ХОЋУ ЗЕРА ЉУБАВИ

Ђорђе Пражић

ХОЋУ ЗЕРА ЉУБАВИ

Из Лисичијег гаја, на прилазу селу Дулибица, чула се весела дјечија граја. Био је то 12.јуни 1953. посљедњи дан школске године. У тој групи дјеце истицао се Богдан, који је био најкрупнији међу њима, а и незванично најбољи ученик четвртог разреда у школи у Доњим Њивицама. Учитељица Љубица га никада није јавно похвалила, али је увијек искористила прилику да га помилује по глави и упути неку лијепу ријеч. У тој групи била је и Богданова најближа комшиница Милица, једна ведра и лијепа дјевојчица. Богдан је настојао да буде што више у њеној блиини, барем док иду и враћају се из школе. Миличин отац Милан је био пријек човјек и често је показивао нетрепељивост према Богдану и његовој мајци Смиљи. Богдан и Милица би разговарали када би били даље од куће. Њихова два дворишта раздвајао је плот од љесковог прућа, који  је као Берлински зид спречавао сваки облик комуникације и сарадње између ове двије породице.

Богдан је улетио у кућу док је мајка Смиља завршавала кување паленте. „Мама, завршио сам разред са одличним успјехом. Имам све петице. Једва чекам јесен да кренем у осмогодишњу школу у Горње Њивице“, рече раздрагано Богдан, грливши мајку око струка. Смиља је склонила паделу са палентом са шпорета и позвала Богдана да сједне за стол. „Сине мој, срећо моја једина, знам да волиш школу и да си најбољи ученик, али ти више нећеш ићи у школу. Твој покојни отац Алекса је био четник, односно за ову власт народни  непријатељ и домаћи издајник. Желим да те сачувам од понижења, провокација и омаловажавања од нељуди којима смо окружени. Као дјетету ти нешто опраштају, али што будеш старији, имаћеш све више проблема. Имамо доста земље, од које можемо живјети, а ти ћеш са временом то још унаприједити. Таква нам је несрећна судбина и теби и мени“, рече Смиља са сузама у очима. Богдан је био изненађен. Није могао вјеровати да више неће читати књиге, учити нове лекције и уживати у дружењу са дјецом. Био је свјестан да је мајка у праву. Јасно му је било да је непожељан, када никада није јавно похваљен у школи за успјехе. Био је најбољи ученик, најбоље је пјевао и показивао вјештину у спортским активностима. Схватио је да га учитељица Љубица тајно обожава, али не смије јавно похвалити дијете домаћег издајника. „Биће тако, како ти мајко кажеш“, рече тужно Богдан. Најрадије би био заплакао, али његов понос му то није дозвољавао.

***

Богданов отац Алекса је био један од најјачих и најљепших момака у Дулибици. Прије Другог свјетског рата радио је као минер. Био је познат по зарађивању дупле дневнице. Наиме, у то вријеме камен се бушио штампом, којег би радник држао и након сваког ударца мацом или батом помало окретао. Алекса је својом снагом и прецизношћу ударао наизмјенично у два штампа. Зато је добивао дуплу дневницу. Када је нешто радио у Брлогу у Гацкој долини, 1940. године, упознао је  Смиљу, лијепу, једру и веселу дјевојку. Крајем 1940. године довео је Смиљу кући у Дулибицу. Вјенчали су се у јануару 1941. године у цркви Св. Јована у Доњим Њивицама. Убрзо је дошао рат. По српским селима почели су се појављивати неки наоружани људи који су одводили угледне, богате и физички јаке. У то вријеме Смиља је осјетила да је трудна. Алекса ју је одвео код њених у Брлог, да не буде сама, а он ће се крити у шуми и помало пазити на имање. У једној пећини званој Мачија јама на брду Кремењак изнад његове куће, Алекса се крио са својим пријатељем Станком. Пећина је имала природно сакривен улаз, тако да је мало мјештана знало да је пронађе. Имали су двије војничке пушке, које су добили од југословенских војника који су напустили своје јединице послије капитулације Војске. Када се усташки терор појачао, Алекса и Станко су отишли у герилски одред „Велебит“, који је послије прерастао у Први лички народноослободилачки партизански одред „Велебит“. По формирању 1. бригаде 6.личке дивизије, Алекса и Станко су постали командири водова у 1. батаљону „Марко Орешковић“. Оба су се истицали у борбеним дејствима као вјешти и храбри командири.

Алекса је чуо да му се на православни Божић 7.јануара 1942. године родио син, и да је добио име Богдан. Када је сазнао да ће у новембру

1943. године, 6.личка кренути према Босни, и даље према Србији, тражио је од командира чете да га пусти да види сина и Смиљу. Имао је неки осјећај да жив неће дочекати крај рата. Командир чете је имао разумијеванја за Алексу и када је хтио да одобри одлазак, у разговор се укључио политички комесар. Он је рекао да пролетери не смију бити осјетљиви на никога, јер тако највише дају допринос борби за ослобођење и пролетерски интернационализам. Пошто његова молба није прихваћена. Алекса је одлучио да напусти јединицу у току ноћи. На путу до сина Богдана и жене Смиље чекали су га партизанске патроле, усташке засједе и четнички положаји. Алекса је успио да дође до својих најмилијих. Није се могао одвојити од сина Богдана. Пошто је дезертирао из партизана, одлучио је да се преда четницима у Брлогу и постане њихов припадник. Четници су га прихватили са неповјерењем. Алекса је погинуо у јесен 1944. године на Великој Капели, под неразјашњеним околностима.

***

Богдан је једно вријеме патио када је гледао дјецу која су одлазила у школу. Помагао је мајци око свих пољопривредних радова и кућних обавеза. Несебично им је помагао очев пријатељ Станко. Станко је обожавао Богдана. Научио га је пливати на ријеци Лици и поклонио му стари њемачки бицикл. Једном му је из Госпића донио личку тамбурицу – дангубицу. Богдан је брзо научио штимовати четири жице, основне хватове и прављење трзалице од трешњеве коре. Знао је послије вечере свирати тамбурицу и лагано пјевушити личке пјесме. Милица је то тајно слушала и жалила што због оца не може Богдану правити друштво. Богдан је имао осјећај да га Милица слуша, па је текстове пјесама бирао, како би са њима слао поруку Милици. Богдан и Милица нису разговарали  код куће због Миланове забране. Њихови међусобни погледи су говорили да међу њима тиња нешто више од комшијског поштовања. Када би се срели негдје на ливади застасли би и размјенили  по коју ријеч. При томе би Милица поглед спуштала према земљи, јер јој је вјероватно било неугодно.  Богдана је чудило осионо понашање и отворена мржња комшије Милана према њему и мајци Смиљи. Станко му је објаснио да је негдје прије рата на неком прелу Милан испровоцирао његовог оца Алексу и након тога у тучи извукао дебљи крај. За вријеме рата извлачио се од свих могућих обавеза. У збјеговима би био први до ватре, тјерајући од себе жене, дјецу и старије људе. Одмах послије рата се активирао око нове народне власти, а посебно око сељачких радних задруга. Код њега су навраћали руководиоци из Госпића и Перушића, милицијске патроле и лугари. При томе се хвалисао учешћем у рату. Измишљао је подвиге у борби. Гости су били фасцинирани његовим „партизанским ратовањем“, које је правило револуционарну слављеничку атмосферу и подизало апетит уз врућу личку јагњетину. Сви у селу, осим Станка, су имали страхопоштовање према њему. Након посјете његовој кући једног од водећих руководилаца из Госпића, Милан је протурио информацију да је од Комунистичке партије добио дозволу да може годишње убити двије особе, за које он процијени да су народни непријатељи. То је код неких мјештана изазвало додатни страх.

***

Богдан је проводио највише времена радећи на имању. Преко ноћи је одрастао и постао је прави домаћин. Својим радом подигао је и стандард живљења. Слободно вријеме љети је проводио на ријеци Лици. Препливавао би Лику безброј пута. Био је врстан пливач. Мјештани Дулибице би се купали на Великим стијенама, а Богдан петсто метара низводно на Малим стијенама. Пријала му је самоћа. Преко његове плаже купали су се мјештани хрватског села Јосипово. Често би препливавао до њих и разговарао са својим вршњацима. Једном приликом, једна Катица из Јосипова покушала је научити пливати пријатељицу Магдалену. Дјевојке су се држале за вучију (дрвени суд за воду) и отиснуле су се од обале.

У једном тренутку Магдалену је ухватио страх и паника, при чему је испустила вучију и скочила на Катицу. Обје су почеле да се даве. Купачи из Дулибице и Јосипова су немоћно гледали тај страшан призор. Видјевши ту ситуацију, Богдан је скочио у воду и брзо допливао до њих и спасао их од утапања. Наредног дана, код Богданове кући дошли су Магдаленин и Катичин отац. Осим захвалности, тражили су да га одведу у Госпић и купе му одијело. Иако Богдан никада није био у Госпићу, што му је била велика жеља, одбио је сваку врсту материјалне захвалности. Сматрао је то само обичном људском обавезом у помоћи угроженим људима. Убрзо су двојица очева из Госпића донијели одијело, ципеле и кошуљу. Богдан је био пријатно изненађен. Први пут у животу обуо је циплеле. Његова стопала су била навикнута на цокље, опанке и буце, па је ход у ципелама био трапав. Одијело и кошуља су му савршено пристајали. Помислио је да тако обучен изађе у двориште, да га види Милица, али одустао је од тога, јер би то било ипак беспотребно хвалисање.

Послије завршене основне школе, Милица је отишла у Госпић, гдје је уписала учитељску школу „Бранко Огњеновић“. За викенд би долазила кући. По облачењу и манирима видјело се да је почела живјети у градској средини. Бодан је чежњиво посматрао и помало био забринут, да је не заведе неки момак из Госпића. „Боље би било за њу да се уда за некога у граду, него да музе краве цијели живот“, размишљао је Богдан, потајно се надајући да ће ипак на крају бити његова.

Та 1961. година била је преломна у Богдановом животу. У септембру је требао ићи на одслужење војног рока у Југословенску народну армију (ЈНА). У јуну мјесецу ишао је на регрутацију у Госпић. Први пут се возио аутобусом и први пут био у том граду. Регрутован је у род пјешадије. Слободно вријеме је искористио да обиђе град. Успут је навратио у хотел „Европа“, гдје је попио кокту. Био је одушевљен градском атмосфером. Имао је осјећај да се пред њим отвара нова страница живота.

Те године, август је био необично врео. Појавили су се први знаци суше. Богдан је желио да што више уради посла, како би мајка имала мање обавеза. Знао је да ће бити одсутан осамнаест мјесеци. Једног дана је ишао бициклом у Горње Њивице да у задрузи (сеоска трговина) купи неке потрепштине за кућу. При повратку, возећи бицикл, размишљао је о мајци, војсци и Милици. Возио је мало брже уским сеоским путем. Одједном су испред њега из шумарка излетјеле двије краве. Да не би ударио у краве, нагло је закочио и скренуо у десну страну, при  чему је пао у трње. Док се почео устајати видио је Милицу како трчи према њему. „Уштркљале се, враг их однио, трчим за њима сат времена, јеси ли добро?“, упитала је задихано Милица. „Добро сам, није ми ништа, само ме нешто пече на лицу“, рече Богдан. „Да видим како то изгледа“, рече Милица узимајући своју марамицу да Богдану обрише лице, које је мјестимично крварило. Док га је брисала по лицу, Богдан је ухватио око струка и привукао. Осјетио је њену мокру хаљину од зноја и њене облине. Осјетио је како он и она дрхте од узбуђења. Милица га је загрлила око врата и пољубила у образ. Њезин пољубац је био мелем за огреботине на Богдановом лицу. Одједном је ту идилу прекинула Милица, направивши корак назад. „Шта ти хоћеш од мене“, рече тихо Милица?

„Хоћу зера љубави“, рече јој одлучно Богдан. „Нема ни зеру, а ни зерицу. Ако нас види мој ћаћа Мићо, убиће и мене и тебе. Ионако сам настрадала јер сам изгубила краве“, рече Милица са осмјехом. „Милице, ти знаш да те волим. У септембру идем у војску, и надам се да ћеш ме чекати. Послије војске долазим да те запросим, макар ме твој Мићо одмах убио“, рече Богдан изненађеној Милици. „По Мићином мишљењу, ти не можеш доћи у обзир. Не знам зашто те не воли, а и немаш довољно школе као ја“, рече тужно Милица, полагано одлазећи да тражи краве. Богдан је остао замишљен. Стално га је мучила та инфериорност због незавршене школе. Гледајући Милицу како одлази, одједном је викнуо: „Милице, бићеш моја кад тад, макар и у старачком дому“. Милица је махнула руком и потрчала за кравама које је угледала.

Након два дана од овог сусрета код Миличине куће дошао је аутомобил из Београда.  У посјету су дошли Миланова сестра Софија, њен муж и њихова ћерка Драгана, која је била млађа од Милице двије године. Софија се одмах јавила Смиљи и Богдану, пруживши руку преко плота, иначе непрелазне Миланове границе. Тог врелог августовског поподнева традиционално на ријеци Лици су се окупили млађи мјештани, како би се освјежили: Са њима је била и новопридошла Драгана. Било јој је чудно што је низводно на стијенама био сам Богдан. Милица јој је укратко објаснила зашто се Богдан сам купа и како је спасио двије дјевојке из Јосипова од утапања. Када је предвече завршио са свим обавезама према домаћинству, Богдан је сјео испред куће да предахне, чекајући вечеру. Примијетио је да од Миличине куће према плоту долази Драгана. „Хеј Тарзане, дођи бре да се упознамо“, рече му раздрагано Драгана. Богдан је пришао плоту, пружио руку и питао је : „Ко ти је тај Тарзан“? „Како не знаш за Тарзана, то је добри јунак из џунгле, који као и ти спашава унесрећене. Ти помало сличиш на глумца Џонија Вајсмилера, који глуми Тарзана. Данас сам видјела да си одличан пливач, а и примијетила сам да те моја сестра Милица потајно гледа док се сунчаш и пливаш“, рече Милица. „Ја живим у овој личкој вукојебини и немам појма шта се дешава у свијету. Био сам само једном у Госпићу, и то на регрутацији. Понекад прочитам „Арену“ и ту сазнам понешто. Знам да је у априлу ове године у свемир одлетио руски астронаут Јуриј Гагарин, и то је све. Знам оно од чега живимо мајка и ја, а за остало ме није ни брига. Него, шта ће ти рећи ујак Милан, на то што причаш са мном. Овај плот је граница, као према Албанији. Он не подноси моју мајку и мене“, рече Богдан знатижељној Драгани. „Мени ни ћале ни кева не могу утицати са ким ћу причати и дружити се, а не ујак Мићо. Момак као ти, који је спасио две девојке засужује свако моје поштовање и дивљење“, рече Драгана, још једанпут стиснувши руку Богдану. Наредних дана, на изненађење свих купача на ријеци Лици, Драгана је одлазила на Богданову плажу и причала са њим. Богдан је уживао у њеним причама. Сазнао је што се дешава међу младима у свијету, како живи омладина у Београду, који су пјевачи, спортисти и глумци најпопуларнији.

***

Богдан је у септембру отишао у војску. Као син „народног непријатеља“ добио је мјесто служења Битољ, као једну од најдаљих касарни у Југославији, у односу на његову Дулибицу.

Служио је у ВП 4519, пјешадијском пуку, 41. пјешадијске дивизије. Почетну војничку обуку је успјешно завршио и као најјачи и најбољи војник, задужио је наоружање пушкомитраљез  М-53 7,9 милиметара, популарни „шарац“. Био је поносан на то оружје. Иако је тај пушкомитраљез био тежак 12,5 килограма, у његовим снажним рукама је дјеловао као играчка. Због несвакидашње привржености том оружју, војници су му дали надимак Шарац. Богдан је уживао у војсци. Први пут у животу је био

равноправан у друштву. Уживао је у дружењу са војницима из разних крајева тадашње Југославије. На војничке приче о дјевојкама, сјетио би се Милице. Имао је жељу да јој напише писмо, али је знао да би јој само направио проблем са оцем.

Након три мјесеца боравка у касарни пришла су му два старија војника. Један је био Лука из Титове Коренице, а други Миленко из Врховина. Богдану је било драго да прича са неким, који су му бар географски близу. Лука и Миленко су му стално говорили како не ваља храна, одјећа и обућа у војсци. Богдан им је искрено одговарао да је њему ту боље него кући. Тако је то трајало једно двадесетак дана, док Лука није одвео Богдана на полигон пјешадијских препрека и рекао му: „Овдје смо сигурни да нас нико нће чути. Слушај Богдане, ти си поштен момак. Морам ти признати да смо те ја и Миленко намјерно провоцирали да кажеш нешто против ЈНА. На то нас је наговорио капетан Мучибабић, официр КОС-а[1]. Тај КОС те прати јер си ти наводно из неке непријатељске породице. Чувај се земљаче, и извини због наше подле намјере“. Богдан се изненадио овим сазнањем. Било му је чудно да га капетан КОС-а прати, а недавно га је командант батаљона Радаковић похвалио испред цијелог строја. Послије ручка отишао је у спаваоницу и легао на кревет. Размишљао је о ситуацији у којој се налази. „Ја, мора да сам нека значајна личност, када ме чувени КОС прати. Нисам ја обични дичак из Дулибице у Лици. Доста сам потцјењивао себе. Морам нешто паметно да учиним у животу, када одслужим војску. Од тога дана често је слободно вријеме проводио на полигону пјешадјских препрека. То је са лакоћом савлађивао, а и нико га није могао прислушкивати. Једног дана, на полигону му се придружио његов друг из чете Давор, који је био из Загреба. „Кај ту делаш сваки дан Шарац“, упита га Давор. „Вјежбам, да би остао у снази. Треба ће ми снаге да рушим букве у Лици“, одговори са осмијехом Богдан. „Ћуј Шарац, ти си поштен дечко. Морам ти признати да сам овдје дошао јер ме прати КОС.

Мој тата је био у домобранима до децембра 1944. године. Тада је прешао у партизане, али за КОС је то изгледа касно. Мој тата је директор хотела „Палас“ у Загребу, и нико га не прогања. „ И мене прати КОС, јер ми је отац крајем 1943. године из партизана отишао у четнике“, рече са осмјехом Богдан. Причали су дуго о Дулибици, Загребу, дјевојкама, породици итд. „ Ћуј Шарац, ти знаш да ја свирам гитару у војничком оркестру. Видим да си ти добро свирао личку тамбурицу. Могао би долазити код мене да те научим свирати гитару. Научићу те неколико акорда, и можеш свирати већину садашњих популарних мелодија. Прво ћу те научити пјесму „Ла палома“. Када је отпјеваш својој Милици, пашће као крушка. Ако научиш свирати гитару, поклонићу ти једну, када се будемо враћали из војске“, рече Давор. Остатак војног рока Богдан је провео у беспрекорном извршавању војничких задатака, учењу свирања гитаре и читању књига из војничке библиотеке. Почетком марта 1963. године завршио је са служењем војног рока. На испраћају из касарне посебно га је похвалио командант батаљона Радаковић, који је истакао да је Богдан био један од најбољих војника које зна у својој каријери. Руку му је пружио чак и мрзовољни официр КОС-а капетан Мучибабић.

Богдан и Давор су заједно дошли возом из Београда у Загреб. Одмах су отишли до Даворовог оца у хотел „Палас“. Богдан је био одушевљен хотелом, а посебно срдачним пријемом Даворовог оца. „Остани код нас колико хоћеш, а ако ти икада буде што требало у Загребу, јави ми се, да ти то средим“, рече Богдану Даворов отац. Богдан је преспавао једу ноћ и сутра кренуо кући. Зажелио се мајке Смиље, своје Дулибице а нарочито Милице. О њој није имао никаквих информација у протеклих осамнаест мјесеци. У рукама је носио торбу робе и гитару што му је поклонио Давор.

***

Мајка Смиља је са сузама радосницама у очима дочекала сина. Одмах је дошао и Станко са породицом. Богдан им је изгледао мало другачији. Отишао је као недозрели младић, а вратио се као зрела особа. Богдан је причао доживљаје из војске, али није рекао ништа о интересовању КОС-а. Предвече је изишао испред куће и засвирао на гитари. Запјевао је „Ла палому“. „Знам коме пјеваш и свираш, али она више није ту. Удала се прошле јесени за милиционара Драгана из Оточаца. Трудна је и треба родити у августу. Видиш овај стари плот, који је граница између њих и нас. Када бих могла дигла бих зид од два метра, да их не гледам“, рече мало љутито Смиља.

Богдан је објаснио мајци да не може овако више живјети и да мора направити крупне промјене у животу, зашто има велики мотив да се школује. Мајка се сложила са тим и дала му подршку. Након неколико дана отишао је у Госпић и јавио се Николи Муњасу-Ники, директору ГП „Лика“. Никола га је срдачно примио, јер је знао да је то син његовог командира Алексе из партизана. Богдан је добио посао и смјештај у бараци за раднике. Радио је као помоћна радна снага тесарима, за што је имао талента. Одмах се уписао на Радничко свеучилиште „Раде Кончар“ у Госпићу, како би завршио пети, шести, седми и осми разред осмогодишње школе. У децембру 1964. године успјешно је завршио осмогодишњу школу. Одмах је ванредно уписао гимназију „Никола Тесла“, коју је успјешно завршио у марту 1968. године. Све те године вредно је радио у ГП „Лика“, а навече би учио. Понекад би се из бараке чула гитара и пјесма, коју су са Богданом на крају радног дана пјевали уморни радници. Цијело вријеме, које је радио у Госпићу, преко слободних викенда ишао је кући код мајке и помагао јој у сеоским пословима. Био је штедљив и од његове плате куповао потребне ствари за кућу, чиме је подигао стандард живљења своје куће. Милицу није виђао. Чуо је да има проблема у браку, јер је муж малтретира  у тренуцима алкохолизма и напада патолошке љубоморе.

Када је ванредно матурирао и тиме завршио гимназију, Богдан је телефоном позвао пријатеља Давора у Загреб. „Даворе, напокон сам завршио гимназију. Зато највише заслуга има КОС, који је пратио тебе и мене. У задњи час ме је освијестио и дао ми покретачку снагу. Имам још воље и мотива да се школујем. Желим да упишем њемачки језик на Филозофском факултету у Загребу. Питај оца, да ли ми може помоћи да нађем неки ноћни посао и скроман смјештај“, рече Богдан. „Шарац, рачунај да је то већ сређено. Код мог оца сваке недјеље у десет сати на каву долази Мирослав Крлежа и његова жена Бела. Ту долазе исто многи важни људи на функцијама у Загребу. Када завршиш факултет на додјелу диплома ћемо позвати капетана Мучибабића. Ти си једина особа којем је КОС помогао да напредује у животу“, рече шеретски Давор.

Даворов отац је запослио Богдана у хотелу „Палас“ као чувара и помоћну радну снагу. У склопу хотела имао је једну малу собу, у којој је боравио. У слободно вријеме дружио се са Давором. Као прави представник личке руралне средине, био је веома атрактиван за загребачке дјевојке, које су биле презасићене зализаним, урбаним градским дечкима.

Имао је доста љубавних веза, али ни једна није била озбиљна.

Факултет је завршио 1972. године у тридесетој години живота. Био је прва особа који је завршио факултет у његовом селу Дулибица.  Мајка Смиља је била поносна и срећна. Поводом тога организовали су прославу на којој је био Станко са породицом, татин друг из рата. Испекло се јагње и пјевале пјесме које је на гитари пратио и гласом водио Богдан. Ћудљиви комшија Милан је иза завјесе гледао весеље код њему мрских комшија. Тешко је подносио тај животни обрт у којој је његова породица полагано пропадала, а Богданова напредовала.

Даворов отац је нашао Богдану посао наставника њемачког језика у Десетој загребачкој гимназији. У тој гимназији је упознао наставицу биологије Мирјану из Славонске Пожеге. Била је то љубав на први поглед. Ускоро су се вјенчали и наставили живјети у изнајмљеном стану на Трешњевци. У наредних неколико година добили су сина и ћерку. Често су одлазили у Дулибицу код мајке Смиље. Богдан је помагао колико је могао. Да би помогао мајци, плаћао је раднике да обаве послове у његовом домаћинству. Сваког љета долазио је мјесец дана кући. Смиља је уживала у игри унука, који су у свом несташлуку кидисали на стари Миланов плот – непрелазну границу. Богдан је успут чуо да је Милица више пута долазила кући са троје дјеце, бјежећи од Драгановог малтретирања.

Средином 1982. године, Богдан је добио понуду да ради у југословенској школи у Штудгарту. Условио је свој пристанак са запослењем супруге Мирјане. У септембру 1982. године преселили су се у Штудгарт.

***

Богданова породица се добро снашла у Штудгарту. Богдан и Мирјана су вредно радили, а дјеца су ишла у школу. Учење дјеце радника из Југославије је био посебан изазов и

задовољство. Поред свих обавеза, Богдан је ванредно завршио факултет за есперанто језик[2]. У прољеће 1988. године, Смиља је јавила Богдану да је страдао Миличин отац Милан, палећи живицу (ограда) и стару непокошену траву на њиховој ливади која је нешто удаљенија од села. Угушио се од дима, који је створила изненадно јака ватра. Његова пакост према Богдановој породици га је коштала живота. У јесен 1989. године у саобраћајној несрећи на Вратнику[3], погинуо је Миличин муж Драган, који је возио аутомобил у алкохолисаном стању. Било му је жао Милице, али није имао контакта са њом, бар да јој изрази саучешће.

Када је 1990. године дошао у Дулибицу, затекао је чудно стање код мјештана, који су били у стању страха и неизвјесности. Многи су долазили код њега да им он, као учен човјек објасни шта ће бити са њима и да ли ће бити рата. Богдан их је смиривао, колико је могао, премда је и сам осјећао невољу која је надолазила. Назвао је Давора у Загреб да га пита за савјет. „Шарац, долазе тешка времена. Пресели мајку негдје даље од ових простора. Обезбједи мајци да мирно ужива у својој старости. Ти знаш да она увијек може доћи код мене, али то није најбоље рјешење за њу. Чувај се Шарац, Бог“, био је кратак и јасан Давор. Богдан и Мирјана у отишли код својих пријатеља у Нови Сад. Преко њих су пронашли једну лијепу кућу у Банстолу на Фрушкој гори. У прољеће 1991. године, Смиља се преселила у Банстол. У хрватско-српском оружаном сукобу деведесетих година, Дулибица се нашла у зони одговорности хрватских власти. Рат је донио инциденте, провокације и насиље. У прољеће 1993. године у гробљу у Дулибици је погинуо Станко и још један мјештанин. Они су отишли на гробље, како би га очстили. Међутим, неко је на гробљу поставио мину изненађења, која се активирала на потез и убила обојицу. Богдан је био веома потресен Станковом погибијом. Он је био једини човјек из села, који је био уз њега и мајку у најтежем времену њиховог живота. Било му је жао што не може отићи на Станкову сахрану. У току рата Дулибица је скоро опустјела. Посљедњи становник села умро је 1998. године.

У јесен 2003. године у болници у Сремској Каменици умире мајка Смиља. Иако је дуже вријеме била болесна, Богдану је тешко пала смрт мајке. Та снажна Личанка му је у животу била и отац и мајка. Заједно су прошли пут од пакла до раја. Тако то буде у животу. Када треба да уживаш у животу дође авет старости и болести и учини своје. Када ти је год добро, немој се радовати, јер неће дуго трајати. Цијели живот је као филм пролазио кроз Богданове мисли. На Смиљиној сахрани је био и Давор и Загреба. За вријеме подушја у ресторану „Завичај“ на Банстолу је рекао Богдану: „Шарац, знам да од 1990. године ниси био код своје куће у Лици. Када год хоћеш дођи код мене, па ће нас мој син одвести тамо“. „Важи пријатељу“, рече отужним гласом Богдан.

Богдан и Мирјана су 2006. године отишли у пензију. Иако су се дјеца противила, одлучили су да већи дио године проводе у кући на Банстолу. На Банстолу су се добро снашли, тако да су у Штудгарт ишли повремено, углавном на здраствене прегледе и регулисање докумената.

У јуну мјесецу 2007. године, са Давором и његовим сином отишао је у Дулибицу. Понио је четрдесет свијећа. Његова Дулибица је дјеловалла сабласно. Куће је опколила шума. Остаци неколико запаљених и минираних кућа подсјећали су на прохујали рат. Све се промијенило, осим ријеке Лике, која је и даље мирно текла, као нијеми свједок бурне прошлости села. Богдан се посебно потресао када је дошао испред своје куће. Да није било бетонске стазе тешко би пришао кући. Рекао је Давору да припази на змије и евентуално постављену мину. Сјетио се свог посљедњег дана у школи када је завршио четври разред. Тада је било пуно дјеце и пуно село народа, а сада све опустјело. Нема чак ни птица, јер ни оне не живе гдје нема људи. Богдан је показао Давору мјесто гдје је био плот – граница између његове и Миличине куће. Посљедњи остаци плота су одавно иструнули, а сам простор између кућа је био изријан од дивљих свиња.  „Шарац, да ли си овдје пјевао „Ла палому“, упита Давор, настојећи да неутралише тужну атмосферу. „Јесам, пјевао сам неколико пута. Нажалост, било је касно, голубица је већ била одлјетјела“, рече Богдан изазавши осмјех код Давора. Након обиласка кућа отишли су на гробље. Богдан је на сваком гробу запалио свијећу. Посебно се задржао на гробу очевог пријатеља Станка. На изласку из гробља окренуо се и погледао према гробовима. У себи је опростио свима који су га оспоравали  и понижавали. Тада је одлучио да напише монографију села, и сачува од заборава ово личко село, које је сада пусто, а према попису из 1931. године имало је 917 становника. Када се вратио кући почео је скупљати историјску грађу за монографију. Израда се предуго отегла, јер је било тешко доћи до одређене документације. Током епидемије вируса COVID-19  2020. године, Богдан и Мирјана су обољели од те изненадне пошасти. Од посљедица те болести умрла је Мирјана. Богдану је то тешко пало. Жалио је што вирус није и њега однио. Дјеца су тражила да се врати у Штудгарт. Он је одлучио да се пресели у Београд, у стан који су он и Мирјана раније купили. Ту је наставио рад на монографији. Почетком 2025. године завршио је монографију под називом „ЛИЧКО СЕЛО ДУЛИБИЦА – од настанка до нестанка“. Монографија је промовисана на једном крајишком штанду на 68. међународном београдском сајму књига, који је одржан од 25.10. до 02.11.2025. године у Београду.

***

Средином децембра 2025. године, Београд је био прекривен маглом. Жена која је чистила Богданов стан је раније завршила чишћење. Богдан се спремао да оде са пријатељем у оближњи кафић. Није му пријало овакво промјењљиво вријеме. У неком тренутку је зазвонио телефон: „Хало, добар дан, да ли је то Тарзан, мој пријатељ из дјетинства, и најбољи момак из Дулибице? Овдје Драгана, Миличина сестра од тетке Софије, ако ме се сјећаш“ , чуо се пријатни женски глас. Богдан јој је одговорио да се је одлично сјећа и да је она једна од ријетких особа коју памти по добром из времена ране младости. „До мене је дошла твоја књига о нашој Дулибици. Читала сам и плакала. Стварно си је одлично написао. Види се да си најшколованији из цијелог села. Нисам те ја џаба звала Тарзан. Него, да ли би ти ту своју књигу лично поклонио једној особи“, упита знатижељно Драгана. „Свакако, са посебним задовољством, још ако је особа из нашег села.  „Та особа је моја сестра, а твоја комшиница и некадашња симпатија Милица. Налази се у Дому за старе на Бежанијској коси. Било би јој драго да те види“, рече Драгана. Богдан се изненадио, јер је имао информацију да Милица живи у околини Бање Луке.  „Може Драгана, предлажем ти да је посјетимо у недјељу 14. децембра. Касније ми долази син са породицом из Њемачке“, рече Богдан.

У недјељу су се Богдан и Драгана нашли на Новом Београду. Драгана му је рекла да је Милица очекује, али да јој није рекла за Богдана. Идући према дому Богдан се присјећао њиховог сусрета прије шездесет четири године, када је пао са бицикла. У собу је најприје ушла Драгана и након поздрава, најавила је Милици посебног госта. Ушао је Богдан и угледао стару жену у инваидским колицима, која је очито имала тежак живот. Никада је не би препознао да је срео нагдје другдје. Када је Драгана рекла кога је довела, Милици су засузиле очи. Са обје руке држала је Богданову руку. Тај стисак набораних руку пуних старачких пјега симболизовао је неостварене жеље и пролазност живота. „Богдане мој драги, ти си био најбољи од свију нас тамо, али су ти душмани покушали упропастити живот. Међу њима је био и мој ћаћа Мићо. Он је ратовао када није  требало, а није ратовао када је требало. Веселила сам се твом успјеху. Ја сам прошла у животу као боса по трњу. Срећа је што имам добру дјецу, која су ме довела у овај дом. Јутрос ми је била ћерка Зорица. Помаже ми јер сам слабије покретна. На први дан нове године доћи ће са унуцима. То ми даје воље за живот. Него, молим те, узми мој број телефона. Јави се понекад, а било би ми драго да и навратиш.  Ја и ти смо сада најстарији живи становници поријеклом из Дулибице. Осамдесет три године је иза нас. Ипак се остварило твоје пророчанство да ћеш ме пронаћи у старачком дому“, рече сада већ видно расположена Милица. „Свакако да ћу навратити, само да прођу ови празници“, рече Богдан.

У четвртак 1. јануара Милица је била била срећна. У посјету су јој дошли унуци и ћерка Зорица. Око 11.00 сати добила је поруку на телефон. Зорица је погледала телефон и рече: „Порука је за тебе и све нас од неког Богдана, а пише“:

 „СРЕЋНА ВАМ НОВА 2026. ГОДИНА“

ФУСНОТЕ:

[1] Скраћени и неформални назив за службу и припаднике органа безбедности ЈНА према имену Контраобавештајна служба Југословенске армије, које су носили у периоду 1946-1955. године.
[2] Есперанто је међународни језик који не припада ниједној нацији. Он је веома погодан за непосредну комуникацију између људи.
[3] Планински превој на Велебиту између Оточца и Сења.