жалбеним наводима нису доведена у сумњу.

Првоступањски суд закључује да није спорно да на дан одржавања тзв. смртоносног састанка повјереници Владе Републике Хрватске Анте Карић и Дражен Јурковић нису били у Госпићу и да је управо искориштена њихова одсутност за одржавање тог састанка који се одржао увечер, иако је било уобичајено да се састанци у оперативном штабу одржавају ујутро.

Да је састанак доиста одржан дана 17. листопада 1991. године, суд првог ступња изводи из чињенице што су Никола Иванишевић, Бошко Томичић, Милица Радмановић одведени управо 17. листопада 1991. године о чему су говорили свједоци Рајка Пантелић, Стојанка Борић, Бранка Крајновић и други, доведени у војарну гдје свједоци Милан Баленовић и Томислав Орешковић виде Иванишевића, а свједок Дасовић на аудио-запису говори како је ујутро разговарао са Иванишевићем, а увечер га види међу цивилима на плантажи борова Житник. Свједок Болф у својим извјештајима, када говори о датуму одржавања састанка, наводи да је то било 16. или 17. листопада 1991. године, но непобитно је да је то према закључку првоступањског суда ипак било 17. листопада 1991. године јер су Хећимовићи и Поцрнићи убијени дана 16. листопада 1991. године и тада је састанак био у кухињи војарне у Перушићу, поводом тог убојства, одржан увечер тога дана, а због увиђаја који није обављен, док у војарну други дан дакле, 17. листопада 1991. године долазе Баленовић и Томислав Орешковић и ту виде ухићеног Иванишевића.

Стога је у том дијелу и неоснована жалба оптуженика Орешковића, који у односу на датум тзв. смртоносног састанка, указује на измјену чињеничног описа у том дијелу по државном одвјетнику, који да га сада смјешта у 17. листопада 1991. године, иако су саслушани свједоци који су га у својим исказима спомињали исказивали да се тај састанак одржао 16. листопада 1991. године и да су исте вечери ишли убијати цивиле. Међутим, према тврдњи жалбе с обзиром да је родбина одведених у тијеку поступка свједочила да су неке жртве одвезене 17. листопада 1991. године датум тзв. смртоносног састанка се мијења на дан послије не би ли се, према ставу жалбе, међу жртве још некога угурало. Дакле, државно одвјетништво има конструкцију о састанку и убијању које је било 16. листопада 1991. године, али и свједоке о нестанку Срба који наводе да су нестајали 17. листопада 1991. године па се датум мијења без да би у доказном поступку постојала подлога за такву измјену. Помак датума је, према наводима жалбе Орешковића, признање државног одвјетника да нема никаквих доказа против оптуженика и да је то покушај крпљења оптужнице исказима свих могућих незадовољника у Републици Хрватској. Наиме, сви свједоци испитани на те околности, ако би уопће говорили да би тог састанка било, децидирано су говорили о 16. листопаду 1991. године, уз напомену да се одмах ишло у ликвидацију, дакле, да се и ликвидација догодила 16. листопада 1991. године. У тренутку када државни одвјетник мијења тај датум оптужница је заправо признала да ништа за што је тврдила да се десило 16. листопада 1991. године нема доказне тежине, а како је тиме пропао тобожњи смртоносни састанак пропало је и оно што је уз њега везано, ликвидације. Сматра да се не може резонирати да ако састанка није било 16. листопада 1991. године па тако ни жртава да их је онда могло бити 17. листопада 1991. године и промијенити датум састанка и ликвидације. Закључује да је побијана пресуда у свом образложењу потпуно погрешно утврдила одлучну чињеницу да су могли одржати састанак у кухињи и ликвидацију на плантажи борова Житник 16. листопада 1991. године над људима који су 17. листопада 1991. године још били живи. Надаље, према ставу жалбе исто тако је недвојбено да је побијана пресуда потпуно погрешно утврдила одлучну чињеницу да су се састанак у кухињи и ликвидација на плантажи борова Житник догодили 17. листопада 1991. године, јер да ниједан свједок то није у свом исказу рекао.

Уз прихваћање утврђења првоступањског суда гледе датума одржавања тзв. смртоносног састанка и ликвидације цивила на плантажи борова Житник, а која утврђења жалбеним наводима нису доведена у сумњу, потребно је још истакнути да државни одвјетник у првобитној оптужници, у чињеничном опису није прецизирао датум тзв. смртоносног састанка нити датум ликвидације на Пазаришту односно плантажи борова Житник већ га је прецизирао након проведених доказа на главној расправи 13. ожујка 2003. године када мијења чињенични опис оптужнице, прецизирајући да је тзв. смртоносни састанак био 17. листопада 1991. године након чега се отишло на плантажу борова Житник или Пазариште гдје је ликвидиран одређени број цивила.

Анализирајући проведене доказе, првоступањски суд наводи да саслушани свједоци, судионици састанка, о томе тко их је позвао на састанак нису се жељели изјашњавати, наводећи како су случајно дошли, као на примјер свједок Иван Марковић, свједок Премуж наводи да му је брат рекао да се јави, свједок Глушац да је хтио питати Норца да ли има какве обавезе и тако даље. Међутим, узимајући у обзир исказ свједока Мирка Касумовића о томе да је оптуженик Тихомир Орешковић почео говорити да их је позвао у штаб, исказ свједока Ивана Марковића да чим је дошао да му се обратио Тихомир Орешковић рекавши да сједне, исказ свједока Болфа односно његов извјештај у којем наводи да је питао Тихомира Орешковића да ли да оде, а овај да је одговорио да остане, исказ свједока Дасовића да је за њим у кухињу дошао Тихомир Орешковић и када се ти искази повежу са чињеницом да је Анте Карић дао овласт оптуженику Тихомиру Орешковићу да у његовој одсутности одржава састанке и да је он преузео тзв. оперативни штаб, онда првоступањски суд оправдано закључује да је јасно да је судионике састанка позвао управо оптуженик Тихомир Орешковић. Да је то био заједнички договор оптуженика Орешковића и оптуженика Мирка Норца према првоступањском суду јасно слиједи и из аудио-записа разговора вођеног између Дасовића и Рељића, када према ријечима Дасовића оптуженик Норац каже „Ми смо се овдје вечерас састали“, надаље из исказа свједока Глушца да је управо оптуженик Норац послао два-три човјека у Перушић да виде какво је стање горе и тако даље. Све то првоступањски суд повезује са утврђењима тко је дао заповијед да се цивиле српске и хрватске националности из Госпића, Карлобага и шире околине безразложно ухити и затим лиши живота, те свега онога што се дешавало на састанку, а потом и на ликвидацији цивила на плантажи борова Житник тога дана, а сутрадан на локалитету Липова Главица.

Првоступањски суд утврђује, а што се и дозвољава жалбама оптуженика Норца и Орешковића, да је на том састанку било присутно најмање 15 људи, да на састанак нису дошли истовремено, ради чега се искази присутних према ставу суда и разликују у погледу тога кога су затекли на састанку, а тко је дошао касније. Осим тога, закључује првоступањски суд да треба имати у виду да се све то догађало 9, 10, 11 година прије саслушања тих људи у својству свједока, ради чега исти нису у могућности изјаснити се о таквим појединостима. Тако свједок Синиша Глушац у истрази наводи да је у просторији било око 15 људи, Норац, Тихомир Орешковић, Дасовић, Премуж, Ивица Марковић, Чанић, Касумовић, те још неколико особа док се не сјећа Ивана Рукавине и Креше Томљеновића. Свједок Јуре Премуж спомиње да је на ходнику видио Ивицу Марковића, Болфа, Глушца, Касумовића, Дасовића додајући да не зна да ли су ту били Мирко Норац и Тихомир Орешковић, а није видио ни Крешу Томљеновића. Свједок Ивица Марковић наводи да је на састанку било 10-15 људи и то Тихомир Орешковић, Норац, Дасовић и три-четири особе у маскирним униформама, а на мјесту ликвидације наводи како је до њега био Касумовић. Свједок Мирко Касумовић у истрази набраја као присутне на састанку Тихомира Орешковића, Норца, Ивана Рукавину, Дасовића, Крешу Томљеновића, Ивицу Марковића, Премужа, Болфа и Чанића да би на расправи утврдио како се Чанића не сјећа. Глушца спомиње да је видио на мјесту ликвидације, а за Крешу Томљеновића да не може поновити и тврдити да је био на састанку. Свједок Дасовић набраја оптуженике Орешковића и Норца, Касумовића, Глушца, Премужа, Рукавину, Крешу Томљеновића, Марковића, Болфа, а на аудио-запису и Бићу Чанића те Стипу Рукавину, док Болф у извјештајима говори о оптуженицима Орешковићу и Норцу, затим о Дасовићу, Ивици Марковићу, Ивану Рукавини, Болфу, Премужу, Касумовићу, Креши и још једној војној особи.

Дакле, према утврђењу првоступањског суда судионици састанка, свједоци Мирко Касумовић, Иван Марковић, Синиша Глушац у истрази, Иван Дасовић у исказима и на аудио-запису потврђују одржавање састанка као и вожњу до плантаже борова Житник и ликвидацију довежених, најмање десет цивила. Свједок Јуре Премуж истиче да је на састанак дошао кад је већ био готов, но и он потврђује вожњу у колони и ликвидацију цивила. Управо на темељу тих исказа, извјештаја и биљешки свједока Болфа, аудио-записа разговора вођеног између Дасовића и Рељића, а којим исказима, извјештајима и аудио-запису првоступањски суд поклања повјерење, јер су околносни, увјерљиви и међусобно се поклапају и надопуњују, те чине једну цјелину, не прихваћа обрану оптуженика Тихомира Орешковића и оптуженика Мирка Норца о томе да састанка није било и да нису били присутни на том састанку.

Дакле, закључује првоступањски суд да је на састанку у вечерњим сатима 17. листопада 1991. године у тзв. оперативном штабу, а потом и на ликвидацији цивила на плантажи борова Житник било присутно најмање 15 људи, оптуженици Тихомир Орешковић и Мирко Норац Кево, те Иван Дасовић, Мирко Касумовић, Синиша Глушац, Жељко Болф, Иван Марковић, Иван Рукавина, Крешо Томљеновић, те још неки о којима се саслушани свједоци нису жељели изјашњавати и такав закључак првоступањског суда жалбеним наводима о којима је напријед било ријечи није доведен у сумњу.

Није доведен у сумњу нити жалбеним наводима оптуженика Орешковића који указује на несклад и протурјечје свједочких исказа, анализирајући при томе исказе свједока Дасовића, Касумовића, Марковића, Премужа, Томљеновића и Рукавине и закључујући да се искази свједока о броју назочних битно разликују, јер на примјер Дасовић наводи да их је било осам, а Марковић од преко 20-25. Наводи и да свједоци Дасовић, Касумовић, Марковић и Премуж сваки за себе кажу да су стигли посљедњи, али нити један од њих не каже да су стигли сви заједно што би било логично, као посљедња скупина. При томе да Премуж тврди да је стигао тек на ходник, али Марковић и Касумовић кажу да је био тамо већ прије њих, док га Дасовић и не спомиње. Марковић према наводу жалбе измишља Чанића, али по њему није било Дасовића. Стога жалба налази да је то скупина посве збрканих лажи у којој о одлучним чињеницама уопће нема нити двије сличне изјаве, иако је према ставу жалбе јасно да су неки свједоци инструирани од стране органа гоњења. Међутим, оваквим жалбеним тврдњама оптуженик Орешковић није довео у сумњу утврђења првоступањског суда гледе одржаног састанка који сви саслушани свједоци, судионици истога потврђују, али наравно настојећи своје учешће и присутност свести на минимум како би умањили своју одговорност што ипак није умањило вјеродостојност њихових исказа, будући су о битноме исказивали сугласно па им је стога, по мишљењу овог суда, првоступањски суд оправдано поклонио повјерење.

Из исказа свједока, судионика састанка, првоступањски суд закључује да су оптуженици Тихомир Орешковић и Мирко Норац Кево били ти који су присутнима наредили да морају извршити ликвидацију једног броја претходно безразложно ухићених и у Војарни Перушић заточених цивила, из Госпића, Карлобага и шире околине. Тако на примјер, свједок Иван Марковић говори да је оптуженик Норац рекао „Идемо у акцију“, на што је реагирао Дасовић говорећи да он не би ишао, а када овај свједок говори оптуженику Тихомиру Орешковићу да не би ишао у акцију овај му одговара да ће га он возити. Из исказа свједока Глушца слиједи да је оптуженик Норац њему заповједио да иде с њима, а када се Дасовић покушао успротивити оштро су га пресјекли и оптуженик Орешковић и оптуженик Норац, а када је Дасовић наставио говорити да то не би требало да су му оба оптуженика одговорила да су то расправили, након чега оптуженик Норац каже да је то завршено и управо он шаље два човјека да иду у Перушић да виде какво је стање горе, а када овај свједок пита оптуженика Норца да куда се иде да му он одговара да ће видјети. Из извјештаја свједока Болфа такођер произлази како је управо оптуженик Норац рекао да идемо извршити задатак, ликвидирати једну групу Срба, а то произлази и из исказа свједока Дасовића садржаног на аудио-запису, када каже да је оптуженик Норац објашњавао да се морају извршити одређене егзекуције над одређеним људима, док из исказа свједока Касумовића произлази да је оптуженик Тихомир Орешковић почео говорити да их је позвао у штаб, јер да морају у име Владе или по наредби Владе извршити ликвидацију Срба зато што су убијени Хрвати у Широкој Кули. Свједок Касумовић наводи и то како је на овом састанку и Норац нешто говорио међутим, не сјећа се точно што. Из аудио-записа слиједи да је управо оптуженик Норац на састанку рекао „Морамо чинити, морамо извршити одређене егзекуције над одређеним људима“.

На темељу исказа наведених свједока, те биљешки и извјештаја свједока Болфа, аудио-записа, првоступањски суд закључује да је ван сваке сумње да је оптуженик Мирко Норац Кево био на састанку и на мјесту ликвидације цивила на плантажи борова Житник и да је осим оптуженика Тихомира Орешковића и он на састанку у тзв. оперативном штабу наредио присутнима да морају извршити ликвидацију једног броја цивила. Ту се првоступањски суд позива на аудио-запис разговора Дасовић-Рељић, гдје Дасовић говори о томе да је одједном скочио оптуженик Норац говорећи „Ми смо се овдје вечерас састали, ми у име Владе Хрватске морамо чинити одређене ствари које смо добили у задатак, морамо извршити одређене егзекуције над одређеним људима“, а то посредно потврђује и свједок Ивица Марковић када каже да је управо Норац рекао да се иде у акцију, а што наводи и Жељко Болф у својим биљешкама. Супротстављање свједока Дасовића није успјело јер су га оштро пресјекли и оптуженик Норац и оптуженик Орешковић, не дозвољавајући супротстављање одлуци о ликвидацији цивила, што је раније расправљено. Управо су они ти који према исказима свједока, присутнима наређују да морају извршити ликвидацију једног броја цивила. У односу на одговорност оптуженика Тихомира Орешковића првоступањски суд посебно упире на дио исказа свједока Дасовића који је исказао да је отишао у кухињу, прије тога оштро погледао оптуженика Орешковића и њему објашњавао да он то неће учинити, а да му је овај одговорио „Иво, ми смо свој на своме“.

Такви закључци првоступањског суда по мишљењу овог суда, нису доведени у сумњу наводима жалбе оптуженика Орешковића у којој тврди да свједоци различито исказују о томе тко се бунио против одлуке да се иде убијати па да Дасовић за себе наводи да је он био тај, док Касумовић тврди да је то био Рукавина, а који пориче своју назочност састанку. Свједок Марковић према ставу жалбе наводи да је Дасовић реагирао бучно, а да се он успротивио касније у разговору са Орешковићем што међутим, да нитко други није потврдио. Сматра да суд није могао поклонити вјеру оној тројици који тврде да су судјеловали у договору за егзекуцију и судјеловали у егзекуцији, који су имали чинове, а ништа нису учинили да би се егзекуције спријечиле. Налази неприхватљивим закључак првоступањског суда да им је заповједник био човјек без чина, да се ствар догађала стално, најмање мјесец дана, а да они ништа нису учинили већ напротив, да могу свједочити, а не бити оптужени.

У конкретном случају жалба не доводи у питање утврђења првоступањског суда гледе одлучних чињеница, нити су оне оваквим жалбеним наводима оспорене, јер је неодлучно тко се ликвидацији успротивио, већ је битно тко ју је наредио и у њој учествовао. О томе да ли је још нетко требао бити оптужен првоступањски суд је свој став изнио у побијаној пресуди, а то није предмет расправљања поводом поднесених жалби на првоступањску пресуду. С обзиром на све наведено и на сва утврђења првоступањског суда која се опширно анализирају и образлажу у побијаној пресуди не може се прихватити жалбени став да су свједоци лажни, да сервисирају полицију и да настоје истаћи кривњу оних који су тада на попису, кривњу оптуженика.

Оптуженици оспоравају и аудио-запис разговора Дасовић-Рељић, оптуженик Норац кроз жалбени основ битне повреде одредаба казненог поступка из чл. 367. ст. 2. ЗКП на што је одговорено код образлагања тог жалбеног основа, а оптуженик Орешковић наводи да није доказана аутентичност нити оригиналност казете тј. да су те ријечи управо доиста изговорили ти људи, у тим околностима и томе тијеку околности и да их је врпца пренијела дословно. Тврди да није доказана њезина вјеродостојност тј. да су те ријечи доиста изговорили ти људи у тим околностима и томе тијеку околности, вјерујући у њихову истинитост, без страха или пристраности и слично, те да није доказана њезина истинитост тј. да доиста исказују оно што се је догодило. Ничим се није одбило, а није се нити оповргло исказе којима су сами наводни исказатељи на тој врпци опозвали или осумњичили њезину аутентичност, оригиналност, вјеродостојност или истинитост. Стога сматра да првоступањска пресуда потпуно погрешно ту слушну врпцу проглашава врло важним доказом.

Противно жалбеним наводима не може се прихватити да би казета била монтирана будући је проведено вјештачење по вјештаку Младену Хедјеверу који у свом налазу говори о пет неуспјелих тонских монтажа дакле, пет покушаја да се нешто убаци у постојећи текст разговора, а што се мјери у милисекундама па чак да се у том времену и може нешто изговорити јасно је да су то неуспјели покушаји па стога првоступањски суд оправдано закључује да ништа није убачено у постојећи текст аудио-записа снимљеног по свједоку Смиљану Рељићу, а о разговору вођеном са свједоком Иваном Дасовићем. У истражном поступку свједок Дасовић потврђује да је са Смиљаном Рељићем усмено разговарао у Загребу и да је Рељић њихов разговор снимао на диктафон на што га је упозорио прије почетка разговора, па стога нема разлога да се овај аудио-запис не прихвати као вјеродостојан доказ неовисно о томе што је на главној расправи свједок Дасовић истицао како је човјеку тешко препознати свој глас и слично, што првоступањски суд приписује његовом страху. Свједок Рељић након што му је репродуциран аудио-запис препознаје и свој глас, те глас Дасовића и Бенка. Иако о садржају разговора свједоци на главној расправи исказују уопћено нити један од њих није негирао да је разговор вођен и да је сниман. А наведени аудио-запис је само један од доказа који говоре у прилог закључака првоступањског суда о дјелатности оптуженика и исти је као доказ сугласан са осталим проведеним доказима, па је то такођер један од разлога за његово прихваћање као вјеродостојног и аутентичног доказа.

Оспоравајући, неосновано, аутентичност и вјеродостојност аудио-записа оптуженик Орешковић неаргументирано оспорава и исказ свједока Дасовића из истраге сматрајући га пристраним, а самог свједока компромитираним и лажним свједоком који избјегава своју казнену одговорност. Уочавајући да свједоци Дасовић и Касумовић исказују сугласно о тзв. смртоносном састанку, оптуженик Орешковић у жалби настоји безуспјешно те исказе приказати као резултат притиска свједока Анте Карића и Јосипа Манолића који да су признали да су Ивану Дасовићу и Мирку Касумовићу у разговору још 1992. рекли да ће они особно казнено одговарати по линији објективне и заповједне одговорности за догађаје који су се десили у Госпићу, што жалба сматра изравним диктатом да свједоче против оптуженика. Међутим, с обзиром на све исказе саслушаних свједока и остале доказе којима је првоступањски суд располагао тијеком поступка жалбеним наводима искази свједока Дасовића и Касумовића нису доведени у сумњу.

На готово истовјетан начин, оптуженик Орешковић у жалби настоји обезвриједити као доказ наводе садржане у блок биљежници и извјештајима и биљешкама свједока Жељка Болфа за које је он, испитан у истрази, на записнику од 30. студеног 2000. године, потврдио да је то његова блок биљежница и да су у истој његове биљешке, сматрајући да се ради о кривотворини, како сматра жалба, насталој под физичким притиском и животном опасношћу.

С обзиром да је свједок Жељко Болф у тијеку поступка, касније, негирао да би рукопис у биљежници био његов, проведено је и графолошко вјештачење и утврђено да су написи у блок биљежници написани његовом руком, а вјеродостојност и аутентичност података садржаних у блок биљежници је, по закључивању првоступањског суда, неупитна будући су подаци који се спомињу потврђени и осталим проведеним доказима. Примјера ради тако навод о одласку у зграду В. Кнежевића 1, подрум, је поред биљешки свједока Болфа потврђен и исказом свједока Милице Смиљанић и Марице Бараћ, навод о списку Срба који је требао бити готов до 10. листопада 1991. године потврђен је и биљешкама „евиденције особа које су се за вријеме рата налазиле изван Госпића – Акција повратак“ који пописи за подручје Госпића и завршавају са датумом 10. листопада 1991. године, а што се тиче написа за дан 17. листопада 1991. године „крив. дјело убиства, масакра, цив. стан. Подоштра“, првоступањски суд закључује да је непобитно да је 17. листопада 1991. године доиста и дошло до ликвидације цивила, па стога нема разлога сумњати у аутентичност те биљежнице и извјештаја свједока Жељка Болфа. Осим тога, те биљешке и извјештаји потврђени су и појединим дијеловима исказа свједока Касумовића, Премужа, Дасовића, Ивана Марковића који сугласно истичу да је и свједок Болф био судионик тзв. смртоносног састанка и ликвидације цивила на плантажи борова Житник, па стога оправдано првоступањски суд не прихваћа исказе свједока Болфа у којима он оспорава аутентичност биљежнице, биљешки и извјештаја, а с обзиром на остале проведене доказе не прихваћа нити да би их писао под пријетњом. Наиме, како то закључује првоступањски суд, није спорно да је свједок Болф одлазио у Загреб тражећи премјештај из Госпића због наводног шиканирања од стране Дасовића о чему и говори у свом извјештају, те службеној биљешци, а о тражењу премјештаја говорили су и свједоци Смиљан Рељић и Маријан Бенко, док свједок Дасовић на аудио-запису говори о учесталим одласцима Болфа у Загреб. Стога, оправдано првоступањски суд поклања вјеру исказу ових свједока, а посебно Маријана Бенка који каже да Болф није био ухићен у Загребу, јер чињеница је да свједок Болф није могао навести нити једну једину реченицу, нити један одговор који би му био суфлиран, диктиран, нити се могао сјетити било којег детаља око писања изјава. На крају није спорно да је оригинал пописа Срба из Карлобага нађен у његовој соби, у полицији, о чему је говорио свједок Јуре Павлић што потврђује његове записе у биљежници, извјештајима и биљешкама, а негира његов исказ када тврди да не зна да ли је вршен попис српског пучанства у Карлобагу и Госпићу, којем дијелу исказа првоступањски суд оправдано није поклонио повјерење. Стога наведени закључци првоступањског суда о аутентичности биљежнице, извјештаја и биљешки свједока Болфа нису жалбеним наводима доведени у сумњу и неприхватљив је жалбени навод да је свједок Болф насилно и протуправно задржан у притвору, да је у односу на њега примијењена сила и протузаконита средства и да су се тако на незаконит начин прикупили подаци на којима се не може темељити побијана пресуда.

Управо противно жалбеним наводима оптуженика Орешковића, првоступањски суд је оправдано прихватио првотни исказ свједока Болфа и његове записе и у свези с осталим доказима на њима темељио закључак да је војна полиција била посве под влашћу оптуженика Орешковића што жалба настоји под сваку цијену оспорити.

Након тзв. смртоносног састанка одржаног 17. листопада 1991. године у тзв. оперативном штабу на коме оптуженици Тихомир Орешковић и Мирко Норац Кево присутнима наређују да морају извршити ликвидацију цивила, према утврђењу првоступањског суда, сви присутни са састанка одлазе на плантажу борова Житник или Пазариште и ту долази до ликвидације цивила и то најмање њих десет међу којима су засигурно били Бошко Томичић, Никола Иванишевић и Милица Радмановић, а након што су их припадници ХВ-а које је оптуженик Мирко Норац Кево упутио у Перушић довезли на мјесто ликвидације.

Да је до ликвидације цивила на плантажи борова Житник доиста и дошло, произлази не само из исказа свједока Дасовића, Мирка Касумовића, Глушца, Премужа, Ивана Марковића, извјештаја Болфа, аудио-записа, већ и из чињенице проналаска празних гробова, те предмета крај тих гробова, на темељу чега је засигурно утврђено тко је ту убијен, те из исказа свједока Николе Здунића и Мартина Марковића који су били присутни ликвидацији цивила, за вријеме које ликвидације је Здунић и рањен.

Како то произлази из исказа саслушаних свједока, након тзв. смртоносног састанка посједало се у особне аутомобиле и кренуло према плантажи борова Житник, гдје је дошло и војно возило са цивилима и гдје је извршена ликвидација. У наведеном су свједоци сугласни међутим, разликују се у детаљима очигледно само из разлога да ескулпирају себе и своју одговорност за учињено умање, како то закључује првоступањски суд. Међутим, из исказа саслушаних свједока неспорно произлази да су сви са састанка из тзв. оперативног штаба дошли на мјесто ликвидације и на заповијед оптуженика Мирка Норца Кеве пуцањем из оружја усмртили цивиле, тиме да је претходно сам оптуженик Норац усмртио за сада неутврђену женску особу, док му је приликом пуцања у непознату мушку особу, у три наврата пиштољ затајио.

О томе говори свједок Синиша Глушац наводећи, да је управо оптуженик Норац тај који наређује да из камиона изађу цивили, он је тај који каже војницима да те људе построје. Говори о томе да су они коју су се довезли дакле, они који су били на састанку, пришли тим постројеним цивилима на пет до десет метара и стајали, када је оптуженик Норац рекао „Што се чека“, управо је оптуженик Норац извукао једну жену из колоне дакле, нитко није пуцао док оптуженик Норац не убије ту жену, након чега покушава убити и непознатог мушкарца који се прије тога противио, зазивао Норца, при чему му је пиштољ затајио. Након тога поново наређује да се пуца, али сада ријечима „Пуцај, што се не пуца“. Свједок Глушац је децидиран у наводу да су сви са састанка пуцали и да је оптуженик Норац пуцао први. С обзиром да је исказ овог свједока потврђен и наводима Ивана Дасовића на аудио-запису када каже да су старице изашле из камиона и почеле викати „Па нећете нас убити, па нећете нас ваљда стријељати“ и управо оптуженик Норац је тај који тада говори да ће сватко добити једнога кога мора убити, нема разлога не прихватити утврђења првоступањског суда о слиједу догађања. Свједок Дасовић наводи да је нетко одвео једну жену гдје је раслиње, опалио и вратио се дакле, за разлику од свједока Глушца не каже изријеком да је то био оптуженик Норац међутим, исказује сугласно свједоку Глушцу као и у дијелу гдје овај свједок спомиње младића који је из те групе цивила почео викати „Норац, Норац“, након чега му је управо оптуженик Норац пришао са леђа и покушао га убити у три наврата репетирајући пиштољ, али му је пиштољ затајио. И свједок Болф говори о томе да је нетко говорио да му је штекао пиштољ, дуга деветка, а то је могао бити по закључивању првоступањског суда једино оптуженик Норац будући је и свједок Болф говорио, као и остали, и о једној дебљој жени која је почела викати „Па нећете нас ваљда убити“. Свједок Ивица Марковић потврђује негодовање цивила Бошка Томичића којег је освијетлила батерија и који је према исказу свједока Глушца молио оптуженика Норца да га не убије, на што је овај ипак репетирао пиштољ, три пута, али му је пиштољ затајио.

Из исказа свједока Дасовића произлази и тко је био постројен у првом реду, наводи да су били Тихомир Орешковић, Касумовић, Болф, Глушац, Ивица Марковић, недвојбено је да су пуцали и остали, а на аудио-запису наводи како је видио тко је пуцао али да не би о томе говорио, док свједок Болф наводи у исказу како мисли да је пуцано из хаклера по лешевима, а управо се хаклер тијеком поступка спомиње као оружје оптуженика Тихомира Орешковића.

Првоступањски суд основано закључује да су људи са састанка пуцали у цивиле управо зато што је то заповједио оптуженик Мирко Норац Кево с тиме, да је он претходно усмртио неутврђену женску особу и покушао усмртити непознату мушку особу, али му је у три наврата затајио пиштољ. Очито је да су људи са састанка доласком на мјесто ликвидације били уплашени, бојали су се да ли ће се и сами вратити, о чему говоре у својим исказима, као и свједок Дасовић на аудио-запису када каже да му је оптуженик Орешковић рекао „Пуцат ћеш по њима или ћеш завршити баш као и они“. Свједок Ивица Марковић објашњава зашто није подузео ништа да заштити Томичића наводећи да није био сигуран ни то да ли ће се и сам извући из тога, да је био немоћан било што подузети и да вјерује да би и с њима био заједно доље да је нешто учинио. Свједок Мирко Касумовић наводи да га је оптуженик Орешковић узео за руку и рекао „Пуцај“ па да је он схватио и морао то учинити јер се пуцало, а он је био изван свега.

Првоступањски суд такођер закључује, да што се тиче тога зашто уопће иду на мјесто гдје знају да ће доћи до ликвидације цивила у којој ће и сами судјеловати, да одговор лежи у томе што оптуженици Орешковић и Норац говоре да то што раде чине у име Владе и да им то говоре како се не би супротстављали, а не зато што би нетко из Владе Републике Хрватске или Влада Републике Хрватске то доиста и наредила.

На повезаност оптуженика Тихомира Орешковића и оптуженика Мирка Норца, по стајалишту првоступањског суда, указује и провјера оружја након ликвидације цивила на плантажи борова Житник. Свједок Ивица Марковић наводи да њему нитко није гледао пиштољ на лицу мјеста, али да се о томе причало, док свједок Дасовић на аудио-запису јасно истиче, да га је управо оптуженик Норац питао је ли пуцао и да му је оптуженик Орешковић додао аутомат да пуца, а наводи и то да је видио да се свједока Касумовића присиљавало да пуца. Свједок Касумовић наводи пак, да му је пришао оптуженик Орешковић и питао га да ли је пуцао, а када је овај тражио да му покаже пиштољ, истиче да је испалио три до четири метка и то према напријед, испред камиона, а и из других извора је сазнао да је оптуженик Орешковић и другима провјеравао оружје. Из исказа свједока Глушца непобитно слиједи, да је управо оптуженик Норац био тај који му је након догађаја на плантажи борова Житник рекао да се ријеши пиштоља.

Да се унапријед знало што се припрема, првоступањски суд је закључио из исказа свједока Мартина Марковића званог „Ифан“ који је исказао да је њега заповједник Никола Здунић поподне тога дана обавијестио да ће заједно са Ивицом Рамљаком ићи на обезбјеђење те да узме пушку и сваки по два оквира метака, да ће му када буде ноћ знати рећи кад ће ићи и да су кренули око 21,30 до 23,00 сата. Дакле, онај тко даје заповијед Здунићу већ послије подне зна што ће бити увечер на састанку и ликвидацији. Из исказа свједока Здунића да произлази да је њему заповједник био оптуженик Мирко Норац Кево, а то потврђује и свједок Мартин Марковић када каже да је Здунић звани „Харга“ заповиједи добивао од главнога, а да је главни био оптуженик Норац. Свједок Мартин Марковић исказује и да му је Здунић рекао да никоме не причају да иду на то обезбјеђење, па да нитко није ни знао да их је „Харга“ изабрао. Дакле, оправдано првоступањски суд закључује, да су ова тројица била осигурање, али не за камионе који превозе оружје, већ осигурање за цивиле који су довезени на плантажу борова Житник ради ликвидације. Свједок Мартин Марковић говори и о рањавању „Харге“ када је овај био иза стражње стране камиона 10-15 метара иза, односно између камиона и аута, а што упућује на то да је Никола Здунић видио тко и у кога пуца, видио је тко га рањавања и знао је због чега долази на лице мјеста. Здунић потврђује да је рањен приликом ликвидације цивила на плантажи борова Житник, али тек приликом другог испитивања код истражног суца и на главној расправи.

На темељу цјелокупно проведеног доказног поступка, оправдано првоступањски суд не прихваћа обрану оптуженика Мирка Норца о томе да њему ништа није познато о састанку, ликвидацији, у чему устрајава и у жалбама, не прихваћа његове тврдње о сценарију о којем би требало питати замјеника државног одвјетника и истражног суца. То поткрепљује чињеницом да је непобитно да је још у студеном 1991. године свједок Иван Дасовић на аудио-запису говорио о учешћу оптуженика Мирка Норца, како на састанку тако и на ликвидацији, те о учешћу оптуженика Тихомира Орешковића. То 1991. године чини и свједок Жељко Болф у својим извјештајима и биљешкама. У сијечњу 1992. године Смиљан Рељић о томе говори у писму предсједнику Владе који је уједно био и предсједник Кризног штаба Владе Републике Хрватске, када говори о стријељању једне групе грађана српске националности у Госпићу, којим стријељањем је заповиједао заповједник бригаде у Госпићу, Мирко Норац Кево, а који је прије тога заповједио да то што морају чинити, чине у име Владе Републике Хрватске и да им је то Влада Републике Хрватске ставила у задатак. Свједок Анте Карић у свом исказу наводи да је у просинцу 1991. године преслушао аудио-запис разговора између Рељића и Дасовића што само потврђује, противно жалбеним наводима, постојање и аутентичност тог аудио-записа, а свједок говори и како он није свједоку Пањевићу рекао да је оптуженику Норцу заштекао пиштољ, већ да су то говорили дечки који су поднијели извјешћа. Сам свједок Пањевић истиче како је сазнао да је на Пазаришту извршена егзекуција над 12 мушкараца, у чему да је судјеловао оптуженик Норац, али да је то све било под заповједништвом оптуженика Тихомира Орешковића. Наводи да је чуо за директну одговорност оптуженика Норца везану за ликвидацију на плантажи борова Житник, као и податак да му је тамо заштекао пиштољ па га је поново репетирао. Такођер је исказао да ако Норац тврди да није био тамо нека оспори и ту информацију. Ова сазнања је свједок Пањевић добио не само од Анте Карића, већ из разговора са пуно људи. О ликвидацији и учешћу Норца говори свједок Глушац још 1991. године, а то понавља и 1993. године одвјетнику Будаку.

Стога су неприхватљиви наводи оптуженика Норца да је све ово сценариј, јер у том случају не би било потребе да исти тражи да се нађе са свједоком Синишом Глушцем када је овај дао свој исказ у истрази, не би било потребе да још 1993. године пријети свједоку Зденку Банди, а након објаве чланка у тједнику Данас, не би биле потребне и пријетње свједоку Ивици Марковићу, не би било потребе за кривотворењем медицинске документације о рањавању Николе Здунића званог „Харга“, доласку оптуженика Ивице Рожића код Левара с ријечима да он неће ићи у Хааг, за писма оптуженика Грандића упућеним свједоцима и тако даље. Осим тога, неспорно је да се још 1991. године покушала покренути истрага због ликвидације цивила што је међутим, заустављено, а о чему су у својим исказима говорили свједоци Јосип Манолић и Смиљан Рељић. Да се не ради о некаквом „паковању“, како то говори оптуженик Норац, произлази и из чињенице да су уз судионике састанка на ликвидацији на плантажи борова Житник били и припадници извиђачког вода Никола Здунић, Мартин Марковић и покојни Рамљак, те још неки који ту долазе по заповиједи.

Иако се број ликвидираних цивила изричито не оспорава у поднесеним жалбама, потребно је навести да су судионици тзв. смртоносног састанка и ликвидације на плантажи борова Житник износили различите бројке о томе колико је цивила довезено на само лице мјеста ради ликвидације, па првоступањски суд прихваћа да се радило о најмање десет цивила како је то наведено у оптужном акту, што је најповољнији број за оптуженике будући се са сигурношћу није могао утврдити точан број, а са извјесношћу је утврђено да су међу ликвидиранима били Никола Иванишевић, Бошко Томичић и Милица Радмановић.

Надаље, оптуженик Норац у жалби поднесеној по бранитељу мр. Сабљару, неосновано оспорава и закључак првоступањског суда да је Стјепан Грандић на ликвидацији цивила на Липовој Главици поступао по претходном договору Тихомира Орешковића и Мирка Норца као и утврђење да му је заповијед да тако поступи дао Мирко Норац Кево као заповједник 118. бригаде ХВ-а. Прихваћа као неспорно да је оптуженик Грандић 18. листопада 1991. године у јутарњим сатима организирао пријевоз цивила из војарне у Перушићу до локалитета Липова Главица код Перушића гдје је припадницима ХВ-а, од којих су неки били маскирани, заповједио да из ватреног оружја усмрте цивиле, Симу Кљајића, Бранка Штулића, Радована Бараћа и друге што су они заједно са њим и учинили, будући то сам Грандић признаје, а потврђује и више свједока, те материјални докази међутим, оспорава обрану оптуженика Грандића у дијелу гдје наводи да је позван у заповједништво 118. бригаде у мјесецу листопаду 1991. године и да га је позвао Мирко Норац, на састанак који се одржао у приземљу Војарне „Еуген Кватерник“ у Госпићу, на којем је било ријечи о припремању просторија за смјештање цивила који ће бити ликвидирани на Липовој Главици, као и да би имао директну телефонску везу са Грандићем и да би му тим путем наредио ликвидацију цивила на Липовој Главици.

Противно жалбеним наводима, оправдано првоступањски суд прихваћа обрану оптуженика Грандића о томе да га је оптуженик Норац назвао и дао му заповијед да ликвидира преостале цивиле односно припреми аутобус, камион и људе који ће ликвидирати преостале цивиле говорећи му „Ђорђе, немој зајебати јер ћеш и ти попушити метак“, а да је томе тако изводи из утврђених чињеница о томе откуда су цивили довезени у Војарну Перушић и тко их је довезао, тко је премјештао лешеве убијених цивила на Липовој Главици, тко је возио цивиле на плантажу борова Житник и на Липову Главицу, те других околности.

Првоступањски суд налази, да из обране оптуженика Грандића произлази неупитна одговорност оптуженика Орешковића и оптуженика Норца и за догађаје на Липовој Главици, не прихваћајући њихово порицање да немају никакве везе са том ликвидацијом. Налази да није спорно да су у Војарни Перушић били заточени грађани Госпића и Карлобага, осим Пантелије Радића који је, међутим, одведен из хотела Загреб у Карлобагу, а не из Перушића. Ти цивили су довезени у војарну по припадницима ХВ-а и Војне полиције над којима оптуженик Грандић није имао никакве ингеренције. Да је хтио заточити цивиле српске националности то је могао учинити са цивилима из Перушића међу којима је било припадника српске националности или са цивилима из села Млакве, Липово Поље и других. Међутим, из проведених доказа произлази противно, да је оптуженик Грандић водио бригу о њиховој сигурности и помагао им у даним увјетима. Дакле, не ради се о самосталној дјелатности оптуженика Грандића, већ о заједничком договору оптуженика Норца и Орешковића, а што произлази из претходних утврђења у свези пописа, одвођења цивила, њихова заточења у војарни у Перушићу, те ликвидације на Житнику. Иако се оптуженике Тихомира Орешковића и Мирка Норца не терети да су и особно судјеловали у ликвидацији цивила на локалитету Липова Главица, првоступањски суд оправдано закључује на темељу проведених доказа, да је оптуженик Стјепан Грандић у конкретном случају поступио по претходном договору ове двојице оптуженика, а након што је примио заповијед од Мирка Норца.

Оправдано првоступањски суд поклања повјерење обрани оптуженика Грандића даној пред истражним суцем, у којој он врло детаљно и околносно описује како и под чијим заповједништвом је дошло до затварања цивила у војарни у Перушићу, њихова одвођења на локалитет Липова Главица и до ликвидације истих. По запримању заповиједи свог заповједника, оптуженика Мирка Норца, да ликвидира преостале цивиле из војарне, оптуженик Грандић обавјештава свједока Милана Алешковића да припреми аутобус, док је свједоку Влади Марковићу јавио да припреми људе дакле, оптуженик је тај који организира пријевоз цивила на локалитет Липова Главица, али и пријевоз припадника ХВ-а. То недвојбено слиједи из исказа свједока Милана Алешковића који каже да је управо оптуженик Грандић тај који разговара нешто са свједоком Миланом Карићем звани „Мики“, у то вријеме припадником Војне полиције и то прије но што се кренуло на локалитет Липова Главица. Оптуженик Грандић говори свједоку Алешковићу да вози што ближе камиону да не би нетко побјегао, он напада свједока Алешковића стављајући му оружје под врат, јер свједок није дошао за њима како му је заповјеђено па стога, првоступањски суд оправдано не прихваћа обрану оптуженика Грандића да је одвођењем цивила из војарне руководио свједок Милан Карић звани „Мики“.

Наведено оптуженик Грандић тврди и у жалби у којој наводи да не оспорава сам догађај међутим, тврди да се налазио у стању крајње нужде. Указује на пријетње које су му упућене када је покушао одбити само заточење цивила, а у прилог томе говори и о пуцању у њега док се налазио у кругу војарне. Тврди да у тијеку поступка није утврђено да би заповиједао и маскираним особама будући уопће није утврђено које су то особе биле, а неспорно је да су се сви бојали тих особа, како су то исказивали свједоци, припадници перушићког вода. Поставља и питање због чега су судионици ликвидације на Липовој Главици ескулпирани иако су поименце утврђени као особе које су судјеловале у стријељању, а с друге стране суд им није повјеровао да су они били ван догађаја како су се настојали ескулпирати од одговорности. Претпоставља да им се ваљда вјерује да су се бојали односно да су они били у стању крајње нужде, па због чега то не би био и оптуженик Грандић. Понавља и тврдњу да је био само заповједник перушићке бојне и да су у догађањима на предјелу Пазариште судјеловали људи далеко више позиционирани у оружаним снагама од њега, са далеко већим искуством и ауторитетом од њега као на примјер заповједник полиције, заповједник полицијске постаје, а касније руководитељ у Одјелу ратних злочина у МУП-у, начелник тајне полиције СЗУП-а, начелник Секретаријата обране, начелник топништва ХВ-а. Њима се према ставу жалбе вјерује да су били испрепадани, угрожени и слично дакле, у стању крајње нужде и њих се не процесуира за разлику од оптуженика Грандића за кога то не вриједи.

У односу на догађај на Липовој Главици сматра, да није утврђено тко су били маскирани војници, имајући при томе у виду да нису били маскирани због ликвидираних цивила већ очито због немаскираних припадника ХВ-а, оптуженика Грандића и његових војника, што само потврђује да су управо они и њихов заповједник Милан Карић или нетко други, били ти који су руководили радњама на Липовој Главици, а није то био оптуженик Грандић.

Овакви жалбени наводи нису прихватљиви и из разлога јер се цивили укрцавају у камион док је камион унутар круга војарне, сви заповједници знају што ће бити са цивилима, а како то утврђује првоступањски суд, оптуженик Грандић то зна и много раније, како је то навео у својој обрани даној у тијеку истражног поступка и управо зато то јутро, 18. листопада 1991. године, долазе заповједници водова Миодраг Хећимовић са два војника Ивицом Турићем и Дамиром Крбавцем, те заповједник вода Стипе Мургић звани Кожа из чијег вода оптуженик издваја шестеро људи. Управо свједоци Владо Марковић, Стипе Лулић, Иван Лулић, Иван Мургић, Јосо Вучетић и Стјепан Радошевић који су у то вријеме били припадници вода перушићке бојне 118. бригаде ХВ-а, а којим водом је тада заповиједао Стипе Мургић звани „Кожа“, исказују да их је то јутро, када су се враћали с положаја војном 110-ицом и зауставили се пред војарном у Перушићу, с камиона скинуо, издвојио за осигурање управо оптуженик Грандић, а то потврђује и свједок Стипе Мургић. Оптуженик Грандић је био тај који је рекао да иду у аутобус дакле, не свједок Милан Карић звани „Мики“, Стјепан Грандић је одредио тко ће се возити у аутобусу, а тко у камиону, па у аутобус улази шест припадника вода којима је заповиједао свједок Стипе Мургић. Исто јутро, оптуженик Грандић према властитом наводу је свједоку Влади Марковићу рекао да је дошао и тај дан и везом му јавио да припреми људе за осигурање. Пред војарну то јутро долази и свједок Миодраг Хећимовић, у то вријеме заповједник једног од водова перушићке бојне 118. бригаде ХВ-а са два припадника свог вода, свједоцима Ивицом Турићем и Дамиром Крбавцем, управо ради онога што ће се то јутро догодити на Липовој Главици, а не због других разлога којима су свој долазак настојали оправдати.

Из исказа свједока Миодрага Хећимовића произлази да су цивили укрцани у камион и да је оптуженик Грандић свједоку Хећимовићу, Ивици Турићу и Дамиру Крбавцу рекао да иду у аутобус. Према томе, свједок Хећимовић је знао куда се и зашто иде, јер је био један од заповједника вода, а то потврђује и оптуженик Грандић у обрани говорећи да су сви његови заповједници знали што ће бити са цивилима и да се с тим нису слагали. На мјесту ликвидације на локалитету Липова Главица, прије камиона са цивилима и аутобусом са припадницима ХВ-а отишао је пинц у којем су били свједоци Миле Јуришић и покојни Домазет, а на том мјесту су били и други припадници ХВ-а као осигурање па тако, на примјер свједок Јуришић наводи да је тамо видио Колака, док свједок Мирко Алешковић говори о осигурању које су давали у два наврата, а свједок Милан Карић о десетак војника распоређених у шуми. Дакле, исправно првоступањски суд закључује, да је вјеродостојна обрана оптуженика Грандића када говори како су сви његови заповједници знали што ће се десити са цивилима и да је управо Грандић тај који организира њихов пријевоз до локалитета Липова Главица, као и пријевоз припадника ХВ-а који ће управо по његовој заповиједи, заједно с њим и ликвидирати цивиле довезене на тај локалитет. Управо долазак Милана Карића и Ивана Шимуновића, припадника Војне полиције, пред војарну Перушић јасно упућује на повезаност Перушића и Госпића и управо је оптуженик Грандић тај који Милану Карићу даје упуте што ће радити тј. да треба чувати да нетко не побјегне из камиона те интервенирати у случају напада, а при томе се позива и на низ утврђења из којих закључује да су Милан Карић и Шимуновић као припадници Војне полиције били посебно лојални оптуженику Тихомиру Орешковићу и као такви присутни многим догађањима.

На лицу мјеста оптуженик Грандић постројава цивиле и војску и тада је јасно да нема никакве размјене и да ће се пуцати, како је то исказао свједок Иван Мургић. Наведено свједок Милан Алешковић закључује већ приликом доласка пред војарну када види стрељачки вод. Како то произлази из исказа свједока Стипе Лулића и Ивана Мургића у строју, у полукругу су били Турић, Хећимовић, Крбавац, могуће и Шимуновић, Мики Карић и сви су пуцали. Свједок Иван Мургић наводи да је пуцао јер је била заповијед да се пуца, нетко је опалио, а након тога се чуло „Пуцај, пуцај“, а управо је оптуженик Грандић био тај који је рекао да морају пуцати и који их је претходно постројио. Оптуженик Грандић је и тај који први пуца и виче два пута „Пуцај, пуцај“. Почео је пуцати у моменту када му је једна од жена, цивила, пружила неку цедуљицу, а о чему су говорили свједоци Јосо Вучетић и Милан Карић.

Како то произлази из исказа свједока Стипе Лулића, најприје су према мјесту ликвидације кренули цивили, потом они из аутобуса, маскирани су ишли уз цивиле, а са маскиранима је био и оптуженик Грандић. И овај свједок, сугласно свједоку Ивану Мургићу, говори о томе да су цивили били поредани у два реда, а да се у полукругу испред цивила поредала војска, а да је лијево од њих био оптуженик Грандић. На цивиле су пуцали сви који су били поредани у луку.

Стога, на темељу оваквих исказа саслушаних свједока оправдано првоступањски суд закључује, да је управо оптуженик Грандић био главни на ликвидацији цивила на локалитету Липова Главица тј. онај који је постројио цивиле, постројио припаднике ХВ-а, први запуцао и потом издао заповијед да се пуца у цивиле, а што су припадници ХВ-а заједно с њим и учинили.

Наведено првоступањски суд темељи и на увјерљивом и околносном исказу свједока Јосе Вучетића, у то вријеме припадника ХВ-а, који је изричит у тврдњи да је управо оптуженик Грандић први запуцао и заповједио њима, припадницима ХВ-а који су ту били присутни, да пуцају у цивиле и то након што је једна старија жена покушала оптуженику Грандићу уручити неко писмо и након што је он заповједио цивилима и припадницима ХВ-а да се построје. Према исказу овог свједока, оптуженик Грандић након пуцњаве долази до њега и прислања му аутоматску пушку на лијеву сљепоочницу говорећи „Идеш и ти сада с њима, јебем ти уста ледена“. Наведено указује, према првоступањском суду, да је оптуженик Грандић након пуцњаве провјеравао тко није пуцао, да је питао овог свједока зашто није пуцао и да је провјерио неколико цијеви, а када је видио да су хладне љутито је кренуо натраг. О провјеравању оружја по пуцњави на цивиле говори и свједок Миодраг Хећимовић, а из исказа свједока Ивана Мургића и Стјепана Радошевића произлази да се управо овај свједок Јосо Вучетић нешто расправљао са оптужеником Грандићем и плачући га напао говорећи „Што сте нам направили“.

Свједок Стјепан Радошевић у истражном поступку говори о томе како је Грандић по заустављању аутобуса на Липовој Главици њима из аутобуса заповједио да иду иза 110-ице у којој су били цивили, да је управо он заповједио цивилима да стану у строј, а да је њима из аутобуса заповједио да се построје насупрот цивила, да упере пушке у цивиле и да пуцају. Наведено потврђују и свједоци Иван Мургић, Милан Алешковић који наводи и да га је оптуженик Грандић након пуцњаве напао, прислонио му пиштољ под врат говорећи му да зашто није дошао за њима и првоступањски суд на темељу тога исправно закључује да је било јасно што ће се десити са цивилима и да је оптуженик Грандић тај који је то знао. Поред ових исказа указује се и на исказе свједока Стипе Лулића, Ивана Лулића, Владе Марковића који сви говоре да је оптуженик Грандић тада на Липовој Главици био највиши по функцији, да је заповиједао, а свједоци Милан Карић и Миодраг Хећимовић говоре и да је први пуцао.

На неупитност самог догађаја на Липовој Главици указују и изјаве свједока који су у то вријеме били припадници ХВ-а тј. 2. бојне 118. бригаде, а који нису били присутни самој ликвидацији цивила на Липовој Главици, али су те исте цивиле видјели затворене у војарни у Перушићу или су пак чули за исте, те који су видјели одвођење цивила из војарне и чули о ликвидацији на Липовој Главици, а о томе говоре и искази свједока који су били заточени у Војарни Перушић, а потом пуштени, као и чињеница проналаска у просинцу 1991. године посмртних остатака 24 цивила убијених 18. листопада 1991. године на локалитету Липова Главица, те предмети изузети с мртвих тијела, а који су препознати по родбини оштећеника. Тако, на примјер, свједок Велибор Шолаја истиче да је цивиле у војарни видио два дана, да је кључ просторије у којој су били имао оптуженик Грандић, те да је након неколико дана чуо да су ти цивили убијени, док свједок Јосип Лулић каже да је чуо да су цивили у војарни, а чуо је да су одведени. Свједок Бошко Стапар међу цивилима у војарни замјећује жену плаве косе и мушкарца у одори хрватске полиције, а други дан или дан иза тога од бораца и мјештана Перушића чује да су цивили убијени на Липовој Главици, ради чега и одлази код оптуженика Грандића, баца пушку и говори да не жели бити у таквој војсци, што само по себи демантира обрану оптуженика Грандића да је поступао у страху за властити живот и под пријетњом. Свједок Маринко Мургић који празни просторију за смјештај цивила истиче, да су били у тој просторији двије или три ноћи, међу њима препознаје Бараћа, не жели гледати њихово одвођење из војарне, а трећи дан сазнаје да су одвежени на Липову Главицу и убијени. Свједок Алешковић, који је возио аутобус са припадницима ХВ-а на локалитет Липова Главица, међу заточеним цивилима препознаје Бранка Штулића, Ђорђа Калања, Гојка Хинића и Радована Бараћа. Свједок Мартин Марковић звани „Ифан“ говори како је дошао у Војарну Перушић и са још три непознате особе које су такођер биле припадници ХВ-а да је умотао лешеве убијених у деке, утоварио их у камион и то најмање пет лешева. Дио мртвих тијела је био поразбацан и по сметлишту Разбојиште па је оптуженик Грандић заједно са свједоком Иваном Касумовићем ишао затрпати те лешеве и то након што му је оптуженик Норац рекао да иде видјети што је то, јер се пронијела прича да изгледа да пас носи једну руку по Перушићу.

У односу на број ликвидираних цивила, свједоци Стипе Лулић и Иван Мургић говоре о двадесетак цивила, свједок Миодраг Хећимовић око њих 15 у два до три реда, свједок Шимуновић о преко 20 цивила што међутим, првоступањски суд не прихваћа, јер није спорно да су припадници тзв. ЈНА на мјесту гдје је дошло до ликвидације пронашли у просинцу 1991. године 24 леша, оптуженик Грандић признаје да је на сметлишту Разбојиште видио 10-11 лешева, а које је препознао као цивиле убијене то јутро на Липовој Главици, док свједок Мартин Марковић говори о томе да је помогао при укрцају пет лешева, из чега првоступањски суд оправдано закључује да је на Липовој Главици убијено не 15 или 20-так цивила, већ најмање 39-40 цивила.

Дакле, из проведених доказа произлази да су свједоци, припадници ХВ-а и Војне полиције описали на који начин се вршио одабир оних који ће судјеловати у ликвидацији, описали су вожњу од Војарне Перушић до мјеста ликвидације и саму ликвидацију, а оно што нису испричали односи се на то откуда убијеним цивилима осим стријелних озљеда и сјекотине и пријеломи, нису испричали тко и зашто је лешеве убијених цивила запалио, премда оптуженик Грандић стављајући примједбу на исказ свједока Карића пита истога да зашто је тог дана од њега узео бензин и деке, а што је поновио и у својој обрани. Према томе, полијевање тијела убијених цивила бензином и њихово паљење на мјесту ликвидације извршили су, како то исправно закључује првоступањски суд, припадници хрватских оружаних снага који међутим, нису испричали ни тко је ни по чијем налогу поразбацао дио лешева убијених цивила на локалитету Липова Главица по сметлишту Разбојиште, а које су потом свједок Касумовић и оптуженик Грандић затрпали багером, нити гдје су то одвежени лешеви које свједок Мартин Марковић укрцава у камион заједно са три непозната хрватска војника који су изашли из перушићке војарне. Међутим, ван сваке сумње је да су цивиле на Липовој Главици убили пуцањем из ватреног оружја припадници ХВ-а, а по заповиједи оптуженика Грандића и заједно с њим, а коју заповијед је оптуженик Грандић добио од оптуженика Мирка Норца, а све оно што се десило и на Липовој Главици је био договор оптуженика Орешковића и оптуженика Норца о чему говори оптуженик Грандић у својој обрани када описује састанак у Војарни „Еуген Кватерник“, па се стога не може прихватити жалба оптуженика Грандића који оспорава закључивање првоступањског суда да је руководио и организирао стријељање грађана на Липовој Главици уз тврдњу да је био само један од учесника догађања из листопада 1991. године, а на које догађаје није могао утјецати, а што све по њему отклања његову казнену одговорност. Сама чињеница да непосредни извршитељи ликвидације на Липовој Главици нису оптужени, не ескулпира Стјепана Грандића од одговорности.

Сумирајући сва утврђења првоступањског суда, неспорно се закључује да је у листопаду 1991. године Стјепан Грандић био заповједник 2. бојне 118. бригаде и уједно заповједник Војарне у Перушићу. Управо у том својству је по наређењу оптуженика Орешковића и оптуженика Норца заточио цивиле из Госпића, Карлобага и шире околине који се наводе у изреци пресуде, у за то припремљену просторију унутар војарне, те касније подузео и друге радње како је то утврђено у тијеку поступка. Такођер је ван сваке сумње да су цивиле на Липовој Главици убили пуцањем из ватреног оружја припадници ХВ-а, а по заповиједи оптуженика Стјепана Грандића и заједно с њим, а коју заповијед је он добио од оптуженика Мирка Норца, а што је био резултат договора оптуженика Орешковића и Норца, о чему је Грандић говорио у својој обрани, а што је већ раније наведено у овој одлуци.

Стога нису прихватљиви нити наводи жалбе оптуженика Мирка Норца о непостојању усменог или писменог договора између њега и оптуженика Орешковића, будући је та тврдња која је већ изнесена у његовој обрани оспорена чињеницом да се постојање договора може извести из свих околности, па тако на постојање претходног договора не указује само обрана оптуженика Грандића дана у тијеку истражног поступка, већ и све оно што се дешавало, а везано је за одвођење цивила и њихову ликвидацију с једне стране, те улогу оптуженика Орешковића и Норца у томе с друге стране. Заједнички договор не мора бити изричит, а што се и дозвољава у жалби оптуженика Норца, већ се његово постојање може извести из свих околности дјела како је то образложено у цјелокупној првоступањској пресуди, а закључке у свези тога прихваћа и овај суд као суд другог ступња. Жалбеним наводима ти закључци првоступањског суда нису доведени у сумњу.

Навод оптуженика Норца да није оптуженику Стјепану Грандићу издао заповијед да ликвидира преостале цивиле обескријепљен је детаљним, околносним и увјерљивим исказом оптуженика Грандића из истражног поступка, а није спорно да је постојала телефонска веза између војарне у Госпићу и војарне у Перушићу.

Иако се у тијеку поступка чинило да идентитет жртава неће бити спорна чињеница, у жалби због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, у дијелу који се односи на питање идентитета наводних жртава, како их третира жалба, оптуженик Орешковић у жалби поднесеној по бранитељима прије свега оспорава исказ др. Зорана Станковића, називајући га професионалним свједоком, особом која је промицала агресорску и злочиначку војску, несавјесним лијечником па када му првоступањски суд поклања вјеру сматра да погрешно утврђује одлучне чињенице о хрватској кривњи за постојање лешева и о идентитету тих лешева. Оптуженик Орешковић у жалби доводи у питање прије свега записнике о обављеном вањском прегледу мртвих тијела. Указује да нигдје нису описани особни ожиљци, мадежи и сличне ствари, да нигдје нема доказа о узимању отисака зубију, нити потпуна прегледа зубију, да нигдје нема утврђивања крвне скупине односно доказа о узимању узорка крви, да нигдје нема ДНК рашчламбе односно узимања узорка ткива, нигдје се не утврђује калибар зрна, да нема детаљних особних података нити записа о томе тко је кога и на темељу чега препознао, нема детаљног описа одјеће или обуће, врсте, марке, боје, броја, нема ознаке времена почетка и свршетка прегледа односно обдукције и на крају поставља питање због чега мртва тијела нису одвезена на мјесто гдје би се могла обавити детаљна обдукција. Сматра да првоступањски суд није могао некритички прихватити исказ др. Станковића и обдукцијске записнике који нису направљени леге артис, којима се не утврђује стварно тко је која жртва, не утврђује се од којег је узрока и од којег оружја и када и гдје која жртва страдала. Према ставу жалбе побијана пресуда ничим није доказала да су тијела ископана 1991. године доказано убијена, јер узрок смрти није било могуће утврдити при чему се позива на налазе вјештака судске медицине из Ријеке. У односу на записнике Војно-медицинске академије налази да су исти покушали разрадити сустав лажи против Републике Хрватске, немајући при томе никаквих стварних доказа. Према ставу жалбе ради се о записницима др. Зорана Станковића који је једини видио мртва тијела међутим, није их идентифицирао, није им узео узорке крви ни ДНК, није их одвезао на сигурно мјесто ради прегледа, идентификације и касније укопа. Сматра да му је циљ био покопати мртва тијела на лицу мјеста и онда узети тко зна какву одјећу и помијешати с њом понеки прстен и слично те направити лажне обдукционе записнике да би накнадно и без икаквих доказа Војно-медицинска академија у Београду могла покренути протухрватску кампању. Записници који су састављени на београдској ВМА, према ставу жалбе, састављени су без физичког приступа мртвим тијелима, а исто тако проведена је и идентификација тијела без икакве основе, без особног увида у њих од стране идентификатора и таквим записницима се не може дати вјеродостојност будући је они не заслужују.

Противно жалбеним наводима оптуженика Орешковића овај суд, као суд другог ступња, прихваћа утврђења првоступањског суда у односу на идентитет жртава, када утврђује да су дана 25. просинца 1991. године источно од Перушића, у подручју села Дуге Њиве нађени запаљени лешеви, како то произлази из исказа Милана Миливојевића, команданта 6. личке бригаде у оквиру 6. дивизије тзв. ЈНА. По др. Зорану Станковићу са Војно-медицинске академије у Београду извршен је вањски преглед мртвих тијела и њихова идентификација па је утврђено да су нађена 24 тијела од којих је шест сахрањено индивидуално, а 18 у заједничку гробницу. Тада су идентифицирани Радмила Станић, Бранко Кузмановић, Бранко Штулић, Станко Смиљанић, Радојка Диклић, Мирјана Калањ, Ђорђе Калањ, Дане Буљ, Милан Пантелић, Милева Орловић, Милош Орловић, Радован Бараћ, Љубица Трифуновић, Петар Лазић, Борка Вранеш, Богдан Шупут, Душанка Вранеш, Никола Гајић и Жељко Мркић. Након ослобођења, како то произлази из записника од 16. до 17. просинца 2000. године на Дебелом Брду су ексхумирана мртва тијела, њих 18 који су прегледани по вјештацима Завода за судску медицину Ријека, а извршена је и идентификација ДНА анализом па је тада идентифицирано 15 мртвих тијела, а три су остала неидентифицирана.

Да се треба поклонити вјера исказу свједока др. Станковића и налазима о вањском прегледу лешева, јасно слиједи већ из чињенице што оптуженик Грандић и свједоци, припадници ХВ-а Миодраг Хећимовић, Дамир Крбавац, Ивица Турић, Владо Марковић, Иван Лулић, Стипе Лулић, Стјепан Радошевић, Јосо Вучетић, Иван Мургић, Милан Алешковић, те припадници Војне полиције Иван Шимуновић и Милан Карић у својим исказима детаљно и околносно описују што је било са цивилима довеженим на Липову Главицу и такво резонирање првоступањског суда жалбеним наводима није доведено у сумњу. Напротив, изван сваке сумње је да су управо припадници ХВ-а убили цивиле на локалитету Липова Главица, да су након убијања лешеви убијених запаљени бензином. Лешеви пронађени по припадницима српских паравојних формација, 6. личке бригаде 6. дивизије тзв. ЈНА недвојбено су дио лешева убијених на Липовој Главици 18. листопада 1991. године. То из разлога јер на примјер Јосо Вучетић, у то вријеме припадник ХВ-а, међу постројеним цивилима ради стријељања 18. листопада 1991. године препознаје Мирјану Калањ, Радошевић препознаје Бараћа и жену плаве косе, а управо и њихове лешеве међу осталима проналазе на том простору у просинцу 1991. године припадници 6. личке бригаде 6. дивизије тзв. ЈНА. Надаље, из обране оптуженика Грандића слиједи да су припадници перушићке постројбе имали аутоматске пушке калибар 7,62 мм, а управо тај калибар стрељива пронађен је како на мјесту проналаска лешева тако и у самим посмртним остацима убијених цивила. Из записника о вањским прегледима недвојбено слиједи да је код Бранка Штулића евидентирано шест стријелних озљеда и то пет сприједа и једна страга, код Богдана Шупута једна стријелна озљеда сприједа, код Дане Буља двије стријелне озљеде страга и убодна рана рамена, код Миће Пејновића једна стријелна озљеда страга, код Софије Лончар једна стријелна озљеда страга, код Ђорђа Калања седам стријелних озљеда страга и двије стријелне озљеде сприједа, код Милеве Орловић једна стријелна озљеда сприједа те утиснути пријелом лијеве сљепоочнопотиљачне кости, код Петра Лазића једна стријелна озљеда сприједа и три стријелне озљеде страга, код Борке Вранеш три стријелне озљеде сприједа и двије стријелне озљеде страга и тако даље, а ове стријелне озљеде страга недвојбено указују на оно што говоре и свједоци, о томе да су неки од оштећеника на самом мјесту ликвидације покушали побјећи. Из записника о вањским прегледима слиједи да је на Липовој Главици испаљено најмање 50 стрељива јер имамо 50 стријелних озљеда код оштећеника међутим, како су тијела ових цивила премијештана с локације на којој су оштећеници убијени и довезени у Широку Кулу ради прегледа, стрељива на лицу мјеста односно чахуре истих нису покупљене са мјеста ликвидације, а несумњиво је да је број испаљених стрељива далеко изнад броја стријелних озљеда евидентираних код оштећеника.

Идентификација која је проведена на ВМА потврђена је ДНА идентификацијом за оштећенике Радојку Диклић, Душанку Вранеш, Мирјану Калањ, Ђорђа Калања, Милоша Орловића, Милеву Орловић, Радмилу Станић и Борку Вранеш. Оштећеници Софија Лончар и Мићо Пејновић на ВМА су се водили као НН особе, но ДНА идентификацијом утврђено је о коме се ради. За Симу Кљајића, Станку Смиљанић, Петра Лазића, Жељка Мркића те Љубицу Трифуновић ДНА идентификација није проведена, с обзиром да се родбина оштећеника налази у Србији или је непозната, па нису узети узорци крви међутим, све те особе, осим Симе Кљајића, препознате су на ВМА било на темељу фотографија било на темељу предмета који су код њих нађени или на темељу особних знакова, као на примјер тетоваже на руци Љубице Трифуновић.

Стога, оправдано и исправно закључује првоступањски суд, да су на ВМА од 24 леша идентифицирано њих 19, а на Заводу за судску медицину Загреб помоћу методе ДНА идентифицирана су још два леша и то леш Миће Пејновића и Софије Лончар, што значи да су још увијек неидентифицирана три леша од 24 пронађених на Липовој Главици и касније покопаних на Дебелом Брду.

У односу на Симу Кљајића, првоступањски суд је прихватио исказ његове кћерке, свједока Жељке Травице, која дозвољава могућност да би леш под ознаком УС3 могао бити леш њезина оца за којег је свједок Данило Грбић навео да је покопан одмах на Удбини што међутим, није са сигурношћу утврђено.

У односу на идентитет жртава убијених на плантажи борова Житник све је речено у побијаној пресуди, а с обзиром да се идентитет тих жртава не побија, нема потребе то поновно образлагати и позивати се на наводе првоступањске пресуде.

У односу на остале, у чињеничном опису, поименце наведене цивиле, првоступањски суд је врло опширно анализирао проведене доказе и закључио да је неспорно утврђено да су одведени и лишени живота, само није утврђено да ли на плантажи борова Житник или на Липовој Главици, која утврђења се у жалбама не оспоравају и која прихваћа и овај суд као суд другог ступња.

С обзиром да су по припадницима тзв. ЈНА пронађена 24 тијела, да је оптуженик Грандић са свједоком Иваном Касумовићем видио 10-11 тијела која потјечу са локације ликвидације на Липовој Главици и која су затрпала булдожером, да свједок Мартин Марковић укрцава пет лешева, долази се до бројке од 39-40 убијених цивила само на Липовој Главици о чему је већ раније било говора, и што уз најмање десет убијених цивила на плантажи борова Житник чини 49-50 цивила убијених на обје локације, од којих је именом и презименом наведено у изреци побијане пресуде њих 47, уз још неке чији идентитет није утврђен, нема двојбе да је првоступањски суд са сигурношћу утврдио све чињеничне наводе из изреке побијане пресуде.

Дакле, из свега наведеног, може се закључити да је побијана пресуда дала веома исцрпне разлоге за сва своја утврђења и заузета стајалишта о одговорности свих оптуженика за почињени ратни злочин, а која прихваћа и Врховни суд Републике Хрватске, као суд другог ступња, па стога нису основане жалбе оптуженика због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Уједно прихваћајући разлоге првоступањског суда за одбијање појединих доказних приједлога, а који се поново апострофирају у особној жалби оптуженика Орешковића, очигледно је да се провођењем тих доказа не би утврдило друкчије чињенично стање.

У односу на жалбени основ повреде казненог закона на осуђујући дио пресуде

Није основана жалба оптуженика Грандића у дијелу у којем наводи да цивили – оштећеници, у конкретном слиједу догађања, не могу бити предмет заштите међународних конвенција које се наводе у изреци побијане пресуде, јер су сви грађани исте државе.

На ово питање је већим дијелом одговорено код образлагања неоснованости жалби оптуженика из других жалбених основа, па стога треба само додати да су се ликвидације цивила догодиле у вријеме оружаног сукоба Хрватске војске са тзв. ЈНА и српским паравојним формацијама и то након што је Хрватски сабор дана 8. листопада 1991. године донио одлуку о раскидању свеза са СР Југославијом и када је тадашња ЈНА проглашена непријатељском војском стране државе, па се стога недвојбено ради о међународном оружаном сукобу, што омогућује примјену одредаба Женевске конвенције из изреке побијане пресуде и Допунског протокола И, који таква понашања изричито забрањују.
Није спорно да су сукоби започели у травњу 1991. године, водили су се на ширем подручју Републике Хрватске, од Вуковара па надаље, док је напад на Госпић започео 29/30 коловоза 1991. године, како то закључује првоступањски суд, па је стога за закључити да је наведени злочин блиско повезан са непријатељствима која су се одвијала, при чему треба уважити етничку припадност жртава и починитеља, као и стране која је извршила агресију на Републику Хрватску. Дакле, треба имати у виду суштину односа, а не искључиво држављанство жртава на што се позива жалба оптуженика Грандића, чему у прилог говори утврђена чињеница да су жртве изабиране са претходно састављених пописа, углавном житеља Госпића и околице.

Није спорно да се ради о подручју војног дјеловања на којем цивили требају имати сву заштиту, а у конкретном случају њихово одвођење и затим ликвидација, на начин да су то оптуженици заповједили и у томе учествовали, и на начин како је то за сваког од оптуженика утврдио првоступањски суд у побијаној пресуди, указују да је то било у вези с ратом и да је стога противно правилима међународног права, везано за прописивање недопуштених поступака у рату или оружаном сукобу, а као такво обухваћено је модалитетима извршења казненог дјела из чл. 120. ОКЗРХ, како их је утврдио првоступањски суд, а што прихваћа и овај суд, као суд другог ступња.

Из наведених разлога, није основана нити жалба оптуженика Орешковића који неосновано тврди, да се у конкретном случају не ради о међудржавном сукобу, већ о српској побуни у Републици Хрватској, коју треба гледати као грађански рат и да стога нема основа за примјену одредбе чл. 120. ОКЗРХ.

Није основана жалба оптуженика Орешковића и у дијелу у којем наводи да побијана пресуда погрешно тумачи питање наредбе односно заповиједи, из разлога, јер само одсуство формалноправног ауторитета не значи изостајање одговорности, с обзиром да се оптуженик Орешковић својим ауторитетом де фацто наметнуо као заповједник са улогом и моћи, много значајнијом од улоге само тајника кризног штаба, како себе третира, а како је то утврђено у проведеном поступку.

Оптуженици Мирко Норац Кево и Стјепан Грандић ту позицију имају де јуре, како је напријед образложено.

Оптуженик Грандић позива се на поступање у стању крајње нужде, што је неприхватљиво с обзиром на утврђења првоступањског суда да довођења цивила у војарну у Перушићу трају, да је према властитој обрани знао што ће бити с њима већ од састанка у Војарни „Еуген Кватерник“, па је имао низ могућности да не поступи по заповиједи оптуженика Норца, као што је уосталом пропустио и напад на Лички Осик, не поступајући по заповиједи, како то произлази из стања списа, те као што су то учинила три војна полицајца одлазећи на измишљену интервенцију у Призну.

Није спорно да заповијед оптуженика Норца није обвезивала оптуженика Грандића, јер је подчињени ослобођен дужне послушности да изврши наређење ако оно води извршењу казненог дјела и у колизији два интереса, оптуженик Грандић је требао поштивати правни поредак и не повриједити добро заштићено казненим правом, а не поштивати војно начело послушности. Као подчињени оптуженику Норцу имао је довољно времена да преиспита правну допуштеност заповиједи и без реалне опасности за свој тјелесни интегритет, добивену заповијед не изврши.

Из наведених разлога, као и оних из побијане пресуде које прихваћа и овај суд, нису основане жалбе оптуженика због повреде казненог закона.

У односу на жалбе због одлуке о казни

Због одлуке о казни жали се државни одвјетник који изречене казне налази преблагима и то првенствено из разлога што су својим дјелом оптуженици починили безобзирно гажење основних људских права и начела међународног ратног права, наносећи тиме непроцјењиву штету Домовинском рату. Како је у тијеку поступка неспорно доказано да су таквим понашањем оптуженика убијене најмање 52-53 особе, тада та бројка недужно убијених цивила уза све олакотне околности које су утврђене, од стране првоступањског суда, код оптуженика довољно говори сама за себе и вапи за строжом затворском казном у конкретном случају и то максималном. Предлаже да се оптуженицима изрекне строжа казна затвора.

Оптуженик Орешковић у жалби због одлуке о казни истиче, прије свега, да није починио казнено дјело за које је осуђен па да према томе то искључује и сваку казну.

Наводи да је првоступањски суд пропустио у довољној мјери цијенити његово здравствено стање које је врло озбиљно и захтијева амбулантно и хоспитално лијечење већ дуги низ година, о чему прилаже и медицинску документацију. Истиче да нису у довољној мјери цијењене материјалне прилике оптуженика и његове уже обитељи будући да уздржава супругу и троје дјеце, а из приложене документације у том правцу је видљиво да нитко из обитељи коју уздржава није порезни обвезник. Супруга је запослена и прима минималну плаћу, док се двије кћери налазе на редовном школовању, као и син.

Анализирајући законски пропис чл. 120. ОКЗРХ и полазећи од претпоставке да је оптуженик икоме могао заповиједати да је онда одговорност требало ступњевати у односу на више и службеније особе, јер је пријетња која је долазила починитељима наводног стријељања, ако то стријељање не почине, а од стране оптуженика, да је и постојала је кудикамо мања од пријетње особа које су по чиновима и положајима више од оптуженика. Указује на особе Анту Карића, Смиљана Рељића и Јосипа Манолића као врховне, државне, службене и овлаштене особе које су имале и моћ и дужност такве догађаје спријечити, а починитеље накнадно казнити, што све нису учинили, а слиједом тога се не може правилно оцијенити нити поступање оптуженика Орешковића који тада није имао никаквог чина и није имао моћ да подузме кажњавање криваца за та казнена дјела.

