Дан ослобођења Госпића (4. април 1945) – седамдесет година касније

 

Ђорђе Пражић на Чегру

Ђорђе Пражић на Чегру

ПИШЕ: Ђорђе Пражић

Посвећено Личанкама и Личанима, који су положили своје животе у борби против геноцида хрватске државе и у борби против фашизма, а поводом  седамдесете годишњице побједе над фашизмом. Истовремено се са дужним поштовањем сјећамо свих бораца из других крајева, који су дали свој живот у борби за ослобођење Лике.

Увод

Једна мала улица у Госпићу звала се 4. април и повезивала је улице Маршала Тита и Владе Кнежевића. Она је подсјећала на 4. април 1945. године, када су партизанске јединице освојиле Госпић. Госпићки Срби су тај дан звали „Дан ослобођења“, а Хрвати „Дан заузећа“ Госпића. Од 1991. године та улица се зове 30. свибња 1990, а повезује улице Др Фрање Туђмана и Виле Велебита.

Над Србима са подручја општине Госпић извршен је геноцид током Другог свјетског рата. Након терористичких дејстава и етничког чишћења током 1990-95. године, на том простору готово да и нема српског становништва. Срби су страдали као  цивилне жртве геноцида од стране НДХ. Поред тога, српски народ је  дао огроман допринос у антифашистичкој борби у којој је погинуло доста бораца. Након седамдесет година дошло је до историјске инверзије. Потомци злочинаца су од стране свијета препознати као антифашисти, а потомци српских цивилних жртава и припадника антифашистичких јединица, окарактерисани су као четници, фашисти (терористи). Потомци злочинаца за јавност ЕУ  глуме антифашисте, а у Госпићу и околини величају достигнућа НДХ и наставак њеног континуитета.

Госпић у Другом свјетском рату    

У априлском рату 1941. године, ушле су у Госпић јединице италијанског Моторизованог корпуса. При подјели Југославије Госпић је припао италијанском интересном подручју. Посјели су га 13. априла дијелови дивизије Ре (Re), а у њему су биле стациониране и јединице оружаних снага НДХ (усташка војница, домобранство и оружништво). Од љета 1941. постао је најаче утврђено упориште италијанских, усташких и домобранских јединица у Лици.

Партизански разлози за освајање Госпића

Из борбене заповјести команде 6. личке дивизије могу се уочити војно-политички разлози за освајање Госпића током 1943. године. Госпић је био „највећи и у свјетској јавности познати град у Лици, а ту је зачет усташки покрет у Хрватској и у својим традицијама је најзначајније мјесто за Павелићеву усташку Хрватску. Госпић је одгојио највећи број усташких бандита. Ту је поклато и уништено највише српских родољуба и народа у Лици“. Госпић је био „последње непријатељско упориште у Лици, те би се освајањем Госпића,  ослободиле јаке партизанске снаге, које би се могле пребацити на друге дијелове земље“.

Важност одбране Госпића за оружане снаге НДХ

За војно-политичко руководство НДХ, било је важно по сваку цијену „очувати Госпић са националног и политичког гледишта“. Из разлога што је „Град пун богатства (опљачкано од Срба и Јевреја – Ђ.П.). Приватне куће добро намирене храном и другим потребама. Скоро све писмохране (документација – Ђ.П.) напуштених мјеста у Лици биле су донешене у Госпић. У граду је било још доста старобораца-усташа (окорјелих злочинаца – Ђ.П.). Упадом у Госпић партизани би постигли невјероватан морални и стварни успјех, који се ничим никада не би могао изједначити са наше стране. Било је дакле, јасно да ову кољевку усташтва и усташког покрета не смијемо напустити ни под цијену највећих жртава“.

Инжињеријско уређење и организација одбране Госпића

Госпић је био најјаче утврђен и одсудно брањен простор, који је представљао  централни и кључни положај читавог система одбране од Плитвичких језера до Карлобага. Спољна одбрана протезала се од Личког Осика, преко Билаја, до Личког Новог.

Одбрана Госпића је била организована у три одбрамбена појаса. Око града налазило се 21 велики бетонски бункер. Уз њих су изграђени ровови са леђном заштитом, а међупростори бункера утврђени су непрекидним рововима и мањим бункерима. У граду су била подигнута два појаса барикада, а у близини њих утврђене су куће. У средишту града на тргу код католичке цркве изграђена је последња одбрамбена тачка. Све зграде у којима су се налазиле војне команде, војни уреди, радионице, складишта, превијалишта и кухиње посебно су утврђене.

У одбрану града било је ангажовано цјелокупно расположиво људство: усташе, домобрани, оружници, милиција и наоружани цивили. „Усташка младеж“  и „часна радна служба“ имали су задатак утврђивања и опскрбљивања утврда и браниоца.

Djelovi-Seste-licke-divizije-1

Неуспјешно освајање Госпића 1943. године

Противофанзивом 1. корпуса Хрватске, марта 1943. године, ослобођена је читава Лика, осим Госпића. Снаге италијанске дивизије Ре су га коначно напустиле 21. 03. 1943. године. У граду су остали 4. усташки здруг (9, 31, 32, и 33. бојна), дијелови 2. бојне 12. пуковније, једна жандармеријска пуковнија и 1. оружничка бојна, у свему 4000 – 5000 војника. Напад на Госпић јединица 6. личке дивизије НОВЈ у садејству са 4. и 15. бригадом 8. кордунашке дивизије од 02.05.1943.године, одбијен је, па се са двије бригаде 6. дивизије прешло на блокаду града, због чега се госпићки гарнизон скоро мјесец дана снабдјевао ваздушним путем.

Крајем маја 2. ловачка и 34. усташка бојна, дијелови 12. домобранске пуковније и италијанске 14. обалске бригаде из Карлобага и Луковог Шугарја у садејству гарнизона из Госпића успјели су, послије упорних борби против дијелова 6. личке дивизије, да овладају комуникацијом Госпић – Карлобаг. У борбама од 03. до 07.10.1943. године, дјелови 6. и 13. приморско – горанске дивизије поново су блокирали Госпић.         Планирани напад на град није извршен због продора дјелова њемачке 114. дивизије из Грачаца у Госпић. У другој половини новембра, 9 и 32. усташка бојна из Госпића успјеле су да разбију блокаду, одбацивши 1. бригаду 13. дивизије и партизански одред „Плави Јадран“  од комуникације Госпић – Карлобаг. Не оспоравајући борбену вредност и мотивисаност за борбу, треба напоменути да је борачки састав 13. дивизије и  одреда Плави Јадран, био већином састављен од људства хрватске националности из Приморја и Горског Котара.

Борбе за освајање (ослобођење) Госпића 1945. године

У склопу завршних операција за ослобођење Југославије 4. армија је нападала дужобалским правцем и правцем преко Лике. 20. и 26. далматинска дивизија  извршиле су напад на Госпић и околину, које су браниле јединице 11. усташко – домобранске дивизије (дјелови 4. и 18. усташког здруга, са 8 тенкова и двије артиљеријске батерије), један батаљон 846. пука и један дивизион 392. артиљеријског пука њемачке 392. дивизије. Ујутро 4. априла, 26. дивизија, ојачана са два батаљона тенкова и два дивизиона из армијске Артиљеријске бригаде, заузела је до 12.00 часова село Лички Осик који је бранио батаљон 846. пука. Њена 11. бригада, послије краће борбе, на препад заузела је мост (Будачки мост)  на ријеци Лици код села Будака. Не мирећи се са губитком  моста усташке снаге из Госпића уз подршку артиљерије, извршиле су противнапад и успјеле да поврате мост. Уз подршку тенкова 11. бригада тек око 16.00 часова успијева да поврати мост и успостави мостобран. Наставивши потискивање непријатељских снага,  преко Смиљанског поља око 19.00 часова упала у град са сјевера. Нешто раније, њене 3. и 1. бригада продрле су у Госпић. За то вријеме 20. дивизија, ојачана 5. прекоморском бригадом и са два батаљона тенкова, нападала је са југа. До 09.00 часова са 5. прекоморском бригадом заузела је Брушане и пресјекла везу Госпића са Карлобагом. Послије жестоких борби за село Лички Нови и на периферији града, 8. и 9. бригада продрле су око 14.00 часова у град с југа и запада, док је 10. бригада, убачена у шири рејон Смиљана у позадину непријатеља, спријечила извлачење дијела „бранитеља“ Госпића у том правцу. Борбе у граду су вођене до 23.00 часова, када је скршен и последњи отпор непријатеља, а Госпић коначно освојен (ослобођен).  Партизанске јединице су нањеле непријатељу губитке од 1006 погинулих и 146 заробљених. Запљенене су веће количине наоружања и војне опреме. Партизанске јединице су имале 42 погинула, 156 рањених и 2 нестала борца. Драгоцјено вријеме је изгубљено за поновно освајање већ заузетог Будачког моста. То је имало за посљедицу да се 10. и 11. бригада, нису успјеле на вријеме спојити сјеверно од Госпића, у рејону Смиљанског и Брезовог Поља, чиме су омогућиле извлачење остатака непријатеља из Госпића.

У ослобођени Госпић смјестила се 6.априла 1. личка самостална посадна бригада, која је настала од 1. бригаде 35. личке дивизије. Њен задатак је био чишшћење мјеста, шума и планина од остатака непријатељских јединица.

Boj-za-Gospic

Живот Срба у Госпићу – од побједника до жртава тероризма и етничког чишћења

Као и свим српским мјестима Хрватске, тако је и на простору општине Госпић, српски народ дочекао крај рата са огромним жртвама и опљачканом и уништеном личном имовином и културном баштином.

Од 6.217 погинулих у борби и убијених цивилних жртава Другог свјетског рата, са подручја општине Госпић, њих 5.638 (90.7 %) су били српске националности

Измучен са глађу, болестима и ратним страхотама народ је вредно почео обнову својих домаћинстава, а истовремено је кроз радне акције дао велики допринос обнови Југославије.

У времену од 1945-47. године,  дио Срба са подручја општине Госпић се иселио у склопу колонизације, односно организованог пресељења у Србију – Војводину. У тој голој борби за живот, лишен помоћи државе, српски народ није нимао могућности ни времена да се бави ратним посљедицама и да уочи нову опасност, која му се поново спрема од истог непријатеља.

Тако се десило да жртве рата нису у цијелости пописане од стране Државне комисије за утврђивање злочина и њихових помагача, формиране у НР Хрватској. Погинули и убијени  нису уписани у Књиге умрлих, па након седамдесет и више година потомци жртава морају сада у Госпићу доказивати узрок смрти својих предака, како би ријешили имовинске проблеме.

Српске жртве у јамама и осталим масовним гробницама нису ексхумиране и препуштене су неправедном забораву од стране свију нас. На тај начин се заправо смањивао број Срба који је некад живио у Хрватској, што је стална тендеција хрватске демографије. Јер, онај који нема гроб, није ни живио. Онај који није живио, није се ни родио.

У већини српских села мјештани су сами прикупљали посмртне остатке жртава, сахрањивали их и о свом трошку подизали споменике. Невине српске жртве које су биле побијене само зато што су били православни Срби, сахрањивани су под звјездом петокраком идеолошким симболом комуниста и партизана, иако у вријеме смрти нису ни знали за комунисте партизане. На споменицима обично пише да су ове жртве (већином дјеца, жене и старији) „уградили своје животе у темеље братства и јединства“.  Направљена је лажна симетрија о заједничком учешћу српског и хрватског народа у НОБ и да су поднјели једнаке жртве.

Због преживљених ратних страхота на нашем подручју била је присутна тзв. „ратна неуроза Југославена“ или тзв. „партизанско лудило“. Тадашња држава није нашла за сходно да стручно помогне у лјечењу ратних траума. Болесни су често били предмет изругивања.  Данас знамо да је то био посттрауматски ратни стрес.

Срби у Госпићу (Хрватској) „навикнути“ на стална страдања, оптерећени животном егзистенцијом  а уљуљкани „благодетима“ борачких пензија и ратном славом побједника, постепено су  у миру губили оно што су у рату стекли оружјем.

У послијератној социјалистичкој илузији, Срби су полако губили свој национални идентитет. Запоставили су своју вјеру, културну баштину и свеопшти допринос развоју подручја Госпића, утопивши то у бунар партизанског југославенства.

У опуштеним годинама „благостања“ (нпр. 1981.) Срби су се бјежали у југославенство. У годинама када су предосјећали повампирено усташтво (1971. и 1991.), враћали су својој нацији и вјери (видјети Преглед пописа становништва).  Да ли је југославенство био посљедица козмополитизма или страха од поновног убијања и прогона, кључно је питање? Како се год изјашњавали за већину госпићких Хрвата, Срби и Југославени су били „четници“ и борци за „Велику Србију“.

Српска села на подручју општине Госпић задња су добила струју и асфалтиране цесте. Оправдање је било, да је неисплативо улагати у села која имају мало становника. Са аспекта економије то је одрживо али са моралног погледа није, јер су та села била уништена у рату, а становништво већином убијено, протјерано и расељено.

Уз све проблеме Срби из општине Госпић, као вредни људи и добри домаћини, успјели су се демографски опоравити, економски оснажити и створити низ угледних стручњака из различитих области.

Почетком деведесетих Срби су схатили да су поново „реметилачки фактор“. Својим гласовима за Рачанов  СДП (наводно комунистичку странку) на првим вишестраначким изборима, покушали су сачувати право на нормалан живот, па чак и у независној Републици Хрватској. По многим садражајима и манифестацијама тадашња хрватска држава се претварала у  државу сличној НДХ.

Завршетком другог круга првих вишестраначких избора у Хрватској 06.05.1990. године, почео је прогон Срба. Терористичким дејствима уништавана је њихова имовина, а ускоро је побијено на најсвирепији начин преко 170 становника града Госпића. Овај пут Срби нису били наивни као 1941. и на различите одбрамбене начине, успјели су сачувати људски потенцијал.  У току грађанског рата 1991. – 1995. године, хрватка држава је извршила етничко чишћење Срба са простора општине Госпић. На том простору у септичким јамама, крашким јамама и неидентифицираним гробницама, још увијек се налазе српске цивилне жртве становника Госпића.

Госпић – кољевка усташке идеологије и србождерства

На простору Госпића усташка идеологија је дуго укорјењена међу већином хрватског народа. У годинама лажног мира би се вјешто притајила, а у повољним историјским временима хистерична србомржња би ескалирала и била усмјерена према српском народу. У том смислу је озакоњен квалитативни приступ убијању и прогону Срба. Према наредби уташког Равнатељства за јавни ред и сигурност од 15. 07. 1941. године, треба „притварати и отпремати у збирне логоре Госпић Србе из појединих православних отока, тј. специјално пазити да то буду финансијално јачи и интелектуално“. Тај принцип приоритетног убијања образованих, угледних, богатих је реализован 1941. припреман 1971. и дјеломично реализован 1991. године.

Дуго година је скривана истина о Концетрационом логору Госпић, који је био један од  првих концетрационих логора на тлу Европе и функционисао је од 10.04. до 20.08.1941. године. Лика није случајно изабрана за мјесто ове фабрике смрти.  Због србомржње и склоности провођењу бестијалних злочина, Госпић и шира Лика изабрани су од поглавника и хрватског врха за најподесније и најефикасније подручје за брзо ликвидирање Срба од острашћених фанатика великохртватства.

Лички инспиратори мржње, и релаизатори покоља, предводе неславну римокатоличко-великохватску групацију србомрзитеља. Поред „оца нације“ Анте Старчевића, најзаслужнији су идеолог НДХ Личанин Миле Будак, госпићки адвокат Андрија Артуковић, реализатор покоља Личанин Анте Павелић (случајно рођен у Брадини у Херцеговини). Таква група србождера створила је фанатизоване поклонике који су, до тада невиђеним садистичким  жаром, изводили клања, спаљивања и масовна бацање у јаме Срба, Јевреја и либералних Нрвата Југославена. Међу најпознатијим злочинцима на подручју Лике су Руде Риц (Ritz), Јуцо Рукавина, Јуре Францетић, Томо Биљан, Јосица Фадљевић, Делко Богданић и други (Извор бр.3).

Анализирајући списак 254 усташа (франковаца) госпићке општине из 1941. године уочавају се презимена породица, који су се истицале у србомржњи на простору Госпића послије рата а нарочито 1971. и 1991. године.

Осим сталне великохрватске идеолошке мржње, на подручју Госпића вршени су злочини геноцида, терористичка дејстава и злочини етничког чишћења, и то:

–  Напад усташких терориста на жандармериску станицу у Брушанима 1932. године, који је познат као „Велебитски устанак“,

–  Злочин геноцида у вријеме Другог свјетског рата 1941.-1945.године,

–  Шездесетих година прошлог вијека, од стране УДБЕ осујећен је покушај довожења наоружања за терористичка дејства. Наиме, у вагону који је из СР Њемачке довезао цеменат за потребе ГП „Лика“ Госпић, налазило се скривено наоружање. Камион је цемент одвезао у Велебит, гдје су сви учесници ухапшени приликом истовара. Овај догађај је скоро непознат  госпићкој јавности.

–  У септембру 1972. године усташки терористи Мате Прпић и Иван Матичевић, убили су из засједе на Велебиту Ђуру Узелца, командира Станице милиције у Карлобагу. Исти су ликвидирани на Велебиту тек 29.10.1974. године.

– Од 1990. до 1995. године терористичким дејствима убијани су Срби и уништавана њихова имовина. Злочиначим операцијама етничког чишћења „Медачки џеп“ и „Олуја“, прогнан је српски народ са својих вјековних огњишта.

– Послије 1995. године вршена су терористичка дејства (подметање мина изненађења) према преосталим грађанима српске националности.

Злочине према Србима су вршиле регуларне оружане снаге NDH (усташка војница и домобранство), полицијске снаге (оружништво), паравојне снаге и тзв. бијела гарда (наоружани цивили).

Начини убијања и мучења Срба су били понижавајући са изазивањем  што веће патње. За обичног човјека је несхватљиво до које мјере је ишла машта тих зликоваца у проналаску метода убијања.

Ипак свирепост усташких злочинаца према српској дјеци и младим људима превазилазило је све границе људског зла.

Жупан жупе Лике и Гацке Јоле Бујановић, свештеник а касније усташки сатник и бојник често је говорио:“ У Хрватској дотле не ће бити мира, док буде у њој и једно Српче “.

Усташка идеологија се преносила са кољено на кољено. Јединице усташке војнице биле су попуњене људством од 18-30 година. Усташка младеж (подмладак) се дијелио на: „узданицу“ (7-11 година), „јунаке“ (11-15 година), „старчевићанце“ (15-21 годину) и „свеучилиштарце“ (преко 21 годину).

У Госпићу су др Андрија Артуковић и др Јозо Думанчић, адвокати, те трговац Марко Дошен, а по упутствима Павелића, пришли оснивању усташке организације још 1930. године. Најприје су основали спортско друштво „Викторија“ и распарчавали листове: „Грич“, „Усташа“ и „Хрватски домобран“. Тој организацији је приступио већи број госпићких Хрвата, и већ 1931. године, то је била најача усташка организација у земљи.

Госпићки гимнзијалци, трговачки помоћници и студенти већ су негдје 1939/40. године, под водством гимназијског професора Данијела Црљана основали усташку организацију „Хрватска усташка реолуционарна акција“ – ХУРА.

Нешто касније је основана женска усташка организација „Револуционарна усташка женска акција“ – РУЖА. Током рата госпићке жене су за потребе одбране Госпића организовале женску „шмајсер бојну (батаљон)“. Неке од припадница те бојне, удале су се послије рата за партизанске официре.

Запажа се да је србомржња највише присутна у великом дјелу хрватског народа српског етничког поријекла, односно оних који су се похрватили и покатоличили.

Хрватски политичари и историчари вјешто су успјели да провучу обрнуту узрочно-последичну везу у којој  су  злочини Хрвата према Србима, последица „великосрпске хегемоније и угњетавања“. Та опција је и данас актуелна.

У разним партијским извјештајима, веома често су  усташе представљане као „шачица декласираних маргиналаца која нема подршку у хрватским народним масама“. Народне масе које су подржавале усташе у комунистичкој историографији сматране су као „дезоријентисани малограђански национални елементи“.

Чак су и поједини високи војни руководиоци Срби сматрали усташе само „неурачунљивим појединцима“.

Такав наивни (намјерни) однос према овој опасности допринио је птреживљавању усташке идеологије и њеном прилагођавању новонасталим политичким ситуацијама у Југославији и свијету.

Хрватска је у социјалистичкој  Југославији опрала своју геноцидну историју. Српске жртве геноцида у великом дијелу су приписане фашистима (Њемцима и Талијанима), па чак и самим Србима.

Седамдесет година касније

Након седамдесет година од завршетка Другог свјетског рата, Срба на подручју Госпића има у симболичном броју. Из Прегледа становништва видљиво је да према задњем попису из 2011. године, има 833 Срба, што је у односу на 1991. годину, мање за 8.143 становника српске националности.

Госпићки Срби се данас налазе широм свијета и у својим новим срединама су поштовани и цијењени људи. Њихова дјеца живе, уче и раде у слободи, без страха да ће код својих нових комшија свако мало бити агресори и због тога убијани и бацани у јаме.

Садашњи потомци српских жртава и бораца антифашиста су помало збуњени. Чињеница је да су жртве наших предака злоупотребљене и њихов допринос антифашистичкој борби је приписан хрватском народу. Зато није чудо што потомци личких Срба на НОБ гледају са пуно критике. На многа питања тешко је и након седамдесет година дати прави одговор.

Да се којим случајем актери догађаја у Госпићу из 1941. године могу оживити, нашли би се у чуду. Срби су поново постали „ћетници“ а госпићки Хрвати славе „Дан антифашистичке борбе 22. липња 1941. године“. При том су на подручју Госпића уништени готово сви споменици посвећени антифашистичкој борби. Хрватска и српска дјеца уче о великом доприносу Хрвата у антифашистичкој борби у Другом свјетском рату. Неки унуци убијених Срба из 1941.године, у хрватским градовима постали су „велики Хрвати“.

Једино што је остало исто је стална патолошка мржња госпићких  Хрвата према преосталим Србима, који сваки дан морају доказивати да су лојални и да немају везе са „југосрпском агресијом“.

Истребљењем Срба, Хрвати су несвјесно и себе казнили. Прељепи лички карајолици постају шикаре, а кад нема народа нема ни живота за никога, па ни за госпићке Хрвате, чији се број због економске миграције полагано смањује.

Ипак Хрвати се нису успјели потпуно ослободити Срба. Од Јадовна до Оточца у јамама се налази подземни град са преко 40.000 Срба. Док те жртве не буду ексхумиране и не нађу вјечни мир, неће бити ни мира на подручју Госпића.

Све жртве хрватско-српског сукоба морају бити достојанствено сахрањене а злочинци морају одговарати. Госпићки Срби морају инсистирати на проналажењу и ексхумацији својих жртава. Исто тако морална је обавеза де се помогне Хрватима у проналажењу њихових жртава.

Један мањи дио госпићких Хрвата је поштовао Србе, учествовао са њима у антифашистичкој борби и дијелио добро и зло. Без обзира на све проблеме и данас су пријатељи Срба. Они су били разлог српске вјере у братство и јединство али њих је било сувише мало да би се то и остварило.

Човјечанство никада неће разумјети бол наших предака и наше патње, које су нам нањели зли људи. За савремени свијет госпићки Срби су само успутна „колетерална штета“.

 

ПРЕГЛЕД

становништва на подручју општине Госпић у карактеристичним годинама

 

Година пописа Укупно Хрвати Срби Југославени Остали
2011 15.383 14.240(92.56 %) 833(5.41 %) _ 310(2.01 %)
2001 16.724 15.153(90.60 %) 959(5.73 %) _ 612(3.65 %)
1991 29.024 18.613(64.07 %) 8.976(30.89 %) 513(1.76 %) 947(3.26 %)
1981 31.263 18.525(59.25 %) 9.283(29.69 %) 2.907(9.29 %) 548(1.75 %)
1971 37.383 24.307(65.02 %) 11.801(31.56 %) 635(1.69 %) 640(1.71 %)
1931 53.820 33.975(63.12 %) 19.845(36.87 %) _ _

 

ЛИТЕРАТУРА:

  1. Војна енциклопедија, Друго издање, бр. 3, Редакција Војне енциклопедије, Београд, 1972.
  2. Група аутора, Котар Госпић и котар Перушић у НОР 1941-1945, Хисторијски архив у Карловцу,  Зборник 20, Карловац, 1989,
  3. Др Н. Жутић, Личко крваво љето 1941. године, Српска слободарска мисао, СРС,Земун, 2011.,стр. 177, стр.180-189.
  4. Ђ. Орловић, Друга личка пролетерска бригада, Војноиздавачки завод, Београд, 1983.

 

 

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

5 + one =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд