ХРАСТ НА КАЛАКУШИ У ДИВОСЕЛУ
Миле Рајчевић,проф.
HRAST NA KALАKUŠI U DIVOSELU
Цртице из Дивосела
O tempora, o mores! О времана, о обичаји!
Генерације Дивосељана носталгично се сјећају стољетног храста на Калакуши, ливади код засеока Почучићи у Дивоселу. Овај древни храст, чија старост датира више стотина година,
Храст на Калакуши
(памти ратове и историју Дивосела), памте чобани, који су овдје напасали своја стада, ђаци који су путовали из Дивосела у госпићке школе, и пролазили сеоским путићем „крај растића“, мјештани који су ишли „на петак“ у Госпић, памтили су га и дивоселски партизани, ратници из Другог свјетског рата, ратници из грађанског рата у Хрватској деведесетих година 20.вијека, косци и жетелице, памте га и данас учесници Сеоских спортских игара „Оке – Дивосело“, памти га историја… У његовој хладовини одмарали су путници – пјешаци на повратку са „петка у Госпићу“, „покисли швалери“(Миле Вујновић, Лазичин и други) који су се послије лумповања и ашиковања у „раним јутарњим сатима“ уморни враћали својим кућама из хотела „Јасиковац“ у Јасиковцу, „Бифеа код Чугинке“, „Илије Кекића“…
Чобани су у дубокој хладовини овог горостаса играли чобанске игре, ручали косци и жетелице, загледали се момци и дјевојке, рађале се прве љубави и симпатије, договарали се за прела и рендесе, а уз пјесму, грају и веселу цику чобана и чобаница чуо се само шум потока који је тихо, покрај храста као пијавица жуборио и вијугао ливадом из Кујичиног врела до утока у Човинац, и кликтај орлова красташа, који су се слободно гнијездили у високим, густим крошњама овог горостаса… (Ор`о гнијездо врх Tимора вије, јер слободе у равници није). Данас, старије генерације Дивосељана на сусретима и дружењима носталгично евоцирају сјећања на пјесме жетелаца и косаца који су се одмарали у хладовини овог оријаша, ноћни жабљи оркестар у оближњем потоку, праља са пракљачама…
Незаборавно шаљиво сјећање на косидбу Калакуше прије и послије 2.свјетског рата остало је записано:
„Никола Теслић био је велики домаћин, газда, већински власник ливаде Калакуше, имао је 20 својих косаца ливаде. Када је косио ливаду, под овим храстом традиционално је пекао двоје јагњади.Послије завршене косидбе и ручка клепале су се косе, орила се пјесма дјевојачка и момачка дуго, дуго…Неколко дана послије косидбе ђаци нису смјели пролазити поред храста од паса луталица који су се скупљали испод храста и глодали јагњеће кости, данима…Сушту супротност памте косци Калакуше послије 2.свјетског рата. Сваки косац понио би за доручак конзерву месног доручка, или паштету, везу капуле и домаћи крув… Трагови, који су остајали биле су празне лименке конзерви и остаци капуле… Паса луталица није било нигдје надалеко, нигдје ни за лијек.“
О tempora, o mores! O времена, о обичаји!
***
„Море Марко, не ори друмове!“
Јован Почуча, Јовина Пажељ са воловима
Прије 2.свјетског рата земља се у Дивоселу обрађивала коњском и воловском запрегом. С временом је нестало воловске и коњске запреге, земља се обрађивала тракторима и савременом механизацијом. Спомена је вриједно да су Дивоселу била само три домаћинства која су послије 2.свјетског рата дуго задржала воловску запрегу за обраду земље и остале радове: домаћинство Бјеговић Јована, Шепавог, у Дренцу, Јерковић Јове, Бабуре и Почуча Јована, Јовине Пажеља у Великом Крају.. Три Јована…
„Већ ти узми рало и волове,
Пак ти ори брда и долине!“
Често пута су знали рећи да су приликом орања на брдовитим теренима „орали под ручном“ за што су волови били сигурнији и јачи од коња.
Воловска снага користила се и у извлачењу трупаца у шуми, чишћењу снијега ралицом, за пољске радове, киријање…
Спомена је вриједан запис у књизи проф. Миле Рајчевића:
„Приликом дизања црквених звона на црквени торањ Српске православне цркве Силазак Светог Духа на апостоле у селу Орнице у Лици била су упрегнута 4 пара волова да их
Чишћење снијега у Великом Крају (волови Јована Јерковића, Бабуре )
помоћу колотуре и памучних ужади подигну на торањ“.
Данас, када човјек дође у Дивосело има осјећај да је дошао у простор у коме је вријеме већ одавно стало. Вјетрови и олује избрисали су трагове живота. Остала су пуста и угашена огњишта. Колико димова, толико несрећних судбина.Све је пусто. Не чује се више пјесма ни момачка ни дјевојачка, ни калача на бунару… Сатима можеш путовати Дивоселом, нећеш срести живог човјека. Једино, високо, високо на небу још се примијете слободарски орлови, вину се високо међу облаке, тужно закликћу и нестану у плаветнилу неба…
