Ко се борио у Хрватској од 1941. до 1945. године?

Ђорђе ПражићПИШЕ: Ђорђе Пражић

Увод

Са данашње историјске дистанце је чудна дугогодишња наивност Срба на свој положај и страдање у Хрватској. Ријетко је који европски народ толико страдао од другог народа (својих комшија) а да је то истовремено непознато у правој мјери свјетској јавности, па чак и потомцима жртава. Срби у Хрватској су свој допринос антифашистичкој борби и огромне сопствене цивилне жртве уграђивали у „темеље братства и јединства“, да би након седамдесет година све то било заборављено и хрватским историјским фалсификатима другачије интерпретирано. Срби антифашисти су постали „фашисти“ а потомци фашиста су постали „антифашисти“. Један од разлога је и српска заблуда према хрватским комунистима и партизанима, који су главни узрочници заблуда. И данас многи Срби нису схватили да су хрватски националисти и комунисти имали заједнички државотворни циљ (независна Хрватска), а разликовали су се само по методи реализацији тог циља, и у односу према Србима. Док су националисти масовно убијали Србе, хрватски комунисти су их искористили и трошили у ратним дејствима у НОБ и тако Хрватској прибавили ореол антифашистичке државе. Након недавне прославе „22. липња, Дана антифашизма“ у шуми Брезовица код Сиска и званичних изјава хрватских државника датих том приликом, треба зе запитати: Ко се заправо борио на страни антифашизма у Хрватској од 1941. до 1945. године.

Српска наивност и хрватске обмане и лажи

Све до 1991. године, у СР Хрватској се славио 27. јул као Дан устанка. Централна прослава се традиционално одржавала у Србу а обиљежавало се и у осталим српским устаничким мјестима. Прославе су биле веселе природе уз традиционалну личку јагњетину и пиће. Полагање вјенаца на споменике, стереотипни говори дежурник руководилаца су били као увод у неки спортски сусрет и касније конзумирање јела и пића, уз пјесму, плес и весеље. Највеселији и најгрлатији су били неустрашиви борци, од народа звани „јамари“ или „пећинари“, који су послије рата уз помоћ два свједока приграбили пакет борачких привилегија. Оно мало преживјелих правих бораца-партизана тужно су из прикрајка гледали ту соцреалистичку фарсу. У многим српским личким селима, тај дан је био једини слављенички дан у години. Све се то догађало у српским мјестима и селима уз веома мало присуство хрватског живља (углавном бораца НОБ). Нико тада није размишљао а ни спомињао огромне српске цивилне жртве а и допринос српског народа антифашистичкој борби.

Боци 6.личке на одласку из Лике

Борци 6.личке на одласку из Лике

Док су те вредности тонуле у историјски заборав, хрватски политичари и историчари су градили нови антифашистички имиџ хрватског народа.

Ове године 22.6.2015. на телетексту хрватске телевизије (вијести ХРТ) је писало: „Прва наоружана антифашистичка постројба у Хрватској и окупираној Европи у Другом свјетском рату, био је Сисачки партизански одред основан 22. липња 1941. у шуми Брезовици. Оснутак Сисачког одреда означио је почетак организиране антифашистичке борбе у Хрватској, у којој је активно судјеловало више од 500.000 хрватских грађана“.

У атмосфери сталних напада на антифашисте у Хрватској и јавног афирмисања вредности НДХ, Хрватска је прославила Дан антифашистичке борбе. Премијер Милановић је изјавио: „Први сисачки партизански одред био је углавном састављен од Хрвата, али у великој мјери и од Срба. Управо та веза хрватских комуниста и српског народа довела је до тога да антифашистички партизански покрет постане масован и народни, као јединство Хрвата и Срба у борби за слободу“.[1]

У свом обраћању Мишелу Платинију, предсједнику УЕФЕ, поводом инцидента на фудбалској утакмици Хрватска – Италија, 12. јуна 2015. када је на травњаку стадиона Пољуд у Сплиту нацртан кукасти крст (свастика) нацистички симбол, димензија 11х11 метара, хрватски премијер Милановић је молио: „Немојте нас избацити са Еура, Хрвати нису нацисти, већина их је била у партизанима“, чиме је наставио са тврдњом, да су Хрвати били најбројнији антифашисти у Југославији у Другом свјетском рату од 1941. до 1945. Корјени те обмане сежу још од времена Другог свјетског рата.

Хрватско комунистичко водство је још у рату стално потенцирало једнаки доринос Срба и Хрвата у борби а истовремено изједначавало усташке злочине са четничким. Данашње хрватске власти и стручна јавност говоре само о доприносу Хрвата у антифашистичкој борби, а Србе понекад спомену као украс грађанског друштва, јер знају да се српски народ задовољи и са малим похвалама у свеопштој сатанизацији. Ко се стварно борио у Хрватској и са којим ефектима, најбоље се може уочити из научно утврђених квантитативних показатеља (бројног стања оружаних формација) и броја убијених лица (цивилних жртава рата).

Учешће Срба и Хрвата у НОБ од 1941 до 1945.

Од свих народа Југославије, Срби из Хрватске су надпросјечно учествовали у НОБ., што се може видјети у табели бр. 1

ПРЕГЛЕД УЧЕШЋА СРБА И ХРВАТА У НОБ НА ТЕРИТОРИЈИ  ХРВАТСКЕ У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ [2]

 

Народ 1941децембар

%

1942децембар

%

1943 1944 1945%
август% децембар% март% децембар%
СРБИ 5.40085 % 15.10075 % 19.50064 % 28.80048 % 29.16439 % 36.63527 % 63.71028 %
ХРВАТИ 80012.5 % 5.28025 % 10.50034 % 29.30049 % 30.71842 % 85.95362 % 140.12461%
Укупно 6.450 20.380 30.000 60.000 74.500 120.796 228.474

Ако се одреди средњи бројни однос између Срба и Хрвата у јединицама НОВЈ у Хрватској за све четри ратне године добијамо однос 1,73 : 1 у корист Срба . Ако узмемо податке о учешћу у НОБ свих живих становника СР Хрватске а према стању од маја 1945. године долазимо до закључка да је учешће Срба 11,2% а Хрвата 4,7%, са односом 2,4 : 1 у корист Срба[3]. Из овог прегледа се уочава да су Хрвати значајно почели попуњавати јединице НОВЈ тек по капитулацији Италије, када се већ уочавала побједничка страна у Другом свјетском рату. Савезници су искористили мит о „хрватском антифашизму“ као основу политике залагања камена темељца нове југославенске будућности. Тај ирационални мит партизанског југославенства скупо је коштао српски народ у Хрватској.

Фарса о четницима

Вршећи анализу разних докумената партијско-политичког руководства у НОБ, као и дискусије на послијератним научним скуповима, може се закључити да су у току НОБ-а у Хрватској највећи проблеми били борба против четништва (четничка издаја) и рад на развоју НОП-а у хрватским крајевима[4]. Четничка опасност је преувеличавана и послужила је за национално идеолошко дјељење међу Србима и даљњу физичку ликвидацију Срба. Тако су после капитулације Италије, командант и комесар Главног штаба у Хрватској Иван Гошњак и Владимир Бакарић наредили, да се изврши један од најтежих партизанских злочина у Другом свјетском рату: 1. Због опасности од четника у овој фази борбе, нису нам потребни заробљеници. 2. Све заробљене у борби ликвидирати. 3. То чинити и убудуће. Лажна симетрија у односима снага НДХ и четника, је била омиљена у партизанским штабовима, иако је понекад изгледала смјешна.

Група бораца четника из Лике

Група бораца четника из Лике

У једном раду познатог команданта 35. личке дивизије др. Петра Клеута наводи се, да су по одласку 6. личке дивизије у Србију, наше снаге имале према себи јаке фашистичке снаге од 6.670 људи, којом је руководио „Заполи“ (Заповједништво подручја Лика). То су били усташе, домобрани, оружници и Медачки четнички одред од 60 четника. Те снаге су ојачаване са два њемачка батаљона[5]. Поставља се питање, каква је то снага од 60 четника у односу на 6.610 припадника оружаних формација НДХ? Толики број четника једва је могло обезбједити двије смјене сеоске четничке страже око Метка и осталих мјеста.

Борбена дејства против усташких снага изгледа нису били приоритет, посебно након одласка пролетерских дивизија (6.личке) из Хрватске за Србију. Зато се и могло десити да скоро на крају рата 1944. године у Лици буде великог страдања српског народа од стране оружаних формација НДХ (тежишно усташа). Неспособност и неборбеност хрватских партизана Примораца у одбрани српског народа 1944. године правдала се оштром личком зимом и неискуством у борби.

У тим партијским извјештајима, веома често су усташе представљане као „шачица декласираних маргиналаца која нема подршку у хрватским народним масама“. Чак су и поједини високи војни руководиоци Срби, сматрали усташе само „неурачунљивим појединцима“[6].

Сатанизацији четништва као симбола зла доприњела је послијератна партизанска књижевност и кинематографија. У том југославенском културном опусу домобрани су представљени као неки смјешни доброћудни јадници који се одмах предају, доносећи партизанима оружје и одјећу, а својој кући одлазе у гаћама. Усташе су приказиване у негативном контексту и углавном у црним беспрекорним војничким униформама са крватама. Четници су представљани као разбарушени, ружни, прљави, пијани, зли и са камом као кољачким реквизитом. Овом имиџу „злих четника“ доприњели су и неодговорни појединци Срби, који су се са ножем и шајкачом сликали за хрватске медије почетком деведесетих година.

Учешће Хрвата и Срба у формацијама НДХ и четничким јединицама показује стварну снагу и опасност од појединих оружаних формација на територији Хрватске и можемо је видјети из табеле бр.2.

ПРЕГЛЕД УЧЕШЋА СРБА И ХРВАТА У ОСТАЛИМ ОРУЖАНИМ ФОРМАЦИЈАМА НА ТЕРИТОРИЈИ ХРВАТСКЕ У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ [7]

Године СРБИ ХРВАТИ
Четници Усташе Домобрани Легионари„Вермахт“ оружници Укупно
1941 106.000 8.100 114.100
1942 4.500 42.000 110.000   10.000 162.000
1943 7.000 55.000 133.000 30.000 12.000 230.000
1944 5.000 160.000 30.000 190.000
1945 4.000 130.000 15.000 145.000

Ако анализирамо 1943.годину, када су четници били најбројнији видимо да четника има 7.000 а снага НДХ има 230.000, што је однос 32,8 : 1 у корист снага НДХ.

Након 1943. године, долази до смањења бројног стања оружаних формација НДХ. Упоређујући са табелом бр.1 види се да су припадници оружаних снага НДХ прешли у партизанске јединице и при крају рата обезбједили себи ореол антифашистичких бораца. Познати су нам случајеви када су потомци жртава послије рата на улици препознавали усташке злочинце у униформама припадника ЈНА.

Значи, послије капитулације Италије заробљени четници су углавном стрељани а припадници оружаних формација НДХ превођени у партизанске редове.

У послијератним стручним радовима и уџбеницима изједначивани су усташки и четнички злочини, да би у садашње вријеме четнички злочини добили већи значај. Постоји огроман број извора који доказују да су Срби били најбројније жртве у Хрватској, односно да је над њима извршен геноцид. Југославенска историографија ту историјску чињеницу није никад квантификовала. Број убијених Срба на подручју НДХ процјењује се на 200.000 до 700.000, а у самој Хрватској најмање на 180.000[8]. Највећи дио ових жртава убиле су усташе.

Хрватски политичари и историчари вјешто су успјели да провучу обрнуту узрочно-последичну везу у којој су свирепи злочини Хрвата према Србима, последица „великосрпске хегемоније и угњетавања“.

Према до сада познатим подацима за вријеме рата четнци су убили око 1.373 лица (од тога су Срби били преко 50% жртава). Овај број четничких жртава недовољно верификује „четничку опасност“, па садашњи историчари у Хрватској тај број умјетно подижу на око 20.000. Ово значи да су припадници хрватске војске више убили српских цивила (око 2.000 ) за време агресорске операције „Олуја“ 1995. него што су четници убили (цивила и војника) за вријеме цијелог Другог свјетског рата.

Један мањи дио Хрвата (800 припадника) активно се 1941. укључио у антифашистичку борбу и дјелио добро и зло са Србима. Њихову борбеност и жртве Срби никада нису заборавили. Они су били разлог српске вјере у братство и јединство али њих је било сувише мало да би се то и остварило.

Закључак

Срби у Хрватској довољно не афирмишу своје националне вредности. Углавном закашњело дефанзивно реагују када неко изнесе лаж о њима. Још увијек у једном дјелу српског народа постоји проклетство подјеле на четнике и партизане, иако су за већину Хрвата сви Срби одавно били и биће само четници. Срби из Хрватске протјерани су са својих вјековних огњишта али не смију заборавити своју историју. Сталном афирмацијом наших националних вредности, треба анулирати хрватске лажи и национални тријумфализам и националну еуфорију, која је окренута против свих Срба. Савремена информациона технологија нам омогућава да нашу борбу за истину можемо водити непрестано и на цијелом свјетском простору. Прошло је вријеме кад смо зависили од закулисаних игара, проблематичних одлука и квалификација у неким партијским комитетима и „народним“ руководствима.

Од познатих бораца за слободу, антисрпском пропагандом, Срби се представљају као модерни нацисти. Српске антифашистичке вредности преузели су други а свој фашизам приписали Србима.

Нама у овом времену остаје стрпљива и тешка борба са знањем на научном бојном пољу, којом можемо побједити историјске лажи и преваре наших старих и нових непријатеља. Борба је дуготрајна али на крају даје конкретне резултате. Оптимизам уљевају неки млади хрватски историчари и интелектуалци који настоје српско-хрватске проблеме анализирати на основу објективно научно утврђених чињеница а не на бази хистеричне антисрпске мржње.

Цивилизованим рјешавањем проблема жртава рата, објективном анализом узрока и посљедица српско-хрватских конфликта, смањиће се могућност будућих неспоразума и сукоба између Срба и Хрвата.

[1] Хрвати са Србима изборили слободу, Вечерње новости, Београд, 23.6.2015.
[2] Срби у антифашистичкој борби на подручјима НДХ 1941-1945, Војноисторијски гласник бр.1. Београд, 1995., стр. 152-167
[3] Исто, стр. 167
[4] Др Гојко Везмар, Војно-политичка ситуација у Лици до формирања 1.корпуса НОВ Хрватске, Први корпус НОВ Хрватске, реферати и дискусије с научног скупа, Хисторијски архив Карловац, 1987.,стр.85.
[5] Петар Клеут, Борбе у Лици 1943- 1945.,Лика у прошлости и садашњости, Зборник 5, стр 336.
[6] Контраадмирал Љубо Мраовић, дискусија, Први корпус НОВ Хрватске, реферати и дискусије с научног скупа, Хисторијски архив Карловац, 1987.,стр.877.
[7] Срби у антифашистичкој борби на подручјима НДХ 1941-1945, Војноисторијски гласник бр.1. Београд, 1995. стр. 152-167
[8] Срби у антифашистичкој борби на подручјима НДХ 1941-1945, Војноисторијски гласник бр.1. Београд, 1995., стр. 167

You may also like...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

five × two =

Удружење Госпићана "Никола Тесла", Београд