Здравко Војновић: Рајчевац

Rajčevac

У Билајску улицу доселио сам у аугусту мјесецу 1968. године. Моји су добили стан позади Дома здравља. Уствари, станови су били од штампарије „Личке Новине“, гдје су ми радили родитељи. Те године полазио сам у шести основне и тек сам упознавао комшилук.
Испод зграде била је стрма зараван, а нешто даље купалиште Рајчевац.

Каква је тамо владала атмосфера? Неки су картали префаранс, они се не би помјерали ни у највећим врућинама, мало би говорили. Мало гласније само би свечано најавили „ко пада дупло пада“, потом би се исплаћивали. Варе, Душко и Ђуро Петковић играли су покер, Мики и Стевица шах, а остали би слушали мјузу са транзистора уз обавезно ћикање Опатије и Филтера 57. Стално би неко долазио да му уточим воде, касније сам дознао су то најмлађи. По неписаном правилу (закону тољаге и зуба), морали су старије снабдјевати свим и свачим и угађати им свакаквим послушањима. Сад.. ко се је све тамо купао……. пааа рекао бих овако – пола града: дакле цјела Билајска, Партизански пут, Липовска дио Јасиковачке, дјевојке из града све до кина Јединства.
Као да сад видим фаце. У моди је била дуга коса и онај Хипи стајлинг . Душко Кричковић, Ђуро Петковић, Макс, Титко, Криве, Никола и Стевица Саватовић, Киси, Мики, Варићак, Машић, Драган Петковић, Мишо Туљан, Вито, Ђоко Јелача, Мишо Судар, Лола Јовица Судар, Драјс Ђаковић, Рус Драженовић, Јанош, Џуби, Лајка, Хејка, Геџо, Богде Рајчевић, Стипе и Пере Вукелић. Од женских Весна Саватовић, Мира Ћалић, Љиља, па моје сестре Рада и Нада, Рада Крајновић, Жељка Марковић, Баја и Весна Павелић, Риба, Рада и Бранка Радаковић, Анкица Басрак, Јагода Петковић, Нада Гајић, Славка Штулић, сестре Борковићке па МираЧалић и њене сестре, сад их се не сјећам свих. Навратиле би понекад и мисице Мира Павлица и Вера Коњевић. Наравно, оне би понекад повеле и своје другарице па је било баш интересантно.
Једна од атракција за посјетиоце била је и борба између мене и годину дана старијег комшије Владе Крпана. Сваки дан би се нас два хватали у коштац и рвали, а пошто обично неки није био задовољан резултатом одмах би настајала и макљажа. Аудиторијум би склапао окладе на побједника.

Мики Дмитровић често је доносио гитару и онда би се организовала фешта или како би у то време знали казати харијада. Већ је био септембар. Једно вече моју пажњу привукла је музика и весели жагор са Рајчевца. Мало сам пришао али док не сиђеш стрмом стазом на малу ливадицу ништа не можеш да видиш. Ту ме је примјетио Киси и повео доље. Весела братија је купила једно пет литара црњака код Кардума па се фешта таман захуктла. У сјећању ће ми остати врхунско пјевање Анкице Басрак, Николе и Стевице Саватовића, Љиље Петковић и Микијева свирка. Расположена дружина неби одлазила у град да корзира, дражи им је био Рајчевац.

Морао сам купити основне зезалице са Рајчевца:

Игра Топа,
Подизање до Лебдјења
Опера

Најузбудљивије је по неписаном правилу било у поноћ, када би се ватра већ скоро угасила и тад би неко рекао: поноћ је, врјеме за купање! – сви би се поскидали (неки и без купаћих) и запливали. Посље 5 минута боље би наложили ватру и онако мокри од мерака би запалили цигарету, утопљавајући се се ватром, вином и музиком.
Ова генерација ускоро се је повукла и једноставно нестала – изгубила из Госпића. Био сам већ други гимназије и док сам ловио рибу са Зораном Каравдијом предложих да обновимо Рајчевац. Ту поред нас пецао је и Сомо (Вељо Лазић) који здушно прихвати идеју. Зовнусмо из липовске Малину и Браћу Грбиће, Ђоку Маљковића и браћу Мишу и Божидара Жутића, а Жељка Шимунића –Шиму из Будачке. Сутрадан се са алатом нађосмо на ливади крчећи прилаз Рајчевцу. За два дана све се промјенило – направили смо клупе и сто, а из пецане од ресторана Личке новине – доводили смо (крали) и струју. Ускоро је Рајчевац поново оживио али не више као купалиште већ као диско и мјесто за феште. Мишо Жутић из Загреба имао је неки врло моћан магнетофон (тракаш) па би он и његов брат Божидар, којег смо ми прозвали Жика често пустали најновије хитове. Свратили би наравно и стари посјетиоци да се мало дружимо и попијемо по неку. Редовно би навраћале и дјевојке из наших разреда и наравно Липовске. Рајчевац је живнуо тако да једно 2-3 љета нисмо одлазили у град. Послије нас ово култно мјесто је опустјело и поново зарасло у коров. Премда смо знали дјевојке повести у узбудљиву авантуру стилу Индиана Џонса и спустит се на Рајчевац.

Осамдесетих година млађе генерације: Златко Вишњин са Дадом, Кекецом, Павлом, Фото-Тотом, Стевом Грбићем, Јанићем и Шашом оживјели су онај дио испод клаонице под називом КСК (клаонички-спортски-клуп) . И ту би знали приредити феште само су гитару свирали Кекец, Абе и Мица…, а понекад би звали и мене да им одсвирам неку староградску.

НАПИСАО: Здравко Војновић

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

nineteen − 4 =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд