Село Медак – историја и људи

Medak, crkva

Од насељавања српске популације у Личко поље, најзначајнији део њеног битисања одвијао се преко Метка. У њему је око 1696. године свој двор подигао православни владика Атанасије Љубојевић. Године 1770. и владика Данило Јакшић у Метку подиже свој двор. Уз њега сагради и школу у којој се учила српска писменост и спремали учитељи и свештеници. По двору, Медак је прозван „Дворином“.

Сматра се да су људи у Метку живели од давнина. О томе има доста видљивих трагова (откривени у једној градини римски и грчки метални новчићи из 3. века и један бакарни новчић из Pharosa). На подручју Метка нађена су и два саркофага са натписима, што указује на трагове римске некрополе, а као још један траг из римског периода је миљоказ.

После досељавања Словена и образовања хрватске феудалне државе на простору Лике, Медак се спомиње као посед племена Могоровића. Зна се да је племе Могоровића у оквиру тадашње Личке жупе држало у поседу највећи део Личког поља. Медак је у то време важио као треће важно седиште Могоровићке жупе.

Насеље Медак је настало од имена Медак, које је пре више векова носило цело племе које је ту живело. Презиме Медак и данас се може наћи у појединим крајевима земље, а од имена Медак настало је и презиме Медаковић.

После упада Турака у Лику, Медак је од 1522. па све до 1577. био пуст, без народа. Те године Ферхад паша га је настанио муслиманима и делимично српском рајом, коју су претходно Турци доводили и насељавали на подручје Книна, Котара, Буковице и Скрадина. Одатле потичу први Срби које су Турци настанили у Метку и околини.

За време устанка у Лици, који је трајао од 1684. до 1689. године, готово сви медачки Срби су се разбежали, неки и изгинули, тако да је Медак опет био пуст, без народа. После 1690., када више није било Турака у Лици, крајишке власти насељавају Медак Србима који су дотле живели на подручју Книна, Котара, Обровца и Буковице, тако да они чине основицу садашњег медачког становништва. У то време у Медак је дошло и неколико породица из Бриња. Ради се о оним породицама које су раније избегле из турског дела Лике и Крбаве на аустријско крајишко подручје. После 1712. године у Медак је дошло и десетак породица из ближе околине. Сењски бискуп Главинић, обилазећи 1696. године Лику, у Метку је забележио 70 српских кућа. Према Манојлу Грбићу, те Србе је из северне Далмације довео у Медак српски владика Атанасије Љубојевић.

Према попису из 1712. године у Метку су живеле следеће породице (са укупно 1160 чељади):

Ацкета

Брујић

Цапитлак

Црнокрак

Чокеша

Ћалић

Дудулица

Добричина

Дошеновић

Драганић

Драгичевић

Дробњак

Ђурашевић

Глумац

Гојчиновић

Грбић

Гвоздић

Јађов

Јемић

Јовичић

Калинић

Кораћ

Кошутић

Ковачевић

Крековић

Купрешанин

Лончаревић

Љесковац

Љуштина

Маодуш

Мартиновић

Марунић

Мечан

Мучић

Михајловић

Милнић

Мијалић

Мусаљ

Орлић

Пањевић

Павић

Петровић

Поцрња

Поповић

Прибић

Радић

Радиновић

Рађевић

Самотлак

Селаковић

Старчевић

Страњина

Сукнајић

Шурлић

Шкорић

Тарбук

Теслић

Травица

Трбојевић

Влајнић

Влаисављевић

Врачар

Вучић

Угарак

Узелац

Вулетић

Загорац

Жегарац

Медак се сматра највећим српским насељем у југоисточном делу Личког поља. Посебну драж причињава Метку што се налази на саставцима двеју река: Лике и Гламочнице. Бистре воде ових река покретале су камење многих воденица. Ту су и Љуштине, чије се куће налазе у непосредној близини, саградили пилану и дали јој своје име – „Љуштинова пила“.

Од општинског седишта Госпића, Медак је удаљен 14 километара. Медак заузима релативно широк простор и на њему су се временом развили многи заселци. Посебно се итичу Брезик, Кукљиц, Папуча и Багуница.

Северно од железничке пруге, на левој обали Трнаве, има пар кућа које припадају Купрешанима.

На Гламочици су Травице саградиле млинове и направили бент (брану) и тако постигли да се мељава жита обавља целе године. Травице потичу од реке Буне у Херцеговини. По причању старијих људи, један део овог племена је бежао испред турске опасности, а други се селио са њима као српска раја. Зауставили су се у Буковици, негде у пределима Ђеврсака. Ту су живели једно време и у повољним приликама пребегавали на аустријску страну. У крајишком попису из 1712. године, управо када су Лика и Крбава ушле у састав Карловачке војне крајине, Травице се у Метку не спомињу, па се мисли да су се ту населиле касније. По свему судећи, прве Травице које су доспеле на медачко подручје, зауставиле су се на Кућиштима у Брезику, испод Вукове главице. Тај део земљишта, који се протеже испод самог Велебита, Брезичани су касније назвали „Травичина кућишта“.

Заселак Брезик

Брезик захвата подручје око пута од Медачке главице до Загорачке Вароши, удаљено око километар од медачке цркве. У Брезику је 1857. било 334 житеља. На подручју Брезика живе Љесковци, Страњине, Узелци, Домазети, Гвоздићи, Потребићи, Грбићи и Ћалићи.

Заселак Кукљиц

Кукљиц се спомиње у 13. веку, када је био у поседу племена Могоровића. Добио је име по фамилији Кукљић, која је ту живела. Подручје овог насеља, које је обухватало још Крижајицу и Ведрине, имало је 1768. године 365 становника. На подручју Кукљица настањени су Вулетићи, Узелци, Маодуши, Влаинићи, Тесле, Ћалићи, Потребићи, Страњине, Грбићи, Мрђановићи и др.

Заселак Запољак

Запољак се сместио између Крекуше и Растика, нешто ближе извору реке Лике. До 1931. у Запољак је била укључена и Папуча, када је имао 320 становника. У Запољку доминирају Купрешани, а нађе се и понека породица Бркића.

Заселак Папуча

Папуча се простире североисточно од извора Лике. У Папучи доминирају Купрешани. Дања и Пајина Купрешанин држали су дућане и важили су као пример предустретљивости и поштовања својих муштерија.

Са десне стране реке Лике, уз цесту у правцу Метка развило се насеље у коме су домове подигли Купрешани, Оклобџије и Јеловци. Ту је на пољани званој „Смрдељ“, пред Други светски рат, подигнута основна школа. На релацији од Багунице па све до Медачке главице живе Петковићи, Јеловци, Оклобџије, Маодуши и Брујићи. И у подножју Медачке главице временом се развило нешто гушће насеље и у њему живе Блитве, Узелци, Страњине, Драгичевићи, Стојисављевићи и Ацкете, док су око Парапета и Блитвине главице станиште нашли Блитве, Страњине, Маодуши и Цапитлаци.

Заселак Багуница

Багуница се као засебан заселак исказивала од 1890. године. Онда је имала 206 чељади, да би 1971. пала на 175. На источном и северозападном делу Багунице настанили су се Узелци, Загорци, Јурасовићи, Маодуши, Грбићи, Михићи, Новковићи, Травице, Вулетићи, Ракићи, Блитве и Маруновићи.

Насеље Медак

Медак се у ужем смислу развио на простору на коме се налазио стари Медак, али са разликом што се у новије време његов развој више оријентише уз регионални пут Госпић – Грачац. У свом ширем простору, Медак лежи између река Лике и Гламочнице и железничке пруге. Западно од ушћа Гламочнице у Лику постоје засеоци Радошевића и Поткоњака, а то је већ граница са Почитељем.

Недалеко од моста преко Гламочнице, са десне стране пута који води за Грачац, узиже се осмогодишња школа. Подигнута је 1936. године и на челној страни је писало: „Основна школа краља Александра I витешког ујединитеља“. У околини школе су куће подигли Марунићи, Клеути, Блитве, Купрешани и др.

Успут према Почитељу лоцирана је медачка пошта, која је отворена почетком 18. века. Од поште у правцу Велагуше живе Сурле, Трбојевићи, Узелци, Клеути, Љуштине и Радошевићи.

Распрострањеност и порекло родова

Узелци су од давнина били најбројније племе у Лици. Према Милану Радеки, 1931. године било их је 310 породица. Десетак њихових кућа лоцирано је на источној страни брда Багунице, према старој цести која се у Папучи одваја за Плочу. Узелци старином потичу из Црне Горе и мисли се да су живели између Таре и Пиве, а један податак указује да су насељавали подручје Самобора, а он се налази у Гатачком пољу недалеко од Автовца. Услед честих налета Турака из Санџака ка Црној Гори група српских родова одлучила се на сеобу у правцу северозапада. Међу њима су се налазили Узелци, Вујновићи, Рајчевићи, Лемаићи, Пејновићи, Басарићи, Богићи, Гајићи и Катићи. Ови родови су се зауставили у Гатачком пољу, али су их средином 16. века личке аге и бегови довели у свој део Лике и као рају населили око својих градова у Бужиму, Крчмарићу, Богданићу и Смиљану. Ово становништво се временом раселило по ивицама Личког, Гацког и Крбавског поља.

Бројност породица у Метку имало је следећу слику:

Ацкете 2, Антоновићи 1, Бањци 1, Блитве 1, Брујићи 8, Цапитлаци 1, Цигановићи 1, Црнокраци 5, Ћалићи 3, Доброте 1, Домазети 5, Драганићи 1, Глумци 3, Грбићи 12, Грубићи 1, Гвоздићи 3, Иванишевићи 1, Јеловци 4, Јовичићи 1, Јурасовићи 5, Клеути 12, Колунџије 1, Коњевићи 3, Купрешани 2, Љесковци 3, Љубојевићи 2, Маодуши 34, Љуштине 11, Марчићи 2, Марунићи 13, Михићи 7, Мрђеновићи 4, Медаки 2, Оклобџије 25, Петковићи 3, Потребићи 15, Радошевићи 7, Старчевићи 1, Страњине 12, Сурле 6, Шарићи 1, Тарбуци 2, Тесле 1, Травице 17, Трбојевићи 6, Узелци 44, Влајинићи 2, Влаисављевићи 4, Вуксани 1, Вулетићи 19, Загорци 17 и Замбели 1.

До 1915. године из Метка су се одселиле следеће породице:

Букићи, Бобани, Бомештровићи, Буроје, Бурзе, Чатлаковићи, Чокеше, Чуче, Ћелићи, Додици, Долине, Дрље, Душићи, Јакићи, Јакшићи, Јокићи, Ките, Креке, Љубићи, Макари, Марини, Мауки, Милаковићи, Милићи, Мургићи, Пејаци, Попадићи, Поповићи, Поробићи, Релчеви, Ристићи, Салате, Стојкови, Шолаје, Велагићи, Врлићи и Зимоје.

Са крајишког подручја, од Оточца, Брлога и Бриња у Медак су се доселили:

Брујићи, Глумци, Грубићи, Љуштине, Орлићи, Прибићи, Шкорићи, Влаисављевићи.

ИЗВОР: Душан Узелац „Лика и Срби медачке општине“ (стр. 91-128)

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sixteen + eight =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд