Милена Чанковић: И јопе петак – Град који није заслужио да му се име великим словом пише (госпић `90/91.)

 

Био је задњи викенд јула 1990. Као сваке године, тог задњег викенда у јулу би „Сјело Тромеђе“ у Стрмици крај Книна. Покојни Академик Доктор Јован Рашковић држи говор. Каже између осталог овако: „Браћо и сестре! Без анализе прошлости нема будућности!!!“ Сви то вече у Стрмици дигоше руке у вис. Ја у себе некуд се сручи. Нисам ни пљескала већ сам ка обично истог трена заронила дубоко. Мислим да се онда никад помакнути нећемо. Никад за никад! Ваје је неко неком зулум учинио.Тога трена знала сам – ето рата. И тије дана поче ка никад размишљати о тој прошлости. Упита куму Тоју шта су они у тој Стрмици радили за време Другога рата. Ел било бјежаније? Вели – јок! Нигдје они мрдали из свога села нису. Орало се и сијало се ка ваје. Ђуић их је чувао и од страније окупатора, усташа и партизана. Хммм… ту се сјетим Лике моје напаћене. Како је њоме хара ко је аман хтјео и стигао. Залеташе се сви од реда. Покупише лешинари људски едни, други, трећи, четврти и пети на хиљаде живота…

Читајући новине и гледајући овдје на западу како црква католичка скупља новац за рушење „комуниста“ како то све маскираше у почетку још једном оде на јесен у Лику. Осјетила сам напетост свуда наоколо. У повратку наврати у госпић у Плодине испод Дома здравља да се мојом тетком Надом поздравим. Са врата видим да јој прићи од велике гужве не могу. И она ме погледа оним прељепим и крупним очима и ја јој нако с осмјехом довикнем преко оног народа „Кекице, крећемо…видимо се за Нову Годину. Ето тога у трену! Остав де ми коју књигу и романић! Волим те !!!“ И ја оде без загрљаја…

Обожавала сам моју тетку Наду. Мој отац је једне прилике рекао да сам ја мјешавина између управо те тетке, мамине рођене сестре Наде и његове рођене сестре Милке. Баш сам више на тетке него на родитеље повукла. Можда јер сам са њима двема и мојом баком одрасла. Највише сам волила када се у Пишаћу тетка Нада и ја са баком Маром састанемо. А и баки је то најмилија комбинација била. Моја мама је једна вредна жена. Она сав њихов посјед позлати када дође. Убије се радећи. А нас двије нисмо биле толико орне. Ми бацимо сребро мјесто злата на све то. Ал смо баку знале насмијати, бацити партију карата са њом које је обожавала. Шустера. Чим дјед замакне а ми удри да јој удовољимо мада ја никад карте волила нисам. Тата ми је мој смучио и алкохол и карте. Мрзим и данас те двије ствари. И никад нисам отишла баки да нисам на дну торбе сакрила крушковац или кава ликер. То је волила. Било је пјесме и дивана а и сви послови су били урађени док дјед из поља дође.

Тако се примакну та Нова година која никад без мене у Лици није могла проћи. И само пар дана пред полазак потврди ми доктор трудноћу. Наш први син би на путу. Зима би јака. Тата, мама, супруг ми не дадоше да кренем на пут. И ја оста… Тјешила сам се прољећем…А прољеће би кобно. Барикаде… догодише се Плитвице и ја не оде ни тада више. Посље стомак спречи и ја оста и дочека тај црни рат далеко од Лике.

Тетка Нада се јави из Љубљане. У трговину у коју су тек преселили били ушао јој човјек и рече јој: „Шта је четничка курво…још си ту!“ Утече тетка кући у боросанама. Зграби течу и одоше код његове фамилије у Љубљану. Бака ми дошла у бабине и остала одмах код мене. Тетка друга и ест у Загребу и на сигурном уз течу. То ми би најужа фамилија на сигурноме. И могла сам се опустити… Ал не лез враже…

Тетку ка пословођу стадоше звати сваког дана са посла. Да не буде луда. Да радни стаж губи. Остаће без посла. „Та тебе Надо сви воле!!!“ ка и есу….. Течо није ни хтјео избјећи. Он је вјеровао у тај госпић и његов народ. Кад су барикаде постављене ухватише њега и још једног шофера Јадрана наши кад су се враћали из Грачаца и рекоше тетку да може ићи а да онај Хрват остаје. Тетак на њих да есу ли сумили? Како ће човјека ни крива ни дужна ухапсити. Годинама раде скупа. И како мисле да се он без њега врати и они пустише и тога човјека назад. По госпићу глас се пусти како је тетак спасио живот том човјеку. Рачунао је да ће га то спасити и да му је то гаранција у граду у којем сав свој живот живи. И вратише се наивно туго моја… По повратку узеше им документа.

Нису били у свом стану када дођоше по њих. Сав се наш народ који је лаковјерно остао сћућурио на Брионима у пар станова и подрума за време гранатирања. Жена код које су били аман би у подруму. Кренула по кромпир. Кад је видила тамић са војском да стаде пред зграду сћућури се. Видила је да јој њене најближе одведоше. Бацише их у камион позади. Вјерујем да је тамо било још народа а и наоружаних и сад ћу први пута употребити рјеч усташа. Јер онај ко одведе мој народ само ради тога јер су Срби морао је бити усташа био он из госпића или из других хрватских градова. И даље не тврдим и не дам рећи да су сви Хрвати усташе али они су били.

Још једном смо се са тетком чуле. Сад морам прескочити како је добила прилику да се кратко јави из свог стана (знам како ал због сигурности те особе овдје нећу написати, а захвална сам том случају и том ко је то омогућио) Тада смо се једини пут чуле. Рече да су сви скупа у подруму неком. Да их чува стража. Сваки дан одводе њих пар. Ти се не враћају. Два пута је поновила. „Сејо моја, дјеца су код тебе!“ Што само може значити да су ради синова испитивани и да су рекли да су код сестре тј. моје мајке ван границе Хрватске. Сви остали који су те посљедње дане са њима били нађени су у Липовој главици свирепо мучени и убијени.

Од тада се више чуле нисмо. Ја сам звала у госпић МУП, звала у Книн дал може размјена…платиле би мама, ова тетка овдје и ја колико год да су тражили. Нисмо имале готовине али дигле би кредите, хиопотеке на животе… знам да би ме овдје ка њихова држављанина саслушали и да би из неког фонда помогли под условом да вратимо тај новац. Док сам ја помјерала брда и планинске вјенце, ронила дубоко и летила високо…. Назва неко од Хрвата из града гдје живимо маму моју. Без да се представи рече да купи Вечерњи лист… Одлети ја на киоск… читам па ништа наћи не могу. Лакну ми… И мама исто тако. Не даде ми враг мира ман ја опеее…. Земљо отвори се…. Како мами рећи? Како зрака ухватити? Нисам гласа пустила. Нисам тада још ни заплакала. Умрло је све у мени. Заледили се рефлекси, мисли, рјечи… стаде гутати. Реализирам прочитано. Вртим филм. Покушавам саставити слова…слике које су навирале… Виђох теткино насмијано око… чу течу како пјева…завијорише се садашњост црна и насмијана прошлост као оркан у мојој глави… опет ми очи на новине одлуташе у нади да не стоји још увјек оно прочитано… Сузе су дошле касније. Од тога дана никад за њима пресушиле нису.

Текст ме ударао из оних новина у срце, разум, свјест, душу…“Нађено тјело на Велебиту чија је глава прије три дана осванула на Рјечком гробљу“. Нисмо то пратиле. Нисам повезала тек читајући… „Глава на штапу на гробу Хрватског бранитеља у Рјеци припада тјелу које је нађено јутрос над Сењом. Нађени су лешеви жене и мушкарца без главе. Жена је убијена хитцима а мушкарац је заклан. На њима је био сат, ланчић у жене и прстен, новчаник са возачком дозволом на Милан Вранеш, возач из Госпића. Жена је имала торбицу али нису никакви документи нађени са њеним именом. Убили су их четници на Велебиту“. Ништа поњели нису. Ни оно мало готовине из новчаника. Стало им је до голог живота. То боли. То је оно што највише боли. Да однесоше па да се тјешим да је из користољубља… И опростила би им и метак. Ал нож не могу!!! Не могу ни у време поста. Ни на празнике наше када се прашта… Нити опростити нити заборавити… Не могу дужна сам то теткину оку, теткину осмјеху и њеном великом срцу. Дужна течи. Моме доброме течи који ми даде оних 50 динара када сам ишла шампите јести у сластичарну мјесто у школу. Моме течи којем ништа тешко за мене није било. Течи који је знао да немам родитеље близу па ме одведи на рингишпил када луна парк дођи на пијацу… Течи који ми би ка крви моје рођене.

Пожељела сам да је нека друга жена била поред тече. Ал знала сам дубоко у себи да није. Да се хватам за сјенку. Да ходам по дуги… Скочила сам! Какви четници!?! У тексту је још писало да су тјела пребачена на судску медицину у Рјеку. Одмах сам тамо назвала. Би докторица за тај случај задужена. Би разумна жена. Договоришмо се одмах слике послати од обадвоје. Задње свјеже бише са моје свадбе. Кад потврдише тужну и претешку вјест телефонски организирашмо сахрану у Рјеци. Рече докторица да зар нећемо доћи. Ја јој кажем да како. Да смо ми Срби. Зачуђено упита: „Па зар су и покојници Срби? Обадвоје?“ Када сам јој испирчала одкуд су одведени она се жена потрудила да све организира око сахране коју смо ми наравно прво морали уплатити на жиро рачун. Моја је мајка сахранила своју сестру и свака. Било их је рода ближе. Би течин рођени брат у Љубљани војно лице ал жене Словенке. Даље ми је боље шутати. Тако да их комуналци сахранише без икога свога. Звала сам Вечерњи лист да им речем да су погрешно објавили, да су покојници Срби и да су их убиле усташе. Никад то није објављено ни кориговано. Оста љага ђе није требала.

И посље толико година знам се у зноју пробудити. И увјек исти сан и увјек исто питање ми до зоре не да више заспати. Знајући их колико су везани једно за друго били… прогони ме мисао да је једно морало гледати. Једно је прво убијено. Које? Ко је гледао? Осјетим онај њихов страх.. . Ону тугу… Ону бригу за дјецом јесул бар они живи? Гдје су???

Мама је пала у кревет. Сваки дан је долазила докторица да јој даде инекције. Вегетирала је. Ништа је није могло у живот вратити… Била је ту, а опет није више била међу нама. Нисам знала шта ћу. Нисам имала снаге више за све то сама. Требала сам почети радити опет. Син ми је имао ни пуна три мјесеца. Мљеко сам изгубила. Носала оне несретне бочице кувала и ладила… једноставно функиционисала. Спустила сам се до Љубљане да покојнима извучем снају са унучетом из Рјеке. Довезла сам их овамо на запад да бар они буду на сигурном. Брат је био милицајац у Рјеци и одбио носити шаховницу. Побјегао је једне ноћи према Кордуну. Остао је жив. Други син је у задњи час преко Љубова отишао у Пишаћ и ту га Мартићевци покупише ка момка од непуних 17 година и одведоше у рат. Оста глава на рамену ал украде рат и њему младост ка многима нама тих генерација. Употребила сам трик да маму дигнем из кревета. Рескирајући своје дјете оставила бих га карај ње у кревет и рекла јој да ја морам ићи радити. Да како год буде ту једино имам могућност да га оставим. Нека плаче… да зачепи уши ако море… ево ти флашица мљека ако мореш ти му дај говорила бих. И пелене би на дохват оставила.Она није реаговала. Одем тако и дан у страху за њом и дјететом проведем. Ал успјела сам. Сваког дана је унук више враћао у живот. Данас каже да је само он успјео спасити. Била је одустала…

Нешто касније је откривена Липова главица. Наш народ у Лици сазнаде за тај срамни злочин. Дјед слутећи да су настрадали ћер му и зет оде тамо. Оде стар човјек да окреће оно јада што се још окренути могло. И сада вриштим од помисли на те тренутке. Емотивац ка јесам била и остала све ово са овим словима преживљавам опет и видим дједа гдје своје чедо тражи. Тешко му је пало причати о том дану… али поново је узлетио у нади видјевши да нису међу осталим Госпићанима да су ипак живи. Тек када смо први пут помоћ довезли успјели смо доћи до Пишаћа и све му испричати. Тога дана је још почео копнити и полако умирати.

Ја нисам одустала да их за злочин оптужим. Ево и овако. Знам да ће како год било неко прочитати и рећи другом, други трећем… Одавно сам већ ово требала написати. Увјек сам гурала испред себе овај текст знајући колико ће ми снаге требати и колико ће ме опет вратити у прошлост. Ал нека остане још једно свједочанство свирепа народа, срамног чина бездушног града и његових становника.

госпић ће остати град чије се име малим словом пише. госпић ће остати град великих кукавица и већином малих људи јер нису устали када су требали ни они који су могли све ово зауставити. Ја разумијем страх малог и небитног човјека за свој живот, своју дјецу. Праштам онима који су шутали, прашатам онима који су гледали, праштам онима који су гласали за ХДЗ, праштам онима који љути због гранатирања свашта рекли и свашта помислили, праштам онима који су их чували, праштам онима који су их одводили до јама, праштам онима који су их копали, праштам онима који су их бензином пољевали и скрнавили мртве… толико сам успјела са вјером у Бога опростити АЛИ не могу опростити онима што су се изживљавали мукама, онима који су клали. Не могу опростити онима који су то наредили из великог града маштајући о етнички чистој Хрватској. Њима никад опростити нећу макар ме ради тога тамо у паклу крај њих мјесто чекало. Онда опет наиђу дани па сам изнова љута на све. На сунце што сија над тим градом, на кишу што им пада, на птице што им пјевају, тратинчице карај пута што цвату… све би им одузела. Поготово када видим како се никад промјенути неће.

Када негдје кренете поздравите се увјек. Мене одлазак овлаш поздрава и дан данас још увјек боли. Рече ли им икад и довољно пута колико су ми значили? Колико сам их волила? Колико сам сретна била што сам их имала? Да ми поред баке и моје двије тетке родитељи нису недостајали…Туго моја за њима свима нашима бескрајна и преголема. До вијека ћу палити воштане свијеће и враћати успомене на све њих, да не избљеде и не оду ка ми они горе у мукама одоше.

С вјером у Бога и правду данима око 02.02.2014

Милена Чанковић

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

seventeen + nine =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд