Потресно свједочење Мане Бобића о злочину у Млакви (Лика) 6. августа 1941. године (ВИДЕО)

ПРИРЕДИО: Ђорђе Пражић

Дана 6. августа 1941. године оружане снаге НДХ (усташе и наоружани цивили из Косиња, Перушића и Пазаришта), одвели су од својих кућа више стотина српских цивила у засеок Косу и ту их убили спаљивањем у кући, штагљу и пецани Јове Глумичића. Тада је убијено 286 становника Млакве, од који је 122 било дјеце до 15 година старости. Из усташког ватреног пакла спасило се троје млађих особа: Невенка Глумичић, Мане Бобић и Мане Милеуснић. Послије Другог свјетског рата Мане Бобић је живио у Енглеској, гдје се и оженио. Први и последњи пут посјетио је своју родну Млакву 18. августа 1988. године, када је код Бранка Цвијановића и Стевана Кокотовића свједочио о овом страшном злочину. Само мјесто злочина данас се налази у дубинама Крушчићког језера у Косињу. Свједочење је снимио Миле Кокотовић.

*

ТРАНСКРИПТ СВЈЕДОЧЕЊА:

„…Тог дана око 12-13 сати почели смо да ужинамо, али једном од Долине Варатове иду усташе. Видим један носи опљачкано огледало од Варата. Гледају у нас и према кућама Папиним. Онај што је носио опљачкано огледало нагло се окрену и огледало му испаде и разби се. Тог момента дође код мене Дане… Ронац ( Дане Радовић-Рончићев, убијен спаљивањем тог дана-Ђ.П.),  ја га зовем да идемо говедима, он погледа усташе и оде својој кући. Како су дошла ова двојица усташа од Варата, тако их још дође од цесте и почеше нас тјерати ван из куће. Затим командују да идемо према путу који иде кроз Млакву и према цркви Мл. Недјеља. Пођосмо према цести, а мени брат Дамјен каже: „…Ајде да утечемо”, и нисмо. Воде нас према школи и цркви. Тјерају из куће Пантине, Вуканове, Перзинове (мисли се на породице Глумичић Јове –Пантина, Глумичић Вује-Вукана и Милеуснић Петра –Перзина-Ђ.П.). Стојимо на цести. Видимо један усташа оде у кућу Јурићеву. Чујемо гдје Гојко Јурићев виче: „…нећу ја из моје куће…” Нешто лупи, Гојко даде отпор, они су га сигурно ударали. Једном Гојко искочи из куће и поче бјежати крај народа. Усташа родом из Пазаришта, лети за њиме. Запуцаше и Гојко паде мртав. Видим Гојко лежи, а од њега иде поток крви…толико крви у животу нијесам видио и то ми је први мртав човјек, или особа да је гледам.

Тада нас повезаше жицом два по два, а негдје и по три. Мене свезаше са мојим млађим братом Дамјеном. Вратише нас назад према Бариновцу. Воде нас према Дежмићима. Ја сам био међу првима у колони, нека се кукњава догађа иза нас када смо ми већ прошли покрај наше цркве. Прођемо Дежмиће и наша колона постаје све већа и већа да је већ не можеш погледати. Дођосмо до раскрижја гдје се скреће према Бобићима. Уставише нас и рекоше да сједнемо и чекамо. Ми смо посједали, а они око нас, док други су доводили народ од Бобића. Крећемо даље према Коси и негдје на врх Косе код једне долине Вујела (Грујичић Вујо-Вујела – Ђ.П.) је гласно рекао: „…Убијте ме, ја нејдем даље…” Они га окренуше тући и кренусмо даље низ Кланац на Косу. Говоре нам да идемо, да ћемо имати све… да нас тамо чека печено месо и све што нам треба. Чујем опет те се створи нека гужва у колони.

Кад смо дошли код Милетине (Грујичић Дмитра –Милета-Ђ.П.) куће уставише нас опет. Тада однекуда изађе из громила мој покojni отац Миле код нас. Ту смо били више од пола сата. За вријеме док смо ту одмарали мене упита Маркусова (издајник Јаворина Боже Марко-Маркус – Ђ.П.) кћер Јаворина Мара: „Мане, јеси ли ти видио мога тату?”

„Јесам”, одговориm  јој. Јер када смо били још пред школом у Млакви, Маркус је летио око нас и завиривао тко је све у колони, носећи око кољена свезано звоно. Тако ходајући уз колону и низ колону понекад упита: „А, јеси ли ти ту?”

Тада Мара мени нешто промрси: „Нама је тата рекао да они не требају селити, а да ће нас свију побити, да њих неће.”

Док смо се ту одмарали, а оно загрми, и усташе кажу: „Ево кише, бјежите под кров…”

Кренемо тада низа страну према кућама Глумичић на Коси. Како смо долазили код кућа усташе су нас класирале: гдје ће жене и дјецу, гдје ће људи – мушкарци. Онако везани улазимо у две куће, а нас једна већа група мушких улазимо у пецану Стеве Маћина. Када смо улазили гледамо усташе разбијају кошнице од пчела и једу мед неки, а други чувају стражу око нас. Познајем из виђења једног усташу из Крушчице, носи цивилну пушку, знам да су њих два оженили двије сестре… Из виђења познајем и једног усташу из Горњег Косиња, али се имена не сјећам. Један усташа из Пазаришта, крупан, у талијанској је униформи.

Нисмо ту били него неколико минута, видимо узимају положаје око куће. Ту је опет онај из Крушчице.

Једном видимо одведоше 10-20 људи у кућу Јовину… чујемо пушке… опет група… пуцњи, па тако по неколико пута. Тада сав народ почео је да виче и плаче. Један усташа долети међу жене и дјецу и пита: „Шта је”. Неко рече: „Ви нас кољете и убијате…”, он вели: „…Не, али вас хоћемо превести преко воде Лике, а један је почео да бјежи, па смо пуцали за њим.” Опет одведоше групу и све се исто понови.

Дође ред и на нас, који смо били у пецани Стеве Глумичића. Отац ми је тада дао ножић мали. Ни дан-данас не знам зашто ми је дао тај ножић, а када ми је давао ножић у руке говорио је: „…па идемо на онај свијет…”

Док сам био у пецани одвезао сам се од брата Дамјена. Крећемо према кући Јове Јакичина, сада нам је отворено јасно да нас убијају. Долазимо пред кућу, врата отворена широм. Пред вратима нас нагнаше да клекнемо и тако клечећи нас нагнаше да уђемо у кућу. Улазимо у ходник, који је још био празан. Ту нас је око 50 особа. Мене допаде да сам при улазу у ходнику са лијеве стране, ближе врата. Тада почеше пуцати, почеше људи падати и јаукати. Паднем и ја, али мало се мичем и видим нигдје ме не боли. Мало ту полежим када почеше бацати по нама сламу – снопове јечма Стеве Маћина, који је био у сноповима. Одједном чујем неки страшан шум. То су усташе над нама запалиле ону сламу и снопове јечма. Страшно поче гушити дим. Клекнем под оне гомиле мртвог народа у ходнику. Већ преграде од куће горе и слијежу се, видим чиста ребра већ испеченог народа…. страшно се чује гдје се пече… Кроз лешеве пробија пламен ватре са димом. Тада смогнем снаге и преко мртвих тијела преплазам се у једну собу са лијеве стране, гдје још пламен није дошао. Ту је пуна соба побијеног народа, а крв већ иде преко прага. Паднем у ту крв и лешеве и неко вријеме не знам ништа, опет долазим к себи. Устанем крај понештре. Кад из оних мртвих јави ми се Божица Грујичић-Дежмина. Погледам је и видим нога јој пребијена више кољена, одаклен вире двије бјеле кости. Ја погледа, а она каже:

„…Када би ме пустили могла би ногу одрезати и још би могла живјети…”Видим малу дјецу, скоро сва могу ићи, само зову: „…Мама, мама, мама…” Видим Стеву Грујичића, он зове сестру Анђу.

Гледам од понештре народ, мртав, а дробови по свој кући се вуку. Једном једна жена, не познам је, сва је у крви… дође до понештре и кољенима се пење на понештру. Ја погледам да би и ја за њом скочио, али онај усташа из Крушчице са цивилном пушком, пребаци пушку и убије је, а она паде назад у собу на оне мртве. Видим туда не можем, а ватра поче узимати и ову нашу преграду. Ријеши се и једном ни сам не знам како станем на онај мртви народ под прозором у соби и на понештру, па скочим ван у неко прошће, а одатлен одмах у кукурузе и почнем бјежати према води. Мислим када ће ме прострелити да паднем, а оно ништа, а киша много пада. Некако из кукуруза обазрем се и видим на том отвору-понештри непомично за мном гледа Боја Грујичић-Дежмина, Дане Маркусов-Јаворина. Опет наставим бјежати према ријеци Лики, али чујем нетко, чини ми се Божица, каже: „…Бјежи Мане и кажи нашијем да нас освете…” Чујем пуца се, али не знам да ли за мном. Док бјежим према кориту ријеке Лике, а оно преко ријеке око 30 особа гледа ме, има жена и дјеце. Они ме гледају и нешто говоре. Долазим на велико камење крај Лике и онако са тог камења скочим у корито ријеке Лике. Боли ме, али се умирим у неком грму. Тада чујем гдје они преко ријеке говоре: „… Готов је, готов…” Ту сам се мало склонио.

Овдје још морам додати. Када су нас повели из пецане, била ми је жеља да погледам сунце и то сам учинио.

Под тим камењем био сам цјелу ноћ и лежао на истом мјесту, нисам се ни окренуо, слушајући сву ноћ гдје се вуче и преноси пљачка из наших села преко ријеке Лике.

Када зора поче пробијати, мислим ако овдје останем наћи ће ме, ако нико онда они који иду у пљачку. Дигнем се, а оно ми ноге утрнуле. Једну ногу сам и извинуо, која ми је и раније била оштећена. Кренем на кољенима. Изађем из корита реке Лике и кад сам дошао на брдо сунце се пробија кроз маглу. Узмем неки штап, да га ставим под руку и тако пођем, али ме поче страшно болити. Погледам сва ми рука и раме изгорјело. Некако кренем преко Пољане-Крчевина, дођем код Крчевине Јове Пантина. Чујем неко зове. Ја се сакријем у љеске. Тад дођем до Локве Папине, али иде Цуја и Марица Дежмина. Ја их зовем, они утекоше. Одем у кућу Миле Папина, видим крух на асталу мало начет. Тада сам и примјетио да сам гладан, али нисам узео крух, побјегао сам, бојао сам се да ће ме нетко видити да крадем. Дођем близу наше куће код пчелињака, а будући да сам видио да наша Даница није изгорјела на Коси зовнем је једно два до три пута „Данице…” Нисам добио никакав одговор. Тада опазим и чујем неке ланце гдје звоне, окренем се и видим неки носе пљачку од Варата. Они прођу, а ја се вратим назад према Рустовима и према Букварини. Тада сам чуо Манду Буде Папина, она се јави и утече.

Опет одем у пусте долине и ту ме ухвати ноћ, али нађем биљце тетке Соке и Мане Варата. Код њих није било никога. Увучем се у биљце и заспем. Пробудио сам се ујутро, када је дошао Мане (Грујичић Дамјана Мане, погинуо као партизан на Сутјесци 1943.-Ђ.П.), тетка Сока и Јоцо (погинуо 1944. У Косињу спашавајући од усташа  америчке пилоте-Ђ.П.)  и још неки. Мане скочи на мене, јер није знао тко је то. Ја сав крвав, а он каже: „…Јеси ли ти то Мане?” Одговорим да јесам. Мане ме узме и понесе, али ни он не може. Каже ми да је ту Дане и Никола Вуканов близу и да ће ме они донијети код њих гдје се крију. Они оду а ја опет заспем под љеском. Када су они казали тетки Соки, она оправи по мене и донесу ме код ње, а они су тада крумпир кухали. Ту сам нашао Маркуса. Пита ме Маркус јесам ли видио његову фамилију. Рекао сам све, он је окренуо плакати – бугарити и оде некуда.

Кажем зашто је Маркус овдје? Он је помагао купити наш народ усташама по Млакви. Послије сам отишао у неку пећину гдје смо били док Талијани нису преузели власт.

Ја сам стално био у шуми, јер нисам могао ићи на ногама. Након пет до шест недеља дошли смо кући и тих дана један усташа са пушком довео је нашу Даницу, која је била код њега и предао нам је, причајући, да је нашао Маркуса у крумпиру, гдје се мучи пребијен и да га је он тада из пушке убио.

Ето тако сам остао жив у злочину гдје је побијен наш српски народ. Касније сам дознао да су се из тог стратишта још спасили и утекли: Невенка Глумичић и Мане Милеуснић. Тешко о томе говорим, али нека се једном запише како је било, уколико се то уопће може писмено приказати, како та трагедија не би отишла у заборав… ХВАЛА“.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

nineteen − fifteen =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд