Стеван Бинички, официр српске војске

Stevan Binicki

Стеван Бинички, рођен 1840. у Мушaлуку код Госпића, био је школован у Италији и у Аустрији за инжињеријског граничарског техничара, а 16. априла 1868. положио је заклетву на српско поданство и примио српско држављанство. Ступио је у српску војску као инжењеријски поручник, те дошао у Јасику (код Крушевца), где је постављен за командира III понтонске чете. Ту му се, у браку са Маријом бароницом фон Рехинген, 27. јула 1872. родио син Станислав Бинички, каснији чувени српски композитор.

У Јасици и Ђунису остао је до 1874, а онда је унапређен у чин капетана II класе и 1875. постављен је у Ћуприји за команданта понтонирског батаљона. У И српско-турском рату 1876/77, командујући крушевачким одредом посебно се истакао у борбама у Јанковој клисури када је протерао Турке према Блацу и Куршумлији, те је 9. августа био унапређен у чин капетана I класе, а 10. септембра у чин мајора. Био је тешко рањен у бици код Адровца, где је уз помоћ пуковника Рајевског (Вронски из Ане Карењине) успео да заустави Турке. Инжењер мајор постао је 10. септембра, а инжењер потпуковник 10. октобра 1876. У II српско-турском рату био је командант ибарске дивизије (крушевачке бригаде I и II класе и чачанске бригаде II класе). Формирао је куршумлијски одред, ослободио Прокупље и Куршумлију 25. децембра. Године 1883. унапређење у инжењера пуковника, а 1884. постављење за ађутанта краља Милана. Следеће године родио му се син Александар (који је касније постао познати глумац у Загребу). У српско-бугарском рату 1885. био је командант шумадијске дивизије, па моравске и командант инжењеријског арсенала у Ћуприји. Пензионисан је 1891, али је 1895. реактивиран и постављен за директора фабрике монопола дувана. Коначно је пензионисан 1900. Умро је у Београду 1903. и ту је и сахрањен.

______________

Станислав Бинички

Stanislav Binicki

Станислав Бинички, композитор и диригент (Јасика код Крушевца, 27. VII. 1872 — Београд, 15. II 1942). Син пуковника Стевана Биничког и Марије баронице фон Рехинген. Сматра се да је најпознатији српски марш, На Дрину, Бинички посветио пуковнику Стојановићу, који је погинуо у Бици на Церу.

Прво музичко знање и извесну музичку праксу (свирао на виолини и флаути, обрађивао и спремао композиције за ђачки оркестар) стекао је у гимназији, коју је похађао у Нишу и Београду. За време студија на Философском факултету (Природно-математички отсек) у Београду, Бинички активно учествује као певач у Обилићу и Београдском певачком друштву и оснива на Великој школи Академско музичко друштво, коме је био задатак неговање инструменталне музике. По завршеном факултету постаје 1894. предавач на гимназији у Лесковцу, где пише своју Збирку песама из околине Лесковца за мешовити хор. Следеће године напушта службу у гимназији и одлази у Минхен на Музичку академију где студира композицију и соло-певање. У Минхену наступа на више концерата као диригент и соло-певач. Из тога периода потиче неколико његових мешовитих хорова на стихове немачких песника. По доласку у Београд постаје 1899. војни диригент и оснива први велики симфониски оркестар под именом Београдски војни оркестар, са којим редовно концертира до 1903. Са Стеваном Мокрањцем и Цветком Манојловићем оснива 1899. Српску музичку школу (данашња школа Мокрањац), у којој ради и као наставник. Године 1904. оснива Музику Краљеве гарде, у којој ради као диригент непрекидно до 1920. Као хоровођа ради у Београдском певачком друштву, Обилићу, Типографском певачком друштву Јакшић и у Певачкој дружини Станковић. Овим последњим хором Бинички диригује двадесет година и изводи, први пут у Београду, у заједници са Музиком Краљеве гарде, низ крупних ораторијских дела, међу којима Седам речи Кристових (1907) и Стварање (1908) од Хаyдна и Беетховенову Девету симфонију (1910). Са тим ансамблима одржава Бинички 1911. неколико концерата у Одеси. Исте године постаје први директор тада основане Музичке школе Станковић. За време Првога светског рата, као диригент оркестра Краљеве гарде, приређује Бинички низ концерата на Крфу и у Солуну, затим у Паризу, Лyону, Бордеауxу, Монтаубану, Орангеу, Марсеиллеу, Тоулону и Ници. После завршеног рата, са истим оркестром наставља већу турнеју по целој СХС. По оснивању прве сталне Опере у Београду 1920 Бинички постаје њен први директор, радећи упоредо и даље као хоровода Певачког друштва и наставник Музичке школе Станковић. Године 1924 престаје његова јавна уметничка делатност и он се отада искључиво посвећује компоновању.

Одговарајући потребама музичке културе у Београду почетком XX века и ступњу њене развијености, композиторска делатност Биничкога, која долази управо у време најјачег успона грађанске класе у Србији, кретала се у оквиру тадашњих изводачких могућности у Београду. Претежно апсорбован музичко-репродуктивном и организаторском активношћу, Бинички је најпозитивније резултате дао у својој друштвеној делатности. У прве две деценије овога века Бинички је био не само веома активан покретач целокупног музичког живота у Србији, него и носилац многих пионирских потеза. Иако и његова дела, као и дела његових ранијих претходника у српској музици, претежно базирају на српском фолклору, Бинички уноси и много елемената који су типични продукти српске грађанске културе тога времена. Фолклор у композицијама Биничког већином је прилагођен градском укусу и третиран кроз призму градског сентиментализма, како у делима која су настала на стихове домаћих књижевника (Нушић, Шантић, Илић), тако и у композицијама које је написао по певању грађанских певача севдалија (Мијатовке). У оркестарским и осталим композицијама, које нису везане за српски текст, доста је видан утицај западноевропског неоромантизма.
ДЕЛА: Увертира Из мога завичаја (изграђена на сплету народних мелодија); војни маршеви. — Опера у једном чину На уранку, 1903 (на текст Б. Нушића; прва изведена српска опера); музика за Нушићеву бајку Љиљан и оморика, 1900; увертира и симфониски интермецо за Еквиноцио И. Војновића, 1903; мелодрамска музика за спев В. Илића Периклова смрт; музика за Пут око света, 1908 и Наход, 1923, Б. Нушића; прерадба Јенкове музике Ђиду Ј. Веселиновића и Д. Брзака, 1922. — Мешовити хорови на стихове немачких песника: Komm, schliesse mich in deinen Arm; Maienseligkeit; Schlummerlied; Ein vergessenes Grab; Blaublumlein; Spatherbst. Циклус Сељанчице: Чујеш душо; Јесен стиже; Чини не чини; Хм; Дивна ноћи; Двоје драгих. Циклус Тетовке: Сите момчиња дојдова; Т’мна магла; Дремка ми се; Се запали одојцето ; Што ми е мило и драго. Соло-песме: Гривна; Кад ја видјех очи твоје; Да су мени очи твоје; По пољу је ки’са пала; Спава мома; Под јоргованом; На Липару. Циклус Песме из Јужне Србије: Појдо на горе; Мемете море; Пукнала мајко преснала; Ванка има црне очи. Циклус Мијатовке: Послала ме стара мајка; Кад сум бил мори Ђурђо; Разболе се бело доне; Певнула Јана; Пошла Ванка на вода; Зашто, Сике, зашто; Циганчица.

ИЗВОР: Б. Нушић, О животу и раду Станислава Биничког, Comoedia, 1924, 5. — С. Ђурић-Клајн, Десет година од смрти С. Биничког, Књижевне новине, 1952.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

fifteen + three =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд