Милена Чанковић: И јопе петак – ОТОЛЕН!

konjic za ljuljanje

Ел Личани!? Ма, познају се валај од малије ногу. Тако би едан дичачић, роди се у браку наше жене око Бунића, и „њиева“ чоека од госпића. Дадоше му име Жељко. Би љеп дечкић. Нако оплав. Стаменит. Маам стаменит. И водаше га тамо амо. Зера едној баби и ђеду, зера другој баби и ђеду. А врагови и едни и други. Вољели се преко дјетета жацнути. Ка тобож акцептирали везу и брак дјеци, али ипак би свако на своју страну Жељу вабијо. Тако аман дјете научи диванити ка едни, они га одведу код другије. И ваје селидба. И ваје поповање. Ел аман научио тражити кумпјера, дочекаше га исправком на крумпире. Ел аман навика чандрити варенике, дочекаше исправком да је млико. И тако на иљеде пута.

Спаси се дјете када га матер и ћаћа доведоше амо на запад. Амо ђе сунце запада. Мада и ође му је дуго требало да се навикне. Нако сиров, нако из оног крша уђе у двособан стан са родитељима. Одмах га уписаше у некво обданиште. Тамо кад је доша би му ка и мени. Сви некуд кратки, плитки, бљеди, водњикавије очију… не зна ни едно диванити ка њему паше. Кутријо тако и виријо пола дана и угледа у ћошку неквоме коњића. А тај доље не имаде точкиће ман нако повијене шине да се море на њему гегати. Аман никога на коњићу, који га сјети на ђедове коње не би, па Жељо се припе нањ. И од тога трена је вјечито висијо на томе коњу. Прво Жеље дјеца и не обадираше на коња. Стајаде тамо у ћошку да купи прашину. Саде од едном сви би. Ал’ ако шта дјете у Лики научи, онда то би хирархија. Зато када би ујутро дошао и неко од ранораниоца заузео коња да њему напркоси, Жељко би само руком показа да сиђе и река „отолен!“ Некуд тије дана и он њима постави хирархију. Горе на небесима је Бог а доље на коњу Зељко и квит. Дискусије никве било није. Е сада ко послуша тај би добро проша. Ал’ било је и оније који и крај очију нису ћели виђети, нити крај ушију рођеније чути, па би онда покупили едан лаган потез Жељине руке. Најкашње тада фрнули би са онога коња до буџака.

Убрзо су научили сви у обданишту шта „отален“ значи. Другије ријечи још дуго користијо није. Са свога коња би посматра сва догађања. Ту би сједио и гегајући чекао да му његови јаве када ће опее у Лику. И оде он опее у своју Лику. Бабе и ђедови наставише по староме. Канда и није валијо годину дана. Дочекаше га њиева препуцавања. Аман би код едније и стаде гледати како баба гуске у ограду ћера. Довикну он баби, били ваљало чим уђу све и една да затвори љесу. На то ће баба „лису дите, лису!!!“А Жељко узе ону љесу, па кад је свом снагом ошину едном, па други пут, па трећи пут, па све тако редом. При томе поче викати „лиса, љеса, лиса, љеса…“ па сваки пута удри опе све снаге оном љесом а сва се ограда поче љуљати. Покрши се љеса ал он не престаје. „Лиса љеса, кумпир кумпјер, лиса љеса, вареника млико, лиса љеса“ па удри док су му шаке и дланови издржали па на крају вели „Бога и еднима и другима! Та ел то едно те исто“. Окрену се и крену кући ал’ дјед видјевши шта ради стаде каишом пред њега. А Жељко кад га виђе мрко га погледа, гурну га љутито руком и вели „ОТОЛЕН диде-ђеде!!!“ Дид се забезекну па прасну у смјех.

Кашње су на слављима то дуго година препричавали како дјете би паметније и од дида и од ђеда. А „отолен“ остаде узречица и дан данас тати моме, човјеку од 70 година, који је био пријатељ Жељковог покојног тате. И пренесе то на мене и моје синове. И тако кад нам неко на жуљ стане само „отолен“ кажемо и прстом покажемо да се миче. При томе се сјетимо Жељка и све његове фамилије. Бише нам драги његов и дид и ђед. Врази га знали ел и ова прича вама поруку какву шаље. Мене сјети да иду оба Божића. Едан за другим. И да би ваљало да будемо људи ваје, а саде поготово. Покушавам одгурнути слике и текстове да су нељуди управо на те празнике зулум едни другима радили. Не гурам од себе јер ми је комоција ман гурам да се из мрачније сокака иђе кренем.Љубим вас ка ваје све од реда и по реду. Будите добри и добро добријем врат’те.

Чанковић Милена, децембар 2014.

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

8 − seven =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд