ХРВАТСКИ СТАВОВИ О ГРАЂАНСКОМ РАТУ У ХРВАТСКОЈ (1991.-1995.)

Др Коста Новаковић

ХРВАТСКИ СТАВОВИ О ГРАЂАНСКОМ РАТУ У ХРВАТСКОЈ (1991-1995)

Хрватски ставови о рату и грађанском рату у Хрватској заснивају се на идеологији грађанског рата и култа бранитеља, који су издигнути у матрицу понашања нове Хрватске, по коjoj нема расправе, већ се унапред ради о одбрамбеном домовинском рату, у коме хрватски бранитељи и Хрватска не могу бити ни због чега криви, па ни за учињене злочине и етничко чишћење српског становништва. О томе је и хрватски Сабор донио посебну Декларацију о домовинском рату (13. октобра 2000).

У Декларацији се „потврђује“ да је на Републику Хрватску оружану агресију извршила Србија, Црна Гора и ЈНА с оружаном побуном дијела срп­ског пучанства у Републици Хрватској. Наглашава се и да је Република Хрватска водила праведан и легитиман, обрамбени и ослободите­љски, а не агресивни и освајачки рат према било коме у којем је бранила свој териториј од великосрпске агресије унутар међународно признатих граница. Наводи се да је успјешна обрана у Домовинском рату с коначним ослободилачким војноредарственим операцијама „Б­љесак“ и „Олуја“, створила све претпоставке за складан развитак Републике Хрватске као зем­ље која прихваћа демократске стандарде сувременога западног свијета и отвара бројне могућности приближава­ња том свијету у политичком, сигурносном, господарском и културном смислу.

Заборавља се да су обе поменуте акције због извршених злочина и агресије на подручје УНПА зона под заштитом Мировних снага УН, осуђене од стране ОУН, посебним резолуцијама Савјета безбједности УН. Чињеница је да је у оптужницама Међународног кривичног суда за бившу Југославију (Хашког трибунала) војно-редарствена акција „Олуја“ квалификована као „удружени злочиначки подухват“ којем циљ није било само „ослобађање Републике Хрватске“, већ и провођење пројекта етничког чишћења (депортације и присилног расељавања српског становништва Крајине).

Сличне квалификације о рату садржане су и у саборској Декларацији о Олуји (30. јуна 2006). У декларацији стоје и констатације да „Сврха и истински циљ акције Олуја били су ослобађање окупиранога хрватског територија … и уз то, с окупираних су простора Републике Хрватске српске снаге организирале и вршиле суставну агресију усмјерену према слободним и ослобођеним дијеловима наше земље и сусједне нам Босне и Херцеговине“.

Не упуштајући се у шири коментар довољно је поновити став из оптужнице Хашког трибунала о Олуји, да је то дио удруженог злочиначког подухвата и другостепену пресуду припадницима ХВО, у којој судско вијеће Хашког трибунала констатује да су осуђени политички и војни руководиоци Хрватске заједнице Херцег Босна и ХВО, одговорни јер су учествовали у заједничком злочиначким подухвату заједно са хрватским врховништвом, међу којим је др Фрањо Туђман, предсједник Хрватске; Гојко Шушак, министар одбране; генерал Јанко Бобетко, начелник Главног стожера Хрватске војске и други.  Другостепена пресуда Међународног кривичног суда за бившу Југославију (Хашког трибунала) од 29. новамбра 2017. године у процесу оптужених и осуђених: Јадранко Прљић, Слободан Праљак, Миливој Петковић, Бруно Стојић, Берислав Пушић и Валентин Ћорић. Из оптужница и пресуда се јасно види да нису српске снаге из Хрватске, конкретније српске снаге Републике Српске Крајине, већ хрватске снаге из Хрватске под руководством хрватског врховништва вршиле суставну агресију у Босни и Херцеговини.

Међутим, ставове из поменутих декларација, из одлука политичких органа,  исказа и тврдњи научних кругова у Хрватској најбоље демантују одговарајуће изјаве хрватских руководилаца посебно др Фрање Тућмана, хрватског предсједника.

Нa првoм сaбoру Хрвaтскe дeмoкрaтскe зajeдницe (ХДЗ) 24. фебруара 1990. године, у Зaгрeбу,

Генерал-мајор ЈНА Франјо Туђман

Фрaњo Туђмaн изjaвљуje: „Нeoвиснa Држaвa Хрвaтскa ниje билa сaмo пукa квислиншкa твoрбa и фaшистички злoчин, вeћ и изрaз пoвиjeсних тeжњи хрвaтскoг нaрoдa“. Ове поставке  Туђман је раније изнио у својој књизи „Беспућа повијесне збиљности“. Тo je, прaктичнo, билa нajaвa дa ХДЗ нaстaвљa кoнтинуитeт устaшкe идeoлoгиje и фaшизмa.

Туђман и ХДЗ су одлучили да разбију Југославију, да изиђу из њених оквира и створе самосталну и независну државу Хрватску. Незадовољни резултатима постигнутим геноцидом од 1941. до 1945. године, због наводно превеликог броја преосталих Срба у Хрватској, одлучили су да тај број треба свим средствима смањити. Знајући да су њихови претходници остали некажњени за тешке злочине потчињене над Србима, устрајавали су у својим одлукама. Имајући у виду да је НДХ створена геноцидом, Туђман је тумачио како је за њега геноцид саставни дио људске природе, да се догађао од библијских времена до наших дана и да га треба прихватити као људском друштву примјерену појаву (ставови у књизи „Беспућа повијесне збиљности“). Помаже му и водећи католички идеолог дон Живко Кустић, који истиче да: „велики народи знају не одрицати се својих важних људи, ни оних који су одговорни за повијесне злочине“ (Објављено у Глас концила, загребачки католички недјељник).
У припреми за прве вишестраначке изборе у Хрватској почетком 1990. године највећу активност испољили су припадници Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) под вођством Фрање Туђмана. Он је отворено наступао на платформи сепаратизма. Током боравка у Кливленду, држава Охајо, САД, 16. фебруара 1990. године, Туђман је изнио став према коме је основни циљ Хрватске демократске заједнице издвајање Хрватске из Југославије. Даље је истакао да  Србе из Хрватске треба прогласити држављанима Хрватске и назвати их ‘‘Хрватима православцима“. Према Туђману, треба укинути Српску православну цркву у Хрватској и прогласити је Хрватском православном црквом. Он је, истовремено изражавао наду да ће се највећи број Срба иселити у Србију. Суштина је да за хрватско руководство циљ није била само независност Хрватске, оно је желело етничку чисту државу што је значило обрачун са српским народом у духу познате геноцидне политике вођене више деценија. У августу 1991. године Фрањо Туђман је позвао све Хрвате да буду спремни за општи рат и изјавио: „Српско питање у Хрватској биће ријешено тек онда када број Срба сведемо на три одсто у укупном пучанству. Ако дође до рата, ниједном Србину у Хрватској не гарантујем сигурност“. Отуда толика мржња и злочиначки поступци према српском народу.

др Франјо Туђман

Слично је Фрањо Туђман говорио и у јулу 1995. на Брионима, што је објављено у Брионским транскриптима, гдје се, поред осталог наводи: Срби из Хрватске треба да нестану … Један летак овако, значи опће расуло, побједа Хрватске војске уз подршку свијета итд. Срби ви се већ повлачите преко итд., а ми вас позивамо да се не требате повлачити, ми вам јамчимо… Значи, на тај начин им дати пут, а јамчити тобоже грађанска права итд.  Везано за заказани састанак српско-хрватске делегације у Женеви, Туђман каже: „Чекај, идем у Женеву зато да прикријем ово (мисли се на општу агресију на РСК (Олуја), а не да тамо разговарам“.
Фрањо Туђман је раније најавио да ће након освајања власти, у првих 48 часова, док још траје еуфорија, извршити чистку кадрова и обрачунати са „непоћудним елементима“, под којим је, првенствено, подразумијевао Србе.
Фрањо Туђман је 1989. године у Њемачкој изјавио да, кад он буде постао предсједник Хрватске, да ће тло у Крајини постати црвено у крви. Чак, није ни претпостављао чињеницу да ли ће бити предсједник.
У Хрватској постоји типична замјена теза о одговорности за грађански рат, која је недвосмислено на хрватској страни. О томе је говорио и бивши хрватски предсједник др Фрањо Туђман, када је истицао: „Рата не би било да га Хрватска није жељела. Али ми смо оцијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске. Због тога смо ми водили политичке разговоре, а иза тих разговора смо формирали оружане јединице. Да то нијесмо урадили не бисмо дошли до циља. Значи, рат би било могуће избјећи само да смо одустали од својих циљева тј. самосталности наше државе“. Ово је често понављана изјава др Фрање Туђмана, први пут јавно изречена на Јелачићевом тргу у Загребу, 29. маја 1992. године.

Индикативна је и чињеница о проблемима бранитеља у Републици Хрватској, њихово бројно прерано умирање (просјечно 50,9 година), велики број убистава и самоубистава, велики број лица са ПТС. Сви ти проблеми нису својствени војскама које су водиле одбрамбене и ослободилачке ратове. Показатељи су дати на основу анализа из хрватских института и министарстава, објављених преко средстава информисања. Карактеристична су два показатеља: први („Odlazak ratnika, hrvatska u šoku, umiru kao pokošeni“:  U 2016. godini umrlo 4,073 hrvatskih branitelja. Autor: Snježana Vučković Srijeda, 07. lipanj 2017) и други „Od 1991. ubila se cijela brigada branitelja: ruku na sebe podiglo je njih 2734. Podaci se odnose na razdoblje do konca 2014, stoga nema dvojbe da je ova zastrašujuća brojka do danas još i veća“. Autor:  Renata Rašović/VL/Foto: Goran Stanzl/PIXSELL.

Због тога је реална  претпоставка да су за грађански рат у Хрватској одговорни: хрватско поновљено насиље над хисторијом и међународно признање Хрватске која је по битним карактеристикама, у то вријеме, била насљедница фашистичке Независне Државе Хрватске.

Из свега се недвосмислено може закључитин да је Хрватској  у читавом периоду (1991-1995) године вођен искључиво грађански рат. Сукобљене стране биле су, с једне стране хрватска држава (власт) са полицијом, параполицијом, паравојском и касније Хрватском војском и с друге стране Срби из Крајине, цјелокупно становништво, а касније са својом милицијом (полицијом) и Српском војском Крајине.

Преглед станја територија у грађанском рату у Хрватској 1992.

 

 

 

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

eighteen − 12 =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд