Мирко Станковић: Ја у Госпић, Госпић из мене!

Gospic, Mirkova ulica

ПИШЕ: Мирко Станковић

Мој живот у иностранству

Ја у Госпић, Госпић из мене!

Вратити се у град рођења, у коме сам живео, након 18 година, отворити га као кутију играчака, илузија, поставити те старе заборављене предмете на сцену малога театра живота у коме смо харлекин … то се зове успомена и тужбалица.

Речено ми је да морам обавезно отићи у жупанијско „истурено одељење“ за мањине, којима су дужни заменски доделити квадратуру становања. Наивно се понадам да ће овог лета то и бити. Наивно и са шаком очајног хуманизма коју сам стискао себи!

„Ваше кретање је у оквиру Хрватске“!? питала је гестаповски предстојница одељења.
„Паа да, управо ме ујак истерао, стриц прошле године, и такоо….“, кажем.
Гледам у лице бирократије. Ма јок. Ни да трзне на моје шушкање, док тражим по торби. Пада ми на памет да можда тој дами џентлменски малим поклоном (њемачком чоколадом), смекшам срце?

„Требаћете још крдо докумената“, рече млада „вјежбеница“ загледана у интернет понуде.

Изиђем и кренем према улици детињства, ратних разарања и људи који су нагло остарели. Назив улице је промењен. Бивша ЈНА 28, а још пре тога Шеталиште некога диктатора, па поновљена диктатуром идеологије садашњег проширенога времена нео- и фило- екстремима. Према првој десно улици дикатура, уредно се наставља именом – светаца!? Хмм… Нисам наишао на Трг откровења. Ту сам промашио, или они у ишчекивању старог-новог времена нису били концентрирани на логику историје. Видиш ти то … и они промаше.

Сусрет са мојим градом и флуидним сигналима (не)потребе доласка је сетно „сухо“ додворио сузу носталгији.

„Мааа, “ес то ти соја, ма ј… те, ко би река“ – рече бивши комшија, који је млади пензионер ушушкан у кунске захвале домовинског или грађанског рата.

А да те улице кажу да дуго памте, па да се сећају својих имена, у којима су губиле наду, заустављале време и поново падале ради различитих цокула и политичких „боросана“…. Улица је одустала. Изгубила је задњу наду да ће бити само корзо. Улица је понела себе?

„Узми најнужније ствари и ван са моје улице“, заповедно ми је речено 1991. године.

Улица је имала мир, није се пуно бунила.

Прођоше сви барјаци. И ми.

Наш мир је издахнуо кад више немам одређеног места у васељене, кад нисам мојом улицом…ништа не измучи као претурање по старим улицама и кривњама. Заповедним.

Комшије су се раселиле: на гробља, неки помрли од цирозе јетре, а неки од успомена. Стари бифе преко улице, где сам есклузивно пио малиновац (као дете), а мама је на прозору показивала на ручни сат ….И стари који је заостао у „држави кафани“! Навечер су га донели…

Стајао сам пред бившом улицом ЈНА 28 – шта да кажем на вратима заузетости квадратуре? Био сам на списку поништења, злобно примећујем своју мисао, та неће ваљда неки становник тога броја, лево, приземно, мислим се… Стајао сам пред испруженом руком према звону. Осетио сам да време пада на несигурност, која је победила. Вратио сам се на улицу. Завичај ће живети у прошлости живота наших и елегији одласка. Растао сам се са улицом. Није показала сузу, сачувала је себе. Манекенка! Кажу да су улице оригинали, а ми кицоши, па не разликујемо оргинале. А разликујемо ли лаж?

И истина умре управо кад треба да живи, нема ко да јој помогне!

После сам навратио у „истурено одељење“ жупаније да приговорим тврдом закону, и доживео неко олакшање. Зашто да се „купа“ тај закон сам собом?

Ма…јок. Престојница делатница ми је упутила „привитак приопћења“, мени у „бебу“(лице): „Чекајте, испред вас је ваших 60, који чекају исто“! антисептично престојница каже, рафално… а континуитет бирократске „мањине“ чека док се не појави неко као ујак, или стриц…. Дајте људи, ставите у молитву…

А ако не успе код бога, чуо сам да се неки наши у Квебеку, у Канади жене са педерима, ради папира. Ал у обзир долазе само наши.
Мирко Станковић, Хеденхајм-Бренц, Немачка

Политика, 27.10.2009.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

1 + 10 =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд