Знаменити Госпићани: Генерал-мајор Будимир Буде Будисављевић
Будисављевић, Будимир Буде, генерал-мајор, племић (Пећани, Лика, 14. IX 1790 — Госпић, 12. VIII 1862)
Био је син граничарског мајора Мијата пл. Будисављевића (1756—1844) и унук Јована, који је у њему развио национална осећања. Основну школу похађао је у Бунићу, а „немачку” у Подлапцу (1799). На трогодишње школовање у војну школу у Госпићу прешао је 1801. и 1807. започео војну каријеру као кадет у госпићкој Личкој регименти. Чин заставника (фенриха) стекао је 1809, који му је 1810. потврђен од француске војске у коју је ступио након окупације Карловачког генералата. Исте године постао је потпоручник, а потом је у чину поручника 1812. пошао у рат против Русије и једва остао жив приликом прелаза реке Березине, о чему је оставио кратко драматично сведочење. Даље образовање наставио је 1813. и 1814. у Магдебургу у Немачкој.
Када се 1815. вратио у аустријску војску, признат му је чин оберлајтнанта па је од 1824. до 1826. био заповедник чете (компаније) у Врепцу у Лици, у којем је обновио српску цркву. Потом је премештен у Плашки у Огулинску регименту и априла 1832. унапређен у чин капетан-лајтнанта а децембра 1833. у чин капетана. Као заповедник Плашчанске компаније обновио је српску цркву у Плашком.
Када је јула 1839. прекомандован у штабно место Госпић, ступио је у везу са српским трговцима и грађанима, укључио се у њихову национално-препородну делатност и зближио се са песницима Алексом Андрићем и Николом Боројевићем и пуковником Кузманом Тодоровићем који је био командант Личке регименте. Као угледни официр, тада у чину капетана, биран је 1842. за посланика Срба из Лике на Народно-црквеном сабору у Карловцима на коме је Јосиф Рајачић изабран за митрополита. У току 1843—1844. допринео је оправци и осликавању српске цркве у Госпићу и у њу увео „хармонично пјеније”, односно „српску вокалну капелу”. У то време (1843) стекао је чин мајора, а 1846. потпуковника, постао пријатељ будућег српског војводе Стевана Шупљикца и кум будућег хрватског бана Јосипа Јелачића. Био је биран за посланика на Мајској скупштини, али због пречих војних обавеза њој није присуствовао, иако је његово име било међу кандидатима за српског војводу.
Са своја четири сина пошао је 1848. у рат против Мађара као командант Трећег личког граничарског батаљона у саставу Првог армијског корпуса Јелачићеве војске која је јануара 1849. ушла у Пешту. Марта 1849. унапређен је у чин пуковника, да би од маја 1849, као командант бригаде, учествовао у операцијама Јелачићеве Јужне армије на подручју Српске Војводине. Најпре је својом бригадом вршио блокаду Петроварадинске тврђаве из правца Каменице, а затим је јуна месеца учествовао у нападу на Нови Сад из правца Пирошког пута, разбио одред мађарске војске, заробио пет топова и наставио прогон непријатеља. Његова бригада учествовала је у борбама код Жабља и Ђурђева а јула је поново враћена на опсаду Петроварадинске тврђаве.
Чин генерал-мајора стекао је 1850. и премештен у Панчево, где је био изложен клеветама и сумњама као официр српске народности. Не хтевши под старост да му се каља част и име, отишао је 1852. у пензију и вратио се у Госпић са намером да у њему подигне српску школу за Личку и Оточку регименту и ближу околину. Са архимандритом Сергијем Каћанским, администратором Горњокарловачког владичанства, успео је да подигне школску зграду. Сахрањен је у Госпићу.
ИЗВОРИ: Аврам Ђукић, Срби пуковници и Генерали, РОМС, М. 8226; ЛМС, књ. 107, 1863, 82; Славко Гавриловић, Записи о ратовању око Петроварадина 1848— 1849, ССАНУ, Одељење Историјских наука, 10, Београд 1997, 20-24.
ЛИТЕРАТУРА: Димитрије Николајевић, Преписка ђенерала Будислава Будисављевића (1790—1862), Сремски Карловци 1911, 1—67; Шајкашка. Историја, II, Нови Сад 1975, 134, 136—137; Драго Роксандић, Војна Хрватска. La Croatie militaire, I, Zagreb, 1988, 304.
Преузето из Српског биографског речника Матице српске (Нови Сад, 2004, стр. 860-861, аутор прилога С. Гавриловић)
