Ђорђе Пражић: Колинда једина нада

 

Срби су један од ријетких народа на свијету, који су вјековима пљачкани, протјеривани и убијани, а да те тешке ране покушавају ријешити заборавом. Такав дефанзивни и игнорантски одбрамбени став у посљедње вријеме (сто година) користе неки бројно мањи балкански народи, који Србе у оружаним сукобима уништавају, а у миру протјеравају и понижавају. Да су Срби бројно мањи од нпр. Хрвата, вјероватно би одавно нестали.

Да ли је српски заборав и национална успаваност у бурним временима, величина српске душе или кукавичлук, питање је од националног значаја? Прије неколико мјесеци успавану српску нацију су пробудиле акробације албанског дрона на Стадиону ЈНА. Након неколико дана исчуђавања, све је пало у заборав, а онда су почеле припреме за традиционалне славске трпезе. Али онда се у сред славског весеља јавила славодобитница Колинда са својом Kolinda-G.-Kitarovicтрансформацијом Срба у Хрвате. До сада смо такве бесмислице слушали из асиметричних Туђманових уста и кроз Шексову и Месићеву брадицу. Опет смо се изненадили да тако нешто чујемо од шармантне угодно попуњене  прве председнице суседне државе. Умјесто да наш предсједник пита Колинду, када ће обезбједити повратак преко 250.000 протјераних грађана Хрватске, када ће вратити станове и исплатити 80 неисплаћених пензија, те када ће ексхумирати више десетина хиљада српских жртава из јама на Велебиту, наш одговор је био, неуспјела подвала са порно глумицом у „Информеру“. И то смо заборавили након те бламаже.

Онда је дошла пресуда Међународног суда правде у Хагу. Иако смо тражили и предлагали Хрватској одустајање од тужбе, а у домаћој јавности углавном оспоравали или стидљиво говорили да је било икаквог геноцида, Међународни суд правде је на крају одбио хрватску тужбу и нашу контратужбу. За то је на опште чуђење  јавности, гласао и српски судија Миленко Крећа, који је, како кажу, крајишког поријекла. Српска политичка и интелектуална елита су то доживјели као малу побједу. Они који и мало познају тужну судбину Срба на простору авнојевске Хрватске су остали тужни и понижени.

Зашто је све то тако? Зашто српска политичка и интелектуална елита осуђује злочине над другим народима и траже да се то никад не заборави, а истовремено за српска страдања се тражи заборав зарад срећне будућности са некадашњим братским народима. Нажалост, чињеница је да је Београд још увијек главни град Југославије и да се овдје свако мало кука за бившом Југом и плажама на Јадрану. Уз ту кукњаву иде и самооптуживање за ратове и за све оно што су нам други направили. Такав став (она наша лијепа Југа) бивша „браћа“, заправо сматрају аспирацијом за „Великом Србијом“.  Кога је у таквој ситуацији брига за Србе у Хрватској? Њихове жртве, прогон, имовина и све остале вриједности су одавно заборављени. Чак на јавном сервису РТС лицитирају да ли је Тесла више Србин или Хрват. Мало кога интересује да ли у Хрватској уопште има Срба. Српска естарада се хвали искључиво популарношћу код хрватске публике, не знајући да их заправо највише гледају и слушају тамошњи Срби. Успут неки наши познати пјевачи без и мало стида годинама наступају у програмима прославе „ослободилачке“ операције „Олуја“. Београдске козмополите годинама нестрпљиво чекају концерт Оливера Драгојевића, који то са гнушањем одбија. Јавне личности ових дана уживају у Данима хварске кухиње у Земуну и припремају се да скокну на хрватско море али сјеверно од Сења. Тамо не морају говорити на енглеском, сакривати регистарске таблице, оптуживати Милошевића за све и свашта,  итд.

Годинама српски народ живи у бољшевичкој заблуди да нас заправо хрватски братски народ воли али да је њихово однарођено руководство у заблуди и под утицајем страног фактора. Ако нас и мрзи, онда је то због Милошевића.  Хрвати могу бити међусобно подијељени по много чему, али су јединствени у вјековној нерационалној мржњи и нетрепељивости према Србима. Ту се посебно истиче већи дио тога народа који има српско поријекло. Оно што говори Колинда, исто мисле и миљеници српске јавности: Северина, Јелена Розга, Горан Иванишевић,  Марин Чилић, Тони Цетински, Ђибони, Сања Долежал, Кићо Слабинац, Тереза Кесовија и други. Једина разлика је у томе што је Колинда поштена и отворено говори оно што мисли, а они због економских интереса мудро ћуте.

Зато је Колинда једина нада за Србе у Хрватској, јер је очекивати да ће свако мало провоцирати српску власт, која настоји ради будућности заборавити прошлост.

Колинда неће стати и свако мало ће одапињати отровне стријеле према Београду. На тај начин ће приморати српску власт да се бави српско-хрватским проблемима. Да нема Колинде и сличних њој све би одавно било заборављено. У томе је и мала шанса Крајишника, да остваре своја права. Да би то урадили морају напокон заборавити да ће неко други ријешити њихов проблем. Исто тако Крајишници требају престати са међусобним подјелама, инаћењем и некритичком кукњавом за некадашњим митолошким временима братства и јединства. На потезу су крајишки интелектуалци.

Ђорђе Пражић

 

 

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

17 − 16 =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд