Село Могорић, историја и људи

Село Могорић основано је на месту где су некад живели делови племена Могоровића. Први подаци о овом племену, како пише Душан Узелац у у књизи „Лика и Срби медачке општине“, потичу из 1248. године, а споменици о њима датирају из 15. и 16. века. Процењује да су Могоровићи тада имали преко 300 кућа са око 1.500 чељади.

Иначе, Могоровићи су од 9. до 13. века живели код Задра, а кад су провалили Монголи у те крајеве, они су се померили у Лику. Нису словенског већ уралско-алтајског порекла.

Насеље Могорић се развило око ушћа потока Ковачице у Јадову. Ту је на брежуљку у 15. веку Нико Могоровић подигао утврђење испод кога је била сазидана хришћанска богомоља. Још и данас на литици постоје остаци тог утврђења и око њега комади плоча са траговима орнамената који вероватно потичу од те богомоље. Име насеља Могорић јавило се у попису личких тврђава из 1577. године.

Из страха од Турака, стари Могорићани су још 1514. почели да напуштају свој завичај. Од пролећа 1527., када су турске чете овладале Ликом, па све до 1577., у Могорићу није било живе душе. Те године Ферхад Паша Соколовић поставио је своје посаде у старе могорићке градове, а нешто касније је почео око њих насељавати муслимане и хришћанску рају у којој је доминирало српско становништво, доведено са динарског подручја. Они су касније пребегавали на аустријску страну и борили се против Турака. У време повлачења Турака из Лике 1689. године, у Могорићу није било Срба. Насеље је остало пусто све до 1697. године, када су аустријске власти на његово подручје довеле мањи део Срба око Бриња и Смиљана, а највећи од Обровца, Книна, Буковице, затим горњег Поуња и Грахова.

У попису становништва из 1700. године, у Могорићу је било забележено 100 српских кућа (са Плочом), а у попису од 1701. године 66 породица са 520 чељади.

Према попису од 1712. у насељу су се затекле следеће породице:

Бобановићи, Бољеврковићи, Борковићи, Чанковићи, Ђаковићи, Џодани, Феркићи, Гајићи, Гвојићи, Јанковићи, Јустићи, Корице, Кравићи, Крмићи, Кудузи, Љубичићи, Маргаретићи, Медаковићи, Милановићи, Миливојевићи, Радаковићи, Стојисављевићи, Тепшићи, Врлићи, Вучковићи и Заклани. Све ове породице су дошле од Обровца, Книна, Буковице, Поуња и Грахова, док су породице Басарића, Бањеглава и Маљковића дошле од Бриња и Смиљана, а на то су подручје својевремено пребегле са Крбавског поља. У време досељавања и адаптације у Могорићу, неке досељене породице дислоцирале су се у Комић и Брувно.

Од 1712. стање се мењало. Неке породице су одселиле, а неке су изумрле.

Одселили су се:

Бобановићи, којих данас има око Бенковца и у Биограду на Мору;

Врлинићи су се настанили у Д. Храстовцу код Костајнице;

Гајићи су по свој прилици отишли у Плочу;

Гвозденовићи у Добросело;

Гвојићи у Сврачково Село;

Јанковићи у Лешће и Рамљане;

Љубичићи у Д. Храстовац;

Џапићи у Дољане и данас се презивају Џапо;

Милановића има у Дреновцу, Јасиковцу, Г. Лапцу, Врановачи, Врелу кореничком и Врпилима; Миљковића у Плочи;

Пољака у Подлапачи и Шибуљини;

Тепшића у Горњој и Доњој Ступници и Горњем Сјеничку.

Бољеврковићи су изумрли (последњи је био Раде, који је умро 13. 5. 1878. године).

После 1712. у Могорић су се доселиле породице:

Борићи, из Језерана,

Вурдеље, из Сврачковог Села,

Кораћи, из Висућа,

Кричковићи, Маргаретићи и Тома, из Врепца,

Лазићи, из Плоче,

Дуковци, из Рибника, који су се касније тамо вратили и

Тодорчевићи, који су побијени због бајања стоке.

Око 1900. године у могорићким засеоцима живеле су следеће породице:

У Буљмизама: Бањеглави, Басарићи, Дуковци, Ђаковићи, Корице, Кудузи, Крњајићи, Маљковићи, Маодуши, Радаковићи, Томаши, Вучковићи и Заклани;

У Илинцу: Корице, Кравићи, Кричковићи и Радаковићи;

У Зеби: Борковићи, Ђурковићи, Лазићи, Маргаретићи, Милојевићи, Корице, Кричковићи, Радаковићи, Вркићи и Вурдеље;

У Горњем Могорићу: Чанковићи, Џодани, Илићи и Радаковићи

У Крчевинама: Борићи, Корице, Радаковићи и Стоисављевићи.

 ИЗВОР: Душан Узелац, књига „Лика и Срби медачке општине“ (стр. 227-231)