ГОСПОЈИНСКО ДРУЖЕЊЕ ДИВОСЕЉАНА У БЕОГРАДУ
Миле Рајчевић, проф.
ГОСПОЈИНСКО ДРУЖЕЊЕ ДИВОСЕЉАНА У БЕОГРАДУ
У Београду је 24.октобра 2026.године одржано традиционално Госпојинско дружење Дивосељана у Београду, дружење против заборава. Дружењу је присуствовало двадесетак Дивосељана расутих по читавом свијету, на неколико континената, пуни љубави и сете према своме завичају, којег још увијек носе у срцу. У разговору са Дивосељанима који живе у иностранству чуле су се максиме: „Што смо даље одлазили, срцем и душом били смо ближе Дивоселу. Нажалост, живимо у времену отуђења, гдје се дјеца рођених готово и не познају…“.
Колико топлих загрљаја пригодом сусрета, суза радосница, колико неиспричаних прича из дјетињсва и младости, школовања у Дивоселу и Госпићу, дружења на Окама, чобанства и чобановања, прескакивања потока, косидбе и вршидбе, првих љубави, дрпања у навиљцима, излета на Височицу, скијање на Клиси и Лисинама, купање у Бентовима, животу данас…
У кратким поздравним говорима присутнима су се обратили: Предраг Јерковић, Богдан Јерковић и Миле Рајчевић. Била су то носталгична сјећања на једно од најљепших села у Лици
Говор Миле Рајчевића
које је некад имало 3000 становника, било пуно живота, а данас постоји само у топонимима. Данас је Дивосело пусто. Нема више колијевке ни дјечјег плача. Све је етнички очишћено, започето у Другом свјетском рату 1941.године, а довршено у грађанском рату у Хрватској 1991-1995.године. Сви историјски, антифашистички и културни споменици су порушени: црква, школска зграда, Просвјетни дом, Спомен-дом, сви стамбени и господарски објекти, уништена инфраструктура, гробља оскрнављена, нема трагова живота…Све је пусто, све рушевина до рушевине… Не чује се више ни пјев птица, ни жубор Човинца, нема више ни пчеле ни цвијета… Када човјек дође у ово село подно Велебита има осјећај да је дошао у простор у коме је вријеме већ одавно стало.
Према злочинима који су рађени над овим недужним српским народом Дивосела које су чиниле хрватске усташе 1941 – 1945.године и потомци хрватских усташа 1991 – 1995.године у грађанском рату у Хрватској и сам Гебелс би им позавидио.У овом селу је мрачна страна људске историје исписала своје најстрашније странице. Прошлост се не може мијењати, али се из ње може много научити. Игром несрећне судбине, биолошки остатак српског народа који је живио у Дивоселу-Дивосељани, расут је по читавом свијету: Европи, Азији, Америци, Аустралији…
Пјесма враћа накратко у завичај
Једини свједоци времана надгробни споменици у гробљима са епитафима свједоче о аутохтоном српском народу који је живио у Дивоселу. Преко љета дође понеко да обиђе гробове својих предака, запали свијећу, „баци поглед“ на пуста згаришта и угашена огњишта и враћа се у мјесто боравка. У селу је обновљено 11 кућа у којима нико не живи, све је зарасло у коров и шуму.
Године 1991. у Дивоселу било 413 кућа са још више господарских објеката, од тога је било 276 усељених домаћинстава, у којима се ложила ватра, мјештана који су стално живјели у Дивоселу и 147 викенд кућа у којима се боравило повремено. У село више не стижу ни поштари ни писма. Нити их ко шаље, нити их има ко да прими. Све личи на музеј геноцида на отвореном. Оно што је започео Павелић и фашистичка НДХ, довршио је Фрањо Туђман и етнички очистио Хрватску и наше Дивосело. Остала су тужна сјећања на једно вријеме, које је било и прошло и које нажалост, још увијек траје (…)
Уз сетне разговоре, хармонику и завичајне пјесме држење је потрајало до вечерњих сати.