Такођер указује, да су у обрамбеном и ослободитељском рату агресори починили мноштво злочина најтеже врсте, убијали личке и друге хрватске цивиле, уништавали градове и села и чинили сличне некажњиве радње па се њихова кривња као нападача никако не може успоредити с кривњом бранитеља који су бранили Републику Хрватску и цијели хрватски народ, који је био остављен на милост и немилост освајачима и масовним убојицама па и од стране свјетске политике, што по мишљењу жалбе такођер није валоризирано приликом одмјеравања казне. Вредновати те двије кривње једнако значи признати освајачима њихово право и негирати обрамбени и ослободитељски рат те оправданост и смисао постојања Републике Хрватске као неовисне државе. Није исто с којег су положаја почињена казнена дјела, јер неко дјело може бити посљедица страха у који је починитељ доведен без своје кривње и увијек се поставља питање, према наводу жалбе, накане па чак до тог ступња да она може бити и умишљена самообрана, ако се ради о бранитељу, а то никада не може бити ако се ради о освајачу. Узимајући у обзир као олакотну околност судјеловање у Домовинском рату, првоступањски суд, је према ставу жалбе, при томе пропустио цијенити обрамбену позицију у самом дјелу и у том рату, како оптуженика Орешковића, тако и осталих оптуженика дакле, не њихове заслуге негдје другдје тијеком тога рата, него баш при наводном почињењу казнених дјела. Све да и постоји казнена одговорност оптуженика морало би се уважити право и дужност обране, осјећај дужности бранитеља да нешто подузме да би заштитили свој народ и државу. Постоје пријеступи који, подузети услијед страха од нападача и осјећаја дужности да се нешто подузме, не могу бити вредновани једнако као и они пријеступи подузети с нападачке стране.

Такођер поставља питање, како је могуће да се пред хрватским казненим судом догоди то да се изрекне максимална казна затвора човјеку без униформе и чинова, човјеку који никада ништа није признао и којему ниједан од свједока које жалба назива лажнима и посебно их апострофира и анализира њихове исказе, никада није предбацио иједну заповијест или пуцањ, а не и онима који признају да су били часници Хрватске војске и да су пуцали или чак издавали налог за пуцњаву. Пита се да ли суд може рећи да су за наводна убојства више десетина људи, у околностима у којима су тобоже сви знали за затварање и убојства, одговорна само тројица оптуженика који су проглашени кривима, а не и они који су прибивали тобожњем смртоносном састанку и убојствима па их и чинили и десетине других на високим функцијама који су знали за наводне протузаконито одведене људе и прије наводних убојстава и сви они који су за то сазнали касније па се стога поставља питање која је порука тако високих казни. Сматра да би хипотетичку оптуженикову кривњу ваљало раздијелити на много више дијелова него што је то учинио првоступањски суд, па би онда и казна била далеко нижа.

Поставља се питање висине могуће казне и под претпоставкама да су сва државна тијела знала за наводна ухићења у доба чим су се она почела догађати, о чему говори родбина наводних оштећеника, да је обавјештавала Загреб, Томца, Манолића, Грегорића и многе сличне, веома високо постављене службенике. Дакле, знајући за злочине, држава ништа не подузима да кривца у то вријеме казни, већ напротив, долази до промакнућа, па стога закључује да Република Хрватска није стварно ни покушала упозорити оптуженика да у његовом владању нешто не ваља, односно дошло је до првотног пропуштања казне наводних злочина.

Слиједом свега наведеног, изречену казну сматра драконском и пита се каква може бити опће превенцијска порука такве казне и каква може бити корист од ње.

Оптуженик Грандић у том дијелу жалбе налази недовољно цијењење олакотне околности које постоје на његовој страни и које су наведене у образложењу првоступањске пресуде. Околност цијењена као олакотна, да је све радио по заповиједи, уствари граничи са наводима обране да је радио у крајњој нужди па и из тог дијела пресуде произлази да суд уствари допушта могућност да оптуженик Грандић није био уплетен у догађаје својом вољом. Указује на измијењену обитељску ситуацију у међувремену, будући је малољетни син, рођен за вријеме док се налазио у притвору, драстично запуштен од стране мајке и дијете је смјештено у дом за дјецу. Оптуженик је једини родитељ који може скрбити за дијете старо непуне три године и сматра да је то околност која треба имати утјецаја на блаже кажњавање.

Оптуженик Мирко Норац Кево у жалби поднесеној по бранитељу Ивану Керну, одвјетнику из Загреба, у дијелу због одлуке о казни истиче да не постоје оне отеготне околности са којима првоступањски суд калкулира у овом случају, а које означава као неуобичајене околности око одвођења и држања цивила односно њихова убијања, те посебице да се радило о људима који нису били припадници паравојних непријатељских формација, јер тако нешто није било присутно у конкретним збивањима односно само по себи је искључено. Наиме, није било неких посебних облика мучења или другог иживљавања па да би се могло говорити о неуобичајеним околностима присутним у овом случају, а сама околност да се није радило о припадницима непријатељских формација заправо сама по себи не значи ништа, јер је у законском обиљежју садржано да је у питању дјело спрам цивила, а што дакако значи да нису на било који начин инволвирани у оружани сукоб па према томе ни као припадници некаквих паравојних формација.

С друге стране сматра, да многобројне олакотне околности, утврђене на страни оптуженика, нису цијењене у довољној мјери и да требају много више доћи до изражаја код одмјеравања висине казне. Сматра да би се и далеко блажом казном остварила сврха кажњавања.

У жалби поднесеној по бранитељу мр. Томиславу Сабљару, одвјетнику из Ријеке, оптуженик истиче да је са непуне 23 године дошао у Госпић и без војног чина прихватио се задужења да буде на челу војске која се тек стварала, да у најтежим ратним временима буде на челу обране града Госпића и великој дијела Лике под чијим је водством Госпић и околица и обрањени и устројена борбена јединица, 118. бригада Хрватске војске, односно 9. гардијска бригада. Управо због својег родољубља, храбрости, ратних искустава и знања стечених учешћем на кризним подручјима диљем Хрватске (Окучани, Петриња и др.) и организационих способности био је уочен и од стране оперативног стожера за Лику и постављен за заповједника обране Госпића и шире, коју дужност је успјешно обавио наступајући храбро и пожртвовано, врло често у првој борбеној црти и уз стални улог властитог живота. За способности и допринос у обрани домовине одликован је највишим државним одликовањима. Од обичног војника, кроз рат, рад и школовање постао је генерал. Његова храброст, пожртвовност, коректност, скромност за оне који су га упознали постала је пословична, а све што је радио лишено је сваког калкулантства, себичности и користољубља.

Све те особине, а посебно чињеница да је био најмлађи од свих који су обнашали било какву јавну дужност у разореном Госпићу и угроженој Лици првоступањски суд по ставу жалбе превиђа могућност манипулације па и завођења жалитеља као најмлађег и најмање искусног, а у напетим, опасним ратним временима 1991. године када се дословно радило о томе бити или не бити. При томе посебно указује на свједоке на положајима, руководитеља полиције, СЗУП-а и других јавних функција од којих је већина старија од жалитеља 10, 20 па и више година.

Не улазећи у анализу побуда за извршење дјела од стране осталих, неспорно је да оптуженик Норац није у томе имао никаквих особних мотива, у Домовински рат је ушао несебично, из љубави према свом народу и домовини, рискирао више пута живот, био рањаван, уградио је у обрану, у изградњу војних постројби, своју младост.

Према ставу жалбе, приликом одмјеравања казне требало је посебно цијенити укупност друштвених узрока који су допринијели почињењу предметног дјела, што је требао бити главни критериј код просудбе како оцјене појединачне одговорности односно кривње тако и приликом одређивања висине казне. Указује да је био рат, Госпић угрожен и разорен, владало је велико неповјерење и страх, већина Срба прешла је на другу страну, нестала из града непосредно прије првих гранатирања и бомбардирања без да су о томе обавијестили знанце и пријатеље, владала је огорченост код људи који су остали и који су сматрали да се топничка и минобацачка ватра наводи из Госпића, пробудила су се још и сјећања на злочине и неправде из ранијих времена и да су то све околности које су довеле до утуженог казненог дјела, у којем је узело учешће јако пуно људи. Иза оптуженика Норца, његове функције, његове популарности и легенде сакрили су се према мишљењу жалбе многи и прави актери инкриминираног збивања, што све би требало резултирати пуно правичнијом и поштенијом, блажом казном.

Такођер је према ставу жалбе, приликом изрицања казне требало водити рачуна о томе да је оптуженик својим радом, храброшћу, талентом ратног вође иза којега се јуришало и побјеђивало, стекао каризму која је стварна, заслужна и није резултат политичке манипулације, иако је било покушаја да се баш у те сврхе с тиме манипулира. Стога је по мишљењу жалбе и о тој димензији његове особности, као и о чињеници да унаточ приликама ништа није узео за себе, стекао, дозволио да добије, као и о особној интимној побожности, коректном држању на суду и одбијањем да било кога терети или да се на терет било кога брани требало водити рачуна. Ради се о моралној вриједности коју није могуће наћи код многих који су у утуженим збивањима учествовали, али нису позвани на одговорност. Сматра да је изречена казна престрога.

Противно жалбеним наводима, првоступањски суд је у потпуности и правилно утврдио све околности које утјечу на одмјеравање казне, уважавајући управо оне околности и чињенице на које се указује у жалбама.

Наиме, приликом одмјеравања казне, првоступањски суд је имао у виду начин почињења овог казненог дјела који у битноме надилази уобичајени начин почињења оваквих казнених дјела, јер су цивили најприје одведени из својих домова, са радних мјеста, са улице и тако даље, затим заточени и напосљетку ликвидирани дакле, ради се о смишљеној и планској акцији у којој је сваки од оптуженика имао улогу, како је то и наведено у чињеничном опису казненог дјела, а не поступању неубројивих појединаца или групица, како је то у обрани навео оптуженик Чанић. Оптуженици су заједнички, пажљиво, припремали ликвидацију појединих цивилних особа коју су потом и реализирали, а на начин како је то наведено у изреци пресуде и како то произлази из проведеног доказног поступка.

Дакле, не ради се о два пута вредновању истих околности и то приликом утврђења елемената казненог дјела и као отеготних околности, већ је првоступањски суд, при оцјени тежине почињеног казненог дјела, исправно вредновао криминалну количину у поступању оптуженика, која се само дијелом поклапа са елементима казненог дјела за које су оптуженици проглашени кривим.

Оптуженику Тихомиру Орешковићу као олакотно је цијењено његово здравствено стање, те чињеница да је отац троје малодобне дјеце на што поново упире у жалби, оптуженику Стјепану Грандићу дјеломично признање дјела, те обитељска ситуација односно да му је након ухићења рођено дијете, а као посебно олакотно цијењена је околност да је све радио по заповиједи, што је имало одраза приликом одмјеравања висине казне. Оптуженику Мирку Норцу Кеви, посебно је олакотним цијењена његова младост у вријеме почињења казненог дјела, чињеница да је управо његова храброст и одлучност била та која је мотивирала и друге, његов допринос у обрани суверенитета и територијалног интегритета Републике Хрватске приликом чега се истицао особном храброшћу и пожртвовањем, да је све вријеме био на терену па је 1993. године и рањен, а да је за укупан допринос Домовинском рату добио не само похвале предсједника Републике Хрватске, већ и многа одликовања и медаље.
Дакле, управо те олакотне околности утврђене на страни оптуженика, а које се поново апострофирају и опширније, те детаљније образлажу у жалбеним наводима оптуженика, него што је то учинио првоступањски суд, су валоризиране приликом одмјеравање казни оптуженицима и нашле су одраза у њиховој различитој висини.

Једино оптуженик Грандић истиче нову околност да му је малодобно дијете смјештено у дом и да се о њему нема тко скрбити међутим, не ради се о таквој околности која би у конкретном случају увјетовала блаже одмјеравање казне од оне изречене у првоступањској пресуди, а имајући при томе у виду све отеготне околности као и начин и тежину почињеног казненог дјела.

Као отеготна околност по првоступањском суду, свој тројици оптуженика цијењено је да се радило о цивилима који нису били припадници никаквих паравојних непријатељских формација, који су најприје били заточени, а потом ликвидирани, затим број безразложно ухићених и усмрћених оштећеника, чињеница да су лешеви убијених са плантажа борова Житник премјештени на неке друге локације, чињеница да су лешеви убијених на Липовој Главици запаљени и остављени да их развлаче животиње, да је један дио тих лешева поразбацан на сметлиште Разбојиште, а један дио одвезен тко зна гдје, тако да су од убијених на Липовој Главици пронађена само 24 леша, чињеница да је чак четверо дјеце остало без оба родитеља, да је убијена цијела једна породица, да су дјеца убијених Врањеш Душанке и Пањевић Љубице учествовали у обрани Републике Хрватске као припадници ХВ-а односно активно помагали обрану Госпића, да су Бранко Кузмановић и Борислав Марић судјеловали у обрани Госпића кроз ненаоружане одреде цивилне заштите Мјесне заједнице Госпић, да је имовина одведених и потом ликвидираних цивила уништена, у станове усељени други људи, да су неки од њих, Иванишевић, Пејновић и Хинић потписали изјаву о лојалности Републици Хрватској и остали у Госпићу, чињеница да је Бошко Томичић једно вријеме и сам био припадник ХВ-а, да је Миле Чубелић био у комисији за процјену ратних штета док му је брат Јосип био у ХВ-у на ратишту и тако даље.

Међутим, првоступањски суд је имао у виду и да је дјело почињено за вријеме наметнутог обрамбеног и праведног Домовинског рата, у ситуацији када су ЈНА и српске паравојне формације биле много надмоћније и у људству и у техници о чему је посебно говорио у обрани оптуженик Мирко Норац Кево, у ситуацији када је дневно на Госпић упућивано и по 1000 граната, у ситуацији када су многи војно способни Хрвати, Госпићани, побјегли из Госпића и склонили се на сигурна мјеста, док је оптуженик Норац који није имао никакве везе са Госпићем, оптуженик Орешковић, дошли и остали у Госпићу, а оптуженик Грандић остао у Перушићу организирајући и помажући у организацији обране, да су сва тројица активно учествовали у обрани, те уз многе знане и незнане бранитеље обранили Госпић од пада.

Наведене околности, првоступањски суд оптуженицима цијени као олакотне дакле, посебно олакотном околношћу цијењен је њихов допринос у Домовинском рату, а уз то и коректно држање пред судом, те чињеница да ни прије ни послије нису починили казнено дјело за које би били правомоћно осуђени.

Управо те околности, посебно чињеница да је дјело почињено за вријеме наметнутог, обрамбеног и праведног Домовинског рата су разлог да се не прихвати жалба државног одвјетника и оптуженицима изрекну строже, максималне казне затвора које би иначе нашле своје оправдање у свим отеготним околностима које се посебно наводе и у жалби државног одвјетника.
Стога Врховни суд Републике Хрватске, као суд другог ступња, прихваћа сва утврђења првоступањског суда гледе околности које утјечу да казна буде већа или мања, узимајући у обзир сврху кажњавања, прихваћа и валоризацију казни у односу на оптуженике сматрајући да су исте примјерене тежини почињеног казненог дјела, ступњу казнене одговорности оптуженика, те друштвеној опасности дјела и оптуженика и као и првоступањски суд сматра да ће се њима остварити сврха кажњавања, како на плану генералне, тако и на плану специјалне превенције.

Стога нису основане жалбе због одлуке о казни.

У односу на ослобађајући дио побијане пресуде

Против тог дијела пресуде жали се државни одвјетник због погрешно утврђеног чињеничног стања и предлаже да се побијана пресуда у том дијелу преиначи и донесе осуђујућа пресуда.

Државни одвјетник сматра да се овај догађај, макар се догодио 25. листопада 1991. године дакле, седам до осам дана након Пазаришта и Липове Главице, не смије проматрати као изолирани ексцес појединаца, већ да је исти резултат континуиране акције која има свој почетак раније, тј. од момента када Тихомир Орешковић и Мирко Норац Кево доносе одлуку о затварању и ликвидацији цивила на подручју града Госпића и шире, те такву заповијед, а што првоступањски суд у образложењу побијане пресуде у више наврата наглашава, преносе припадницима Хрватске војске и војне полиције који су по тој заповиједи и поступали да би и сами активно судјеловали у дјелу ликвидације претходно заточених цивила. Није било наредбе да се престане с ухићењем и ликвидирањем невиних цивила, након догађаја код Перушића и Липове Главице па стога и овај догађај треба проматрати кроз призму континуитета, наводи у жалби државни одвјетник.

Мање је важно, према државном одвјетнику, што оптужницом нису обухваћене и остале особе с пропуснице осим оптуженика Ивице Рожића, од онога што је првоступањски суд као неспорно утврдио, а то је да су ове одведене особе очито усмрћене исти дан у Црном Дабру, како то произлази из биљешке истражне суткиње Јурјевић у којој наводи како је др. Јагетић накнадно изјавио да су нађени лешеви стари цца мјесец и пол дана, изјаве свједока Јосипа Девчића о његовим сазнањима када су лешеви нађени, те исказа свједока Даринке Вујновић. Сматра да се не може олако прелазити преко утврђења три битна елемента, а то су да је оптуженик Ивица Рожић судјеловао у одвођењу цивила из њихових станова, да је с њима заједно и још тројицом непознатих мушких особа у војној одори напустио Карлобаг, те да су одведене особе неспорно убијене. С обзиром да је утврђено да је оптуженик Рожић судјеловао у одвођењу цивила из Госпића и њиховом затварању у Војарни Перушић, да му је била позната њихова судбина па да се и заузме став да нема доказа да би исти пуцао у ова три цивила, не може се прихватити да ипак критичне згоде није био само невољни супочинитељ, будући му је судбина цивила већ од првог момента њихова одвођења била позната, те је исту очекивао и одобравао. То одвођење из домова не може се проматрати, према државном одвјетнику, изолирано, већ у контексту цјеловите акције која се у мјесецу листопаду 1991. године на тим просторима по наређењу оптуженика Орешковића и оптуженика Норца проводила, те је до овог догађаја за посљедицу имала смрт најмање 49-50 невиних цивила. Како супочинитељ не мора својом радњом непосредно остварити сва бројна обиљежја казненог дјела ратног злочина против цивилног становништва, ако је при томе дао објективни допринос његовом извршењу и остварењу, те ако је поступао темељем заједничког циља, а што је оптуженик Рожић у конкретном случају чинио, државни одвјетник сматра да је исти заједно са оптуженицима Орешковићем и Норцем требао бити проглашен кривим и за казнено дјело поближе описано под точ. 1б. оптужнице, а уствари за чињење поближе описано под точ. 1б. оптужнице будући је оптужница поднесена само за једно казнено дјело из чл. 120. ст. 1. ОКЗРХ поближе описано у точкама 1а. и б..

Противно жалбеним наводима државног одвјетника, у праву је првоступањски суд када закључује да нема непосредних доказа да су оптуженици Тихомир Орешковић, Ивица Рожић и Мирко Норац Кево иако се сада, након повлачења жалбе државног одвјетника више не расправља о оптуженицима Орешковићу и Норцу, починили дјело за које их се оптужује под точ. 1б. оптужнице, а стајалиште оптужбе о затвореном кругу индиција је неприхватљиво па је примјеном начела ин дубио про рео донесена ослобађају одлука, коју прихваћа и овај суд, као суд другог ступња.

Са извјесношћу је, према првоступањском суду, доказано да су Миле Вујновић, Стојан Богдановић и Момчило Мандић били на попису Срба из Госпића односно Карлобага, а који попис је достављен у Госпић и да су сва тројица одведени из својих кућа дана 25. листопада 1991. године од стране четири униформиране особе, а једна од тих особа је био оптуженик Ивица Рожић, у то вријеме припадник извиђачког вода 118. бригаде.

Оптуженик Рожић је препознат по свједоцима Даринки Вујновић и Стипи Хећимовићу, а на контролном пункту у књизи коју су водили дјелатници Полицијске испоставе Карлобаг уписано је да су 25. листопада 1991. године у Карлобаг ушли Ивица Чачић, Јосип Ловрић, Јосип Стојак и Ивица Рожић, уз назнаку да се ради о саставу за посебне намјене, а који подаци су преписани из пропуснице потписане по оптуженику Мирку Норцу Кеви.

Није спорно, да су 3. просинца 1991. године на простору Равни Дабар пронађена три мртва тијела за која је утврђено да се ради о Стојану Богдановићу, Мили Вујновићу и Момчилу Мандићу дакле, особама које су 25. листопада 1991. године одведене из својих кућа, а њихов идентитет је утврђен препознавањем по дјелатницима полиције, као и на темељу предмета који су пронађени уз мртва тијела. Мртва тијела су пронађена са лисицама на рукама, конопцима, а и из исказа свједока Даринке Вујновић произлази да је видјела да Мили Вујновићу нешто стављају на руке, а сугласно је исказивао и свједок Хећимовић који види стављање лисица, прије смјештања ових људи у камион. Три леша имала су по неколико улазних рана задатих ватреним оружјем односно неколико отвора како то наводи др. Јагетић за које се може претпоставити да су настали ватреним оружјем.

Међутим, точно вријеме њихове смрти није утврђено будући др. Јагетић, лијечник опће медицине, није био овлаштен за утврђивање времена смрти, како је то навео у свом исказу, па стога није прихватљив податак истражног суца Јурјевић која је у службеној биљешци, поводом проведеног увиђаја, написала да су нађени лешеви стари цца мјесец и пол дана.

Иако свједок Даринка Вујновић исказује да је након 15 дана ишла у Госпић интересирати се да ли су ова тројица у затвору у Госпићу и да је сазнала да нису нити долазили, па је закључила да су одмах одвежени у Дабар и тамо убијени, а свједок Јосип Девчић да му је један човјек након осам до десет дана рекао „Знаш ли да су лешеви пронађени у Црном Дабру истог оног дана када су одведени“, овај суд не прихваћа утврђеним да су одведене особе исти дан и убијене у Црном Дабру, из разлога што то није утврђено, односно није утврђено што се дешавало након што су одведени из Карлобага, када су убијени и гдје су убијени. То стога, што лијечник који је вршио вањски преглед лешева није се изјашњавао о старости озљеда, не зна се да ли су све озљеде нанијете истом врстом оружја или различитом, није утврђено да ли су све озљеде настале пуцањем из оружја, а надаље није утврђено ни да ли су те особе из Карлобага одведене у правцу Госпића или правцу Црног Дабра, будући о томе података нема нити је са пункта у Карлобагу видљиво раскрижје за та два мјеста па да би се могло утврђивати куда је возило скренуло. Такођер, свједок Јосип Девчић није се изјаснио о особи која му је рекла да су исти убијени истог дана када су и одведени, наводећи да не зна тко му је то рекао, па нити тај податак више није могуће утврдити.

Дакле, са сигурношћу, како то утврђује првоступањски суд, а прихваћа и овај суд као суд другог ступња, је доказано да је 25. листопада 1991. године оптуженик Ивица Рожић ушао у Карлобаг са војном 110-ицом и да је том војном 110-ицом у којој су се сада налазили Мандић, Вујновић и Богдановић и отишао из Карлобага. Није, чак, са сигурношћу утврђено ни да би с њим били Чачић, Ловрић и Стојак чија су имена наведена у пропусници, што прихваћа и оптужба не наводећи имена тих особа, већ их карактеризира као три НН особе.

Међутим, није утврђено да би оптуженик Ивица Рожић и три НН особе усмртиле Мандића, Вујновића и Богдановића пуцањем из ватреног оружја у Црном Дабру тог истог дана. У том правцу првоступањски суд не располаже ни персоналним, нити материјалним доказима.

Првоступањски суд образлаже надаље, да је у тијеку поступка утврђено да је оптуженик Ивица Рожић судјеловао у одвођењу цивила из њихових станова, кућа и подрума, у Војарну Перушић, али не и у њиховој ликвидацији, па та чињеница оправдано не може бити индициј да је учествовао у ликвидацији ове три особе које су одведене из Карлобага и нађене мртве у Црном Дабру. Такођер, према ставу првоступањског суда, нема доказа да би оптуженици Тихомир Орешковић и Мирко Норац Кево заповједили оптуженику Ивици Рожићу да дана 25. листопада 1991. године одведе из Карлобага више цивила и лиши их живота и у том правцу недостатна је обрана оптуженика Грандића који је тврдио да је Ивица Рожић био десна рука Тихомира Орешковића и да је тај догађај уско везан за догађаје из Госпића и да представља континуитет акције која је започета 14. листопада 1991. године, а настављена догађајима на плантажи борова Житник и Липовој Главици.

Међутим, сада када је замјеник Главног државног одвјетника одустао од поднесене жалбе у односу на оптуженике Тихомира Орешковића и Мирка Норца Кеву у односу на овај догађај, жалбене тврдње државног одвјетника да овај догађај се не смије проматрати као изолирани ексцес појединца, већ да је исти резултат континуиране акције која има свој почетак раније тј. од момента када Тихомир Орешковић и Мирко Норац Кево доносе одлуку о затварању и ликвидирању цивила на подручју града Госпића и шире, те такву заповијед, се релативизирају и сада остаје само да се расправи одговорност Ивице Рожића за овај догађај.

Стога је беспредметно указивати на утврђења првоступањског суда да пропусница на којој је био потпис оптуженика Мирка Норца Кеве као заповједника 118. бригаде, не омогућава закључак о његовој повезаности са овим дјелом.

Остаје за размотрити само анализу обрана оптуженика, исказе саслушаних свједока, те остале проведене доказе што је првоступањски суд савјесно учинио, анализирајући сваки доказ појединачно, тако и у свези с осталим доказима и закључио да није утврђено и доказано да би оптуженици починили дјелатност из точ. 1б. оптужнице, а такав закључак првоступањског суда прихваћа и овај суд, као суд другог ступња, у односу на оптуженика Ивицу Рожића у односу на којег је поднесена жалба и коју овај суд не налази основаном.

Из наведених разлога није основана жалба државног одвјетника због погрешно утврђеног чињеничног стања.

С обзиром на све наведено, на темељу чл. 387. и чл. 386. у свези чл. 364. ст. 2. ЗКП, одлучено је као у изреци.

У Загребу, 2. липња 2004. године

Записничар: 
Војимир Катић, в.р.

Предсједник вијећа:

Миливој Микор, в.р.

Сугласност овог пријеписа с изворником овјерава
Водитељ Писарнице за пријепис и отпрему:

Штефица Клепац

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

eight + eighteen =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд