Личко крваво љето 1941. године

    20141226_183742                                    

др Никола Жутић
научни савјетник
Институт за савремену историју
Београд

ЛИЧКО КРВАВО ЉЕТО 1941. ГОДИНЕ

Критички осврт поводом објављивања књига Дане Ластавице, „Хрватски геноцид над српским и јеврејским народом у концентрационом логору Госпић 1941-1945, и Србима 1991…“, (Нови Сад, 2011) и књиге Душана Ђаковића „Јадовничка жмижда“ (Београд, 2011).

Поред историчара геноцида, своје мучне импресије исказали су пјесници, књижевници, књижевни историчари и публицисти. Госпићанин Душан Дуја Ђаковић, свестрани умјетник (сликар, књижевник, пјесник преводилац), оставио нам је књижевно-историјски запис (есеј) о болесним припадницима римокатоличког национа који учини незапамћен злочин у историји и будућности људског рода.

Професор књижевности Душан Ђаковић имао је, анатемисаног од комуниста, у потпуности заборављеног претходника, који се усудио конкретно писати о злочинима римокатолика Хрвата, о српским жртвама које су српски далматински и лички герилци (четници и партизани) знали понекад и осветити. Ради се о заборављеном књижевнику Хрвату по оцу Ђури Виловићу (мајка из српске породице Шашић, вјероватно личке).

У исто ратно време писао је и Иван Горан Ковачић, али без навођења имена хрватског кољача и српске жртве, док је осветнике видио само у партизанима. Порив за писање додатно је имао због свог дијелом јеврејског поријекла (мајка Ружа Клајн). Српским рањеницима из Прве пролетерске бригаде „Јаму“ је први пут читао глумац Вјекослав Афрић.

Професор Ђаковић је написао фактографски вјеродостојно дјело, које ни умјетничка слобода реченичког исказа није удаљила од документарне историјске истине. Он попут хроничара времена помиње конкретне кољаче који су остали упамћени у српском народу по својим звјерствима, као што је на примјер био управник логора Rude Ritz (Ritz – хрватски кољач њемачког поријекла). Ђаковић помиње Јосу Томљеновића, Анту Голца, Николу Шпелића, Ивана Руделића, Драгу Пудића, судију Божу Соколића, Стјепанa Коњиковца, али и адвоката и судију судбеног стола у Госпићу Андрију Артуковића.

Велебитско јадранско подгорје са Пагом, је у посљедњих стотињак година експресно очишћено од Срба, било римокатоличењем било клањем и убијањем 1941-45. и 1991-95. године, па потом и масовним насилним исељавањем ширег личког крајишког простора. Крајем августа 1991. године наслутио се почетак крвавог обрачуна (због “сравњивања рачуна”), који се током јесени претворио у масакр госпићких Срба, који су као и 1941. одвожени на Велебит и бацани у разне јаме (помињана је “Катина јама”). Наслућивала се неминовност монструозне репризе крвавог личког љета 1941. године. На површину су изашле утваре Артуковићевог франковачког “сјемена зла” које је он врло успјешно засадио у време свог адвокатског госпићког стажа од 1927. до 1932. године, када је и подигнут познати хрватски усташки брушански тзв. Лички устанак.

О уништењу Срба (али и Јевреја и Хрвата – Југославена) Дане Ластавица је оставио детаљно свједочанство у поглављу књиге „Логори на отоку Пагу“ (Логор за Србе у Сланом, Логор за Јевреје у Сланом, Логор за жене и дјецу у Метајни на Пагу). Задња оаза православног српства у подвелебитском морлачком каналу – Трибањ Шибуљина, чишћена је од Срба током 1941. године, да би завршни ударац српском опстанку задале Туђманове франковачке постројбе 1991. године. За само неколико љетњих мјесеци 1941. нестали су бројни Срби из рода Пољака, које су ликвидирале ближе или даље римокатоличке личко-приморске комшије. Злочин је припреман у Госпићу, кулминацију доживио на српској планини Велебит, који је српски због историјског српског битисања на тој планини, али је на жалост још више постао српски због десетина хиљада неумрлих жртава у његовој земној утроби.

Приликом промоција наведених књига покренуо сам питање оснивања удружења „Српски Велебит“, које би се бавило истраживањем историје етничког, културног и геноцидног затирања Срба велебитског и подвелебитског и ширег личког окружја, са циљем да се преко историјске фактографске (документарне) истине ствара култ српског Велебита. Велебит је српска планина – био и остао, некада с живим народом али, нажалост, од 1941. са искључиво мртвим становницима подземног града. Велебит је дакле, историјска планина живих и мртвих Срба. Не треба заборавити да су га некада Млечани (венецијанци) називали „Монтања Морлака“ (Српска планина). Некада су српски крајишки граничари пјевали пјесму „Ој ти вило, вило Велебита“, коју је нација мјешанаца Хрвата бездушно присвојила као хрватску усташку будницу, као уосталом и бројне српске пјеснике и пјесме, од скоријег времена и пјесму „Зови само зови“, па на крају и српског крајишког „ојкана“.

* * * * *

Дуја Ђаковић

Дуја Ђаковић

Поводом објављивања књига проф. Ђаковића и публицисте Дане Ластавице, у време мучног седамдесетогодишњег јубилеја од клања и бацања у јаме, осврнућу се на инспираторе и извршиоце геноцида над западним Србима на простору госпићког система логора смрти, који је обухватао Јадовно на Велебиту, историјско српско приморско Подгорје са центром у Карлобагу и оток Паг.

Поред књига књижевника Душана Ђаковића и публицисте Дане Ластавице о геноциду на простору Лике објављен је одређен број истраживања о самом геноциду, извршиоцима, жртвама, а постоје и бројни мемоарски искази. Нарочито су значајне књиге историчара Ђуре Затезала о Јадовном и другим стратиштима широм НДХ. О Јадовном је писао епископ Атанасије Јевтић са вјеско-историјског становишта („Од Косова до Јадовна“). Међутим, недостају радови који би истакли узроке геноцидних понашања дијела римокатоличке популације. Због откривања узрока геноцидних понашања треба открити ментални и карактерни склоп оданог вјерника и позитивног римокатолика, који у честим контактима са свећеником, тзв. дневним клањањима (мисли се на молитве у цркви), мора да прихвати његов начин размишљања и опхођења према тзв. иновјерцима, јеретицима и шизматицима. Управо наведене категорије вјерника и невјерника биле су и жртве усташког геноцида, дакле, у највећем броју Срби („шизматици“), Јевреји и у мањем броју Хрвати унитарни либерали (југославенски националисти) и комунисти.

Конвертитска основа хрватства, са израженим духом присутне германске хладноће, изродила је код већег дијела тог вјерског национа фанатичну мржњу према истородним припадницима друге вјере. Таква мржња вјековима је стварана и његована, и то већ од великог црквеног раскола или „Велике шизме“ 1054. године. На римокатоличком Сабору у Фиренци из 1439. прихваћено је да „Света Римска Црква чврсто вјерује да нико који не припада Католичкој цркви, не само незнабошци, него Јудеји, ни Јеретици, ни шизматици, не могу ући у царство небеско, него ће сви поћи у вјечни огањ, који је спремљен за ђаволе, ако се пред смрт не обрате к правој вјери“. Фирентински завјет вјерске мржње јачао је преко инквизиције, спаљивањем јеретика на ломачама, а најбоље су га, на жалост, осјетили Срби и Јевреји у усташким логорима смрти и у јамама велебитским, далматинским и босанко-херцеговачким.

У ватиканској терминологији, исказаној у документима током вјекова, српски народ је називан „најгорим шизматичким народом“, православне цркве су називане „поганим богомољама“, у источној Цркви је „невирност и неправда“. Истакнутих спроводника такве римокатоличке идеологије на балканском простору било је много. Већина је школована у илирским (српским) колегијима у Ферму, Лорету и Илирском заводу св. Јеронима у Риму. Из таквих мисионарских (прозелитских) завода излазили су једнообразно обучени ревносни прозелити мисионари који су знали српски језик (били су славенског или српског поријекла) и на тај начин лакше проводили прозелитске акције над православним Србима. Да би сакрили прави циљ своје дјелатности они су у почетку ишли на унију, односно гркокатолицизам, па у другој фази превјеравања и на римокатолицизам. Наиме, унијатски свећеници су се и даље понашали као њихова браћа православни свећеници (имали су исте мантије, женили су се, носили браде, нису мјењали православну литургију, али су зато одмах потпали под организациону власт Ватикана.

Истакнути мисионари и прозелите били су на примјер задарски надбискуп Виктор из 17. вијека, који је настојао да спречи „шизматике“ да подижу своје „погане“ богомоље. За подручје Славоније, Бачке и Барање био је надлежан надбискуп печујски, гроф Колонић. За подручје Лике и приморја био је задужен поп Марко Месић (мисионар са мачем с краја 17. вијека).

Прави примјер милитантног српско-римокатоличког мисионара био је и надбискуп барски и примас српски Вићентије Змајевић из Његуша. Као римокатолички отпадник од православља и српства морао је постати велики противник „шизматика“ односно православних Срба. Сазнање да припада народу који је, према његовом тумачењу, „остао у заблуди шизме и јереси“, с временом је за њега постало велико оптерећење.

Управо је јак осјећај вјерске припадности Римској цркви код њега надјачао осјећај о његовој српској породичној старини (као и код хрватских кољача из 1941). Запањујућа је била његова мржња према народу из ког је потицао. Патећи због тога што сви Срби не исповједају римокатоличку вјеру, он их је називао најпогрднијим именима.

По увредљивом опису поријекла православног српског народа Змајевић је постао узор правашу Анти Старчевићу из Житника (засеок Пазаришта испод Велебита) код Госпића у Лици. Познато је да је Старчевић српско име изводио из латинске ријечи сервус (роб), или сцлавус сервус (двоструки роб), док је за Србе користио и ријечи сврабеж, нечиста раса.

Анте Старчевић

Анте Старчевић

Анте Старчевић је полазио пучку школу у Кланцу, а потом га је „приватно“ школовао његов „даљи стриц“ Шиме Старчевић, жупник у Багу (Карлобагу).[1] Једно време Шиме је жупниковао и у Личком Новом покрај Госпића. У време успоставе француских Илирских провинција (за владавине Наполеона) Шиме Старчевић је написао Француско – илирску граматику. На Анту Старчевића вјерско-идеолошки и национално највише је утицао Шиме Старчевић. О бризи Шиме Старчевића над Антом заступник Марко Дошен је записао слиједеће: „Видећ стриц Шиме Анту као бистра и отворена дјечака, одлучи га повести собом на даљне науке. Ну прије тога, полазио је, како нам старији Личани казиваху, једно вриеме на подучавању попу Влатковићу у Смиљан. Тада Шиме узе Анту к себи у Баг. Било му је 13 година. Ту га приправи за прва два разреда гимназије. Анте је наследио све врлине свог умног и крјепосног старца Шиме“.[2]

Године 1839. стриц Шиме послао је Анту у Загреб да настави школовање, односно да се образује за свећенички позив. У Загребу је био примљен у трећи разред гимназије. Како апологетски наводи Марко Дошен, „другови и професори дивили су се бистрини и брзом схваћању младог Ликоте, којег су за шалу ‘Влахом’ називали“. Игра ироније: Анту су називали „за шалу Влахом“ (у преводу: Србином) а Анте је касније у својој националној еволуцији „за озбиљно“ Србе погрдно називао „влашким накотом“.

У госпићком „Личком Хрвату“, главном гласилу Личко-крбавске организације Хрватске републиканске сељачке странке, које је уређивао заступник народа (посланик) Марко Д. Дошен, у броју 17 (од 17. свибња 1923), објављене су „Некоје мисли и науке Анте Старчевића“ из „Писма Магјаролацах (Славосерба)“. Цитираћу Старчевићев најувредљивији дио посвећен Србима (под тачком осам): „8. Напокон, о Славосербих које мислите предобити. Они су сужањска пасмина (истакнуто у „Личком Хрвату“), скот гњусни, од икојег другог. Узмимо у човјеку три ступња савршенства: ступањ животиње, ступањ разбора, и ступањ ума, душевности. Славосерби нису подпуно достигнули ни најнижи ступањ, а из њега се немогу дигнути. Они неимају свест (екавица – Н.Ж), они не знаду као људи читати; њих се никаков наук неприма; они не могу бити бољи ни горји неголи су; они су, изузев окретност и препреденост које даје вежбање, сви у свему посве једнаки; они о себи, били сити или гладни, немогу мучат ни лагат, мироват ни скакат, него се у свему владају како им њихови пастири одређују… Ово је сметје (вјероватно „смеће“-Н.Ж) сужањах Еуропе, Азије и Африке…; сви су Славосерби за сужањство, за свако зло, за сваку херђу, по нарави онако, како н. пр. све свиње за блато…

Као и у случају Вићентија Змајевића, запањујућа је била Старчевићева мржња према српском народу из ког је старином потицао. И сам аутор чланка Марко Д. Дошен (у тексту „Анте Старчевић 1823 – 1923“) напомиње да је племе Старчевића „бројем велико“, да их има у Лици, на Приморју, у Далмацији код Мућа, испод Дурмитора, у Црној Гори на Ибру, и да су у већини римокатолици. Ипак наводи да су у Попини и у Книнској крајини православци.

У том времену, а то је друга половина XИX вијека, Старчевић поред српско-буњевачке икавице користи и екавицу (као и сељани села Лички Нови поред Госпића) који су до недавно екавицом изговарали ријечи „зделица“, „сено“). Марко Дошен у наведеном чланку истиче да је „наш славни Качић (Андрија Миошић – Н.Ж) први „у повјести и књизи хрватској“ поменуо име Старчевића, и то „Јакова Кључког капитана“ који се „закле хлибом (хлебом – Н. Ж). Дошен опет признаје да су Старчевићи старином из Херцеговине, „као и остала буњевачка племена Лике“. Он помиње Старчевићевог рођака Милоша Старчевића, „капитана тврђаве“ у Пазаришту. Сам Анте потиче од дједа Филипа (рођен 1743), који је имао пет синова: Адама, Јакова, Давида, Филипа и Мартина. Антин отац Јаков оженио се Милицом, удовицом „неког“ Чорка, родом „од православне куће Богдана од Куле“. Јаков Старчевић с Милицом имао је два сина Јакова и Анту, којег је мати Милица, према Дошеновом писаwу, „седми дан иза рођаја, однесла сама на крштење у Кланац Пазаришки“ (крштење у римокатоличкој цркви).

Инспиратори, ствараоци и ширитељи бескрајне мржње према Србима православним били су, дакле, фанатизовани припадници римокатоличке хијерархије, али и „свјетовњаци“ попут „либералаца“ Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Јосипа (Јошуе) Франка и Стјепана Радића. Лички инспиратори мржње, и реализатори покоља, предводе неславну римокатоличко-великохрватску групацију србомрзитеља. Поред поменутог „оца нације“ Анте Старчевића, најзаслужнији су идеолог НДХ Личанин Миле Будак, адвокат Андрија Артуковић, и реализатор покоља Личанин Анте Павелић (случајно рођен у Брадини у Херцеговини). Таква кобна репрезентација србождера морала је створити бројне фанатизоване поклонике који су, са до тада невиђеним садистичким жаром, изводили масовна бацања у јаме и клања Срба, Јевреја и либералних Хрвата Југословена. Због србомржње и склоности провођењу бестијалних злочина, Госпић и шира Лика изабрани од Поглавника и хрватског врха за најподесније и најефикасније подручје за брзо ликвидирање Срба од остр0ашћених фанатика великохрватства.

Андрија Артуковић

Андрија Артуковић

Треба се подсјетити да је адвокат Андрија Артуковић у Госпићу до крајности распирио свехрватски шовинизам и додатно распламсао франковштину међу личким римокатоличким конвертитима. Навешћемо примјере Артуковићевих политичких, вјерских и национално-културних акција. Прво је основао госпићки спортски клуб „Цроатиа“, покушао је да обнови франковачку организацију Хрватске националне омладине (познатију као ХАНАО) и организацију физичке културе франковачког Хрватског сокола. Да подсјетим да је други, исто тако значајни лички идеолог усташког покрета, писац Миле Будак, био истакнути припадник поменутог сепаратистичког Хрватског сокола. Артуковић је, дакле, са Будаком и италијанским фашистима, 1932. покренуо поменути усташки лички устанак, нападом на жандармеријску станицу у селу Брушанима испод Велебита (да подсјетим да се Брушане налазе на путу за Јадовно и друге велебитске јаме).

Госпић, односно Лика и шира Крајина, као што је познато представљају рубно подручје православља и српства (својеврсни антемурале ортодоксис), које Ватикан и РКЦ вјековним прозелитским акцијама кроз историју настоје елиминисати. У љето 1941. са вјековног идеолошког вјерско-националног терена антисрпске пропаганде, прешло се на терен покоља и стравичног масакра српског и јеврејског становништва НДХ, али и југославенски опредељених хрватских појединаца.

Ватикан је, дакле, кроз вјекове стварао фанатизоване одане синове Римске цркве. Тај фанатизам улазио је и у широке хрватске народне масе. Аутор овог осврта у својим књигама дубински је анализирао генезу настанка римокатоличке нације хрватства и узроке њихове мржње према Србима. Писао је о менталитету Срба римокатоличке вјере код којих су се тек током XIX вијека почеле појављивати извјесне нове националне тежње, односно опредељење ка хрватству. Наиме, национални осјећај хрватства Аустрија је почела његовати тек од времена јачања државне кризе Хабзбуршког царства, нарочито послије мађарске либерално-демократске револуције 1848/49. године, дијељења Царевине на два дијела 1867. године, укидања Војне крајине 1881. и стварањем неминовног тријалистичког концепта са трећим великохрватским дијелом Царевине, који је требао бити узданица и лојална брана мађарским претензијама ка потпуној самосталности. Аустријска „Велика Хрватска“, са Хрватском, српским земљама Славонијом, Сријемом, Далмацијом, Боком, Истром, Босном и Херцеговином, требало је да постане „земља хрватског државног права“, у којој није било мјеста за „шизматичке“ Србе и њихову православну Цркву.

Тзв. цивилизаторска мисија римокатолицизма и хабзбурговштине појачавана је осјећањем културне супериорности римокатоличког народа и посебности у односу на шизматичке Србе. Тзв. културна супериорност наметана је вјером у културну мисију римокатолика. Загребачки Србин, старином из Коренице у Лици, др Богдан Прица, писао је као свједок – очевидац, који је све вријеме Првог свјетског рата провео у Загребу, како се према Србима незахвално понијела сва загребачка интелигенција: (цит) „Иако формално није учествовала у франковачким и радићевским ексцесима, ипак је три године навијала за побједу Аустрије, а кад се Аустрија нашла у невољи онда ју је псовала и проклињала. Исто тако, три године се исмјевала савезницима, а кад је требало за то понијети одговорност, почела је с највећом недужношћу тврдити да је одувијек била за савезнике“. Познато хрватско додворништво јачем, као и данас према САД.

Изнервиран догађањима у време изгона Срба из Бановине Хрватске 1939. године, др Прица је писао о исконском, априорном противсрпском шовинистичком ставу Хрвата, који се наметнуо захваљујући и српској наивности и простодушности: „Темељни и главни узрок хрватског незадовољства не треба тражити у историји ових 20 година… Ко сматра да су Хрвати ушли у ову државу (мисли се на КЈ) онако савршено неоптерећени племенском мржњом као Срби из Србије, тај није упознат са суштином спора… Масе хрватске никад нису вољеле Србе, док је јавно мнење горњег хрватског слоја лавирало између југословенске и великохрватске политике, па је било за југословенски правац само онда кад су Хрвати били притјешњени са запада и кад није било опасности да се јединство проведе из Београда“.

Нескривена мржња према Србима јавља се, дакле, већ од настанка нације Хрватства у другој половини 19. вијека, када се франковци и клер усмјеравају на загребачке православне Србе, и то се нарочито испољава приликом посјете „Цара и Краља Хрвата“ Франца Јозефа 1895. године. Наиме, у част великог узваника Срби су истакли своје црквене заставе на православној цркви и црквеној општини, што је потом изазвало масовне нападе на српске установе и радње уз клицање да у Хрватској може бити само римокатолика, односно Хрвата.

Демонстрације против Срба у Загребу поновиле су се и 1902. године, овај пут због тривијалног разлога што је загребачки „Србобран“ из „Српског књижевног гласника“ прештампао чланак „Срби и Хрвати“. Претходно овај чланак није забранила „немилосрдна и строга аустро-мађарска цензура“ у Загребу и он се слободно појавио у штампи. Прави узрок организовања антисрпских демонстрација налазио се у дубоко усађеној мржњи загребачких римокатолика према православним Србима, која је појачавана чињеницом да су Срби имали бројне трговине у Влашкој улици у Загребу, и бројне привредне и банкарске установе. Код одређених хрватских кругова цвјетање српске трговине у Загребу изазивало је завист пошто хрватских трговина скоро да и није било поред српских и јеврејских. Како је записао хроничар времена, „политичком фанатизму франковаца придружио је језуитски фанатизам и трговачки рачун, и све то заједно створило је антисрпску „Бартоломејску ноћ“ у Загребу. Погром над загребачким Србима назван је „Арнаутлук у Загребу“. (према свирепости Арнаута, односно Арбанаса, данас Шиптара Албанаца)

Повампирена мржња према Србима, од припадника нове римокатоличке нације Хрватства, у цјелости је избила када је Гаврило Принцип убио узоритог члана прејасне хабзбуршке династије Франца Фердинанда, који је био главни пројектант стварања треће јединице Аустроугарске у облику Велике Хрватске. Диљем аустроугарских земаља избила је нетрпељивост Срба римокатолика Хрвата и Срба исламске вјере (муслимана) према православним Србима. Римокатолици – Хрвати и преци данашњих босанских муслимана у аустријским униформама, под командом К.унд К. официра, шенлучили су по Сријему и Мачви. Шабац и околина били су изложени вјероватно првом класичном геноциду у 20. вијеку, пошто су у великом броју убијани невини цивили од Хрвата обучених у аустријске униформе.

* * * * *

О монструозним хрватским злочинима у НДХ постоје вјеродостојни историјски извори. Драгоцјен је списак усташа госпићког краја који су касапили и клали Србе од 10. априла до почетка септембра 1941. године на подручју система усташких логора Госпић, а то је, да подсјетим, линија клања и касапљења наведена у овој књизи Дане Ластавице (Госпић – Јадовно и друге јаме) – Карлобаг – Паг. Овај списак усташа (франковаца) госпићке опћине (усташких крволока) чува се у Архиву Југославије, а налази се у фонду Емигрантске владе Краљевине Југославије. На списку се налазе имена 254 усташа који су вршили злочине на територији Лике, који су били егзекутори клања и бацања Срба у личке јаме. Ту су и описи мучења Срба, на примјер, резање коже на каишеве, чупање ноктију, вађење очију, резање дојки, силовања и друго. Између осталих ту се налазе: чувени кољач њемачког поријекла Руде Риц (Ритз), разни Тонковићи, Павелићи. Интересантан је случај кољача браће Колаковић. За госпићке гимназијалце и студенте педагошке академије они су врло интересантни јер се с њима у документу наводи њихова сестра Колаковић, која је „само посматрала мучења и клања Срба“. Та њихова сестра је бити законита жена професора Јосиповића, директора Педагошке академије.

На списку се налази 254 „личких усташа“ са описима њихових касапљења и клања:

1. Јуцо Угарковић, свршени осмошколац, 20 година стар из Госпића, подстрекач и извршилац многих убистава у околици Госпића;

2. Звонко Верзон, ђак VII разреда гимназије из Госпића, стар око 21 годину, вршио злодела у околини Госпића;

Иван Кесић, ђак VI разреда гимназије, стар око 18 година. Госпић, вршио злодела у околини Госпића;

4. Самарџија (?), гимназијалац из Госпића, вршио злодела у околици Госпића. Наводно погинуо у Крижевцима.

5. Иван Мравинац;

6. Славко Мравинац, обојица синови надзорника железничких водовода у Синцу, судјеловали у многим злочинима;

7. Мартин Месић, петошколац из Госпића, један од главних подстрекача и извршилаца злодела.

8. Томо Голик, из Доњег Косиња, вршио злодела у околици Косиња.

9. Стипе Стилиновић, свршени осмошколац из Госпића, хушкао на Србе и лично учествовао у многим убиствима и злоделима.

10. Никола Касумовић, из Перушића, злогласни убица Срба.

11. Мате Кесић, из Перушића.

12. Иван (?), из Лешћа, стар око 28 година (са пребијеним зубом), ходао у крвавом оделу и хвалио се за многа убиства над Србима.

13. Миле Плишић, из Лешћа, вршио убиства у околини Лешћа.

14. Богдан Стефанец, из Оточца.

15. Мате Јурковић, из Оточца, обојица учествовали у многим покољима и зверствима.

16. Никола Угарковић, из Госпића, запањивао људе својим зверствима и крволоштвом.

17. Дане Поднар из Доњег Косиња.

18. Јуре Јурковић, из Оточца, судјеловао у многим злочинима.

19. Миле Ратковић, из Личког Осика, вршио хапшења и убијао жене и децу.

20. Ђуро Скопљак, из Нашица, учествовао у многим зверствима.

21. Миле Чоп, из Личког Осика.

22. Јуре Чоп, из Личког Осика, обојица учествовали у клању, те се тиме јавно хвалили.

23. Мате Поднар, из Горњег Косиња, хвалио се за многа зверства.

24. Стипе Чорак, из Врховина.

25. Јозо Чорак, из Врховина, обојица учествовали у многим злочинима.

26. Томо Регварт, из Врховина, по занимању брица, убијао и злостављао Србе на Плитвичким језерима.

27. Миле Катаринић, из Врховина, ципелар по занимању, водио Србе из Плитвица у Госпић, а одатле их водио на клање.

28. Грга Зорић, трговац из Врховина, пропагатор и подстрекач за убиства.

29. (?) (?) , трговачки помоћник код наведеног Зорића, клао и убијао жене и децу, те пљачкао њихова имања.

30. Миле Вукелић, из Косиња, столар и зидар, радио у Рудопољу код Мијке Иванишевић неколико година. Сарађивао са усташама и с њима вршио убиства над Србима.

31. Мандица Пајдука, жена лугара Јозе из Рудопоља, убијала српску децу.

32. Јозо Пребег, из Плитвица, учествовао у многим зверствима.

33. Живко Пребег – Јосипов, из Плитвица, стар 18. година.

34. Ана Пребег, из Плитвица, стара 20 година, присуствовала многим убиствима жена и деце и потпиривала остале на клање.

35. Пиља Колић, из Плитвица.

36. Јуре Шпољарић, из Плитвица, стар 51. годину, хвалио се да је убио преко 50 Срба.

37. Дане Луетић, из Плитвица, вршио хапшења и одводио људе у логор у Госпић, а одатле исте на клање.

38. Тошо Дујимовић, из Оточца, злостављао људе на окрутан начин, палио им табане а ужарене игле убадао под нокте.

39. Јука Дујмовић, брат Тошин из Оточца, обојица месари. У оточкој клаоници дерали су трговца Перу Бранковића тако да су га положили на сто и одерали му кожу на кајише тако да је жртва издахнула у грозним мукама.

40. Стипе Томљеновић, пок. Стипе и живе Милке из Оточца, стар око 23 године, студент, наговарао на клања и сам клао и убијао.

41. Никола Ћулум, жандармеријски наредник у Кореници, дао обесити у затвору жандара Николу Драгичевића, којем је он као командир станице био претпостављени.

42. Доган (?), финанц у Кореници. Када су убили финанса Божу Ђерића из Михаљевца (кућни бр. 37), обукао је његово одијело и постао финанц. Саучесник у многим другим убиствима.

43. Руде Ритз, учитељ из Подлапца. Био командант усташа на сектору Книн – Огулин и руководио свим акцијама и покољима Срба.

44. Дује Уремовић (Марков) и

45. Ловрица Уремовић (Јагин), оба из Баљевца, убили Сибу Прица, рођену Хусуља, у „Крмечој Драги“ – Баљевац као и много других Срба.

46. Антић Верзон, фотограф у Кореници, родом из Госпића, убијао и злостављао Србе на окрутан начин.

47. Звонко Ритз, из Госпића.

48. Иван Бркљачић, петошколац из Госпића, проводио Србе у логор и тамо их злостављао.

49. Звонко Јанић, син професора Јосипа, студент из Госпића, предводио домаће усташе и потпиривао мржњу на Србе.

50. Стипе Бален, из Госпића, суделовао у многим убиствима Срба.

51. Чанић (?), петошколац из Госпића, био усташа у Кореници и тамо судјеловао у злочинима.

52. Чанић ? (II), петошколац из Госпића, исто тако судјеловао у покоqима.

53. Стипетић (?), усташа из Госпића, био у Кореници и тамо вршио злочине

54. Мажар Миле, цестар из Рудановца код Коренице.

55. Коњиковић ?, из Госпића, убио жену и децу и једног старца и онда их опљачкао.

56. Никола Црни из Госпића, везивао Србе бодљикавом жицом и тако их провађо кроз место, а касније их убијао.

57. Ивица Бравар, ђак VI разреда гимназије из Госпића, вршио злодела у околини Госпића.

58. Мажар Лујас, ковач из Пријебоја, усташки повереник за Кореницу.

59. Милан Милобара, трговац из Пријебоја, родом из Удбине.

60. Колаковић Марко, Петров, трговац из Пријебоја, познат по злочинима.

61. Колаковић Петар, Марков, ђак IV разреда гимназије из Пријебоја, суделовао у свим злочинима у Пријебоју и околици.

62. Колаковић Славица, Маркова, стара 18 година, присуствовала свим убиствима.

63. Иван Јурчић, финанц у Кореници, саучесник у покољима Срба.

64. Томица Ритз, управник поште у Кореници, родом из Госпића, био командант усташа у Кореници, руководио хапшењима и убиствима Срба у којима је и сам судјеловао и то нарочито у Пријебоју.

65. Стјепан Бутковић, финанц прегледник у Кореници, родом из Госпића, судјеловао код убијања Срба у Пријебоју.

66. Стјепан Костелац, жандармеријски наредник у Кореници, родом из Оточца.

67. Судар (?), жандар у Кореници, суделовао у клањима Срба.

68. Иван Девчић, звани „Жицар“, надзорник П.Т.Т. линија у Кореници, родом из Госпића. Велики крволок и пљачкаш, обио Српску цркву у Кореници, обешчастио је и опљачкао.

69. Данчић (?), финанц у Кореници, судјеловао у пљачки и злодјелима.

70. Иван Мажар, син Николин, звани Макелаја из Рудановаца, био усташа у Кореници гдје је вршио убијања и пљачкања.

71. Петар Мажар, звани „Пекара“ из Рудановаца, клао Србе и пљачкао их.

72. Милан Матаија (Винков), свршени учитељски приправник из Госпића. Био велики усташа и пљачкао Србе. Убио Србина, директора препарандије у Госпићу Илију Опачића и његовог сина студента.

73. Иван Стефановић, звани „Цицвара“, ђак VI разреда гимназије из Госпића. Велики крволок Срба, међу осталима премлатио Ђуру Станића.

74. Ивица Павичић, ђак трговачке академије. Велики крволок, учествовао у убиствима у Госпићу и околици.

75. Звонко Наглић, гимназиста из Госпића.

76. Анте Наглић, гимназиста из Госпића.

77. Цицо Наглић, гимназиста из Госпића, сва тројица познати као кољачи, подстрекаши и пљачкаши Срба.

78. Перо Јурак, из Госпића.

79. Јурак млађи, из Госпића. Обојица учествовали у покољима Срба у срезовима Госпић, Грачац и Кореница. Позната недјела извршили су у општини Медак, а нарочито у селу Вребац.

80. Звонко Пезељ, пропали гимназиста из Госпића, исти је заједно са браћом Наглић и Ивицом Павичићем вршио убиства у Госпићу и околици.

81. Винко Пезељ, био усташа у Кореници и ту вршио злодјела.

82. Мате Лисац, звани „Мило“, морнарски наредник из Госпића, био усташа и кољач.

83. Гавре Шикић, „Гаврин“ из Госпића, судјеловао у убиствима.

84. Анте Дошен – „Тона“, син Данин из Госпића. Убио Николу Рибара и много других Срба у Дивоселу и околним селима.

85. Милан Шарић – „Шаре“ из Госпића, клао у околици Госпића.

86. Миле Шимунац, бербер из Госпића, судјеловао у злодјелима у Госпићу.

87. Анте Антуновић, узнички стражар из Госпића.

88. Жарковић (?), узнички стражар из Госпића.

89. Лука Полић, син Фране трговца из Госпића, клао и палио у Смиљану.

90. Иван Црнковић, ђак V разреда гимназије из Госпића (Будачка улица), био усташа и у Кореници вршио злодјела и клања.

91. Лука Бален, препарандиста из Госпића, био усташа у Кореници.

92. Јуцо Рукавина, пропали ђак из Госпића, био усташа у Кореници и тамо клао и пљачкао Србе.

93. Иве Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану и околици.

94. Лука Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану и околици.

95. Томе Катић, из Смиљана.

96. Никола Ковачевић из Смиљана, клао и пљачкао у Смиљану.

97. Антић Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану, убио много Срба, највише жена и деце.

98. Никола Пејновић из Смиљана, клао и палио у Смиљану и околици.

99. Ивица Пејновић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану и околици.

100. Фрањо Ковачевић, из Смиљана, клао и палио у Смиљану.

101. Драго Асић, син гостионичара, из Госпића. Био велики крволок и пљачкаш. Лично учествовао у покољима Срба, а нарочито се као такав истакао у месту Медак, где је у медачкој плантажи свакодневно и сваке ноћи на зверски начин мучио, клао и пребијао Србе. Стално је ишао са крвавим чакширама, попрскане српском крвљу и тако вршио клања. Као такав је отворено говорио и страшио Србе са крвавом камом. Непрекидно и без разлике је хапсио и убијао све што се српским именом звало.

102. Стипан Дуковац, из села Рибника код Метка. Најкрволочнији усташа, био комесар и повереник општине Медак и руководио покољима Срба у истој општини. На дан 5. аугуста 1941. када је дошао у село Почитељ са већом групом усташа да изврши покољ и пљачку, био је дочекан у заседи од четника и убијен са још пет усташа.

104. Жућо Дуковац, погинуо у селу Почитељ са горе наведеним.

105. Мишо Рогић, из Рибника, погинуо на исти начин

106. Јела Трошељ, из Рибника, усташица. Дошла на покољ у село Почитељ са горе наведеним и на исти начин погинула.

107. Никола Секулић, студент из Рибника. Учествовао у свим покољима.

108. Маркуз Дуковац, из Рибника. Велики крволок.

109. Мартин Рогић, из Рибника. Велики крволок. Запрепашћавао људе својим звјерствима, клао, вадио очи, ударао децом о зид да би при том прснула лубања и мозак се просуо.

110. Давид Дуковац, цестар из Рибника, велики крволок и убица деце

111. Јосип Матић, из Рибника, велики усташа и крволок.

112. Никола Узелац, жандармеријски поднаредник из Цапрага. Био на служби у Метку. Највећи усташа и крволок, учествовао у свим убиствима заједно са Стипаном Дуковцем.

113. Иван Дуковац, из Рибника, велики усташа, клао и убијао Србе.

114. Фране Секулић, из Рибника, на зверски начин убијао Србе.

115. Миле Секулић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

116. Мате Секулић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

117. Јосан Дуковац, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

118. Мартин Дуковац, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

119. Јаков Секулић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

120. Иван Секулић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

121. Мате Секулић II, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

122. Јосо Секулић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

123. Ивица Дошен, механичар из Госпића, на служби у Грачацу, извршио велики покољ у околици Грачаца.

124. Перина Матић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

125. Анте Мудровчић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

126. Мартин Мудровчић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

127. Гајо Мудровчић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

128. Јокан Јурјевић, из Рибника, велики крволок и пљачкаш.

129. Гајо Јурјевић,

130. Анте Јурјевић,

131. Мартин Јурјевић, сва тројица из Рибника, велике усташе, пљачкаши, подстрекачи на злодјела, те их сами извршавали.

132. Анте Шимац, гостионичар из Госпића, велики усташа, подстрекач на многа злодјела код којих је присуствовао.

133. Пајо Симић, трговцац из Госпића, велики усташа и подстрекач.

134. Божо Алар, из Подлапца, велики усташа.

135. Мате Лисац из Мушалука, највећи крвник, убијао жене и децу и старце.

136. Јосо Аџија, ковач из Госпића, највећи крволок и усташа, повереник за Лику.

137. Божидар Соколић, из Госпића, председник усташког преког суда, као крволок и кривац за многа убиства, познат у целој Лици.

138. Марко Бубаш, из Госпића, шофер. Нишанџија на тешком митраљезу приликом убистава Срба на Јадовном.

139. Владимир Левар, из Госпића, ђак, велики крволок и подстрекач.

140. Јурица Фрковић, из Госпића. Командант усташког стожера, велики жупан, организатор усташког покрета за време Југославије, велики крволок Срба, те је био подстрекач за све злочине и убиства Срба.

141. Мила Стилиновић, електричар из Госпића. Живе и побијене Србе возио у аутомобилу у јаме и клаонице.

142. Анте Медунић, поседник из Госпића, велики крволок.

143. Сајдл (?), жандармеријски мајор у Госпићу. Подстрекач и осуђивач на смрт, крив за многа зверства над Србима.

144. Томислав Томљеновић, трговац из Госпића, судија усташког преког суда и кривац за покољ Срба у Смиљану.

145. Тона Дошен, ђак из Госпића, велики усташа и крволок.

146. Никола Дошен, трговац из Госпића, велики усташа и пропагатор.

147. Иван Јурчић, професор у Госпићу, усташки официр, велики крволок.

148. Илија Богданић (Делко), из Оточца, усташки бојник и велики крволок.

149. Крешо Милковић, из Оточца, усташки повереник и крволок Србски.

150. Динко Милинковић, из Оточца, усташки повереник и велики крволок.

151. Ивица Милинковић, из Оточца, велики усташа и крволок.

152. Мирко Милинковић, из Оточца учитељ, велики усташа и подстрекач на многа злодела.

153. Доминик инг. Милинковић, главни подстрекач и усташа.

154. Ивица Милинковић, трговац из Оточца, велики усташа.

155. Звонко Рукавина, морнарички поднаредник из Оточца, велики усташа.

156. Марко Шимунић, учитељски приправник из Оточца.

157. Тома Дрљача, радник из Оточца, велики крволок, клао жене и децу.

158. Вилко Усмијани, месар из Оточца, велики усташа и крволок, има на души много Срба

159. Јосип Усмијани, његов син из Оточца, велики усташа, има на души много Срба, хвалио се јавно како је клао.

160. Цица (?), кројач из Оточца, велики усташа и подстрекач.

161. Анте Дубравчић, пекар из Оточца, велики усташа и злочинац.

162. Јосип Сертић, ђак из Оточца, велики усташа, крволок и подстрекивач.

163. Бруно Силлаф, трговац из Госпића, пореклом Немац, један од главних подстрекача који је заједно са доле поменутим трговцима сазивао седнице које су одлучивале о судбини Срба.

164. Божо Анић, трговац из Оточца, велики подстрекивач и функционер.

165. Божо Рукавина, трговац из Оточца, подстрекивач и функционер.

166. Ивица Дубравчић, трговац из Оточца, подстрекач и функционер, који је из затвора лично извео пок. Огризовића Рату те га убио.

167. Иван Брадичић, трговац из Оточца, усташки повереник и подстрекивач.

168. Јуре Орешковић, трговац из Оточца, један од главних подстрекача

169. Стипе Марић, трговац из Оточца, велики подстрекивач и функционар.

170. Ивица Жубринић, трговац из Оточца, велики подстрекивач и усташа.

171. Томо Пинтар, трговац из Оточца, велики подстрекивач и усташа.

172. Јуре Марић, пекар из Оточца, велики усташа.

173. Јосип Банић, брицо из Оточца, усташа.

174. Јосип Мандић, брицо из Оточца, велики усташа и крволок.

175. Илија Богданић, трговац из Личког Лешћа, подстрекач на злодјела.

176. Франић (?), брицо из Оточца, велики усташа и крволок.

177. Блаж Биондић, гостионичар из Оточца, једн од главних функционера и потстрекача. У његовом дворишту су убијани и мучени Срби, при чему је и он учествовао.

178. Пере Биондић, син Блажа, шофер из Оточца, који је возио Србе повезене из Оточца према Личком Лешћу и Госпићу где су убијани.

179. Драго Жубринић, књижар из Оточца, велики усташа и крволок.

180. Иван Банић, трговац из Оточца, велики усташа и крволок.

181. Божо Жубринић, ученик седмог разреда гимназије из Оточца, велики усташа.

182. Жубринић (?), трговачи помоћник из Оточца, велики усташа и крволок, има на души много Срба.

183. Крешо Ходак, лимар из Оточца, уаташа.

184. Ивица Барковић, учитељ из Оточца, велики усташа и подстрекивач.

185. Петар Љубић, гостионичар из Оточца, велики усташа и подстрекач на злодјела.

186. Иван Штефанац, ципелар из Оточца, велики усташа и крволок.

187. Хариф (?), родом из Босне, „Турчин“ живио у Оточцу, познат као велики усташа и крволок.

188. Здунић (?),студент из Оточца, велики усташа и крволок.

189. Јосо Смолчић, чиновник пореске управе из Оточца, велики усташа и крволок, подстрекач на многа злодјела.

190. Драган Смолчић, месар из Оточца, велики усташа и пљачкаш. Клао је и пљачао по Босни те се тиме хвалио.

191. Јосип Јерковић, гимназијалац из Оточца, велики усташа и пљачкаш.

192. Јерговић (?), управник поште из Оточца, велики усташа и подстрекивач на злодјела пљачку.

193. Фрањо Колаковић, радник из Оточца, велики усташа и крвник, убио много Срба.

194. Јоја Павелић, зван „Бубан“, радник из Оточца, велики и познати крвник и усташа.

195. Ивица Фавала, адвокатски приправник из Оточца, велики усташа, крволок и подстрекач на многа злодјела.

196. Јоја Оршанић, биљежник из Синца, велики подстрекач.

197. Иве Штимац, трговачки помоћник из Оточца, велики усташа и крволок.

198. Јосип Жубринић, звани „Чун“, ратар из Оточца, велики усташа.

199. Крањчец, гостионичар из Оточца, велики усташа.

200. Амброз (?), ципелар из Оточца, велики усташа и пљачкаш, уцјењивао Србе а касније и пријављивао те присуствовао њиховом клању.

201. Паве Поднар, ратар из Кутарева, општина Оточац, велики усташа, крволок и пљачкаш. Убио колцем пок. Раду Варду и још многе друге.

202. „Шуца“ (?), ратар из села Швице, општина Оточац, велики усташа, крволок и пљачкаш. Убио око 50 људи из села Понори.

203. Ива Дасовић, звани „Прцак“, ратар из села Швица, општина Оточац, познати усташа, крволок и пљачкаш.

204. Костелац (?), логорник из Оточца, велики усташа и подстрекач.

205. Мате Костелац, учитељ из Оточца, подстрекач и усташа.

206. Звонко Филипчић, свирач из Оточца, велики усташа и крвник.

207. Лука Колаковић, ратар из села Спилник, општина Оточац, велики усташа и крвник, извршио многа клања.

208. Дана Марковић, радник из села Дубрава, општина оточац, велики и познати усташа и пљачкаш.

209. Бижановић (?), ратар из села Дубрава, општина Оточац, велики усташа и пљачкаш.

210. Бижановић (?), обртник из села Дубрава, општина оточац, познати усташа и подстрекивач на клања.

211. Јосо Богданић, ратар из села Дубрава, општина Оточац, велики усташа и пљачкаш.

212. Јосо Вукелић, учитељ у Госпићу, тада на служби у селу Шкаре, велики усташа и подстрекач на злодјела..

213. Петар Павелић, путар из села Главаца, усташа и пљачкаш.

214. Рогић (?), лугар из села Пољица, општина Оточац, подстрекач.

215. Конрад Рогић, ђак из села Швице, општина Оточац, велики усташа крвник и пљачкаш.

216. Рогић (?), ратар, отац Конрада, велики усташа.

217. Ивица Млинарић, ратар из села Пољица, општина Оточац, подстрекач.

218. Мико Биловић, кочијаш из села Пољица, општина Оточац, велики усташа и пљачкаш.

219. Томо Негеш, ратар из села Вратник, срез Сењ, велики и познати усташа и пљачкаш, судионик многих злочина.

220. Стипе Јелић, ратар из села Жута Локва, велики усташа, пљачкаш и уцјењивач.

221. Маркица Беловић, гостионичар из Жуте Локве, велики усташа.

222. Милан Масија, ратар из Жуте Локве, велики и познати усташа и пљачкаш.

223. Фране Банић, ђак из села Брлог, велики усташа, организатор и подстрекивач за многа злодјела.

224. Јосо Вујић, трговац из села Синац, потстрекивач на злодјела (убиства).

225. Дуда Смолчић, ратар из села Дабар, велики усташа и подстрекач.

226. Мица Смолчић, ратар из села Петринић Поља, усташа и пљачкаш.

227. Марко Смолчић, ратар из села Петринић Поља, велики усташа и пљачкаш.

228. Ивица Смолчић, ратар из села Петринић Поља, велики усташа и крволок, суделовао код многих убистава

229. Јосип Папић, градски намјештеник из Сења и сада на истом положају.

230. Никола Рончевић, судски аксециста из Сења, сада у Шиду.

231. Дане Рогић, ципеларски помоћник из Сења, сада полицијски агент у Загребу.

232. Ђуро Пајдаш – Ђука, бивши радник у Сењу, родом из Сења сада полицијски агент у Загребу.

233. Рафаел Главичић, месар из Сења, пре шест месеци побегао у непознатом правцу. Убио једног старца и једну жену у другом стању у селу Прокикама.

234. Милан Биондић, столар из Сења, настањен у Сењу.

235. Иван Миховилић, трговац из Сења. Са усташким бојником Сударом учествовао у разним злодјелима у Босни до конца 1941. године. Сада је активни усташа..

236. Антон Шојат, пекарски помоћник из Сења. Учествовао у разним злодјелима. Сада је у Сарајеву као повереник у једној великој жидовској радњи.

237. Јосип Шојат, брат наведеног Анте, пекарски помоћник из Сења. Учествовао у разним злодјелима. Сада је активни усташа у Госпићу.

238. Маријан Гржанић, зидар из Сења, настањен је у Сењу, пљачкао робу југославенских официра и Срба.

239. Паве Борас, шофер из Сења, возио у камиону ухапшене Ривосецхи Виктора и остале. Сада шофер код ледане у Сењу.

Чланови усташког одбора који је дириговао хапшењима и убиствима 1941. године:

240. др Анте Влаховић, адвокат из Сења.

241. Фрањо Судар, порески чиновник, сада усташки бојник, родом из Сења.

242. Славко Томљеновић – „Њок“, бивши стожерник, сад високи чиновник код железнице у Загребу.

243. Едо Магас, трговац из Сења, сада усташки државни повереник у једној велико жидовској радњи у Сарајеву.

244. Лудвих Остерман, подузетник из Сења, сада шверцер у Сињу.

245. Јосип Папић, градски подворник у Сењу, и сада је у Сењу.

246. Јосип Ловрић, постолар у Сењу, налази се и сада у Сењу.

247. Никола Рончевић, судски акцесиста из Сења.

248. Винко Влаховић, порески чиновник из Сења, сада шеф полиције у Бихаћу.

249. Драган Влаховић, трговац из Сења, недавно се преселио у Загреб.

250. Бранко Жупан, градски благајник у Сењу, одборник за рушење Српско православне цркве у Сењу. По његовом наређењу су обешчашћени и порушени гробови и надгробни споменици у црквеном цимитеру, и са надгробним плочама покриване заходске јаме и канали. Мраморне плоче, квадратно камење и црквене греде, продане су Гржанићу Грги, кројачу из Сења. Два црквена звона и жељезна врата налазе се са неким стварима у општини Сењској. Иконе и остале скупоцене ствари наводно су послате у музеј у Загреб.

Лица која су провоцирала и оптуживала људе у години 1941. усташама као Југославене:

251. Анка Лончарић, стожерница женске усташке младежи у Сењу, родом из Сења.

252. Катица Драгичевић, удовица трговкиња из Сења.

253. Кристина Зрињски, надгледница у творници дувана у Сењу, врло опасна.

254. Олга Борас, надгледница у творници дувана у Сењу. Родом из Сења, врло опасна.

Уочи овог последњег рата аутор овог осврта дијелио је наведене спискове кољача Госпићанима и Личанима како бих их упозорио да ће повампирене усташе, синови и унуци истих усташа са списка, исто покушати поновити. Између осталих тај списак сам дао стоматологу Милану Вујновићу када је боравио у Београду негдје у мају 1991. године. Као што је познато, многи госпићки Срби нису се на време склонили па су искасапљени као и њихови преци 1941. године. Ластавица је и њима посветио дужну пажњу у поглављу 8 које је назвао „Рат и наставак геноцида над српским народом 1991“. У том поглављу Дане Ластавица је записао казивања и свједочења појединаца који су избјегли смрт у Госпићу. Ластавица је даље у књизи представио записе, новинске чланке из хрватских и иностраних листова који објективно свједоче о злочинима, затим фотографије и спискове жртава од 1991. па до „Олује“.

Анализирајући списак усташа логорника, евидентно је да су извршиоци припадници конфесионалне (конвертитске) интернационалне хрватске нације. Поменуте усташе добрим делом су похрваћени странци или вјерски конвертити (прекрштеници, односно покатоличени и похрваћени Срби православне и исламске вере). Списак усташа-логорника, са детаљним описом покоља и касапљења, говори о крволочности вјерских фанатика који су за XX вијек требали ипак бити анахрони рецидив некадашњих сурових вјерских (римокатоличко-протестантских) ратова широм Европе. На десетине „логорника у мантији“ (римокатоличких свећеника) свједоче о фанатизованој идеологији Римокатоличке цркве која специјалним одгојем, од својих сјемеништараца, ствара фанатизоване поклонике који су увијек били спремни да учествују као егзекутори припадника православне и Мојсијеве вере.Устасе

Сличан сценарио ликвидације личких Срба припреман је и 1990/91. године, као и претходно 1971. године када су рађени спискови Срба предвиђених за ликвидацију. Крајем августа 1991. године наслутио се почетак крвавог обрачуна (због сравњивања рачуна), који се током јесени претворио у масакр госпићких Срба, који су као и 1941. одвожени на Велебит и бацани у разне јаме (помињана је „Катина јама“). Наслућивала се неминовност монструозне репризе крвавог личког љета 1941. године. На површину су изашле утваре Артуковићевог франковачког „сјемена зла“ које је он врло успјешно засадио у време свог адвокатског госпићког стажа од 1927. до 1932. године, када је и подигнут познати хрватски усташки брушански тзв. Лички устанак. Кољачи франковци из 1941. и 1991. су углавном личког поријекла (али је било и страних плаћеника), од којих су многи и рођени на обронцима српске планине „Велебит“ на којој су, с приморске и личке стране, живјели Срби православни („Власи“) и Срби римокатолици (звани „Буњевци“). Некада се и пјевало „Српска планина и Лика буњевачко-влашка дика“.

Проф. Ђаковић и публициста Дане Ластавица у својим наведеним књигама поменули су већи број лица са наведеног списка, што говори и о историјској утемељености, фактографији ових књижевних и историјских дјела. У предговору књиге сам Ђаковић је истакао да је књига писана на основу истинитих догађаја, аутентичних Хрвата кољача и жртва, па каже: „… Сви ликови су стварни, све се догодило…, сви су видјели и чули… Нико се није побунио, ни покајао…“.

Несретни догађаји из 1941-45, 1971, 1991-95, у потпуности су потврдити већинско антисрпско опредељење римокатолика Хрвата и њихову необјашњиву мржњу према православним Србима. Дане Ластавица и Душан Ђаковић су се управо преко наведених књига, као и претходних својих књига, потрудили да обнове и тиме сачувају сјећање на масовне стравичне злочине које су вршили вјерски фанатици римокатоличке нације хрватства.

На крају треба одати признање и захвалност проф. Ђаковићу и публицисту Ластавици на њиховим књижевно-историјском остварењима, свједочанствима крвавог и монструозног времена, која није било лако написати, прије свега због мучних трауматичних асоцијација на страдале претке, рођаке, комшије, али и на Србе довожене из цијеле НДХ, као и страдалнике јеврејског и хрватско-југославенског поријекла. Хвала им што су смогли снаге да спасе од заборава велико српско стратиште Јадовно; од погубног заборава који је ухватио великог маха у српском народу, а особито у данашњем српском политичком и државном руководству.

[1] Шиме Старчевић, „филолог“, рођен у Житнику 18. травња 1784, а умро у Карлобагу 14. свибња 1859. године. Школовао се у Вараждину, Загребу и Грацу, теологију завршио у Сењу, у ком је једно време био наставник. Од 1814. године био је жупник у Карлобагу. Најзначајније Старчевићево дјело је „Нова ричословица илиричка, објављено у Трсту 1812. године. У „Гласнику далматинском“ објављивао је у наставцима, од 34. до 57 броја 1849/1850. граматику „народног икавског говора“, под називом „Ричословје“. Имао је идеју да се „Дубровник, Далмација, Босна, Славонија и Хорвацка“ уједине у једном књижевном језику“ (штокавском), јер се „у говорењу међу се много не разликују“. Залагао се за штокавски књижевни језик икавског изговора на „народној“, у ствари српској буњевачкој основи. Био је велики противник Гајева правописа и залагао се за далматински „верстопис“. Објавио је и двије књиге религиозног садржаја („Кратки наук ћудоредни“, Задар 1807. и „Хомилије или тумачење еванђеља, Задар, 1850. О њему су писали Словенац Бранко Водник („Поп Шиме Старчевић“, Веда, 1912), Људевит Јонке (Књижевни језик у теорији и пракси, Загреб 1965), В. Анић, Акценат у граматици Шиме Старчевића, Радови Филозофског факултета у Задру, 1967).

[2] М. Д. Дошен, Анте Старчевић 1823 – 1923, „Овај број Личког Хрвата посвећен је 100-годишњици рођења Старчевића“. Лички Хрват, бр. 17, 17. свибња 1923, година II.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

5 × two =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд