Усуд породице Кокотовић из села Пољан у Косињу

Ђорђе Пражић

                              Усуд породице Кокотовић из села Пољан у Косињу

У двадесетом вијеку Хрватска је извршила геноцид  и етничко чишћење над својим грађанима српске нациналности. Породица Богдана Кокотовића из села Пољан у Косињ у Лици је класичан примјер, како су усташки злочинци и хрватски терористи непосредно и посредно уништавали једну српску породицу у времену од педесет и четири године на простору двије државе.

Од проглашња Независне државе Хрватске 10. априла 1941. године, усташе и остале оружане

Дно јаме „Код св. Ане“

формације  НДХ на простору Косиња у сјеверозападној Лици, вршиле су покољ над српским цивилним становништвом. Најприје су одвођени и убијени угледни, образовани, богати и физички јаки Срби. Почетком августа извршен је масовни злочин над српским становништвиом (трећина су била дијеца од 1 до 15 година старости). Највише је страдало српско село Млаква, гдје је само у једном дану 6.августа 1941. године у кући и штагљу Јове Глумичића на Коси запаљено и убијено 286 особа српске националности. Истовремено су Срби из Косиња  одвођени и бацани у јаму „Код Св.Ане“, која се налази близу Горњег Косиња, гдје се налазила и главна усташка команда (усташко таборништво) за Косињ.

У ту  јаму заједно са својих 208 комшија, почетком августа звјерски је мучен и  бачен Кокотовић Паје Станко, кога су усташе ухапсиле на њиви приликом брања кукуруза у свом селу Пољан. Станко је био рођен 14. новембра 1908. године  у селу Пољан и био је ожењен Бојом Цвијановић из истог села. Станко и Боја су имали сина Богдана који се родио 1940. године.

Након Станкова убиства и извршеног покоља над многим комшијама, мајка Боја је успјела кроз рат да сачува себе и малог Богдана. Негдје 1944. године, мали Богдан је једва избјегао усташку ликвидацију. Послије рата је Боја са сином, у нади за сигурним и бољим животом, у склопу колонизације отишла у Србију. Богдан је живио у Дорослову гдје су били колонизовани и његове комшије Срби из косињских села Млаква, Пољан, Крш-Градина и Липово Поље. Стално га је прогањало сјећање на покољ својих комшија. Толико је било ужасно клање људи, да су животиње бјежале од људског зла, од бестијалне људске природе. Код Богданове куће, коза која је била везана за један камен (исклесана столица), побјегла је у шуму вукући камен који би и човјек тешко могао да помјери. Послије много година, Богдан је дошао у Пољан и тај камен је одвезао у своје двориште у Дорослову да га подсјећа на завичај.

 

Богдан Кокотовић сједи четврти са лијева (у свијтлијем одјелу).

Богдан је био веома вредан и честит човјек, а  посебно је био активан на побољшању живота у Дорослову. Због искреног поштења и напредних схватања био је веома цијењен код народа. Почетком деведесетих година, био је начелник одељења за општу управу у Скупштини  општине Сомбор.

Био је веома поносан на своје личко поријекло а посебно на своје синове  Дамира који се родио 1970. године и старијег Јову. Дамир је био добар и поштен младић. По завршетку школе унутрашњих послова у Сремској Каменици, запослио се као милиционер у СУП Сомбор.

Када је Хрватска демократска заједница дошла на власт у Хратској у мају 1990. године до Богдана су дошле вијести о претњама, физичким насртајима и минирању кућа  Србима у  Косињу а и у цијелој Лици. Сјећао се трагедије оца Станка и осталих његових комшија те није могао вјеровати да се то понавња. Када су прве појединачне избјеглице почеле долазити у Дорослово, чинио је све да да их смјести и ублажи избјеглички живот. Са зебњом је пратио оружане сукобе на територији Хрватске.  Сваког дана су долазиле вијести о ликвидацији Срба у Вуковару, Осијеку и осталим мијестима Славоније. Српски лешеви су поново плутали Дунавом а државни органи СФР Југославије су  и даље јалово претили.  Југославенска народна армија (ЈНА)  није пружила оно што се од ње очекивало а нова  хрватска власт је стварала своје оружане снаге, које су сваким даном биле све јаче и све безобзирније. У Богдану су се јавиле црне слутње а ускоро је и несрећа закуцала на његова врата.

У јесен 1991.године  у Осијеку су свакодневно тајно нестајали Срби. Њихова ликвидација је била „тајна“ за све осим за њихове породице. Главни организатор и налогодавац тих убистава био је Ивица Крњак[1]. У рату деведесетих био је шеф мистериозне диверзантске групе „Самостална ускочка сатнија“. Истовремено је био на високим позицијама у обавјештајним структурама хрватске паравојске. Почетком децембра 1991. године Ивица Крњак као  заповједник „Самосталне ускочке сатније“ није  био задовољан што ће тајна убиства Срба у Осијеку остати највећа тајна, те да  га након рата нико неће доживјети као ратног хероја. Зато је осмислио акцију чији ће судионици остати познати као „сомборска група“.

Припадници ове сатније су преобучени у униформе официра и војника ЈНА амфибијом пуном експлозива прешли Дунав и са српске стране пришли строго чуваном Батинском мосту. Тај мост је био најважнији објекат на комуникацији Војводина –Барања. Имали су намјеру да минирају мост.

Ноћу 26. јануара 1992. године кренули су у акцију у Копачки рит и наишли на двојицу српских мјештана, којима је била сумњива та група коју је предводио Ивица Крњак. Он се представио као пуковник Јордан Јовановић[2] а групу представио као „специјалну јединицу Благоја Аджића“. Због неког квара на амфибији и попуне горивом отишли су у касарну ЈНА у Сомбору. Без обзира на општу гужву једном подофициру су били сумњиви и он је упозорио команду на њихов боравак у касарни.

Органи безбедности ЈНА су површно приступили идентификацији и хапшењу припадника ове групе, тако да је из касарне у Сомбору Ивица Крњак побјегао а дио групе је био ухапшен. Приликом бјекства ових хрватских терориста, Ивица Крњак је убио милиционера Дамира Кокотовића, који је био ангажован у снагама за борбу против ове терористичке групе.

Да би за Богдана несрећа још била већа, супруга погинулог Дамира одмах је послије погибије мужа, извршила  прекид трудноће, па је Богдан остао и без унука.

Богдан је све то тешко поднио али је живио за тренутак да се убице његовог сина адекавтно казне. У међувремену, због неуспјеха  акције и освете због ухапшених сабораца, Крњак је интензивирао тзв.“селотејп убиства“ Срба у Осијеку[3].

На суђењу хрватској терористичкој групи у Окружном суду Сомбор у јулу 1992. године, Богдан је испричао  своју тужну причу о усуду његове породице Кокотовић. У дирљивој бесједи описао је убиство свога оца Станка. Сјетио се како је пуком случајношћу избјегао као четверогодишњак усташку ликвидацију 1944. године.

Није могао вјеровати да ће у Србији његов син погинути од метка хрватског терористе Ивице Крњака, па је рекао: „Зато се јавно одричем своје бивше домовине Хрватске, одричем се помахнитале Европе и света“. Његове потресне ријечи разбијесниле су су тада Сашу Маличића (21), једног од терориста, који је скочио са оптуженичке клупе и добацио му: „Наћи ћу ја тебе, кад-тад!“[4] . Те ријечи чули су присутни и забиљежили присутни новинари.

Сомборски окружни суд осудио је тада хрватске терористе и њихове јатаке-породицу Мацан из Бездана на укупно 159 година робије. Касније су те казне у жалбеном поступку нешто ублажене.

У јесен 1994. године, непријатно је одјекнула вијест из Савезног министарства за људска права и права националних мањина и Комисије за размјену ратних заробљеника, да ће једанаесточлана „сомборска терористичка група“ бити размјењена.  Таква животна неправда је поново узнемирила породицу Кокотовић из Дорослова.

– А с ким ја да размјеним свој бол – питао се скрхан тугом  Богдан. – Не разумијем разлоге који би обавезали нашу земљу да пусти на слободу злочинце који су са 3.000 килограма експлозива дошли на подручје мирног Сомбора да изазову несрећу. Овај град, баш у то  вријеме, прихватио је на хиљаде ратних изгнаника свих националности. Уз мог сина погинуло је још двоје цивила из Апатина  – Дане Вукобратовић и Марица Варга. Ако после свега хрватски терористи ипак буду пуштени на слободу, неће ми преостати ни последњи трачак вере у правду – рекао је Богдан.

Тзв. „сомборска група и јатаци“ размјењени су  12. јануара 1994.године на контролном пункту УНПРОФОР-а код Липовца, на основу споразума који је 1992. године потписао у Будимпешти бивши премијер СР Југославије  Милан Панић. Осуђени усташки терористи размјењени су као обични ратни заробљеници.

Када су колоне прогнаних Срба послије злочиначке агресије „Олуја“ почеле пристизати у сомборски крај, Богдан је све учинио да им помогне. Куда ће Личани ако неће код својих, говорио је. Није дао да се прогнани упуте у правцу Косова, него да се за њих нађе смјетај на територији општина Сомбор и Апатин. Када су се прогнани смјестили  и нашао тренутак предаха у сјећање му је наврла његова тужна породична судбина. Избјегличка туга се спојила са његовом личном. Честити и поносни Личанин  је узео пиштољ и извршио самоубиство. На тај начин  усташки злочинци су у педесет и четири године изазвали страдање у три генерације Кокотовића из села Пољана. Овдје се може прибројити и она четврта нерођена.

Богдан је у ужем кругу пријатеља испричао да му један од терориста на суђењу у Сомбору још рекао – „Мој отац је убио твог оца, ја сам твог сина а и тебе ћу једног дана“.

Провокативна изјава хрватског терористе је заправо сурова истина у односима Хрвата према Србима у Хрватској. Национална искључивост и вијековна мржња наслеђивале су се генерацијски и зато се веома често појавила сличност у дјелима и починиоцима злочина у 1941. и 1991. години. Злочин хрватске државе према својим грађанима српске националности био је безобзиран, перфидан и непрекидан.

У селу Пољан у Косињу одавно нема Кокотовића.  У овом лијепом али сада запуштеном и

Поглед на село Пољан са Карауле

трњем зараслом српском селу далеко од осталих насеља, до 2013. године, живила је само једна старица Милица Париповић, која је у тузи и самоћи полагано одбројавала своје последње дане.

Накнадно шок сазнње аутора

Мој рад  под називом „Усуд Кокотовића“ објављен  је 2011. године у једном зборнику радова. Прочитавши кратку информацију у подгоричкој „Побједи“ о Богдановом самоубиству крајем деведесетих година, наредних десетак година сам истраживао тај случај и уз многе проблеме сам дошао до неких чињеница које сам објавио у горе наведеном тексту.

Када је тај рад прочитала једна особа поријеклом из Пољана, јавила ми је информацију од које сам се шокирао а онда ми је било јасно зашто ме је нека чудна тајна сила гурала десетак година да истражим овај трагичан догађај.

Сазнао сам да је Богданов отац Станко заправо отац моје тетке Неђељке – Неђе, коју је у ванбрачном односу имао са мојом бабом Стојом Кокотовић рођ. Радовић, поријеклом из Крша. Мој дјед Тодор се утопио на Броду (бент према Горњем Косињу)  1931. године. Иза њега су остала дјеца из претходног брака Миле, Стана, Миладин (Лађа) и Софија (Сока). Из брака са Стојом имао је моју мајку Милицу  рођену 1931. године. Када је Стоја затруднјела, Станко је побјегао за Београд и вратио се тек уочи рата. Неђа се родила 1933. године као ванбрачно дијете.

Филијални храм Рођења Пресвете Богородице (Млада Неђеља) у Млакви

Нико је није хтио крстити јер по вјеровању копиле доноси несрећу кумовској породици. Ипак једна храбра жена Славка Миле Сарина из Пољана, иначе Станкова рођака, крстила је Неђу у цркви Млада Неђеља у Млакви. Када се је Станко вратио из Београда пролазио је покрај своје кћерке Неђе и при томе окретао главу од ње. Понекад се знао ругати Стоји и својој ванбрачној кћерки Неђи. Убрзо се оженио и створио своју породицу.

Моја баба Стоја оптерећена великим сиромаштвом и подсмјехом комшија, успјела је прехранити и извести на пут  свих шесторо  пасторака и своје дијеце. Миле и Стана су погинули храбро као партизански борци. Миладин (Лађа) и Софија (Сока) су такође били партизански борци. Милицу и Неђу успјела је сачувати од усташке ликвидације. Пасторци и њена дијеца су је цијенили и поштовали због њене невјероватне борбе да их сачува од глади и погибије у Другом свјетском рату.

Моја тетка Неђа је била једна од најдоброћуднијих жена које су се икада родиле у Косињу а можда и у Лици. Од самог рођења су је пратиле недаће и неко чудно проклетство. То је било тешко уочити на њеној скромној доброћудној личности. Понекад би се у њеним очима видила туга. Имала је тежак и несрећан  брак са Гојком Цвијановићем, који је био веома вредан и весео човјек али је био веома некоректан према својој жени и дијеци. Оставио је Неђу када је била истрошена од тешких физичких радова и на прагу тешке болести. Неђа умире 7. јула 1988. године  у болници у Госпићу. Два дана прије смрти у истој болници Неђина кћерка Мира рађа јој унуку. Посљедним ријечима Неђа је молила Миру да унуци не да њено име како је не би, као и њу, цијелог живота пратило проклетство и несрећа.

Временом је Неђина унука израсла у прелијепу дијевојку. На избору за најљепшу дјевојку Србије 2005. године, изабрана је међу пет најлијешших дјевојака. Удата је и ужива са својим сином и мужем  у складном браку.

Сазнавши да у Пољану има сестру по оцу, Богдан Кокотовић је дошао у Пољан крајем педесетих година и предложио Неђи да оде са њим у Дорослово, гдје би имала бољи и богатији живот. Међутим, Неђа није хтјела напустити своју мајку и Пољан.

Они који вјерују у судбинска проклетства повезују Станково непризнавање очинства и његово изругивање са нестанком већине његове породице.

Посмртни остаци Станка Кокотовића, Богдановог и Неђиног оца, још увијек се налазе у јами „Код Св. Ане“ на Шушњу код Горњег Косиња.

Храм Св.Лука -православно гробље у Студенцима

 

Неђа ни мртва није имала мира. Прије неколико година њен бивши муж Гојко ју је без знања дијеце  бесправно ексхумирао и премјестио њене посмртне остатке из пољанског гробља  Бенчевац у православно  гробље у Студенцима.

 

 

 

ЛИТЕРАТУРА: 
[1] Ивица Крњак је рођен 1942. године у селу Келешники код Нашица. Био је официр ЈНА и инструктор специјалних јединица у 107.падобранском пуку у Нишу (касније 63.падбр). Напустио је ЈНА 1967. године и придружио се хрватским емигрантским круговима.
[2]  Крњаков лажни идентитет је пажљиво одабран јер је прави пуковник Јордан Јовановић убијен у Осијеку у септембру 1991. године.
[3] „Србе убијала сомборска скупина“, Национал бр.571, Загреб, 24.10.2006.године.
[4] Несрећа није за размену, Вечерње новости, Београд, 12.11.1993.године

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

20 + two =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд